Oznaka: Andaluzija

1. Novembra 2026.1. Novembra 2026.

Evropom kroz tri časovne zone (5): Alhambra i povratak

Sreda, 30. april 2008. Kordoba – Granada

Možda bi nam rastanak sa Kordobom i njenim znamenitostima teže pao da nas u drugom delu dana nije čekao susret sa još jednim fascinantnim delom mavarske epohe, Alhambrom u Granadi. Kratko se zaustavljamo u mestašcu Luke (Luque), gde u mesnoj krčmi, po svoj prilici nekadašnjoj železničkoj stanici, ručamo, i to neobičnu čorbu sa krupnim komadima masnog svinjskog mesa, gotovo slanine.

U Granadu stižemo oko četiri popodne i odmah krećemo ka Alhambri, ili Alambri, kako kažu Španci, jer naša grupa ima zakazan termin za posetu u pet sati. Ime dvorca i tvrđave potiče od arapske reči al-hamra, „crvena“. Alhambra je dvorac i utvrđenje mavarskih vladara Granade, podignuto u XIII i XIV veku na brdovitoj zaravni u jugoistočnom delu grada.

Nekada sedište muslimanskih vladara Granade, danas je jedna od najvećih turističkih atrakcija Španije. Alhambra je najčuvenije delo islamske umetnosti na tlu Španije i jedini gotovo netaknuti dvorac iz doba mavarskih vladara. Na zgradama i baštama vidljive su samo manje prepravke katoličkih vladara iz XVI veka i kasnije. Karlo V Habzburški, car Svetog rimskog carstva, počeo je 1527. da gradi palatu unutar utvrđenja. Alhambra je 1984. uvršćena na Uneskovu listu svetske baštine.

Pošto je završena krajem muslimanske vladavine, Alhambra je odraz kulture poslednjih dana Nasridskog emirata Granade. Dok je hrišćanska Španija osvajala Al-Andalus, ovde su poslednje utočište našli umetnici i intelektualci. Alhambra je izvanredan spoj prirode i ljudskog dela, koji svedoči o umešnosti njenih graditelja. Bila je među 21 kandidatom u izboru za sedam novih svetskih čuda, ali na kraju nije izabrana.

„Crvena tvrđava“ prvi put se pominje u IX veku, a u XI veku obnovio ju je Samuel ibn Nagrela, vezir kralja Badisa iz dinastije Zirida. Današnja Alhambra ipak je delo dinastije Nasrida. Njen osnivač, Muhamed ibn Nasr, ušao je u Granadu 1238. kroz kapiju Elvira i za svoje prebivalište izabrao Alhambru. Nekoliko meseci kasnije počeo je da gradi novu Alhambru, dostojnu sedišta kralja. Pod Nasridima ona je postala pravi dvorski grad, sa sistemom kanala za navodnjavanje, koji su zalivali i vrtove Heneralife, izvan utvrđenja.

Alhambru su 1492. bez borbe zauzeli Katolički kraljevi, Izabela I Kastiljska i Fernando II Aragonski, pošto su već osvojili sve okolne teritorije, i ona je postala kraljevska palata. Tada je u nju ugraviran i moto Katoličkih kraljeva.

Iskreno govoreći, Alhambra se ne može opisati; ona se mora videti i doživeti. Zato svakome ko želi više preporučujem da krene u Granadu, ili da ushićenje potraži na internetu, ako je to ikakva zamena za „Bio sam u Alambri“.

Granada

Pod utiskom viđenog na brdu iznad Granade odlazimo u hotel „Room Mate Leo“, u centru grada. Praktično smo prvi gosti posle renoviranja, pa nailazimo na neke nedostatke, kao što su antena ili kabl za televizor koji fale. Neki će imati problema i sa vodovodnim instalacijama, ali pošto ostajemo samo jednu noć, može se podneti. Posle smeštaja i osveženja izlazimo u šetnju.

Granada, bar deo oko našeg hotela, deluje kao prijatan grad sa nešto više od 200 hiljada stanovnika. Uske ulice povezuju trgove, što je jedno od obeležja Španije.

Granada je poznata po građevinama iz doba Mavara, ali i iz doba gotike i renesanse. Najznačajnija iz mavarskog doba, kao što je rečeno, je Alhambra, „crvena tvrđava“, nazvana po crvenom kamenu od koga je građena, poznata i po Lavljem dvorištu sa fontanom. U utvrđenju je i manastir iz XV veka. Tu su i Heneralife (Generalife), letnja rezidencija vladara, i stara četvrt Albajsin (Albaicín). U centru je renesansna katedrala, a uz nju Kraljevska kapela (Capilla Real), završena 1521, u kojoj su sahranjeni Katolički kraljevi Izabela i Fernando, njihova ćerka Huana Luda i njen muž Filip Lepi.

Uživamo u prijatnoj večernjoj šetnji, sumirajući ono što smo danas videli u Kordobi i Alhambri, i planiramo šta bi valjalo videti sutra prepodne u Granadi.

Četvrtak, 1. maj 2008. Granada – Madrid

Praznik rada počinjemo u Granadi. Pošto ne očekujemo da 1. maja radnje rade, posle doručka se šetamo. Po pravilu su najznačajnije građevine u svim gradovima crkve, a njih i ovde ima na sve strane. Neke su označene kao turističke atrakcije, pa vas table vode do njih, a pored svake su ploče sa tekstom u bronzi, koji na više jezika obaveštava putnika namernika o objektu.

Granada se tek budi, jer je praznik; čak ni turista nema mnogo. Jutro je pomalo sveže, jer je Granada na oko 700 metara nadmorske visine. Neobavezno se šetamo. Na trgu blizu hotela nailazimo na nešto poput pijace, sa mnoštvom malih radnji u kojima se mogu kupiti suveniri, ali i odeća koja podseća na mavarsko nasleđe Granade. Naravno, tu su i neizbežne zlatare sa zlatnim i srebrnim nakitom, u kome se takođe oseća uticaj istoka. Prilika da se kupi nešto za uspomenu na Granadu, koja i pored sopstvene lepote ostaje u senci Alhambre.

Dok čekamo autobus, u blizini se održavaju prvomajske manifestacije. A onda sledi putovanje kroz Andaluziju i La Manču i povratak u Madrid. Usput pogled traži one čuvene Don Kihotove vetrenjače.

ibe 63 vetrenjace — *Vetrenjače u La Manči*

Madrid nas dočekuje u dvostruko prazničnom raspoloženju: prvomajskom i uoči Dana Madrida, 2. maja, kada se obeležava ustanak protiv Napoleonove vlasti. Smeštamo se u isti hotel, ali kuhinja je zaključana, jer njeno korišćenje nije uračunato u cenu aranžmana. Posle kratkog odmora odlazimo u centar, koji nas dočekuje svečarski raspoložen i pun ljudi.

Suprotno očekivanjima, otkrivamo da rade i robne kuće „El Corte Inglés“, što nam pruža priliku da još nešto kupimo. Najviše vremena provodimo tražeći neki zanimljiv CD sa španskom muzikom. A onda se prepuštamo reci ljudi koja teče između Vrata Sunca, Plaza Mayor i okolnih ulica. Na sve strane srećemo one popularne „žive skulpture“ i oseća se svečarska atmosfera.

ibe 64 madrid 1 maj — Prvi maj u Madridu

Na Plaza Mayor su u toku završne pripreme za sutrašnji koncert povodom Dana Madrida. Postavljena je i Gojina slika „Drugi maj“. Madrid je jedan od onih gradova koji umeju da žive i to prenose na svoje posetioce. Želim da što više uživam u svemu oko sebe, jer je pitanje kada ću ponovo doći. Zato se prepuštamo kolonama ljudi, koje nas nose na mesta koja danas privlače najviše sveta.

Petak, 2. maj 2008. Eskorijal i Dolina palih

Danas je predviđena poseta dvorcu Eskorijal (El Escorial) i Dolini palih (Valle de los Caídos), pedesetak kilometara od Madrida. Dvorac i manastir Eskorijal podigao je kralj Filip II u podnožju planinskog masiva Sijera de Gvadarama.

Građevina je pravougaona, dimenzija oko 224 sa 153 metra, i između ostalog je mesto gde se sahranjuju španski kraljevi i članovi njihovih porodica. Obilazimo unutrašnjost, uključujući i kriptu sa grobnicama, a zatim i vrt oko zamka.

ibe 66 eskorijal uspomena — Uspomena na Eskorijal

Posle dvorca obilazimo gradić nastao oko njega. Sve vrvi od turista. Pošto je vreme ručku, pokušavamo da nađemo mesto u nekom od mnogobrojnih restorana, ali bez uspeha.

Iz Eskorijala idemo u obližnju Dolinu palih, monumentalni kompleks građen od 1940. do 1958, sa bazilikom uklesanom u stenu Sijere de Gvadarame i benediktinskim manastirom iza nje. Iznad bazilike je krst visok 150 metara, koji se vidi sa velike daljine. U kompleksu je sahranjeno 33.872 poginulih sa obe strane u Španskom građanskom ratu. U oltarskom delu bazilike sahranjeni su španski diktator Fransisko Franko i osnivač španske Falange Hose Antonio Primo de Rivera.

Hose Antonio Primo de Rivera bio je najstariji sin generala Migela Prima de Rivere, koji je Španijom kao diktator vladao od 1923. do 1930. U oktobru 1933. osnovao je Špansku falangu, po uzoru na Musolinijeve fašiste, a iste godine izabran je u republikanski parlament. Podržao je nacionalistički vojni udar 1936, koji je doveo do građanskog rata, ali je pre početka rata uhapšen, optužen za zaveru i vojnu pobunu, osuđen na smrt i pogubljen u prvim mesecima rata. Frankistička Španija smatrala ga je mučenikom.

Napuštamo Sijeru de Gvadaramu i žurimo nazad u Madrid, koji danas slavi svoj dan, u spomen na ustanak protiv Napoleonove vlasti 1808. Odlazimo do Kraljevske palate, gde je, nažalost, vojna parada uz prisustvo kralja Huana Karlosa i članova kraljevske porodice već održana. Na Plaza Mayor je glavna proslava, sa scenskim, muzičkim i vizuelnim performansom. Provodimo još jedno veče na prazničnim ulicama Madrida. Na povratku u hotel svraćamo na Trg Drugog maja (Plaza del Dos de Mayo), gde se takođe slavi, i pridružujemo se slavlju uz pivo u jednom od mnogobrojnih restorana.

ibe 68 dos de mayo — Plaza del Dos de Mayo

To je bio kraj našeg boravka na Iberijskom, ili Pirinejskom, poluostrvu. Za nama ostaje mnogo utisaka.

Subota, 3. maj 2008. Madrid – Sofija – Čačak

Posle doručka odlazimo na aerodrom Barahas, odakle nas avion vraća na naše Balkansko poluostrvo. Ovoga puta let je mnogo udobniji, jer više nismo sabijeni kao sardine. Nebo nad Apeninima i Balkanom je prilično vedro, pa pokušavamo da prepoznamo predele iznad kojih letimo, i let brže prolazi. Evo nas ponovo u Sofiji, odakle krećemo pravo u Srbiju. Prolazimo kroz Sićevačku klisuru, pored Niša, Kruševca i Kraljeva, gde se opraštamo od nekih saputnika, ali i od našeg vodiča Relje, i konačno, u ranim jutarnjim časovima, stižemo kući.

← Evropom kroz tri časovne zone (4): Sevilja i Kordoba

Kraj serije „Evropom kroz tri časovne zone“.

1. Novembra 2026.1. Novembra 2026.

Evropom kroz tri časovne zone (4): Sevilja i Kordoba

Utorak, 29. april 2008. Sevilja

Današnje prepodne predviđeno je za obilazak Sevilje. Iz naše ulice, Reyes Católicos (Katoličkih kraljeva), idemo obalom Gvadalkivira, ulicama Paseo de Colón i Paseo de las Delicias. Sa desne strane ostaju nam arena za koridu, Seviljski univerzitet i park Marije Lujze, sa Španskim trgom u pozadini, na kome ćemo kasnije kupiti suvenire, kastanjete i lepeze. Krajnje odredište su paviljoni podignuti za Ibero-američku izložbu 1929. Za njene potrebe izgrađen je čitav novi kvart, sa Španskim i Američkim trgom. Prostor izložbe osmislio je arhitekta Anibal Gonsales, a većinu nacionalnih paviljona projektovali su arhitekti iz zemalja učesnica.

ibe 48 spanski trg sevilja — Španski trg u Sevilji

Paviljoni su bili između parka Marije Lujze i Gvadalkivira i predstavljali su najznačajnije zemlje Latinske Amerike. Popodne idemo na vožnju Gvadalkivirom. Po običaju, nije to neki spektakularan izlet, već uglavnom prilika da se opustimo pored vode i vidimo neke stare i neke savremene građevine. Ne mogu ostati nezapaženi Zlatna kula, Kalatravin most Alamiljo ili zgrada vlade Andaluzije. Posle svega ponovo ostaje utisak da dan i po nikako nije dovoljan za ovaj ne tako veliki, ali lep grad.

ibe 49 torre del oro — Zlatna kula (Torre del Oro)

Posle vožnje odmaramo se u hotelu, a veče posvećujemo radnjama. Pre spavanja još jednom koristimo priliku za šetnju Seviljom, dok je veći deo grupe otišao na flamenko.

Sreda, 30. april 2008. Sevilja – Kordoba

Jutro donosi rastanak sa Seviljom i put ka novim izazovima, novim prostorima, građevinama i pričama koje ih prate. Put nas vodi u Kordobu, čije me ime uvek podseti na pesmu koju sam čuo u filmu „Kozara“: „Da li ću ja ikada stići u Kordobu…“ I Kordoba je na Gvadalkiviru, u podnožju planinskog venca Sijera Morena, a naš glavni cilj je Velika džamija (Mezquita), čija je gradnja počela 784, a koja je posle rekonkiste, kada su hrišćanski vladari osvojili Španiju, pretvorena u katedralu.

ibe 51 mezquita — Velika džamija u Kordobi

Građevina deluje impozantno i svakako je nešto što treba videti. Abd al-Rahman I, poslednji preživeli član omejadske dinastije, koju su u Damasku svrgnuli Abasidi, pobegao je preko severne Afrike u južnu Španiju i tu se, uz pomoć muslimanskih doseljenika, nametnuo kao vladar. Kordoba je skoro tri veka (756–1031) bila sedište Omejada. Bili su veliki pokrovitelji umetnosti, a jedan od najlepših sačuvanih primera omejadske arhitekture upravo je Velika džamija u Kordobi. Kordoba je tada bila glavno trgovačko, ali i intelektualno i umetničko središte, koje je daleko nadmašivalo slične gradove hrišćanske Evrope. Abd al-Rahman III (vladao 912–961) proglasio se kalifom. Kalif Al-Hakam II (961–976) je, uprkos negodovanju podanika, obilato finansirao proširenje i raskošno ukrašavanje džamije. Da bi umirio njihov otpor, dao je da se u džamiju ugradi natpis koji objašnjava poreze i hvali Boga koji mu je „pomogao da izgradi ovu večnu palatu, kako bi se obezbedilo više prostora za Njegove vernike“.

Zidovi džamije zatvaraju prostor od oko 180 sa 130 metara, od čega je trećina veliko dvorište sa stablima pomorandži. Unutra se dekoracije ponavljaju gotovo hipnotički. Velika dvorana je prava šuma arkada. Potkovičasti lukovi, u kojima se smenjuju klinasti beli kamen i crvena opeka, počivaju uglavnom na antičkim stubovima (Andaluzija je nekada bila bogata rimska provincija). Da bi se dvorana povisila, lukovi su postavljani u dva sprata, jedan iznad drugog.

ibe 53 dvoriste pomorandze — Dvorište džamije sa stablima pomorandži

Danka i ja odustajemo od ulaska u katedralu-džamiju i obilazimo njenu okolinu. Dočekuju nas uske popločane ulice sa radnjicama u kojima se uglavnom prodaju suveniri i balkoni prepuni cveća. U neposrednoj blizini džamije je jevrejska četvrt, sa značajnom sinagogom iz 1315, kojoj je posle proterivanja Jevreja 1492. više puta menjana namena. Posle ujedinjenja Aragona i Kastilje brakom Izabele i Fernanda, 31. marta 1492. u Alhambri je donet edikt kojim je Jevrejima dat rok od tri meseca da se pokrste ili napuste Španiju. Najveći broj Jevreja otišao je u Portugaliju, gde se progon ponovio već posle nekoliko godina, u severnu Afriku i u Osmansko carstvo.

ibe 54 balkoni kordoba — Cvetni balkoni Kordobe

Spuštamo se do mutnog Gvadalkivira, preko koga se proteže stari rimski most, čija je obnova u toku.

ibe 55 rimski most — Rimski most i Velika džamija u pozadini

U blizini rimskog mosta, na obali Gvadalkivira, je obnovljeno islamsko vodeno kolo, kojim je vodom snabdevana kalifova palata. Kordobu su osvojili Rimljani u II veku pre nove ere, u VI veku Vizigoti, a od 711. do 1236. bila je pod arapskom vlašću, najpre kao sedište emirata, a zatim i Kordobskog kalifata. Posle propasti kalifata jedno vreme je bila samostalna, a kasnije su njom vladale dinastije Almoravida i Almohada.

Od 1236. pod vlašću je Kastilje i tada počinje njeno zaostajanje za Toledom i Madridom. Početkom XIX veka nekoliko godina bila je pod francuskom vlašću, a u Građanskom ratu bila je uporište Frankovih pristalica. Ipak, Kordoba je do danas sačuvala karakterističnu mavarsku arhitekturu, sa brojnim građevinama iz vremena arapske vlasti.

ibe 56 vodeni tocak — Vodeno kolo na obali Gvadalkivira

Šetajući pored Gvadalkivira, otkrivamo da se kroz kolski ulaz može ući na područje kordobskog Alkazara, poznatog i kao „Alkazar hrišćanskih kraljeva“. Odmah se nalazimo u prekrasnom vrtu.

ibe 57 alkazar vrt — Detalj iz vrta Alkazara

Kada smo već besplatno ušli, koristimo priliku da obiđemo i sam zamak. Tako se završava naša kratka poseta Kordobi, gradu koji sigurno zaslužuje više vremena i pažnje. Nijednog dobronamernog posetioca ne može ostaviti ravnodušnim relativna tolerancija koja je postojala među narodima tri vere koji su naseljavali prostor današnje Španije. Srećna je okolnost što su, i pored sve nepomirljivosti katoličkih vladara Španije prema islamu, do danas sačuvana neka od najvećih arhitektonskih dela mavarskog perioda, kao što je Velika džamija u Kordobi.

← Evropom kroz tri časovne zone (3): Na kraju Evrope

Evropom kroz tri časovne zone (5): Alhambra i povratak →

29. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Maroko (10): Kiša nad Andaluzijom

Posle šest dana u Maroku, četiri dana na španskoj obali bila su predviđena za odmor. Baza je bio Toremolinos, letovalište na Kosta del Solu odakle je i počela cela avantura.

Selo koje su promenili turisti

Toremolinos je nekada bio siromašno ribarsko seoce, prvo mesto na Kosta del Solu koje se razvilo kad je krajem pedesetih počeo uspon turizma u Španiji. Kada je 1959. otvoren hotel „Pez Espada”, bio je to prvi luksuzni hotel na celoj rivijeri; za nekoliko godina novi hoteli i klubovi potpuno su promenili lice mesta.

Jedan detalj mi je privukao pažnju: 2012. godine Mekdonalds je zatvorio svoj restoran u srcu Toremolinosa, a za njim su otišli i drugi lanci brze hrane. Ostali su restorani na plaži sa svežom ribom i plodovima mora. Ispada da je, bar ovde, domaća kuhinja nadjačala svetske lance, što se retko dešava.

Malaga u kiši

Na Uskrs pravimo izlet u Malagu, drugi grad Andaluzije, koji su feničanski moreplovci osnovali u osmom veku pre nove ere. Obilazimo katedralu, sagrađenu na mestu nekadašnje džamije i sama nedovršena, jer joj nedostaje južni toranj. Kao i Toranj Hasan u Rabatu, i ona stoji vekovima nezavršena; kao da me je nedovršenost pratila celim putem.

Malaga je i rodni grad Pabla Pikasa; posetili smo muzej posvećen njemu, sa radovima koje je poklonila njegova porodica.

Ali Malagu će nam obeležiti kiša. Zbog nje nismo videli čuvenu uskršnju procesiju, pa smo, već pokisli, sedeli u restoranu i čekali predah u pljusku. Iskoristili smo ga da odemo do luke i ručamo sardine sa roštilja.

Ni naredni dan nije bio bolji, Malagu smo, umesto razgledanja, proveli u velikoj robnoj kući, čekajući da kiša stane. Nije stala.

Duga nad Toremolinosom

Jedno jutro nas je, na putu ka Malagi, ispratila duga prema obroncima Sijera Mihasa. Bio je to redak lep prizor tih dana.

Poslednje veče u Španiji završili smo u hotelu, uz pesmu i klavirsku pratnju Mire iz Kragujevca, pa se boravak „umetnički” zaokružio.

Sunce koje je zakasnilo

Jutro poslednjeg dana osvanulo je sunčano, baš kad je trebalo krenuti. Silazimo još jednom do obale; šteta što vreme prethodnih dana nije bilo ovakvo, možda bismo se i okupali. Ali tako to biva: Sunce je stiglo tačno na dan rastanka.

Uveče smo poleteli za Budimpeštu, a odatle autobusom za Čačak, istim putem kojim je, deset dana ranije, počela ova avantura na dva kontinenta.