Nedelja je dan koji se po svemu razlikuje od drugih dana u sedmici. Čak i sada, kada smo mnogo toga izjednačili. Kao da grad utihne, ulicom prođe tek pokoji automobil. Malo je življe oko ručka, jer se tu i tamo čuju sirene automobila koje najavljuju nečiju svadbu. A istim povodom se oglašavaju i trubači.
Nedelja je dan kada smo se mogli okupiti povodom jedne od onih porodičnih svetinja, nedeljnog ručka. Radnim danom kuhinjom je vladala moja baka Ljubica, a u nedelju je vlast preuzimala mama. Tako se svaka nedelja pretvarala u praznik, sa gozbom kojoj sam se kao dete radovao.
Nedeljni ručak je podrazumevao odlazak na pijac i nabavku potrebnih namirnica. Kada pijac poče da radi do popodnevnih sati, mama će ponešto kupovati i na povratku sa posla. U jednom delu mog detinjstva nedeljni odlazak na pijac imaće kultno značenje.
Tri pijace
Nedeljno kupovanje imalo je tri komponente: kupovinu voća i povrća, kupovinu sira i kajmaka, i kupovinu mesa.
Moji odlasci na pijac nisu bili isključivo vezani za odlazak sa majkom u kupovinu. Mnogo češće sam pijac posećivao sa bakom. Istina, ti odlasci su nekako bili iznuđeni, jer baka nije imala gde da me ostavi. Tako sam imao sreću da kao dete od tri-četiri godine osetim čari pijace. Kako one zelene, na kojoj se prodavalo voće i povrće, tako i velike pijace koja se svakog petka formirala na vašarištu kod Železničke stanice, tamo gde je sada takozvani Mali park. Zeleni pijac se nalazio odmah pored, gde se danas seku Železnička i ulica Devet Jugovića. Postojao je i poseban Mrsni pijac, gde su se prodavali mlečni proizvodi; taj blok zgrada i danas postoji, između ulica Miloša Obilića i Dr Dragiše Mišovića.
Onda se sve promeni
Zeleni pijac se premesti na sadašnju lokaciju. Veliki, odnosno stočni pijac preseli se u Ljubić. A umesto velikog i zelenog pijaca niče park i novogradnja na novoformiranom trgu, koji se sve do kraja osamdesetih zvao Trg Đure Salaja. Mrsni pijac još neko vreme ostade na starom mestu, gde su mu društvo pravile kasapnice, pa se i on preseli u okvir zelenog pijaca, gde je čak dva puta menjao lokaciju.
Novo vreme donese nove uzuse. Pojaviše se takozvane piljarnice, u kojima se prodavalo voće i povrće. Pomalo je toga počelo da se prodaje i u običnim radnjama. A sa pojavom velikih samouslužnih radnji, one postadoše male pijace.
Ali ništa ne uspe da zameni pijac. Jer on nije samo mesto gde se kupuje voće, povrće, beli mrs, u proleće rasad povrća i cveća. On je mnogo više od toga. On je mesto susretanja. Mesto gde možeš sresti pomalo zaboravljenog prijatelja. Pa čak i drage ljude iz Beograda, koji su došli u posetu zavičaju.
Danas, kada i sebe i druge ubeđujemo da živimo u petoj brzini, pijac te pomalo vrati u stvarnost. Jer obilje izložene robe te tera da prvo malo razgledaš, pre nego što pitaš za cenu. Istina, novi trgovci su cene po pravilu istakli. Možda zato i nema više onog cenkanja kao nekada, pa nema ni onih pitanja: „Može li jeftinije na veću količinu?”
Moja majka je nekada znala prodavce, znala je odakle dolazi roba. Danas toga više nema, jer robu uglavnom ne prodaju oni koji su je proizveli. Možda se to pomalo zadržalo na odeljenju mlečnih proizvoda.
Ponuda na pijaci je nekada odražavala sezonu. Zauvek ću se sećati da su se prve trešnje prodavale na vezice. Zahvaljujući proizvodnji u plastenicima, pogotovu kad je povrće u pitanju, danas ponekih proizvoda ima tokom cele godine.
Pijac za večnost
Činilo mi se da ću sećanje na čačanski pijac izneti sa više poetike. Jer nisam bio samo kupac, već i prodavac. Setih se da sam negde posle prve godine gimnazije na pijaci prodavao trešnje. Kasnijih godina i breskve.
Svoje umeće u prodaji breskvi i grožđa više sam praktikovao ispred „Slobode”. Tamo se svakog radnog dana, od 13 do 14.30, uspostavljao pijac na kome su ljudi iz okoline prodavali svoje proizvode.