Pisanje ovog teksta započeo sam pre punih deset godina. Nadao sam se da će biti dovoljno vremena da ga završim pred proslavu pedeset godina mature. Šta me je u tome sprečilo, ne znam ni sam. Mogao bih navesti nekoliko razloga, ali to bi bilo samo puko pravdanje. Krajem maja obeležili smo i taj dan kada smo postali akademski građani. Ali nekako nije bilo kao što sam očekivao. Doduše, bio je to dostojanstven skup, kao što i priliči našim godinama. Možda je naš penzionerski status uticao da budemo pomalo suzdržani, pa u tome leži uzrok neispunjenih očekivanja. Srećom, iza nas je ostalo puno toga, tako da ne treba da nas žalosti poneki sitan detalj vezan za dan kada smo se sećali mladosti.
U Čačku, 31. jula 2022. godine
Prisećanje
Dok pokušavam da započnem pisanje, po glavi mi se mota misao, da li ja uopšte treba ovo da pišem. Možda sam mnogo toga zapamtio, ali nisam uvek umeo to najbolje da sročim i upakujem u lepe rečenice. A opet, negde u srcu me nešto tera da baš ja budem taj koji će pokušati da ostavi ovaj trag. O „dečici” koja su tog septembarskog dana postala veliki đaci.
Godine koje su ostale iza nas proredile su naše redove. Nema nekih od nas sa kojima smo se zajedno radovali ili tugovali. Još više su se proredili profesorski redovi. Zato je ovaj trud koji kanim učiniti pokušaj da svima nama ostavim spomen na te ipak lepe gimnazijske dane.
O školi su već mnogi pisali. Istina, ponešto je još uvek skriveno i verovatno će zanavek tako ostati. Ali generacija zaslužuje da o njoj i o onima koji joj pripadaju ostane trag za sećanje. A to zaslužuju i naši profesori. Neko od nas se još uvek ljuti na nekog od njih, do nivoa da ih krivi za svoje životne neuspehe. Mislim da je vreme koje je ostalo za nama ipak ublažilo mnogo toga što je bilo bolno i ružno. Danas sa ponosom gledamo na te kratke četiri godine koje smo proveli u istom stroju.
U iščekivanju
Novi početak, kao i sve one prethodne pa i buduće, dočekao sam sa strahom. Gimnazija nije bila sporna kao mesto nastavka školovanja, ali iskustva iz osnovne škole ostavila su zebnju u mom srcu. Sam početak više je bio zaogrnut plaštom iščekivanja: ko će mi biti razredni starešina, ko budući školski drugovi, i da li će među njima biti neko od mojih drugova iz osnovne škole.
Sve se to razrešilo 1. septembra 1968. godine. Bila je to godina koja se danas pominje kao trenutak kada je mladost Evrope pokušavala da „nađe svoju dušu”, kada su odjeci događaja širom Evrope doprli i do naših prostora. Nas ti događaji nisu previše dotakli. Čekali su nas trenuci izazova, gde nastaviti školovanje. Trenuci u kojima smo na neki način određivali svoju sudbinu, praveći prvi korak u izboru zanimanja. U takvim okolnostima, junska zbivanja u Beogradu i takozvane studentske demonstracije bile su samo eho nečega ipak dalekog.
Novi početak
U to vreme prvi razred je bio zajednički za sve đake, a tek u drugom razredu smo se odlučivali za jedan od dva smera, prirodno-matematički ili društveno-jezički. Gimnazija je tada nosila ime srpskog matematičara, komuniste i revolucionara Filipa Filipovića.
U odeljenju I6 našlo se trideset šest učenika, dvadeset sedam devojčica i devet dečaka. Razredni nam je bio Ratomir Ćosić, profesor fizike. Pošto je Gimnazija imala više odeljenja nego učionica, postojala su takozvana „leteća odeljenja”, ona koja su svaki sledeći čas imala u drugoj učionici. Na samom početku bili smo takvo odeljenje, a onda smo dobili svoju učionicu broj 38 na drugom spratu. Naravno, bićemo mi još nekoliko puta leteće odeljenje, ali pomenuta učionica biće naša baza i naš zvanični dom. Ta praksa će se nastaviti i sledećih godina, samo će nam se baza menjati.
Za očekivati je da ova priča bude hronološki organizovana; valjda je nama inženjerima to logično i prirodno. Međutim, posle toliko godina neka su sećanja jasnija i lakše ih je prikazati, dok je mnogo toga prekrio zaborav. A opet, neka će izroniti na svetlost dana kada dublje zaronim u prošlost.
Ako se tog prvog gimnazijskog dana dobro sećam, onda se kraja, podele svedočanstava, sećam kao kroz maglu. Valjda su nam već tada misli bile okrenute ka budućnosti i izboru životnog poziva. Bio sam gotovo ubeđen da ću studirati fiziku, a onda se elektrotehnika pomalo neočekivano nametnula kao rešenje. Verovatno smo se tog poslednjeg dana gotovo zaklinjali da ćemo se redovno viđati. A onda će nas život raspršiti na razne strane, tako da neke od svojih drugarica i drugova neću videti nijednom od tog junskog rastanka 1972. godine. Neću ih pominjati, jer je to zajednička sramota.
Ovo smo bili mi
U odeljenju je većina đaka bila sa sela ili sa periferije Čačka. Trojka, Marija i Nikola Novaković i Dragan Đorđević, mogla je da se pohvali da su prava gradska deca. Mogao bih se i ja prošvercovati među njih, ali živeo sam sa druge strane mostića, u ulici Kneza Miloša, gde se na neki način završavao grad i počinjala periferija. Samo koju godinu ranije na svom imanju mogli smo da držimo stoku, što je značilo da nismo pripadali gradskom području.
Možda sam nekoga preskočio. Ali tu je godišnji Izveštaj Gimnazije, u kome se mogu pronaći neki odgovori i pomalo osvežiti pamćenje. A možda se neki i neće složiti da ih tretiram kao decu sa periferije.
Prvi dani su bili pomalo turbulentni, jer trebalo je upoznati profesore, a bilo je još uvek i prelazaka iz jednog odeljenja u drugo. Te godine je u Gimnaziju upisano oko tristo pedeset đaka, raspoređenih u deset odeljenja. Godinama kasnije ću saznati da je parna smena tretirana kao „seljačka”, a neparna kao „gradska”. Srećom, mi to tada nismo osećali niti o tome razmišljali. Istina, u odeljenjima I1 i I3 bila su nekako koncentrisana deca iz tada uglednih čačanskih porodica.
Ali za nas to ipak nije bilo od preteranog značaja, pogotovu što je u odeljenju I2 takođe bilo dece iz ne manje uglednih porodica. Osim toga, to nije značilo da su roditelji ostalih đaka bili manje ugledni, bez obzira na mesto življenja i nivo obrazovanja. Dodatni uzrok ovoj, nazovi, separaciji đaka bio je strani jezik koji smo učili u osnovnoj školi. Bilo je to vreme kada je još uvek dominirao ruski. Taj dvoboj između ruskog i engleskog donekle su narušavali đaci koji su završili osnovnu školu u Slatini, gde se učio francuski.
Nismo bili jedini
Da ovo ne bi bila samo priča o odeljenju I6, treba se podsetiti i drugih činjenica — recimo, ko su bile razredne starešine u generaciji koja je upisala Gimnaziju te turbulentne 1968. godine:
I1 — Radoslava Popović, profesor matematike
I2 — Mileva Milenković, profesor geografije
I3 — Radmila Marković, profesor geografije
I4 — Milica Todorović, profesor latinskog jezika
I5 — Radenko Kovačević, profesor matematike
I6 — Ratomir Ćosić, profesor fizike
I9 — Mikoš Protić, profesor fizičkog vaspitanja
I10 — Vera Sklopić, profesor francuskog jezika
Časovi fizike i biologije održavani su uvek u odgovarajućim kabinetima, 27 i 41, na prvom odnosno drugom spratu. Za izvođenje nastave fizičkog vaspitanja spajana su po dva odeljenja, pa su muškarci časove imali u Velikoj sali, a devojke u takozvanoj Svečanoj sali, koja se nalazila na drugom spratu iznad Nastavničke kancelarije, odnosno Zbornice. U prvoj godini nastavu fizičkog imali smo zajedno sa odeljenjem I8. Inače, Gimnazija je zgradu delila sa osnovnom školom koja je takođe nosila ime Filipa Filipovića; njihove učionice nalazile su se u prizemlju i na prvom spratu. Današnja Zbornica Gimnazije bila je podeljena na dve zbornice.
Prve impresije
Pored upoznavanja sa novim drugaricama i drugovima, kao najvažnije pitanje nametali su se nastavnici, odnosno profesori, kako smo morali da ih oslovljavamo. Nekoliko dana po početku školske godine, na jedan od časova stigla je takozvana Naredba direktora, koju je nastavnik koji je držao čas morao da pročita đacima. Naredbom su se đaci upoznavali sa pravilima i načinom vladanja u školi i van nje. Đaci su imali obavezu da u školu dolaze u đačkim bluzama i keceljama, koje su morale da budu teget boje sa amblemom škole zašivenim na levoj strani. Između ostalog, đacima je bilo zabranjeno da posle 20 sati budu na ulici bez pratnje roditelja. Naravno, podrazumevalo se da se ne sme sedeti u kafanama.
Direktor Gimnazije u to vreme bio je Vladislav Popović, u Čačku poznatiji kao Vapa; nadimak je poticao od imena njegovog rodnog sela. Po struci profesor književnosti, važio je za strogog čoveka. Zato niko od đaka nije voleo da zbog, makar i nestašluka, ode na raport kod direktora. Znao je za vreme časova da šparta hodnicima, pa i da uđe na čas i prošeta se učionicom. Pri tome je umeo oštrim glasom da ukaže na eventualni propust u odeljenju ili kod pojedinca. I kroz Gimnaziju, ali i ulicom, kretao se karakteristično, povijen napred, sa rukom zabačenom za leđa i šakom koja je stezala podlakticu druge ruke. Našoj generaciji biće direktor tri godine, kada će ga naslediti profesorka matematike Radoslava Popović.
Tu su bili i profesori
Našem odeljenju predavali su:
Jugoslovenska književnost — Angelina Maričić (Gina)
Matematika — Dragan Ivanović (Mas)
Fizika — Ratomir Ćosić (Ćole)
Biologija — Milivoje Sklopić (Sklopo)
Geografija — Mileva Milenković (Mila)
Istorija — Stojanka Bajić (Bajićka)
Ruski jezik — Radoslav Delević (Delčo)
Latinski jezik — Milica Todorović (Mika Latinka)
Likovna umetnost — Prvoslav Đorđević (Pipin)
Muzička umetnost — Dimitrije Ilić (Diko)
Tehničko obrazovanje — Milorad Ilić (Leš)
Fizičko vaspitanje — Živorad Stanković (Bija)
Osim Delevića, koji je u Gimnaziji počeo da radi te školske godine, ostali su bili starosedeoci. A neki su već imali i status gimnazijskih legendi.
Časovi su počinjali u 7.30 u prepodnevnoj i u 13 sati u popodnevnoj smeni. Radna sedmica je imala trideset pet časova. Pošto smo u školu išli šest dana u sedmici, svakodnevno smo imali po šest časova, i jedan dan pet. Poslednji, šesti čas u prepodnevnoj smeni trajao je četrdeset umesto četrdeset pet minuta.
Sedeo sam u prvoj klupi u srednjem redu, sa Draškom Todorovićem iz Trbušana. Iza nas su sedele Mariola Pavlović i Ljiljana Brašnjević. Od đaka sa kojima sam učio osnovnu školu, u odeljenju je bila još i Mirjana Zorić.
Nove promene
U drugu godinu ulazimo kao odeljenje II4, prirodno-matematičkog smera. Novo odeljenje je formirano od đaka odeljenja I4 i I6 koji su izabrali ovaj smer. Iako je više đaka došlo iz I4, razredni starešina je Ratomir Ćosić, jer će nam on predavati do kraja školovanja. Što se tiče profesora, promene su minimalne: Jugoslovensku književnost nam predaje Radomir Stefanović (Raško), Tehničko obrazovanje M. Lukić (Mića Jus). Dobijamo i novi predmet, Hemiju, koju nam predaje Radmila Mojsilović.
Prvu klupu u srednjem redu ću naredne tri godine deliti sa danas pokojnim Ljubišom Veljovićem. Bio je to drugi put da zajedno učimo u istom odeljenju: naše školsko drugovanje počelo je u prvom razredu osnovne škole i trajalo do šestog, posle koga je Ljubiša prešao u drugo odeljenje. Gimnazija nas je ponovo spojila.