Avantura se nastavlja
Zagrejanost za jedrenje pokazala se već početkom jeseni iste te 1989. godine, kada smo odlučili da se ponovo otisnemo put Jadrana. Ovoga puta ekipa je bila manja, samo nas sedmoro. Za početak smo odabrali Rovinj.
Do Rovinja putujemo vozom linijom Beograd–Pula, koja ide na zapad sve do Divače, a onda okreće na jug. Poslednja stanica nam je Kanfanar, odakle se autobusom vozimo do odredišta. Marina se nalazi na suprotnom kraju od starog grada, kojim dominira crkva Svete Eufemije; preko puta marine je ostrvo Sveta Katarina.
Cilj jesenje ture je jedrenje na jug do Kornata i povratak u Rovinj. Pošto smo već uhodani u prijem jedrilice, brzo se pakujemo i krećemo put marine u Pomeru, na samom jugu Istre.
Ne sećam se svih mesta na kojima smo konačili, osim onih na ostrvu Rabu, Raba i Supetarske Drage. Doduše, u Supetarsku Dragu smo se sklonili prinudno, bežeći od čuvene senjske bure, koja nas je uhvatila baš kod Golog otoka. Buru ćemo doživeti i dok smo plovili pored Suska i Unija; tada ćemo se skloniti u jednu od uvala kod Malog Lošinja. Čini mi se da smo jednu noć proveli i u uvali na Premudi.
Svet je ipak mali
Poslednju noć sidrimo u luci Pula. U to vreme se neke naše kolege nalaze službeno u Puli, pa koristimo priliku da se vidimo. Ujutru se kroz Fažanski kanal, pored Brionskih ostrva, vraćamo u Rovinj.
Dok čekamo autobus za Kanfanar, Kraka i ja uživamo u pogledu sa brda na kome se nalazi crkva Svete Eufemije. U jesen 1989. već se osećala bura koja će narednih godina dovesti do raspada Jugoslavije. Iako će se Istra pokazati kao drugačija regija u odnosu na ostatak Hrvatske, nekako smo se osećali pomalo nelagodno dok smo čekali voz iz Pule koji će nas vratiti u Beograd.
Kraj je bio na vidiku
Godina 1990. bila je po mnogo čemu prekretnica u mom životu. Odlučio sam da napustim Institut „Mihajlo Pupin” i sreću potražim na Tehničkom fakultetu u Čačku. Zbog zaostalih poslova i dalje ću živeti na relaciji Čačak–Beograd. Valjda jedino te godine nisam mnogo razmišljao o troškovima. Putovao sam kao nikada ranije, a bogami ni kasnije; kući sam svraćao tek toliko da promenim garderobu.
S proleća su počeli višestranački izbori, koji su u Sloveniji, a zatim i u Hrvatskoj, značili silazak Saveza komunista sa vlasti. U takvim okolnostima po treći put sam se našao na Jadranu zbog jedrenja.
Ovoga puta smo odlučili da povežemo prethodna dva jedrenja i obiđemo Kornatski arhipelag. Time bismo praktično prokrstarili celu jugoslovensku obalu Jadrana, tačnije onaj njen deo u kome ima mnogo ostrva. Za polazište smo izabrali marinu u Jezerima na ostrvu Murteru.
Postali smo mi i oni
Prema Jadranu putujemo vozom na relaciji Beograd–Split. U Perkoviću presedamo u lokalni voz do Šibenika. Poslednja je dekada juna. Višestranački izbori u Hrvatskoj održani su početkom maja i pobedila je Hrvatska demokratska zajednica. Na košarkaškom igralištu pored stanice iscrtani su njeni simboli i poruke podrške.
Od Šibenika do Murtera ide se autobusom. Pošto imam vremena do polaska, Boško i ja se penjemo do pijace, da vidimo isplati li nam se da tu kupimo voće i povrće za narednih sedam dana. Usput nailazimo na natpise koji pozivaju na smrt Srba. Nimalo se ne osećamo prijatno.
Namirnice kupujemo na Murteru. Meni zapada da nosim džak sa krompirom, pa malo zaostajem za ostalima, koji prilično bučno idu ka marini. Prolazim pored grupe meštana koji sede na parapetu pored trotoara. Čujem komentar: „Ovi mora da su Slobodanovi.”
Po dolasku u marinu čeka nas standardna procedura. Ovoga puta plovimo sa dve jedrilice, sa sedmočlanim posadama. Ne sećam se svih mesta gde smo prenoćili; jednu noć smo bili u marini na ostrvu Žutu, a jednu u uvali Telašćici na Dugom otoku.
Ja se opraštam…
Poslednje veče provodimo u Vodicama. Sidrimo u samoj luci i izlazimo na večeru u jedan od restorana na rivi. Pomalo se osećamo neprijatno. Pogotovu kada jedan pijan čovek, po svoj prilici građevinski radnik, teturajući se rivom zapeva „Oj, vojvodo Sinđeliću”.
Po povratku u marinu Jezera završavamo administrativne obaveze i žurimo na voz. Par dana po povratku u Beograd pravimo večerinku kod Boška, čime se to jedrenje praktično završava.
Iako je raspad Jugoslavije faktički bio stvar vremena, opet smo odlučili da nastavimo tradiciju. Potvrdio sam svoje učešće u novoj ekspediciji, ali je razvoj događaja uticao da se to, bar što se mene tiče, ne dogodi. Za početak jedrenja ponovo su izabrali Split. Samo jedrenje je uglavnom prošlo bez problema. Ali povratak je doneo silne nevolje. Neki su imali velikih neprijatnosti u vozu koji ih je vraćao u Beograd. Neki su se odlučili za avion, ali je i tu bilo komplikacija.
