Oznaka: Španija

1. Novembra 2026.1. Novembra 2026.

Evropom kroz tri časovne zone (5): Alhambra i povratak

Sreda, 30. april 2008. Kordoba – Granada

Možda bi nam rastanak sa Kordobom i njenim znamenitostima teže pao da nas u drugom delu dana nije čekao susret sa još jednim fascinantnim delom mavarske epohe, Alhambrom u Granadi. Kratko se zaustavljamo u mestašcu Luke (Luque), gde u mesnoj krčmi, po svoj prilici nekadašnjoj železničkoj stanici, ručamo, i to neobičnu čorbu sa krupnim komadima masnog svinjskog mesa, gotovo slanine.

U Granadu stižemo oko četiri popodne i odmah krećemo ka Alhambri, ili Alambri, kako kažu Španci, jer naša grupa ima zakazan termin za posetu u pet sati. Ime dvorca i tvrđave potiče od arapske reči al-hamra, „crvena“. Alhambra je dvorac i utvrđenje mavarskih vladara Granade, podignuto u XIII i XIV veku na brdovitoj zaravni u jugoistočnom delu grada.

Nekada sedište muslimanskih vladara Granade, danas je jedna od najvećih turističkih atrakcija Španije. Alhambra je najčuvenije delo islamske umetnosti na tlu Španije i jedini gotovo netaknuti dvorac iz doba mavarskih vladara. Na zgradama i baštama vidljive su samo manje prepravke katoličkih vladara iz XVI veka i kasnije. Karlo V Habzburški, car Svetog rimskog carstva, počeo je 1527. da gradi palatu unutar utvrđenja. Alhambra je 1984. uvršćena na Uneskovu listu svetske baštine.

Pošto je završena krajem muslimanske vladavine, Alhambra je odraz kulture poslednjih dana Nasridskog emirata Granade. Dok je hrišćanska Španija osvajala Al-Andalus, ovde su poslednje utočište našli umetnici i intelektualci. Alhambra je izvanredan spoj prirode i ljudskog dela, koji svedoči o umešnosti njenih graditelja. Bila je među 21 kandidatom u izboru za sedam novih svetskih čuda, ali na kraju nije izabrana.

„Crvena tvrđava“ prvi put se pominje u IX veku, a u XI veku obnovio ju je Samuel ibn Nagrela, vezir kralja Badisa iz dinastije Zirida. Današnja Alhambra ipak je delo dinastije Nasrida. Njen osnivač, Muhamed ibn Nasr, ušao je u Granadu 1238. kroz kapiju Elvira i za svoje prebivalište izabrao Alhambru. Nekoliko meseci kasnije počeo je da gradi novu Alhambru, dostojnu sedišta kralja. Pod Nasridima ona je postala pravi dvorski grad, sa sistemom kanala za navodnjavanje, koji su zalivali i vrtove Heneralife, izvan utvrđenja.

Alhambru su 1492. bez borbe zauzeli Katolički kraljevi, Izabela I Kastiljska i Fernando II Aragonski, pošto su već osvojili sve okolne teritorije, i ona je postala kraljevska palata. Tada je u nju ugraviran i moto Katoličkih kraljeva.

Iskreno govoreći, Alhambra se ne može opisati; ona se mora videti i doživeti. Zato svakome ko želi više preporučujem da krene u Granadu, ili da ushićenje potraži na internetu, ako je to ikakva zamena za „Bio sam u Alambri“.

Granada

Pod utiskom viđenog na brdu iznad Granade odlazimo u hotel „Room Mate Leo“, u centru grada. Praktično smo prvi gosti posle renoviranja, pa nailazimo na neke nedostatke, kao što su antena ili kabl za televizor koji fale. Neki će imati problema i sa vodovodnim instalacijama, ali pošto ostajemo samo jednu noć, može se podneti. Posle smeštaja i osveženja izlazimo u šetnju.

Granada, bar deo oko našeg hotela, deluje kao prijatan grad sa nešto više od 200 hiljada stanovnika. Uske ulice povezuju trgove, što je jedno od obeležja Španije.

Granada je poznata po građevinama iz doba Mavara, ali i iz doba gotike i renesanse. Najznačajnija iz mavarskog doba, kao što je rečeno, je Alhambra, „crvena tvrđava“, nazvana po crvenom kamenu od koga je građena, poznata i po Lavljem dvorištu sa fontanom. U utvrđenju je i manastir iz XV veka. Tu su i Heneralife (Generalife), letnja rezidencija vladara, i stara četvrt Albajsin (Albaicín). U centru je renesansna katedrala, a uz nju Kraljevska kapela (Capilla Real), završena 1521, u kojoj su sahranjeni Katolički kraljevi Izabela i Fernando, njihova ćerka Huana Luda i njen muž Filip Lepi.

Uživamo u prijatnoj večernjoj šetnji, sumirajući ono što smo danas videli u Kordobi i Alhambri, i planiramo šta bi valjalo videti sutra prepodne u Granadi.

Četvrtak, 1. maj 2008. Granada – Madrid

Praznik rada počinjemo u Granadi. Pošto ne očekujemo da 1. maja radnje rade, posle doručka se šetamo. Po pravilu su najznačajnije građevine u svim gradovima crkve, a njih i ovde ima na sve strane. Neke su označene kao turističke atrakcije, pa vas table vode do njih, a pored svake su ploče sa tekstom u bronzi, koji na više jezika obaveštava putnika namernika o objektu.

Granada se tek budi, jer je praznik; čak ni turista nema mnogo. Jutro je pomalo sveže, jer je Granada na oko 700 metara nadmorske visine. Neobavezno se šetamo. Na trgu blizu hotela nailazimo na nešto poput pijace, sa mnoštvom malih radnji u kojima se mogu kupiti suveniri, ali i odeća koja podseća na mavarsko nasleđe Granade. Naravno, tu su i neizbežne zlatare sa zlatnim i srebrnim nakitom, u kome se takođe oseća uticaj istoka. Prilika da se kupi nešto za uspomenu na Granadu, koja i pored sopstvene lepote ostaje u senci Alhambre.

Dok čekamo autobus, u blizini se održavaju prvomajske manifestacije. A onda sledi putovanje kroz Andaluziju i La Manču i povratak u Madrid. Usput pogled traži one čuvene Don Kihotove vetrenjače.

ibe 63 vetrenjace — *Vetrenjače u La Manči*

Madrid nas dočekuje u dvostruko prazničnom raspoloženju: prvomajskom i uoči Dana Madrida, 2. maja, kada se obeležava ustanak protiv Napoleonove vlasti. Smeštamo se u isti hotel, ali kuhinja je zaključana, jer njeno korišćenje nije uračunato u cenu aranžmana. Posle kratkog odmora odlazimo u centar, koji nas dočekuje svečarski raspoložen i pun ljudi.

Suprotno očekivanjima, otkrivamo da rade i robne kuće „El Corte Inglés“, što nam pruža priliku da još nešto kupimo. Najviše vremena provodimo tražeći neki zanimljiv CD sa španskom muzikom. A onda se prepuštamo reci ljudi koja teče između Vrata Sunca, Plaza Mayor i okolnih ulica. Na sve strane srećemo one popularne „žive skulpture“ i oseća se svečarska atmosfera.

ibe 64 madrid 1 maj — Prvi maj u Madridu

Na Plaza Mayor su u toku završne pripreme za sutrašnji koncert povodom Dana Madrida. Postavljena je i Gojina slika „Drugi maj“. Madrid je jedan od onih gradova koji umeju da žive i to prenose na svoje posetioce. Želim da što više uživam u svemu oko sebe, jer je pitanje kada ću ponovo doći. Zato se prepuštamo kolonama ljudi, koje nas nose na mesta koja danas privlače najviše sveta.

Petak, 2. maj 2008. Eskorijal i Dolina palih

Danas je predviđena poseta dvorcu Eskorijal (El Escorial) i Dolini palih (Valle de los Caídos), pedesetak kilometara od Madrida. Dvorac i manastir Eskorijal podigao je kralj Filip II u podnožju planinskog masiva Sijera de Gvadarama.

Građevina je pravougaona, dimenzija oko 224 sa 153 metra, i između ostalog je mesto gde se sahranjuju španski kraljevi i članovi njihovih porodica. Obilazimo unutrašnjost, uključujući i kriptu sa grobnicama, a zatim i vrt oko zamka.

ibe 66 eskorijal uspomena — Uspomena na Eskorijal

Posle dvorca obilazimo gradić nastao oko njega. Sve vrvi od turista. Pošto je vreme ručku, pokušavamo da nađemo mesto u nekom od mnogobrojnih restorana, ali bez uspeha.

Iz Eskorijala idemo u obližnju Dolinu palih, monumentalni kompleks građen od 1940. do 1958, sa bazilikom uklesanom u stenu Sijere de Gvadarame i benediktinskim manastirom iza nje. Iznad bazilike je krst visok 150 metara, koji se vidi sa velike daljine. U kompleksu je sahranjeno 33.872 poginulih sa obe strane u Španskom građanskom ratu. U oltarskom delu bazilike sahranjeni su španski diktator Fransisko Franko i osnivač španske Falange Hose Antonio Primo de Rivera.

Hose Antonio Primo de Rivera bio je najstariji sin generala Migela Prima de Rivere, koji je Španijom kao diktator vladao od 1923. do 1930. U oktobru 1933. osnovao je Špansku falangu, po uzoru na Musolinijeve fašiste, a iste godine izabran je u republikanski parlament. Podržao je nacionalistički vojni udar 1936, koji je doveo do građanskog rata, ali je pre početka rata uhapšen, optužen za zaveru i vojnu pobunu, osuđen na smrt i pogubljen u prvim mesecima rata. Frankistička Španija smatrala ga je mučenikom.

Napuštamo Sijeru de Gvadaramu i žurimo nazad u Madrid, koji danas slavi svoj dan, u spomen na ustanak protiv Napoleonove vlasti 1808. Odlazimo do Kraljevske palate, gde je, nažalost, vojna parada uz prisustvo kralja Huana Karlosa i članova kraljevske porodice već održana. Na Plaza Mayor je glavna proslava, sa scenskim, muzičkim i vizuelnim performansom. Provodimo još jedno veče na prazničnim ulicama Madrida. Na povratku u hotel svraćamo na Trg Drugog maja (Plaza del Dos de Mayo), gde se takođe slavi, i pridružujemo se slavlju uz pivo u jednom od mnogobrojnih restorana.

ibe 68 dos de mayo — Plaza del Dos de Mayo

To je bio kraj našeg boravka na Iberijskom, ili Pirinejskom, poluostrvu. Za nama ostaje mnogo utisaka.

Subota, 3. maj 2008. Madrid – Sofija – Čačak

Posle doručka odlazimo na aerodrom Barahas, odakle nas avion vraća na naše Balkansko poluostrvo. Ovoga puta let je mnogo udobniji, jer više nismo sabijeni kao sardine. Nebo nad Apeninima i Balkanom je prilično vedro, pa pokušavamo da prepoznamo predele iznad kojih letimo, i let brže prolazi. Evo nas ponovo u Sofiji, odakle krećemo pravo u Srbiju. Prolazimo kroz Sićevačku klisuru, pored Niša, Kruševca i Kraljeva, gde se opraštamo od nekih saputnika, ali i od našeg vodiča Relje, i konačno, u ranim jutarnjim časovima, stižemo kući.

← Evropom kroz tri časovne zone (4): Sevilja i Kordoba

Kraj serije „Evropom kroz tri časovne zone“.

1. Novembra 2026.1. Novembra 2026.

Evropom kroz tri časovne zone (4): Sevilja i Kordoba

Utorak, 29. april 2008. Sevilja

Današnje prepodne predviđeno je za obilazak Sevilje. Iz naše ulice, Reyes Católicos (Katoličkih kraljeva), idemo obalom Gvadalkivira, ulicama Paseo de Colón i Paseo de las Delicias. Sa desne strane ostaju nam arena za koridu, Seviljski univerzitet i park Marije Lujze, sa Španskim trgom u pozadini, na kome ćemo kasnije kupiti suvenire, kastanjete i lepeze. Krajnje odredište su paviljoni podignuti za Ibero-američku izložbu 1929. Za njene potrebe izgrađen je čitav novi kvart, sa Španskim i Američkim trgom. Prostor izložbe osmislio je arhitekta Anibal Gonsales, a većinu nacionalnih paviljona projektovali su arhitekti iz zemalja učesnica.

ibe 48 spanski trg sevilja — Španski trg u Sevilji

Paviljoni su bili između parka Marije Lujze i Gvadalkivira i predstavljali su najznačajnije zemlje Latinske Amerike. Popodne idemo na vožnju Gvadalkivirom. Po običaju, nije to neki spektakularan izlet, već uglavnom prilika da se opustimo pored vode i vidimo neke stare i neke savremene građevine. Ne mogu ostati nezapaženi Zlatna kula, Kalatravin most Alamiljo ili zgrada vlade Andaluzije. Posle svega ponovo ostaje utisak da dan i po nikako nije dovoljan za ovaj ne tako veliki, ali lep grad.

ibe 49 torre del oro — Zlatna kula (Torre del Oro)

Posle vožnje odmaramo se u hotelu, a veče posvećujemo radnjama. Pre spavanja još jednom koristimo priliku za šetnju Seviljom, dok je veći deo grupe otišao na flamenko.

Sreda, 30. april 2008. Sevilja – Kordoba

Jutro donosi rastanak sa Seviljom i put ka novim izazovima, novim prostorima, građevinama i pričama koje ih prate. Put nas vodi u Kordobu, čije me ime uvek podseti na pesmu koju sam čuo u filmu „Kozara“: „Da li ću ja ikada stići u Kordobu…“ I Kordoba je na Gvadalkiviru, u podnožju planinskog venca Sijera Morena, a naš glavni cilj je Velika džamija (Mezquita), čija je gradnja počela 784, a koja je posle rekonkiste, kada su hrišćanski vladari osvojili Španiju, pretvorena u katedralu.

ibe 51 mezquita — Velika džamija u Kordobi

Građevina deluje impozantno i svakako je nešto što treba videti. Abd al-Rahman I, poslednji preživeli član omejadske dinastije, koju su u Damasku svrgnuli Abasidi, pobegao je preko severne Afrike u južnu Španiju i tu se, uz pomoć muslimanskih doseljenika, nametnuo kao vladar. Kordoba je skoro tri veka (756–1031) bila sedište Omejada. Bili su veliki pokrovitelji umetnosti, a jedan od najlepših sačuvanih primera omejadske arhitekture upravo je Velika džamija u Kordobi. Kordoba je tada bila glavno trgovačko, ali i intelektualno i umetničko središte, koje je daleko nadmašivalo slične gradove hrišćanske Evrope. Abd al-Rahman III (vladao 912–961) proglasio se kalifom. Kalif Al-Hakam II (961–976) je, uprkos negodovanju podanika, obilato finansirao proširenje i raskošno ukrašavanje džamije. Da bi umirio njihov otpor, dao je da se u džamiju ugradi natpis koji objašnjava poreze i hvali Boga koji mu je „pomogao da izgradi ovu večnu palatu, kako bi se obezbedilo više prostora za Njegove vernike“.

Zidovi džamije zatvaraju prostor od oko 180 sa 130 metara, od čega je trećina veliko dvorište sa stablima pomorandži. Unutra se dekoracije ponavljaju gotovo hipnotički. Velika dvorana je prava šuma arkada. Potkovičasti lukovi, u kojima se smenjuju klinasti beli kamen i crvena opeka, počivaju uglavnom na antičkim stubovima (Andaluzija je nekada bila bogata rimska provincija). Da bi se dvorana povisila, lukovi su postavljani u dva sprata, jedan iznad drugog.

ibe 53 dvoriste pomorandze — Dvorište džamije sa stablima pomorandži

Danka i ja odustajemo od ulaska u katedralu-džamiju i obilazimo njenu okolinu. Dočekuju nas uske popločane ulice sa radnjicama u kojima se uglavnom prodaju suveniri i balkoni prepuni cveća. U neposrednoj blizini džamije je jevrejska četvrt, sa značajnom sinagogom iz 1315, kojoj je posle proterivanja Jevreja 1492. više puta menjana namena. Posle ujedinjenja Aragona i Kastilje brakom Izabele i Fernanda, 31. marta 1492. u Alhambri je donet edikt kojim je Jevrejima dat rok od tri meseca da se pokrste ili napuste Španiju. Najveći broj Jevreja otišao je u Portugaliju, gde se progon ponovio već posle nekoliko godina, u severnu Afriku i u Osmansko carstvo.

ibe 54 balkoni kordoba — Cvetni balkoni Kordobe

Spuštamo se do mutnog Gvadalkivira, preko koga se proteže stari rimski most, čija je obnova u toku.

ibe 55 rimski most — Rimski most i Velika džamija u pozadini

U blizini rimskog mosta, na obali Gvadalkivira, je obnovljeno islamsko vodeno kolo, kojim je vodom snabdevana kalifova palata. Kordobu su osvojili Rimljani u II veku pre nove ere, u VI veku Vizigoti, a od 711. do 1236. bila je pod arapskom vlašću, najpre kao sedište emirata, a zatim i Kordobskog kalifata. Posle propasti kalifata jedno vreme je bila samostalna, a kasnije su njom vladale dinastije Almoravida i Almohada.

Od 1236. pod vlašću je Kastilje i tada počinje njeno zaostajanje za Toledom i Madridom. Početkom XIX veka nekoliko godina bila je pod francuskom vlašću, a u Građanskom ratu bila je uporište Frankovih pristalica. Ipak, Kordoba je do danas sačuvala karakterističnu mavarsku arhitekturu, sa brojnim građevinama iz vremena arapske vlasti.

ibe 56 vodeni tocak — Vodeno kolo na obali Gvadalkivira

Šetajući pored Gvadalkivira, otkrivamo da se kroz kolski ulaz može ući na područje kordobskog Alkazara, poznatog i kao „Alkazar hrišćanskih kraljeva“. Odmah se nalazimo u prekrasnom vrtu.

ibe 57 alkazar vrt — Detalj iz vrta Alkazara

Kada smo već besplatno ušli, koristimo priliku da obiđemo i sam zamak. Tako se završava naša kratka poseta Kordobi, gradu koji sigurno zaslužuje više vremena i pažnje. Nijednog dobronamernog posetioca ne može ostaviti ravnodušnim relativna tolerancija koja je postojala među narodima tri vere koji su naseljavali prostor današnje Španije. Srećna je okolnost što su, i pored sve nepomirljivosti katoličkih vladara Španije prema islamu, do danas sačuvana neka od najvećih arhitektonskih dela mavarskog perioda, kao što je Velika džamija u Kordobi.

← Evropom kroz tri časovne zone (3): Na kraju Evrope

Evropom kroz tri časovne zone (5): Alhambra i povratak →

31. Oktobra 2026.1. Novembra 2026.

Evropom kroz tri časovne zone (2): Prado, Gernika i Toledo

Petak, 25. april 2008. Madrid

Posle malog „lutanja“ po hotelu, na petom spratu nas dočekuje pravi „kontinentalni“ doručak, ili, kako se to u vojsci zvalo, „dečja radost“: puter i marmelada. Istina, ponudili su nam i dva tostera, ali za nas četrdeset pet to je ipak bilo premalo.

ibe 16 bernabeu — Stadion „Santijago Bernabeu“

Posle doručka idemo na stadion madridskog „Reala“, koji nosi ime dugogodišnjeg predsednika kluba Santijaga Bernabeua. Obilazak je tako osmišljen da se vide sva značajna mesta: od panoramskog pogleda sa vrha tribina do svlačionica, kupatila i sala za masažu. Ne može se zaobići ni muzej, kroz koji se upoznaje istorija ovog najtrofejnijeg kluba na svetu. Strastveni ljubitelj fudbala može da uživa u pogledu na travu slavnog stadiona, da sedne u fotelje igrača ili u VIP ložu. Na kraju stižemo i do prodavnice, u kojoj navijači mogu da kupe dres, trenerku ili nešto drugo sa imenom omiljenog igrača i grbom slavnog kluba. Ovde se možda skupi i više novca nego od ulaznica. Video sam jednog momka koji je iskeširao čitavih 600 evra za nekakav dres ili trenerku.

Sledeće odredište bio je čuveni Prado (Museo del Prado), jedan od najpoznatijih muzeja na svetu, sa jednom od najboljih zbirki slika. Najznačajnije su zbirke Velaskeza, Goje, El Greka i Murilja, ali tu su i Ticijan, Rubens, Hijeronimus Boš, Rembrant, Botičeli i drugi.

Današnji dan je praktično posvećen samostalnom razgledanju Madrida, iako smo na stadion i u Prado išli u grupi. Zato smo Danka i ja još ujutro u hotelu napravili plan šta želimo da vidimo. Posle Prada, nažalost kratkog, jer da bi se videlo sve što je u njemu nije dovoljno ni nekoliko dana, a kamoli sat-dva koliko smo mogli da odvojimo, idemo u Muzej kraljice Sofije (Museo Nacional Centro de Arte Reina Sofía).

Postavka ovog muzeja posvećena je uglavnom španskoj umetnosti XX veka, sa značajnim zbirkama Pikasa i Dalija. Imali smo priliku da vidimo i izložbu posvećenu Pikasu, a najznačajnija slika koju smo videli svakako je „Gernika“. Prado, Muzej kraljice Sofije i Muzej Tisen-Bornemisa čine madridski „zlatni umetnički trougao“.

U neposrednoj blizini Muzeja kraljice Sofije je železnička stanica Atoča (Estación de Atocha). Svojom arhitekturom i botaničkom baštom u unutrašnjosti, ova najveća madridska železnička stanica i sama je znamenitost. U svetu je, međutim, postala poznata posle terorističkog napada 11. marta 2004, kada je poginula 191 osoba, a oko 1.800 ranjeno.

Ne propuštamo priliku da uživamo u enterijeru, a zatim odlazimo u glavni madridski park, Retiro (Parque del Buen Retiro), koji zauzima oko 1,4 kvadratna kilometra na obodu centralnog dela grada, odmah iznad Prada.

Dan je izuzetno vreo, pa čim smo se našli u parku, koristimo priliku da se odmorimo na klupi u senci gustog drveća. Oko nas se mladi Španci odmaraju na travnatom tepihu parka, što mi sebi ipak nismo mogli da priuštimo.

Posle napornog dana vraćamo se u hotel da se malo odmorimo, a uveče ponovo koristimo priliku da još malo upoznamo centar Madrida. Sutra nastavljamo dalje, a Madrid ćemo dodatno upoznati na povratku.

Subota, 26. april 2008. Madrid – Toledo – Lisabon

Krećemo bez doručka, jer polazimo, za njihove prilike, prilično rano. Prvo odredište je Toledo, na reci Taho, sedamdesetak kilometara južno od Madrida.

Obilazak počinjemo sa vidikovca, sa koga puca divan pogled na grad, u kome dominiraju katedrala i tvrđava Alkazar. Zatim odlazimo u sam grad, koji se diže visoko na brdu iznad Taha, ovde relativno male reke. Odlazimo do katedrale, glavnog cilja naše posete, ali obilazak moramo da prekinemo, jer počinje prepodnevna misa.

U Toledu je živeo i stvarao El Greko. U crkvici Santo Tome (Iglesia de Santo Tomé) nalazi se jedna od njegovih najznačajnijih slika, „Sahrana grofa od Orgaza“, koju ne propuštamo. U blizini, u jednoj od tipičnih kuća tog vremena, je i El Grekov muzej, otvoren 1911, koji se upravo renovira. Muzej je u jevrejskoj četvrti Toleda, u kojoj je i sinagoga.

Slobodno vreme koristimo za obilazak mnogobrojnih prodavnica suvenira. Danka u jednoj od njih kupuje „majorka“ bisere. Toledo je inače poznat po čuvenim mačevima koji su se ovde izrađivali. Do autobusa stižemo preko starog mosta na Tahu.

Zbog Toleda smo bili skrenuli sa auto-puta koji od Madrida vodi ka Lisabonu, a sada se njime ponovo upućujemo na zapad. Predeo nije naročito zanimljiv, a restorani u kojima pravimo pauze daleko su od sličnih u drugim zemljama Zapadne Evrope.

Posle Madrida, koji je zasebna autonomna zajednica, put nas vodi kroz Kastilju–La Manču, a zatim, ka Portugaliji, kroz Estremaduru. Središnji i zapadni deo Španije je visoravan; sam Madrid je na oko 650 metara nadmorske visine. Pored puta preovlađuju maslinjaci; Španija je inače jedan od najvećih proizvođača maslinovog ulja na svetu.

Ulaskom u Portugaliju predeo se donekle menja: više je šuma, a pored puta nailazimo na mnogobrojne torove sa svinjama. Liče na naše mangulice. U Lisabon ulazimo preko mosta „25. april“. Most je prvobitno nosio ime diktatora Salazara, za čije je vladavine i podignut, a ime mu je promenjeno u čast „revolucije karanfila“, koja je počela 25. aprila 1974. godine.

Lisabon je na ušću reke Težo u Atlantski okean. Pošto ona ovde pravi ogroman estuar, mnogi pogrešno misle da je Lisabon na moru. Težo je ista ona reka Taho koju smo videli kod Toleda; razlika je samo u španskom i portugalskom nazivu. Pokušavamo da dokučimo ponešto o gradu. Na prvi pogled deluje zanimljivo, jer leži na brežuljcima iznad Teža, a deluje i čisto.

Hotel nam je relativno blizu centra, tik uz Trg markiza od Pombala (Marquês de Pombal), kojim dominira njegova statua sa lavom kraj nogu. Iznad trga je park Edvarda VII, na čijem je gornjem kraju vidikovac sa veličanstvenim pogledom na grad i Težo.

ibe 26 rossio — Jedan od lisabonskih trgova, Rosio

Posle smeštaja i kratkog odmora, metroom se spuštamo do Trga Restauradores, a zatim pešačkom ulicom stižemo do same reke. Usput razgledamo prodavnice i vraćamo se ka hotelu. Na Trgu Restauradores srećemo Stefanoviće, Uroševiće i Petroviće i nalazimo mesto za večeru u restoranu „Nicola“.

Vodič nam je rekao da su u Portugaliji cenjeni specijaliteti od bakalara i da obavezno treba probati „vinju verde“, što bi se po naški reklo mlado vino. Ostalo će se verovatno često prepričavati kad god se u ovom društvu bude pominjao put na ovu stranu sveta, ali treba zabeležiti da nas je ta večera koštala 240 evra. Prava sitnica! Jeli smo škampe i druge đakonije koje, uzgred budi rečeno, nismo naručili. Što smo probali, niko nas nije terao. A to što nam je konobar umesto preporučenog vina doneo neko čija je cena bila skoro 40 evra po flaši, a popili smo dve, samo je događaj za priču i nauk za ubuduće.

U isto vreme u Lisabonu su boravili i Branko i Violeta Milenković sa nekim novim prijateljima. Kratko se srećemo, a onda peške nazad do hotela. Da nije bilo uzbrdice, bila bi to lagana šetnja pred spavanje.

← Evropom kroz tri časovne zone (1): Od Sofije do vrata Sunca

Evropom kroz tri časovne zone (3): Na kraju Evrope →

24. Oktobra 2026.31. Oktobra 2026.

Evropom kroz tri časovne zone (1): Od Sofije do Vrata Sunca

Bilo je to putovanje sanjano tri decenije, još od onih majskih dana 1978, kada mi je Daba pričao o lepotama Alhambre i Andaluzije. Putovanje koje traži da se u svaki od tih gradova ponovo dođe i u njemu zadrži. Putovanje koje će spojiti istok i zapad. Istovremeno, u Španiju sam se vratio posle pune dve decenije.

Sreda, 23. april 2008. Čačak – Sofija

Neočekivano se pružila mogućnost da na početku putovanja nakratko upoznamo i prestonicu susedne Bugarske. Umesto da posle noćne vožnje pravo sednemo u avion za Madrid, ka Sofiji krećemo prepodne, sa idejom da stignemo pre mraka i vidimo neke od njenih znamenitosti. Bio je to moj prvi susret sa Sofijom posle ulaska Bugarske u Evropsku uniju. Od Čačka do Sofije ima oko 350 kilometara, ali to ipak traži osam-devet sati vožnje, pogotovo kada se uračuna čekanje na obe strane srpsko-bugarske granice.

Sofija nas dočekuje kišom. Trudimo se da uočimo šta je novo donelo članstvo u „evropskoj zajednici naroda“. Na prvi pogled, na prilazima gradu na sve strane su nikle, i dalje niču, nove zgrade sa velikim natpisima svetskih firmi. Ali da bi se videlo kako danas živi običan bugarski čovek, ovih par sati nije dovoljno. Smeštamo se u hotel „Rodina“ i odlazimo u kombinovano razgledanje grada, malo autobusom, malo peške.

Pešačenje počinjemo od glavne crkve, posvećene Aleksandru Nevskom. Mlada žena, vodič na bugarskom jeziku (uglavnom nagađamo šta priča), upoznaje nas sa istorijom grada i Bugarske. I Bugari su stalno bili raspeti između istoka i zapada. Danas su svakako okrenuti Evropskoj uniji, ali u centru Sofije i dalje stoji spomenik ruskom caru Aleksandru II, „Caru oslobodiocu“. Posle njegovog rata sa Turskom, Sanstefanskim mirom 1878. stvorena je velika autonomna Bugarska, proširena na račun suseda, uključujući i Makedoniju. Iako je taj mir revidiran na Berlinskom kongresu, ostao je žal za „sanstefanskom“ Bugarskom.

Prolazimo pored svih značajnijih crkava, koje svedoče o starosti Sofije i o narodima i kulturama koji su protutnjali Balkanom. U dvorištu predsedničke palate su ostaci crkve Svetog Đorđa iz IV veka. A tu su i sinagoga, džamija i amam, koji svedoče o višekonfesionalnosti Balkana i posebnom značaju turske vladavine.

Možda je zajednička zgrada predsedništva države i hotela u prošlosti imala smisla, ali danas nije baš logično da predsednička palata i hotel „Šeraton“ budu pod istim krovom. Nedaleko odatle, sa vitkog stuba nad gradom bdi njegova zaštitnica, Sveta Sofija, sa sovom, simbolom mudrosti, i lovorovim vencem u rukama. Tu se završio naš obilazak Sofije. Noć je već odnela prevagu nad danom, pa nam je ostalo da se vratimo do autobusa, koji je čekao kod crkve Aleksandra Nevskog, i do hotela.

Preostalo nam je da u krevetima neobično mekih dušeka sačekamo novi dan i susret sa gradom na suprotnoj strani Evrope.

Četvrtak, 24. april 2008. Sofija – Madrid

Drugi dan putovanja počeo je rano, jer je trebalo na vreme stići na sofijski aerodrom. Umesto doručka čekala su nas dva sendviča sa čuvenom „podrigušom“, flašica vode i jabuka. Aerodrom je u novom delu grada, ili bar tako izgleda, jer prolazimo pored novih modernih zgrada i višetračnih saobraćajnica. Naš vozač po običaju „malo“ luta, a onda iznenađenje: moderno aerodromsko zdanje, pored koga naš beogradski aerodrom deluje krajnje skromno.

Slede uobičajene procedure „čekiranja“ i upoznavanje sa novim načinom kontrole putnika, uvedenim posle napada na Svetski trgovinski centar 11. septembra 2001. Za mene je sve to novo, jer avionom nisam leteo od februara 1990. U avionu nas čeka iznenađenje u vezi sa udobnošću „boinga 737“. Iako su prošle skoro dve decenije od poslednjeg leta, sećao sam se udobnih avionskih sedišta. Ovde su, međutim, sedišta bila maksimalno zbijena, pa su ta tri i po sata bila skoro pravo mučenje, pogotovo za mene, sa mojim nestandardnim gabaritima. Avion je bio pun, što je bilo novo iznenađenje, ali kada smo saznali da „Bulgaria Air“ ima direktne letove za šest gradova u Španiji, polako smo počeli da se navikavamo na iznenađenja vezana za naše susede.

U odnosu na naše vreme, u Sofiji smo morali da ustanemo još sat ranije, jer je njihovo vreme sat ispred našeg. U Madrid smo, međutim, stigli po našem vremenu. To će biti jedna od odlika ovog putovanja, jer ćemo časovnu zonu menjati šest puta.

Na madridski aerodrom Barahas (Barajas) stižemo oko podne. Najnoviji, Terminal 4, otvoren je u februaru 2006, po projektu arhitekata Antonija Lamele i Ričarda Rodžersa, i jedan je od najvećih aerodromskih terminala na svetu.

Naš vodič na ovom putu je Relja Saratlić. Kasnije ću saznati da je završio arheologiju, a zatim studirao političke nauke u Madridu. Po dolasku upoznajemo i njegovu prijateljicu Mariju, diplomiranog arhitektu, koja već osam godina živi u Španiji.

Prvo popodne u Madridu

Odmah krećemo u obilazak grada, koji već na prvi pogled ostavlja utisak. Od aerodroma ka gradu ide se bulevarom Paseo de la Kasteljana (Paseo de la Castellana). Kao što ćemo videti, u gradskom jezgru nema visokih zgrada, mada ponegde neki oblakoder naruši sklad starih zdanja. Ovde, na obodu grada, uočljive su vitke linije četiri oblakodera koji se grade na nekadašnjem zemljištu kluba „Real“. Iza njih, preko Trga Kastilje (Plaza de Castilla), kroz Vrata Evrope (Torres KIO), nastavlja se ka centru. Sledeći deo grada zove se Čamartin (Chamartín), sa stadionom „Reala“, „Santijago Bernabeu“, koji je, pre nego što je dobio ime po čuvenom predsedniku kluba, bio poznat kao Čamartin. Kasteljana je prava žila kucavica Madrida, a završava se na Kolumbovom trgu (Plaza de Colón), sa spomenikom velikom moreplovcu.

Prolazimo najznačajnijim ulicama, kao što je Kalje de Alkala (Calle de Alcalá), koja vodi od Vrata Sunca (Puerta del Sol) do arene za koridu, i Gran Vija (Gran Vía). Zanimljivo je da u Madridu duž svake ulice ima mnogo trgova, koji nisu obična račvanja ulica. Na Gran Viji je Španski trg (Plaza de España), koji obilazimo peške. Na njemu je spomenik Migelu de Servantesu, sa statuama Don Kihota i Sanča Panse, a tu su i dve od najviših zgrada u Madridu: „Kula Madrid“ (Torre de Madrid), visoka 142 metra, sagrađena 1957, i „Španska zgrada“ (Edificio España) od 117 metara, iz 1953.

Na Kolumbovom trgu, koji takođe obilazimo peške, je obelisk sa statuom Kristifora Kolumba na vrhu. Ispod fontane u podnožju spomenika je kulturni centar (Centro Cultural de la Villa), na čijem je zidu mapa Kolumbovih putovanja. Na trgu je i 116 metara visoka „Kula Kolumbo“ (Torre Colón), sa bakarnom nadogradnjom na vrhu, koja je vremenom dobila zelenu patinu, pa je zgrada popularno nazvana „utikač“, jer zaista liči na utikač za struju.

Dok se vozimo madridskim ulicama, promiču zdanja koja nemaju samo lokalni značaj, već su deo svetske kulturne baštine: Muzej Prado, Muzej kraljice Sofije, železnička stanica Atoča, park Retiro. Smenjuju se trgovi Sibele, Nezavisnosti… Jedno zdanje zasenjuje drugo svojom lepotom.

Iz autobusa izlazimo još na dva mesta. Prvo kod Hrama Debod (Templo de Debod). Španski stručnjaci pomagali su Egiptu u spasavanju spomenika ugroženih izgradnjom Asuanske brane, pa je Egipat Španiji poklonio ovaj originalni hram iz II veka pre nove ere. Postavljen je 1972. u parku na mestu nekadašnje kasarne Montanja i jedan je od najneobičnijih spomenika Madrida.

Sa vidikovca pored hrama pruža se predivan pogled na dolinu „rečice“ Mansanares i okolinu Madrida. Na obali Mansanaresa, u četvrti Argansuela, bio je stari stadion „Atletika“, „Visente Kalderon“. Desno se vidi Kraljevska palata (Palacio Real), naše sledeće odredište za pešački obilazak. Ispred palate je Trg Oriente (Plaza de Oriente), na čijoj je drugoj strani Opera, sa ulazom sa Trga Izabele II.

Konačno, kasno popodne, smeštamo se u hotel „Quo Galeón“, u širem centru Madrida. U blizini je stanica metroa Tetuan, odakle je do Vrata Sunca deset stanica, a do Trga Kastilje još dve. Ovaj deo grada zove se Kastiljehos (Castillejos) i poslovna je četvrt puna restorana i noćnih klubova. U blizini je i Kasteljana, sa buticima i prodavnicama delikatesa, koja ga deli od četvrti Čamartin.

Hotel je iznad očekivanja. Zapravo je apartman, sa dnevnom i spavaćom sobom i čajnom kuhinjom sa svim potrebnim priborom, uključujući i mikrotalasnu pećnicu. Koristimo priliku da se malo odmorimo, jer je planirano da uveče zajedno odemo do Vrata Sunca i bolje vidimo ono što smo u panoramskom obilasku propustili.

Vrata Sunca i Plaza Mayor

U centar stižemo pre mraka, pa možemo da vidimo znamenitosti trga na kome je „nulti kilometar“ šest nacionalnih puteva Španije.

Na južnoj strani trga je sedište predsednika autonomne zajednice Madrid. Zgrada je izgrađena u XVIII veku kao pošta i poznata je kao Real Casa de Correos. Na njenoj kuli je čuveni sat, „sat svih Španaca“: milioni Španaca 31. decembra gledaju u televizor čekajući da dvanaest njegovih udaraca označi Novu godinu. Upravo ispred ove zgrade je oznaka „nultog kilometra“.

Na suprotnoj strani trga je najvažnija od tri skulpture na trgu, „Medved i jagodnjak“ (El Oso y el Madroño); medved je zaštitni znak Madrida. Ostale dve su „Mariblanka“, koju zovu i Dijanom lovkinjom, i konjanička statua kralja Karlosa III.

Sa Vrata Sunca odlazimo na Plaza Mayor (Glavni trg), koji se sa njim takmiči za titulu glavnog trga Madrida. Pomalo podseća na Trg Svetog Marka u Veneciji. Sa svih strana okružen je stambenim zgradama, a jedina javna zgrada je takozvana „Pekara“ (Casa de la Panadería), koja dominira ovim pravougaonim trgom dimenzija 129 sa 94 metra. Nalazi se u delu grada koji zovu „austrijski Madrid“. Za razliku od Vrata Sunca, Glavni trg je statusni trg, „pupak Španije“, kako ga je nazvao Lope de Vega. Izgrađen je u stilu španskog baroka i jedan je od malobrojnih spomenika epohe kada su Španijom vladali Habzburzi.

Trg je kroz istoriju često menjao ime. Dekretom iz 1812. svi glavni trgovi u španskim gradovima nazvani su „Trg Ustava“, ali je već 1814. postao „Kraljevski trg“. Od 1873. zvao se „Trg Republike“, od 1876. ponovo „Trg Ustava“, sve do 1923. i diktature Prima de Rivere. Posle Građanskog rata konačno je dobio današnje ime.

Posle kraćeg obilaska okoline trga i pića u jednom od mnogobrojnih restorana vraćamo se u hotel na zasluženi odmor, jer nas čeka novi naporan dan.

← Tour de Europe

Evropom kroz tri časovne zone (2): Prado, Gernika i Toledo →

29. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Maroko (10): Kiša nad Andaluzijom

Posle šest dana u Maroku, četiri dana na španskoj obali bila su predviđena za odmor. Baza je bio Toremolinos, letovalište na Kosta del Solu odakle je i počela cela avantura.

Selo koje su promenili turisti

Toremolinos je nekada bio siromašno ribarsko seoce, prvo mesto na Kosta del Solu koje se razvilo kad je krajem pedesetih počeo uspon turizma u Španiji. Kada je 1959. otvoren hotel „Pez Espada”, bio je to prvi luksuzni hotel na celoj rivijeri; za nekoliko godina novi hoteli i klubovi potpuno su promenili lice mesta.

Jedan detalj mi je privukao pažnju: 2012. godine Mekdonalds je zatvorio svoj restoran u srcu Toremolinosa, a za njim su otišli i drugi lanci brze hrane. Ostali su restorani na plaži sa svežom ribom i plodovima mora. Ispada da je, bar ovde, domaća kuhinja nadjačala svetske lance, što se retko dešava.

Malaga u kiši

Na Uskrs pravimo izlet u Malagu, drugi grad Andaluzije, koji su feničanski moreplovci osnovali u osmom veku pre nove ere. Obilazimo katedralu, sagrađenu na mestu nekadašnje džamije i sama nedovršena, jer joj nedostaje južni toranj. Kao i Toranj Hasan u Rabatu, i ona stoji vekovima nezavršena; kao da me je nedovršenost pratila celim putem.

Malaga je i rodni grad Pabla Pikasa; posetili smo muzej posvećen njemu, sa radovima koje je poklonila njegova porodica.

Ali Malagu će nam obeležiti kiša. Zbog nje nismo videli čuvenu uskršnju procesiju, pa smo, već pokisli, sedeli u restoranu i čekali predah u pljusku. Iskoristili smo ga da odemo do luke i ručamo sardine sa roštilja.

Ni naredni dan nije bio bolji, Malagu smo, umesto razgledanja, proveli u velikoj robnoj kući, čekajući da kiša stane. Nije stala.

Duga nad Toremolinosom

Jedno jutro nas je, na putu ka Malagi, ispratila duga prema obroncima Sijera Mihasa. Bio je to redak lep prizor tih dana.

Poslednje veče u Španiji završili smo u hotelu, uz pesmu i klavirsku pratnju Mire iz Kragujevca, pa se boravak „umetnički” zaokružio.

Sunce koje je zakasnilo

Jutro poslednjeg dana osvanulo je sunčano, baš kad je trebalo krenuti. Silazimo još jednom do obale; šteta što vreme prethodnih dana nije bilo ovakvo, možda bismo se i okupali. Ali tako to biva: Sunce je stiglo tačno na dan rastanka.

Uveče smo poleteli za Budimpeštu, a odatle autobusom za Čačak, istim putem kojim je, deset dana ranije, počela ova avantura na dva kontinenta.

27. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Maroko (1): Carski gradovi

Dan u kojem započinjemo još jedno egzotično putovanje, a takva su valjda sva putovanja u Afriku, počeo je okupljanjem na starom mestu, ispred Fakulteta tehničkih nauka u Čačku. Uglavnom su to poznata lica, mada ima i novih putnika; ali i oni su poznati sa čačanske kaldrme.

Odredište je Maroko, za koji sam prvi put čuo u septembru 1961. godine, kada je u Beogradu održana prva konferencija nesvrstanih. Maroko je na njoj predstavljao kralj Hasan Drugi, koji je nekoliko meseci ranije nasledio oca, kralja Muhameda Petog, čoveka koji je Maroku doneo nezavisnost od Francuske 1956. godine.

Tokom putovanja posetićemo Meknes, Fes, Marakeš i Rabat, gradove koji su kroz istoriju bili prestonice Maroka. Zato se naše putovanje i zove „Maroko — carski gradovi”.

Dva Vlade Jovanovića

Put do Beograda prošao je neuobičajeno brzo, iako vozač Bojan, dobro poznat sa ranijih putovanja, vozi pažljivo i bez jurcanja. Ritam kvari samo čekanje na Rudniku, na advokaticu Vesnu iz Topole. Ostatak grupe se ukrcava u Beogradu, zajedno sa neizbežnim vodičem Vladom, koji je obeležio mnoga naša putovanja.

On će nam zamalo napraviti problem na granici, ispostaviće se da postoji još jedan Vlade Jovanović, sa istim datumom rođenja, ali i sa Interpolovom poternicom.

Franc List umesto Ferihedja

Na odmorištu u Mađarskoj obeležavamo rođendan jednog saputnika, mog kolegu sa fakulteta, generaciju starijeg, koji sada živi u Danskoj.

Aerodrom u Budimpešti više nije onaj stari, sa kog sam 1986. leteo za Moskvu. Umesto nekadašnjeg imena Ferihedj, od 2011. godine zove se „Franc List” i ni po čemu ne zaostaje za najmodernijim aerodromima Evrope. Napešačili smo se, doduše, dok nismo stigli do aviona.

Letimo niskobudžetnim „Vizerom”. Iako je najavljeno tri i po sata leta, u Malagu slećemo već oko pola osam.

Dve krigle po litar

Put do Toremolinosa je kratak, pa se brzo smeštamo u hotel „Servantes”. Posle predaha šetamo okolinom, večeramo i veče završavamo pivom. Naručujem jedno veliko, grande cerveza, a konobar donosi dve ogromne krigle od po litar, sa kojima ni ja nisam mogao da se izborim.

Hotel je odličan, u samom centru Toremolinosa, u pešačkoj zoni sa mnoštvom kafanica i restorana. Iako je subotnje veče, nema prevelike gužve. Ležemo rano, čeka nas rano ustajanje, da na vreme stignemo na trajekt za Maroko.