Tour de Europe – Stranica 5 – RASIN PERSONAL PORTAL

13. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Sovjetski Savez (3): Povratak posle osam godina

Peterhof

Posebno je zanimljiva bila poseta Peterhofu i Petrovom dvorcu, na obali Finskog zaliva, dvadesetak kilometara od Lenjingrada. Na površini od preko šeststo hektara podignut je kompleks parkova i palata kao letnja rezidencija Petra Velikog. Poseban utisak ostavljaju fontane, od kojih je najveća ona sa statuom Samsona, ispred Velike palate. Prvobitno je to bila skromna palata, građena između 1714. i 1725; za vreme carice Jelisavete sagrađen je današnji dvorac, po uzoru na Versaj, prema nacrtima arhitekte Rastrelija.

Petehof — *Panorama donjeg parka Petrovog dvorca*

Piskarevsko groblje

Piskarevsko groblje mora da se poseti da bi se odala počast stotinama hiljada poginulih stanovnika Lenjingrada. Ovde je sahranjeno petsto dvadeset hiljada ljudi, četiristo sedamdeset hiljada građana i pedeset hiljada vojnika. To je epilog skoro devetsto dana nemačke blokade grada tokom Drugog svetskog rata.

Lavov

Posle Lenjingrada sledeće odredište bio je Lavov, u Zapadnoj Ukrajini, u pokrajini Galiciji. Kao i u Kijevu, trebalo je da provedemo samo jedan dan, bez spavanja. Čekalo nas je više od trideset sati vožnje; iz Lenjingrada smo krenuli oko ponoći i stigli u rane jutarnje sate.

Od usputnih stajanja sećam se samo Vilnjusa. Za razliku od ruskih gradova sa širokim bulevarima, dočekao nas je grad sa uskim uličicama.

Ka Čopu polazimo popodne i stižemo u rano jutro. Ispred stanice čekao nas je autobus kojim smo se uputili pravo za Jugoslaviju. U Čačku smo bili u kasnim večernjim satima.

Pasoš koji je zatražen

Posle prvog boravka u Sovjetskom Savezu moj život je krenuo nekim novim putevima. Studije, zaposlenje u Institutu „Mihajlo Pupin”, bavljenje računarskom tehnikom, sve je to nekako ličilo na otelotvorenje sna koji nisam ni smeo da sanjam. A između svega toga umetnulo se i služenje vojnog roka.

Brojao sam poslednje vojničke dane u Sarajevu kada stiže nejasna informacija da su iz Instituta tražili da im se dostavi moj pasoš. Pošto telefonom nisam dobio bliže objašnjenje, po okončanju vojnog roka uputih se prvo u Beograd. Tamo konačno saznadoh o čemu se radi: određen sam da budem deo tima koji će realizovati projekat PMO, i zbog toga za dve nedelje treba da putujemo u Moskvu.

I tako Moskva postade grad u kome ću u narednih šest godina provesti oko dve godine. Bila je to prilika da, pored radnih obaveza, bliže upoznam grad na istoimenoj reci, ako se to uopšte može, čak i kad u njemu živiš.

Tokom tih boravaka upoznaću Moskvu kroz sva godišnja doba. Iskusiću šta znači svakodnevno prelaziti ogromna rastojanja, i šta znači kada veliki grad ima metro. Ovo neće biti priča o Moskvi sa aspekta onoga što ima da se vidi, već onoga što može da se doživi.

Nova Moskva

Posle osam godina ponovo sam stupio na tlo Sovjetskog Saveza. U Moskvu smo stigli 19. novembra 1980. godine. Dočekao nas je novi, moderan aerodrom Šeremetjevo 2, izgrađen za potrebe Olimpijskih igara održanih tog jula. Bile su to krnje igre, jer su ih zbog ulaska sovjetske vojske u Avganistan bojkotovale Sjedinjene Države i još neke zemlje.

Zbog Olimpijade je u Moskvi bilo puno novina, pre svega novih hotela. U jedan takav, Centralni dom turista, smestili su nas četvoricu. Nalazi se na jugozapadu Moskve, u najdužoj moskovskoj ulici, Lenjinskom prospektu broj 146. Vredi ukazati na zanimljivost u označavanju kućnih brojeva: broj se dodeljuje celoj zgradi, a ne pojedinim ulazima. Zato hotel nosi broj 146, iako se nalazi desetak kilometara od početka prospekta.

Pošto smo se smestili, upoznali smo se sa jednim ovdašnjim običajem. Popodne je kompletna ekipa sovjetskih kolega došla u hotel i priredila nam zakusku uz obaveznu votku, kobasica, sušena riba, sir, maslac, marinirane pečurke.

Crna Volga u deset

Hotel nije slučajno odabran: relativno je blizu Instituta problema upravljanja, gde će biti naše radno mesto. Institut se nalazi u Profsojuznoj ulici, praktično paralelnoj našem prospektu; povezuje ih ulica Mikluho-Maklaja, koja počinje upravo kod hotela.

Sarađivaćemo sa saradnicima Laboratorije broj devet, čiji je rukovodilac Albert Fjodorovič Volkov. Kolege su Ruben Asratjan, Aleksej Makarov, Nađa Volodina, Nataša Dagurjeva i Saša Tjurin. Pored njih, sarađivaćemo i sa kolegama iz drugih instituta, Koljom Jemeljanovim, Andrejem Lemonom, Serjožom Sverdlovim.

U Institutu dobijamo posebnu prostoriju u kojoj se održavaju svi radni sastanci. Po nas svako jutro oko deset dolazi službeni auto, naravno, crna „Volga”. Pošto ostajemo do oko pet, tamo i ručamo. Za saradnike postoji stolovaja, trpezarija u kojoj se jelo uzima na traci; za važnije članove kolektiva i goste postoji posebna prostorija, u kojoj smo mi ručali. Ručak je bio standardan, supa ili čorba, boršč ili soljanka, glavno jelo sa prilogom i desert.

13. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Sovjetski Savez (2): Kijev, Moskva, Lenjingrad

Kijev

U Kijevu provodimo manje od deset sati. Privremeno se smeštamo u hotel „Mir” i krećemo u obilazak grada.

Za Kijev kažu da je majka svih ruskih gradova. Ova sećanja pišem tačno posle pedeset godina, baš u vreme kada je u toku već polugodišnja agresija Rusije na Ukrajinu. Sve deluje pomalo paradoksalno, jer je upravo ovde nastala Kijevska Rusija. Ovde je stolovao veliki knez Vladimir, koji je svoj narod preveo u hrišćanstvo; vreme njegove vladavine i vladavine njegovog sina Jaroslava Mudrog smatra se zlatnim dobom.

Tokom obilaska prolazimo glavnom gradskom ulicom Krešatik. Duga je kilometar i po, široka između sedamdeset pet i sto metara, poznata po drvoredu kestenova. Na relativno kratkom rastojanju nalaze se tri velika trga, Besarabski, Nezavisnosti i Evropski. Krešatik se završava u blizini Dnjepra, kod Vladimirskog brega; u podnožju je spomenik knezu Vladimiru, a na samom bregu manastir Svetog Mihaila sa zlatnim kupolama.

Preostalo nam je da posetimo Kijevo-pečorsku lavru, jednu od tri carske lavre Ruske pravoslavne crkve. Druge dve su Trojicka lavra u Zagorsku i Lavra Aleksandra Nevskog u Sankt Peterburgu.

Kompleksom dominira zvonik visok devedeset šest i po metara, koji je dugo bio najviše zdanje u Kijevu. Centralni hram je Uspenska crkva, koju su 1941. minirali i porušili Nemci; pre toga je temeljno opljačkana, a dragocenosti odnete u Nemačku. Ponovo je izgrađena i oslikana između 1995. i 2000. godine. U sklopu obilaska spuštamo se u podzemne odaje, izgrađene u peščaru, u kojima su sahranjivani preminuli monasi.

Kroz Kijev ću proći još šest puta, ali nikada više neću boraviti u njemu. Pošto se Ukrajina nalazi pod agresijom, i pored želje da ponovo vidim lepi grad na Dnjepru, to je skoro neizvodljivo.

Moskva

U Moskvu stižemo na Kijevsku železničku stanicu. Pre smeštaja u Studentski dom u ulici Švernika imamo kratko panoramsko razgledanje.

Pri vožnji od stanice zadržavamo se na Lenjinskim gorama, odakle puca pogled na grad. Ispod protiče reka Moskva, a s druge strane je kompleks Lužnjiki, kojim dominira veliki stadion. Ovde se nalazi i Univerzitet Lomonosov; glavna zgrada je delo arhitekte Lava Rudnjeva i jedna je od sedam sličnih podignutih po Staljinovoj naredbi.

Tokom naredna tri dana obići ćemo Kremlj, VDNH, Panoramu Borodinske bitke, Tretjakovsku galeriju i naravno Crveni trg sa Lenjinovim mauzolejem. Posebno zadovoljstvo predstavljalo je upoznavanje sa moskovskim metroom i njegovim stanicama. Slobodno vreme koristimo da obiđemo trgovine, pre svega GUM i CUM.

Za kretanje koristimo autobus, pa se upoznajemo sa arhitekturom i saobraćajnicama. Prolazimo Kalinjinskim i Lenjinskim prospektom, Sadovim i Bulevarskim prstenom. Obilazimo hotel „Ukrajina” i zadržavamo se pored grandioznog spomenika pesniku Tarasu Ševčenku.

Moskva je ogroman grad i tri dana nikako nisu dovoljna da se upozna ni njen delić. Taman toliko da čovek poželi da joj se vrati. Iako mi je to tada izgledalo kao večnost, Moskvi ću se vratiti već posle osam godina i biću prisutan u njoj narednu deceniju. A posle toga više od tri decenije neću videti Crveni trg.

Lenjingrad

Voz iz Moskve stiže na Moskovsku železničku stanicu, na Trgu ustanka, gde počinje i Nevski prospekt. Negde u blizini je bio i naš smeštaj, ali se posle pola veka ne sećam tačno gde.

Naredna tri dana obići ćemo Ermitaž, krstaricu Aurora i Petropavlovsku tvrđavu. Tu je i neizbežno panoramsko razgledanje, sa zaustavljanjem pored najznačajnijih zdanja.

Svaka zgrada i spomenik govore o dvesta pedeset godina Lenjingrada. Zato je teško reći šta smo sve obišli. Svakako treba pomenuti dve grandiozne crkve, Kazanjsku i Isakijevsku.

Veoma je zanimljivo proći obalom Neve, posebno delom gde su Admiralitet, Ermitaž, Marsovo polje i Letnji vrt. U Aleksandrovskom vrtu je čuveni spomenik Petru Velikom. Ispred Ermitaža je Dvorski trg, odakle je krenuo napad na Zimski dvorac.

Tokom šetnje Nevskim prospektom ne propuštamo priliku da svratimo u najveću robnu kuću Lenjingrada, Gostinij dvor.

12. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Sovjetski Savez (1): Preko Tise

Pošto sam završio sa pričama vezanim za onu „veliku” Jugoslaviju, na red je došla Evropa. A Evropu sam počeo da upoznajem sa njenog istoka.

U susret crvenom oktobru

Odrastanje u zemlji kakva je tada bila Jugoslavija, i narativ koji nas je pratio, neminovno su uticali na naša interesovanja. Iako je Jugoslavija bila otvorena prema svetu, ipak je bilo problema sa putovanjima, pre svega zbog ograničenja u kupovini deviza. U tim uslovima Sovjetski Savez je bio logičan izbor. A nudio je i susret sa istorijom kakvog na drugim mestima nije bilo.

Tri godine posle gimnazijske ekskurzije u Budimpeštu krenuo sam na svoje prvo ozbiljnije putovanje u inostranstvo. Upravo sam bio završio gimnaziju i još se premišljao šta ću studirati. U tom trenutku fizika je bila najizglednija opcija, ali se generalno nisam mnogo brinuo oko izbora, jer nisam morao da polažem prijemni, a prijavljivanje se vršilo na samom kraju avgusta. Tako da sam celo leto bio slobodan.

Polovinom jula Škola učenika u privredi organizovala je ekskurziju po Sovjetskom Savezu. Moji roditelji su se potrudili da i ja budem jedan od putnika; to je bilo moguće zahvaljujući mom stricu i bratu od tetke, koji su bili nastavnici u toj školi. Tokom dvanaest dana posetili smo Čop, Kijev, Moskvu, Lenjingrad i Lavov.

Debrecin

Usput smo jedno popodne i noć proveli u Debrecinu. Tako sam se po drugi put obreo u Mađarskoj. Ponovo pravimo odmor u Segedinu, kao i pre tri godine.

Za nekoga ko nema iskustva u putovanjima i boravcima u hotelima, sve deluje novo. Grad je primetno veći od Čačka i ima puno zelenila. Hotel u kome boravimo je starija građevina; pošto je prošlo pola veka, ne sećam se njegovog imena, ali mi se čini da je bio u centru, u blizini Univerziteta. Pre večere obilazimo centar grada.

Za mene je na ovom putovanju sve novo. Poređenja mogu da pravim samo sa gradovima u Jugoslaviji, a i tu je moje iskustvo ograničeno, jer se sve nekako vrtelo oko Beograda i Sarajeva. Ne bih mogao reći da sam dobro poznavao ni one iz najbližeg komšiluka, Užice i Kraljevo. Kragujevac ću upoznati tek skoro dve decenije kasnije, kada budem počeo da radim na Tehničkom fakultetu.

Sa Debrecinom ću se detaljnije upoznati tek kada budem odlučio da pišem sećanja na svoja putovanja. Tek tada ću saznati da je to drugi po veličini grad u Mađarskoj, i da je sticajem okolnosti čak dvaput bio mađarska prestonica.

Severno od Debrecina nalazi se čuveno tokajsko vinogorje. Kroz Tokaj protiče Tisa, koja izvire u Bukovini, u Ukrajini. Do pograničnog grada Zahonja ima nekih sto dvadeset kilometara; preko Tise je pogranični Čop.

Čop

U Sovjetski Savez uđosmo mostom preko Tise.

Čop je malo mesto, važno zbog putne i železničke veze sa Mađarskom. Železnička stanica i trg ispred nje deluju impozantno. Ali sve ostalo je nekako sirotinjski. Ulazimo u jednu prodavnicu koja me odmah podseti na seoske zadruge po srpskim selima.

Ovde je važan železnički čvor, jer se vrši zamena točkova na vagonima, pruge u Sovjetskom Savezu šire su od evropskih. Pošto naš aranžman podrazumeva pun pansion, pre nastavka putovanja ručamo u staničnom restoranu.

Odavde putujemo vozom prema Kijevu. Pre nego što uđe u ravnice Ukrajine, voz mora da savlada predele istočnih Karpata. Putujemo spavaćim kolima, sa četiri ležaja u kupeu. Ne treba naglašavati da mi je to prvo putovanje u spavaćim kolima. Za večeru odlazimo u vagon-restoran.

Do Kijeva ima nekih šesnaest sati vožnje. Voz prolazi kroz Mukačevo, Šepetovku i Žitomir. Oni koji su čitali Kako se kalio čelik setiće se Šepetovke, rodnog grada Pavla Korčagina.

12. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Tour de Europe: Budimpešta 1969. godine

Putovanje u Evropu započeo sam 1969. godine, sa nepunih šesnaest godina, u prvom razredu Gimnazije. Zbog putovanja sam morao da izvadim ličnu kartu, jednu od onih novih, plastificiranih. Nagoveštaj nekih novih vremena. Ali brzo ćemo se vratiti ličnim kartama u vidu knjižice. Na pasoš ću pričekati još neku godinu, do prvog pravog putovanja u Evropu, tačnije u tadašnji Sovjetski Savez.

Dvadeset autobusa u koloni

Zbog spremanja za republičko takmičenje iz fizike, čini mi se da nisam osećao euforiju kakva bi se očekivala pred prvi odlazak u inostranstvo. Upravo spoj ta dva događaja daće ovom putovanju dodatna obeležja.

Zanimljivo je da masovna putovanja, kao što je bilo ovo sa dvadesetak autobusa u koloni, tada nisu bila retkost. Godinu dana ranije Gimnazija je organizovala sličnu ekskurziju u Sofiju, a bio je popularan i „Veseli karavan”, u kome su čačanski osnovci posećivali Beograd.

Na takmičenju iz fizike učestvovalo je jedanaest gimnazijalaca. Pošto nas je vodio moj pokojni razredni starešina Ratomir Ćosić, autobus u kome su bila naša dva odeljenja ostao je da nas sačeka, pa smo u Budimpeštu stigli tek u večernjim časovima.

Posle večere otišli smo u hotel „Citadela” na brdu Geler. Hotel je bio smešten u zdanju podignutom posle revolucije 1848, u kome su bili zatočeni i mučeni revolucionari. Sobe su bile višekrevetne; mislim da nas je u našoj spavalo trinaest.

Sa Gelera se pruža predivan pogled na Budimpeštu i obalu Dunava, i naravno na njene čuvene mostove. Odmah ispod hotela je beli Elizabetin most, podignut 1964. Pored njega čuveni Lančani most iz devetnaestog veka. A iza monumentalnog zdanja Parlamenta naziru se obrisi Margitinog mosta, koji se naslanja na istoimeno ostrvo, jedan od simbola grada.

Budimpešta — *Pogled na Budimpeštu sa brda Geler*

Dan u gradu

Boravak je praktično trajao jedan dan. Podrazumevao je panoramski obilazak i odlazak na Trg heroja, uz poneku zanimljivu pričicu, kao onu o zgradi jugoslovenske ambasade, koju je navodno izvesna mađarska grofica poklonila Jovanu Dučiću, u koga je bila zaljubljena.

Tu smo dobili slobodno vreme do šest popodne i priliku da samostalno upoznamo grad. Ne sećam se kako sam se obreo u čuvenoj ulici Vaci, koja je i tada bila glavna pešačka i trgovačka. Sećam se da sam do nje došao metroom. Malo je poznato da je budimpeštanski metro najstariji električni metro u kontinentalnoj Evropi, izgrađen 1896. godine.

Odmah kod ukrštanja sa ulicom Lajoša Košuta nalazila se knjižara sa ruskom literaturom i tu ću provesti najveći deo slobodnog vremena. Nešto tražeći zanimljive knjige, a nešto čekajući Mihaila Lukovića, koji je otišao da zameni novac radi kupovine knjige o kosmičkoj medicini. Pošto ga nije bilo, kupih i njegovu knjigu, i sebi zbirku zadataka iz fizike od Irodova.

Onda krenuh ka Trgu heroja. Bilo je malo lutanja zbog radova u Košutovoj ulici, ali uspeh da se domognem tadašnjeg Bulevara narodne republike, danas Andrašijevog bulevara i na vreme stignem na zborno mesto.

Sledila je večera i povratak na Geler. Naravno, usledila je i dečačka zabava, sa gađanjem jastucima i šalama kakve se obično dešavaju u višekrevetnim sobama. Ti događaji će nešto kasnije imati zanimljivu reperkusiju, koje se i danas rado sećam. Ali to nije priča za putopis.