Ono što su mnogi sa indignacijom odbijali, izgleda da se desilo, ponovno ujedinjenje Jugoslavije. Radi se samo o simboličkom zajedništvu, koje prevazilazi i okvire nekadašnje zajedničke države. Ali pokazuje da na svetu postoji dovoljno zajedničkih tačaka koje ljude mogu da ujedine.
Da ne bi bilo nedoumice, govorim o pozivu da se danas, 31. januara 2025. godine, bojkotuju veliki trgovinski lanci. Optuženi su da su međusobnim dogovorom postigli da cene u njihovim prodavnicama budu visoke, što im omogućava veliku, a neopravdanu zaradu. Ono što nam je potrebno, predlaže se, treba nabaviti u onim pomalo zaboravljenim radnjama u komšiluku. Osokoljeno relativno dobrim odzivom građana, udruženje potrošača je poziv i ponovilo, predloživši da se bojkot održi i od 10. do 14. februara.
Ova situacija me vrati u detinjstvo, kada nije bilo savremenih supermarketa. Kada su se namirnice nabavljale u takozvanim radnjama kolonijalne robe. Takva jedna radnja postojala je u mom neposrednom komšiluku; da bih iz svog dvorišta došao do nje, trebalo je da pređem mostić kojim je ulica premošćavala kanal.
Novotarije
Početkom šezdesetih godina, u prizemlju novosagrađene zgrade u Kuželjevoj ulici, trgovinsko preduzeće „Partizan” otvorilo je prvu samoposlugu. Bila je to velika novost za građane. Više nije bilo proizvoda koji su se prodavali na meru, osim takozvane delikatesne robe, odnosno suhomesnatih proizvoda. Takođe, proširen je i asortiman.
Za Prvi maj 1963. godine u Čačku je otvorena prva robna kuća, takođe preduzeća „Partizan”. To je već bio kulturološki šok, jer je na jednom mestu mogla da se kupi roba zbog koje se ranije moralo obići nekoliko prodavnica.
Ali to i dalje nije imalo značajniji uticaj na klasičnu trgovinu, jer su pojedine specijalizovane prodavnice po pravilu nudile širi asortiman. Tokom šezdesetih i sedamdesetih jedina vidljivija promena u navikama kupaca odnosila se na kupovinu odeće: konfekcija i gotovi odevni predmeti sve više su potiskivali takozvanu metražnu robu.
Krajem osamdesetih pojaviše se male prodavnice, takozvane piljarnice, koje su pored kolonijalne robe nudile i voće i povrće. Taj tip prodavnica bio sam već upoznao dok sam živeo u Beogradu. Takve su, na primer bile male prodavnice trgovinskog preduzeća „Jabuka”.
Piljarnice postadoše dominantan vid prodavnica tokom devedesetih, kad je bila u pitanju nabavka proizvoda za svakodnevnu upotrebu. Pandan njima, kad su u pitanju obuća i odeća, postadoše butici. U njima se prodavala prevashodno roba iz uvoza, neretko švercovana, a često i kradena, posebno po Italiji. Bio je to dug koji su trgovina, ali i građani morali da plate nastupajućoj tranziciji. Da li zato što naša tranzicija još uvek traje ili iz nekog drugog razloga, tek piljarnice i butici opstaju. Pogotovu piljarnice, jer ih ima gotovo na svakom ćošku, pa je nekako ugodno skoknuti do njih, čak i u papučama.
Novi milenijum donese takozvane tržne centre, koji bi mogli da se nazovu savremenim robnim kućama. Samo se sada radilo o objektima koji su objedinjavali čitav niz malih radnji specijalizovanih za prodaju određenih vrsta proizvoda, često poznatih proizvodnih marki. U okviru tržnih centara po pravilu postoje i odeljenja za prodaju namirnica.
Izazovi
Tranzicija donese propadanje poznatih trgovinskih preduzeća. Zahvaljujući tome, u Čačku nestadoše „Partizan” i „Stjenik”. Bili su toliko moćni trgovački igrači da u Čačku nikada nije otvorena robna kuća beogradskih „Robnih kuća”.
Prvi supermarket u Čačku, tačnije u Preljini, otvorila je firma „Interex”, franšiza francuskog trgovinskog lanca „Intermarché”. U isto vreme postojao je i domaći supermarket firme „Visol”; nažalost, nije izdržao utakmicu sa nadolazećom konkurencijom. A to je pre svega bio slovenački „Merkator”, koji je tržni centar u Čačku otvorio 2005. godine.
I pored početnih dobrih rezultata, privredna kriza uticala je da brend „Merkator” bude zamenjen brendom „Roda”. Kada sam bivšeg studenta, tada rukovodioca u tržnom centru, pitao za razloge te promene, odgovorio mi je: „Menadžment u Novom Sadu je zaključio da građani Čačka više nemaju kupovnu moć da bi kupovali u Merkatoru.”
Trgovinsku sliku Čačka upotpuniće kasnije supermarketi Maxi belgijskog lanca „Delhaize”. Njihov najveći objekat je Mega Maxi, nekadašnji Tempo u blizini železničke stanice. Da se predstavi Čačanima nije propustio ni domaći lanac DIS. Konačno, u Čačak stiže i nemački Lidl. Treba pomenuti da u blizini osnovne škole „Ratko Mitrović” postoji i supermarket ruskog lanca „Svetofor”. Pored njih, u Čačku postoje i prodavnice lokalnih preduzeća MD Produkt 92 i Harizma Pro Team.
Zanimljivu pojavu na čačanskom trgovačkom nebu predstavljaju prodavnice firme KMN. One zaslužuju mnogo više od par rečenica. Za sada ću reći samo ovo: odrastao sam na kajmaku koji je pravila moja baka. A onda sam imao priliku da upoznam kvalitet kajmaka koji je pravila moja tašta. Iskreno sam mislio da takav kajmak niko ne pravi i da više neću jesti kajmak kada ona prestane da ga pravi. Ali kada sam probao „Mladi Julin kajmak”, koji se prodaje u KMN, ipak sam morao da promenim mišljenje. Naravno, nije to kajmak za poređenje sa taštinim, ali bar je standardnog kvaliteta.
Ponešto još ima
U ovoj pisaniji o Čačku koga nema uglavnom sam se sećao onoga čega više nema u gradu na Moravi. Ovoga puta sam pomalo odstupio od toga, jer sam prikazao i ono što danas baštine Čačani.
Sigurno ima onih kojima nedostaje ono nekadašnje kupovanje potrebnih namirnica na početku meseca. Bila je to prilika da se u spisak ugura i neka mala lična želja, najčešće dve štangle čokolade za kuvanje, jer se ona mlečna tek pojavljivala i pomalo je bila luksuz. Odlazak u današnje supermarkete nužno zahteva da se ponese spisak, jer izazovi koji stoje u rafovima lako skliznu u kolica, a onda se čudimo što je račun podugačak.
Kada je polovinom devedesetih u susednom dvorištu otvorena piljarnica, radila je dvadeset četiri sata. Bilo je to vreme kada nam društvene mreže još nisu bile zamenile porodična druženja. Kada bi stigli gosti, pošto bih utvrdio šta bi želeli da piju, odlazio sam u piljarnicu u kupovinu. Po pravilu su se bunili, dok im ne bih objasnio da nam je ostava udaljena isto koliko i piljarnica, i da zbog toga obično ne nabavljam piće unapred.
Već duže vremena kupujem u supermarketima. Uglavnom pratim takozvane akcije; ponekad zaista bude nešto jeftinije. Ali zbog onog nepostojećeg spiska uglavnom kupim i ono što nisam planirao, pa mu sve dođe na isto. Možda bojkot, kome ću se pridružiti, donese malo promene u navikama.