Moskva – Stranica 2 – RASIN PERSONAL PORTAL

13. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Sovjetski Savez (4): Minus dvadeset pet

Zapisničar

Na projektnim sastancima imao sam i ulogu zapisničara, pokušavajući da zabeležim ono što su nam sovjetske kolege pričale. Te papire ću kasnije ukoričiti i oni će do danas ostati svedočanstvo o tome kako su se nekada realizovali projekti.

Za mene je mnogo toga o čemu se diskutovalo bilo novo, pogotovu delovi koji su se odnosili na baze podataka. Procesor koji smo razvijali trebalo je, između ostalog, da bude hardverska podrška radu sa bazama, a takođe i da obezbedi brže izvršavanje multiprocesnosti na računarima serije ES, sovjetskim verzijama IBM-ovih računara iz serije 360. Moje inženjerske aktivnosti do tada su bile vezane isključivo za hardver, pa nisam imao znanja iz operativnih sistema.

Kad se nozdrve slepe

Vikendom smo bili slobodni, pa smo to koristili da obiđemo znamenitosti Moskve.

Pošto je bio kraj novembra, dočekali su nas sneg i mraz. Iako je temperatura povremeno padala i ispod dvadeset stepeni, subjektivni osećaj nije ukazivao na hladnoću, jer je vazduh suv. Da je baš niska, pokazuje lepljenje nozdrva.

To iskustvo sam doživeo jedne večeri kad smo se vraćali iz grada. Bilo je oko jedanaest sati. Kad smo izašli iz metroa, dočekala nas je ledena moskovska noć, upravo sa lepljenjem nozdrva. Rekoh: „Ima ispod dvadeset stepeni.” Na to će Dule Velašević: „Ma kakvi, nema više od minus pet.”

Po dolasku u hotel, po običaju smo se našli kod nas u apartmanu na čašicu razgovora pre spavanja. Po navici uključih televizor. Završavalo se pretponoćno izdanje vesti. Spiker saopšti da je u Moskvi trenutno minus dvadeset pet.

Sa Albertom Fjodorovičem se ne takmiči

Par puta smo uveče izašli na večeru u neki od moskovskih restorana. Najveći utisak na mene ostavio je gruzinski „Aragvi”, u kome su zaista služena nacionalna gruzinska jela, što nije bio slučaj sa nekim drugim restoranima, iako im je ime asociralo na neki kraj Sovjetskog Saveza.

Domaćini su nam organizovali svečanu večeru u hotelu „Moskva”. Volkov, mislim pomalo zlurado, uspe da napije Velaševića, što uostalom i nije bilo teško. Makarov, koji je sedeo pored mene, kratko reče: „Sa Albertom Fjodorovičem ne treba se takmičiti.”

U hramu baleta i opere

Jedno veče posetili smo Boljšoj teatar. Gledali smo operu Pjetra Maskanjija Cavalleria rusticana.

Treba ukazati na jednu zanimljivost ovdašnjih pozorišta i koncertnih dvorana: u njima se nalaze dobro snabdeveni bifei sa probranim zakuskama i desertima. U pauzama nastaje prava trka ko će pre da stigne do bifea. Ponekad mi se činilo da mnogi „uživaju” u kulturnim događajima samo da bi mogli da se posluže.

Posetili smo i Tretjakovsku galeriju, jednu od najvećih u Rusiji. Naročito su bogate zbirke ikona iz perioda od jedanaestog do sedamnaestog veka, kao i zbirke ruskog slikarstva od osamnaestog do početka dvadesetog.

Tretjakovka — *Arhip Kuindži — Mesečeva noć nad Dnjeprom*

Tokom posete Bora i Dule odlučiše da napuste galeriju i potraže gde bi mogli da popiju kafu. Ubeđivasmo ih da to u Moskvi baš i nije jednostavno, ali nisu se dali. Kad smo se kasnije našli, bili su veoma razočarani, jedva su našli nešto što im je odgovaralo, a i tu su morali da čekaju mesto. Pogotovu su bili razočarani što uz lošu kafu nisu mogli da popiju i po konjak.

Zagorsk

Jednog dana domaćini nam predložiše da za vikend odemo u Zagorsk, gde se nalazi Trojicka lavra.

Moskva nas je ispratila gotovo snežnom mećavom. Kombi se jedva probijao kroz nanose na putu. Ali bio je to pravi ambijent za posetu ovom mestu.

Posebno je upečatljivo bilo prisustvo službi u hramu Trojice Sergijeve, gde se nalazi grob sa moštima Svetog Sergija Radonješkog. U sasluženju učestvuje običan narod, najviše žene koje su navratile na nedeljno bogosluženje i da se provuku ispod ćivota sa moštima sveca.

Posle posete ručamo u restoranu na periferiji Zagorska. U međuvremenu je mećava prestala, ali je vožnja i dalje usporena, pa u Moskvu stižemo u kasnim večernjim časovima. Sam direktor Instituta, akademik Trapeznikov, zvao je Volkova da proveri da li smo se bezbedno vratili.

Dnevnice i obračunski dolari

Tokom boravka dobijali smo dnevnice, čini mi se petnaest rubalja. Za osnovne troškove to je bilo više nego dovoljno, ishrana, muzeji, prevoz, uključujući i taksi, bili su zaista jeftini. Moglo se čak ponešto i kupiti. Mene su najviše zanimale knjige i gramofonske ploče sa klasičnom muzikom. Pokazaće se i da se par meseci posle Olimpijade u Moskvi može kupiti ponešto od robe sa zapada, originalni parfemi, ali i kvalitetna roba od pamuka, lana i svile.

Imali smo i naše dnevnice, iskazane u takozvanim obračunskim dolarima. Garantno pismo moglo se realizovati u specijalnim bankama; jedna takva postojala je u najvećem moskovskom hotelu „Rusija”. S obzirom na nepovoljan zvanični kurs dolara prema rublji, niko ih nije realizovao tamo, nego u Jugoslaviji, deklarišući to kao uštedu na putovanju.

13. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Sovjetski Savez (3): Povratak posle osam godina

Peterhof

Posebno je zanimljiva bila poseta Peterhofu i Petrovom dvorcu, na obali Finskog zaliva, dvadesetak kilometara od Lenjingrada. Na površini od preko šeststo hektara podignut je kompleks parkova i palata kao letnja rezidencija Petra Velikog. Poseban utisak ostavljaju fontane, od kojih je najveća ona sa statuom Samsona, ispred Velike palate. Prvobitno je to bila skromna palata, građena između 1714. i 1725; za vreme carice Jelisavete sagrađen je današnji dvorac, po uzoru na Versaj, prema nacrtima arhitekte Rastrelija.

Petehof — *Panorama donjeg parka Petrovog dvorca*

Piskarevsko groblje

Piskarevsko groblje mora da se poseti da bi se odala počast stotinama hiljada poginulih stanovnika Lenjingrada. Ovde je sahranjeno petsto dvadeset hiljada ljudi, četiristo sedamdeset hiljada građana i pedeset hiljada vojnika. To je epilog skoro devetsto dana nemačke blokade grada tokom Drugog svetskog rata.

Lavov

Posle Lenjingrada sledeće odredište bio je Lavov, u Zapadnoj Ukrajini, u pokrajini Galiciji. Kao i u Kijevu, trebalo je da provedemo samo jedan dan, bez spavanja. Čekalo nas je više od trideset sati vožnje; iz Lenjingrada smo krenuli oko ponoći i stigli u rane jutarnje sate.

Od usputnih stajanja sećam se samo Vilnjusa. Za razliku od ruskih gradova sa širokim bulevarima, dočekao nas je grad sa uskim uličicama.

Ka Čopu polazimo popodne i stižemo u rano jutro. Ispred stanice čekao nas je autobus kojim smo se uputili pravo za Jugoslaviju. U Čačku smo bili u kasnim večernjim satima.

Pasoš koji je zatražen

Posle prvog boravka u Sovjetskom Savezu moj život je krenuo nekim novim putevima. Studije, zaposlenje u Institutu „Mihajlo Pupin”, bavljenje računarskom tehnikom, sve je to nekako ličilo na otelotvorenje sna koji nisam ni smeo da sanjam. A između svega toga umetnulo se i služenje vojnog roka.

Brojao sam poslednje vojničke dane u Sarajevu kada stiže nejasna informacija da su iz Instituta tražili da im se dostavi moj pasoš. Pošto telefonom nisam dobio bliže objašnjenje, po okončanju vojnog roka uputih se prvo u Beograd. Tamo konačno saznadoh o čemu se radi: određen sam da budem deo tima koji će realizovati projekat PMO, i zbog toga za dve nedelje treba da putujemo u Moskvu.

I tako Moskva postade grad u kome ću u narednih šest godina provesti oko dve godine. Bila je to prilika da, pored radnih obaveza, bliže upoznam grad na istoimenoj reci, ako se to uopšte može, čak i kad u njemu živiš.

Tokom tih boravaka upoznaću Moskvu kroz sva godišnja doba. Iskusiću šta znači svakodnevno prelaziti ogromna rastojanja, i šta znači kada veliki grad ima metro. Ovo neće biti priča o Moskvi sa aspekta onoga što ima da se vidi, već onoga što može da se doživi.

Nova Moskva

Posle osam godina ponovo sam stupio na tlo Sovjetskog Saveza. U Moskvu smo stigli 19. novembra 1980. godine. Dočekao nas je novi, moderan aerodrom Šeremetjevo 2, izgrađen za potrebe Olimpijskih igara održanih tog jula. Bile su to krnje igre, jer su ih zbog ulaska sovjetske vojske u Avganistan bojkotovale Sjedinjene Države i još neke zemlje.

Zbog Olimpijade je u Moskvi bilo puno novina, pre svega novih hotela. U jedan takav, Centralni dom turista, smestili su nas četvoricu. Nalazi se na jugozapadu Moskve, u najdužoj moskovskoj ulici, Lenjinskom prospektu broj 146. Vredi ukazati na zanimljivost u označavanju kućnih brojeva: broj se dodeljuje celoj zgradi, a ne pojedinim ulazima. Zato hotel nosi broj 146, iako se nalazi desetak kilometara od početka prospekta.

Pošto smo se smestili, upoznali smo se sa jednim ovdašnjim običajem. Popodne je kompletna ekipa sovjetskih kolega došla u hotel i priredila nam zakusku uz obaveznu votku, kobasica, sušena riba, sir, maslac, marinirane pečurke.

Crna Volga u deset

Hotel nije slučajno odabran: relativno je blizu Instituta problema upravljanja, gde će biti naše radno mesto. Institut se nalazi u Profsojuznoj ulici, praktično paralelnoj našem prospektu; povezuje ih ulica Mikluho-Maklaja, koja počinje upravo kod hotela.

Sarađivaćemo sa saradnicima Laboratorije broj devet, čiji je rukovodilac Albert Fjodorovič Volkov. Kolege su Ruben Asratjan, Aleksej Makarov, Nađa Volodina, Nataša Dagurjeva i Saša Tjurin. Pored njih, sarađivaćemo i sa kolegama iz drugih instituta, Koljom Jemeljanovim, Andrejem Lemonom, Serjožom Sverdlovim.

U Institutu dobijamo posebnu prostoriju u kojoj se održavaju svi radni sastanci. Po nas svako jutro oko deset dolazi službeni auto, naravno, crna „Volga”. Pošto ostajemo do oko pet, tamo i ručamo. Za saradnike postoji stolovaja, trpezarija u kojoj se jelo uzima na traci; za važnije članove kolektiva i goste postoji posebna prostorija, u kojoj smo mi ručali. Ručak je bio standardan, supa ili čorba, boršč ili soljanka, glavno jelo sa prilogom i desert.

13. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Sovjetski Savez (2): Kijev, Moskva, Lenjingrad

Kijev

U Kijevu provodimo manje od deset sati. Privremeno se smeštamo u hotel „Mir” i krećemo u obilazak grada.

Za Kijev kažu da je majka svih ruskih gradova. Ova sećanja pišem tačno posle pedeset godina, baš u vreme kada je u toku već polugodišnja agresija Rusije na Ukrajinu. Sve deluje pomalo paradoksalno, jer je upravo ovde nastala Kijevska Rusija. Ovde je stolovao veliki knez Vladimir, koji je svoj narod preveo u hrišćanstvo; vreme njegove vladavine i vladavine njegovog sina Jaroslava Mudrog smatra se zlatnim dobom.

Tokom obilaska prolazimo glavnom gradskom ulicom Krešatik. Duga je kilometar i po, široka između sedamdeset pet i sto metara, poznata po drvoredu kestenova. Na relativno kratkom rastojanju nalaze se tri velika trga, Besarabski, Nezavisnosti i Evropski. Krešatik se završava u blizini Dnjepra, kod Vladimirskog brega; u podnožju je spomenik knezu Vladimiru, a na samom bregu manastir Svetog Mihaila sa zlatnim kupolama.

Preostalo nam je da posetimo Kijevo-pečorsku lavru, jednu od tri carske lavre Ruske pravoslavne crkve. Druge dve su Trojicka lavra u Zagorsku i Lavra Aleksandra Nevskog u Sankt Peterburgu.

Kompleksom dominira zvonik visok devedeset šest i po metara, koji je dugo bio najviše zdanje u Kijevu. Centralni hram je Uspenska crkva, koju su 1941. minirali i porušili Nemci; pre toga je temeljno opljačkana, a dragocenosti odnete u Nemačku. Ponovo je izgrađena i oslikana između 1995. i 2000. godine. U sklopu obilaska spuštamo se u podzemne odaje, izgrađene u peščaru, u kojima su sahranjivani preminuli monasi.

Kroz Kijev ću proći još šest puta, ali nikada više neću boraviti u njemu. Pošto se Ukrajina nalazi pod agresijom, i pored želje da ponovo vidim lepi grad na Dnjepru, to je skoro neizvodljivo.

Moskva

U Moskvu stižemo na Kijevsku železničku stanicu. Pre smeštaja u Studentski dom u ulici Švernika imamo kratko panoramsko razgledanje.

Pri vožnji od stanice zadržavamo se na Lenjinskim gorama, odakle puca pogled na grad. Ispod protiče reka Moskva, a s druge strane je kompleks Lužnjiki, kojim dominira veliki stadion. Ovde se nalazi i Univerzitet Lomonosov; glavna zgrada je delo arhitekte Lava Rudnjeva i jedna je od sedam sličnih podignutih po Staljinovoj naredbi.

Tokom naredna tri dana obići ćemo Kremlj, VDNH, Panoramu Borodinske bitke, Tretjakovsku galeriju i naravno Crveni trg sa Lenjinovim mauzolejem. Posebno zadovoljstvo predstavljalo je upoznavanje sa moskovskim metroom i njegovim stanicama. Slobodno vreme koristimo da obiđemo trgovine, pre svega GUM i CUM.

Za kretanje koristimo autobus, pa se upoznajemo sa arhitekturom i saobraćajnicama. Prolazimo Kalinjinskim i Lenjinskim prospektom, Sadovim i Bulevarskim prstenom. Obilazimo hotel „Ukrajina” i zadržavamo se pored grandioznog spomenika pesniku Tarasu Ševčenku.

Moskva je ogroman grad i tri dana nikako nisu dovoljna da se upozna ni njen delić. Taman toliko da čovek poželi da joj se vrati. Iako mi je to tada izgledalo kao večnost, Moskvi ću se vratiti već posle osam godina i biću prisutan u njoj narednu deceniju. A posle toga više od tri decenije neću videti Crveni trg.

Lenjingrad

Voz iz Moskve stiže na Moskovsku železničku stanicu, na Trgu ustanka, gde počinje i Nevski prospekt. Negde u blizini je bio i naš smeštaj, ali se posle pola veka ne sećam tačno gde.

Naredna tri dana obići ćemo Ermitaž, krstaricu Aurora i Petropavlovsku tvrđavu. Tu je i neizbežno panoramsko razgledanje, sa zaustavljanjem pored najznačajnijih zdanja.

Svaka zgrada i spomenik govore o dvesta pedeset godina Lenjingrada. Zato je teško reći šta smo sve obišli. Svakako treba pomenuti dve grandiozne crkve, Kazanjsku i Isakijevsku.

Veoma je zanimljivo proći obalom Neve, posebno delom gde su Admiralitet, Ermitaž, Marsovo polje i Letnji vrt. U Aleksandrovskom vrtu je čuveni spomenik Petru Velikom. Ispred Ermitaža je Dvorski trg, odakle je krenuo napad na Zimski dvorac.

Tokom šetnje Nevskim prospektom ne propuštamo priliku da svratimo u najveću robnu kuću Lenjingrada, Gostinij dvor.

10. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Izleti u istoriju: Zagorsk

Te 1980. godine Moskva se oporavljala od Olimpijskih igara. Senku je bacio bojkot nekih zemalja, motivisan protivljenjem ulasku Sovjetskog Saveza u Avganistan. Istovremeno je Rusija slavila šeststo godina od Kulikovske bitke.

U toj bici, na Kulikovskom polju pored reke Don u blizini Tule, ruska vojska pod Dmitrijem Donskim porazila je mongolsku vojsku predvođenu kanom Mamajem. Pre nego što su se Mamajevi saveznici ujedinili, Dmitrij je napao Tatare 8. septembra 1380. godine. Blagoslov je dobio od Sergija Radonješkog, u lavri Trojice Sergijeve u Sergijevom Posadu.

Sergije Radonješki je monah i svetitelj Ruske pravoslavne crkve, osnivač manastira Svete Trojice severoistočno od Moskve. Prema predanju, tokom života činio je mnoga čuda.

Rafik kroz mećavu

U kasnu jesen 1980. godine obreh se službeno u Moskvi. Posle osam godina ponovo sam bio u prilici da šetam moskovskim ulicama. Dok su me 1972. godine drugi vodili, sada sam mogao da Moskvu upoznam onako, za svoju dušu. Biće to početak mojih čestih boravaka u Moskvi tokom narednih šest godina.

Negde sredinom boravka kolege iz Instituta problema upravljanja ponudiše nam da jedne nedelje posetimo gradić Zagorsk. Ukratko nam objasniše da je posredi jedno od verskih svetilišta u Rusiji, gde se nalazi manastirski kompleks poznat kao Trojicka lavra, jedan od tri religijska centra u Rusiji sa statusom carske lavre. Druga dva su Lavra Aleksandra Nevskog u tadašnjem Lenjingradu i Kijevo-pečerska lavra.

Tada još nije bilo interneta da bismo se pripremili za posetu. Ponešto je o Zagorsku znao Bora Lazić, a ponešto su nam rekli i domaćini, posebno u kontekstu Kulikovske bitke, čiji je jubilej obeležen dva-tri meseca ranije.

Hladno nedeljno jutro. Sneg je već bio pao. „Rafik” grabi magistralom ka severoistoku. Na pola puta se nalazi Radonjež, po kome je sveti Sergije dobio nadimak; tu je i velika Radonješka šuma, gde se svetac, kako predanje kaže, družio i razgovarao sa životinjama.

Počinje i sneg, i kad smo stigli u Zagorsk to je već bila mećava. Reklo bi se, prava ruska zima.

Jedan glas

Manastirski kompleks je okružen četvorougaonim zidom sa kulama u temenima. Pod snegom sve deluje nekako romantično.

Ovo je najvažniji ruski pravoslavni manastir i duhovni centar Ruske pravoslavne crkve. Osnovan je 1345. godine, kada je sveti Sergije Radonješki sagradio drvenu crkvu u čast Svetog Trojstva na brdu Makovec. U manastiru je živeo i stvarao značajni ruski ikonopisac i svetitelj Andrej Rubljov; nažalost, freske koje je on slikao nisu sačuvane. Do 1983. ovde je bilo sedište Moskovske patrijaršije. U kompleksu ima jedanaest crkava. Ovde je sahranjen Boris Godunov, a kršten Ivan Grozni.

Snežni ambijent daje nekako svečanu atmosferu. Unutar kompleksa sve staze vode ka Trojickoj crkvi, sagrađenoj početkom petnaestog veka na mestu drvene. U njoj se nalazi ćivot sa moštima Svetog Sergija.

Prisustvujemo nedeljnoj liturgiji. Poseban doživljaj je hor građana koji pomaže sveštenicima. Sve je nekako obično, zabrađene žene sa cegerima u rukama strpljivo stoje u redu za celivanje ćivota. Usput pevaju, a sve to zvuči kao jedan glas.

Poziv u hotelu

Kada smo napustili prostor lavre, sneg je i dalje uporno vejao. Posle posete svratismo na ručak. Kada smo napuštali Zagorsk već je bilo veče, a sneg je konačno prestao. Put do Moskve bio je pod debelim slojem snega, ali se „Rafik” uporno probijao kroz smetove.

U hotel stigosmo prilično kasno. Sačeka nas telefonski poziv Alberta Fjodoroviča Volkova, direktor Instituta, akademik Trapeznikov, lično se interesovao za našu sudbinu.

Deset godina kasnije

U Zagorsku sam se obreo tačno posle deset godina. U leto 1990. vodio sam grupu studenata Tehničkog fakulteta na praksu u Sovjetski Savez. Ovoga puta Zagorsk me je dočekao julskom vrelinom. Možda je to i razlog što ne nosim neka posebna sećanja na taj boravak.

U Sovjetskom Savezu sam boravio u rasponu od dve decenije, između 1972. i 1991. godine, praktično u svakom mesecu u godini. I uvek se setim odgovora naše vodičke Rite iz 1972. godine. Na primedbu jedne putnice da je ovde sigurno mnogo lepše zimi, ona je odgovorila: „Ipak je ovde lepše u leto.”

Zagorsk je jedan od gradova takozvanog Zlatnog kruga, severoistočno od Moskve, gradova koji su imali značajnu ulogu u stvaranju ruske države i crkve. Nema pune saglasnosti o tome koji su to gradovi; najčešće se pominju Sergijev Posad, Pereslavlj-Zaleski, Rostov Veliki, Jaroslavlj, Kostroma, Ivanovo, Suzdalj, Vladimir, Uglič, Ribinsk i Aleksandrov.

Grad se sa manastirom ujedinio 1742. godine. Posle Oktobarske revolucije nazvan je Sergijev, a nešto kasnije Zagorsk. Posle raspada Sovjetskog Saveza vraćeno mu je originalno ime.

6. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Malo istorije (18): Viđeni za gulag

Priče o boravcima u Sovjetskom Savezu bile su često prisutne u našim druženjima van radnog vremena. A to je po pravilu bilo tokom sedmičnih ručkova utorkom, u vreme velike pauze. Tokom boravaka tamo bili smo „osuđeni” da vreme provodimo u istoj prostoriji i u većoj grupi, pa je bilo više neposrednih svedoka zanimljivih događaja.

Konačno, u zimu 1985. godine PMO je završen, tačnije, prvi od dva računara koje je trebalo realizovati. Bilo je predviđeno da se oba spakuju i transportuju u Moskvu; dok se bude testirao kompletirani primerak, drugi je trebalo završiti u samom Institutu problema upravljanja. Ekipa je bila Veselin Potić, Dejan Srđević, Slobodan Davidović, Rade Tatalović, Ljubiša Golubović i ja.

Rade, Ljubiša i ja smo doputovali 4. marta 1985. godine, sa idejom da raspakujemo opremu i pripremimo je za rad. Ispostaviće se da oprema neće biti dopremljena cele te sedmice, tako da smo sve vreme bili besposleni. Vreme je bilo jako hladno, ispod dvadeset stepeni ispod nule, ali sunčano. Odlazili smo svaki dan u Institut, zadržavali se do ručka, a onda odlazili u grad.

Iz kog je veka ova?

Za sovjetske prilike radnje su bile pune robe, a najrazličitije vrste pića, pogotovu votke, mogle su se kupiti u slobodnoj prodaji. Pošto smo po dolasku robu zamenili za rublje kod čuvenog Ženje, mogli smo čak i ponešto da pazarimo, pogotovu što smo imali onaj „ruski sindrom”: ako se nešto ne kupi odmah, druge prilike možda neće biti.

Tek u petak dobismo informaciju da su sanduci stigli i da ćemo sa raspakivanjem krenuti u ponedeljak, dakle sa sedam dana zakašnjenja.

Za vikend htedoh Rada i Ljubišu da kulturno uzdignem, pa ih povedoh u razgledanje Kremlja. U Arhangelskom saboru pokazah im ikonu Svetog Georgija kako ubija aždaju, napominjući da potiče iz desetog veka. Na to me Ljubiša upita, pokazujući na stariju ženu koja je sedela pored ikone: „Iz kog je veka ova?”

Pošto su me prethodno sve vreme pitali kad ćemo na pivo, videh da je vrag odneo šalu, pa ih povedoh na VDNH. Znao sam da se tamo na kioscima može kupiti pivo, ali je moralo da se ispija napolju. Jednostavno, u to vreme se u Moskvi nije moglo onako serbez ući u kafanu i popiti piće.

Vest u jedan sat

U ponedeljak, po dolasku u Institut, krenusmo sa radom. Uz pomoć Valerija Makarova i majstora iz Instituta napravismo dva postolja za računare i počesmo sa raspakivanjem.

Oko jedan sat dođe Nataša Dagureva da nas odvede na ručak i saopšti nam da je umro tadašnji predsednik Sovjetskog Saveza i generalni sekretar Partije, Konstantin Černjenko.

Nas trojica se pogledasmo i počesmo da se smejemo. Naravno, izvinuh se Nataši i objasnih razlog. Jednostavno, na tu vest smo sva trojica zamislili Veska kako, sa rukom zabačenom iza glave, čupka obrvu i nervira se što ne mogu da polete za Moskvu, jer nam je bilo logično da granice budu nakratko zatvorene zbog smrti prvog čoveka države, kao što je ranije bilo uobičajeno.

Oko četiri sata Nataša nas obavesti da su kolege ipak doputovale i da će po običaju doći u hotel radi tradicionalne zakuske. Tako i bi. Votke je bilo u izobilju, pa se i zapeva.

Hol pun uniformi

Usred veselja zazvoni telefon. Nekako se nađoh najbliži, pa se javih. Recepcionarka me obavesti da je stigao još jedan kolega i da bi neko trebalo da siđe po njega. Radilo se o Serjoži Sverdlovu.

Onako veselo pođoh po njega. Kad sam izašao iz lifta, pomalo se zaledih. Ogromni hotelski hol bio je pun vojske, policije i dežurnih sa crvenim trakama oko rukava, takozvanih družinjika.

Jedva se probih do recepcije, pokupih Serjožu i krenusmo nazad. Ostatak druženja sam proveo mirno, u ćošku, sve vreme pogledajući ka vratima. Imao sam utisak da će svakog časa neko da pokuca. A onda, šta bude, bude.

Međutim, kao da je smrt Konstantina Černjenka u trenutku sve promenila. Kao da su ljudi nekako živnuli. To se jednostavno svuda videlo. Kao da su neke stege popustile. Dolazilo je vreme perestrojke.

„Ovako više ne može”

Rad na završetku PMO procesora tokom marta i aprila 1985. tekao je u pomalo grozničavoj atmosferi. Testiranje procesora kompletiranog još u Beogradu otkrilo je probleme u radu skupa registara opšte namene. Pokazalo se da i kod Amerikanaca ponekad važi ono da dokumentacija ne prati razvoj, komponente korišćene za realizaciju registara nisu radile prema specifikaciji iz kataloga.

Problem nije bio težak za rešavanje. Međutim, pokazalo se da to rešenje ne pije vodu, jer na montažnim pločama nije bilo mesta za dodatna kola. Sloba je uspeo da nađe minimalno rešenje i mogli smo da krenemo dalje.

Radili smo po ceo dan, jer smo po povratku iz Instituta nastavljali u hotelu, često do iza ponoći. Ali posao nije išao onako kako smo želeli.

Jednoga dana je Vesko otišao na sastanak sa Valerijem i Rubenom, pošto je Volkov bio na putu. Sa sastanka se vratio poslovično čupkajući obrvu, što je ukazivalo da nije raspoložen. Kao najstariji, odvažih se da ga upitam u čemu je problem.

Pomalo rezignirano odgovori: „Ovako više ne može. Moraću da razgovaram sa Albertom. Ne daju nam da radimo subotom.”

Mi ostali se pogledasmo. Osetih da se svako od nas u sebi nasmeja.

6. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Malo istorije (12): Vrhunac i labudova pesma

Procesor multiprocesne obrade, poznat po skraćenici PMO, bio je vrhunac, ali i labudova pesma onoga što je Digitalna laboratorija bila u računarskoj tehnici tadašnje Jugoslavije. Dovoljno je reći da je ta laboratorija nastala na temeljima razvoja prvog domaćeg računara, CER-10, pa se može smatrati mestom nastanka jugoslovenskog računarstva.

Osetim pomalo tugu kada povremeno pročitam da je prvi domaći računar bila „Galaksija”. Ne sporim značaj i trud tvoraca tog mikroračunara, koji su najširem krugu ljudi ponudili mogućnost da sami sagrade sopstveni računar na tada popularnom procesoru Z80. Prosto živimo u vremenu u kome sve nekako počinje od nas. Ali te 1983. godine nad pravim računarstvom, kao i nad Jugoslavijom, polako se spuštala zavesa.

Prave dimenzije PMO projekta nikada u Laboratoriji nisu sagledane na pravi način. Mogući razlog je to što se realizovao po principu kreni-stani. A moguće je i da su dolaskom Draška na mesto direktora komercijalni efekti počeli da dobijaju prevagu nad stručnim dostignućima.

Selfi za pasoš

O projektu PMO se pričalo mnogo pre nego što je novembra 1980. zvanično krenula njegova realizacija.

Bližio se kraj mog služenja vojnog roka u Sarajevu. Pozvah kući i majka mi reče da ju je neko zvao iz „Pupina” i tražio moj pasoš. Pošto je bilo popodne, pozvah Dabu, jer sam samo njegov broj znao napamet, ne bih li saznao o čemu se radi. Nažalost, dobih neke nemušte odgovore, pa reših da se iz vojske vratim preko Beograda i na licu mesta saznam šta je posredi.

Bio je 6. novembar 1980. godine. Važnost pasoša mi je bila istekla, a 19. novembra je trebalo da putujemo u Moskvu na projektni sastanak. Nasta trka sa vremenom. Ispostavi se da niko ne može brzo da mi napravi slike za pasoš, pa se prihvatih da to uradim sam. Slikah se iz ruke, što bi se danas reklo, napravih selfi. Pošto sam pred odlazak u vojsku kupio aparat za izradu fotografija, dadoh se na posao. Nisam bio baš zadovoljan rezultatom, pa sam se plašio da li će slike proći u SUP-u.

Već u ponedeljak sam ponovo bio u Beogradu i javio se čuvenom Škrbi, zaduženom za bezbednost u Institutu. On je završio posao, dobio sam nov pasoš i poslovnu vizu za boravak u Sovjetskom Savezu. I avantura zvana PMO, koja će trajati narednih pet i po godina, mogla je da počne.

Moskva posle Olimpijade

Tog 19. novembra 1980. u Moskvu smo se uputili Veselin Potić, Dušan Velašević, Borivoj Lazić i ja. Kolege sa Elektrotehničkog fakulteta trebalo je da budu konsultanti, jer je projektni zadatak podrazumevao projektovanje i realizaciju specijalizovanog procesora za podršku multiprocesnosti na familiji računara ES, koji su bili kopije IBM/370, sa operativnim sistemom sličnim IBM-ovom OS/370.

Bila je to godina u kojoj su u Moskvi održane Olimpijske igre, pa je glavni grad poprimio novo ruho. Izgrađeno je dosta novih hotela, stara zdanja su renovirana; bio je to drugačiji grad od onog koji sam upoznao osam godina ranije. Sleteli smo na novoizgrađeni aerodrom Šeremetjevo 2. Smestili su nas u hotel Centralni dom turista, na kraju Lenjinskog prospekta, u blizini trećeg saobraćajnog prstena.

Sutradan nas je sačekala ogromna zgrada Instituta u Profsojuznoj, Sindikalnoj ulici broj 65. Počeli su projektni sastanci na kojima su nas sovjetske kolege upoznavale sa zadacima.

Beleške koje sam ukoričio

Ukratko, zadatak je bio da se isprojektuje i realizuje specijalizovani procesor koji bi, u saradnji sa računarom domaćinom, podržao funkcionisanje multiprocesnosti na tom računaru. Mogao bih naširoko pričati o konceptualnim osnovama na kojima se cela priča zasnivala, ali to nije tema ovog teksta.

Za mene, koji sam još uvek bio mlad inženjer, ti projektni sastanci bili su posebno značajni, jer se na njima raspravljalo o svim aspektima jednog hardverskog projekta. Prvo se sagledavala šira slika, okvir u kome će se procesor koristiti, a to je bila hardverska podrška radu operativnog sistema. Na osnovu elemenata projektnog zadatka diskutovalo se o mogućnostima i načinima zadovoljenja postavljenih zahteva. U kontekstu mogućih rešenja razmatrana je i fizička osnova, koje bi se komponente koristile za realizaciju.

Tokom tog prvog boravka moj glavni zadatak bio je da hvatam beleške na sastancima, i da na osnovu njih kasnije, u hotelu, nas četvorica diskutujemo o onome što je tog dana bilo tema. Beleške sa tih sastanaka iz novembra i decembra 1980. godine ukoričiću i do danas sačuvati kao jednu od relikvija svog inženjerskog posla.

Tim se popunjava

Početkom 1981. godine, posle doktorskih studija u Mančesteru i jednogodišnjeg boravka na Univerzitetu Karnegi Melon u Pitsburgu, u Institut se vratio Jovan Đorđević, koji je odmah postao deo PMO tima. Timu su se priključila i dvojica mladih inženjera, Milo Tomašević i Miroslav Bojović, i pravi posao je mogao da krene.

U martu 1981. ista ekipa, pojačana Jocom, ponovo je otputovala u Moskvu na mesec dana. Tokom tih sastanaka definisani su okviri projektovanja, arhitektura procesora i način povezivanja sa računarom domaćinom. Po povratku su započete ozbiljne aktivnosti na realizaciji. Svakog petka smo imali radne sastanke, na kojima su učestvovali i Bora i Dule, i na kojima su razrađivani detalji.

Krajem oktobra su, prema planu, u Beograd stigle kolege iz Instituta problema upravljanja. Posao se odvijao onako kako treba.

Ali sa njihovim odlaskom kao da je krenuo režim kreni-stani.