Putovanja – Stranica 3 – RASIN PERSONAL PORTAL

10. Oktobra 2026.10. Oktobra 2026.

Pariz (4): Četvrt veka kasnije

Sreda, 30. april 2003. Pariz

Zvaničnim programom za danas je bila predviđena poseta Luvru. Ono čega četvrt veka ranije nije bilo jeste nova staklena piramida kroz koju se ulazi u muzej. Sve ostalo je tu, a pogotovo ono najvrednije: da Vinčijeva „Mona Liza“ i skulptura boginje Pobede, Nike sa Samotrake.

Posle Luvra šetamo Ulicom Rivoli, koja se pruža paralelno sa Senom pored parka Tiljeri i kompleksa Luvra, nekadašnje kraljevske palate. Rivoli je jedna od najpoznatijih i najdužih ulica Pariza i praktično nastavak Jelisejskih polja. Odlazimo do Centra Pompidu u kvartu Bobur, preko puta koga je Kulturni centar Srbije, pa do Gradske kuće. Preko Sitea prelazimo na drugu obalu Sene, u Latinsku četvrt, šetamo Bulevarom Sen Mišel pored Sorbone i večeramo u jednom od mnogobrojnih restorana oko crkve Sen Severin, između Bulevara Sen Žermen i Sene. Posle izuzetno napornog dana vraćamo se u hotel.

Četvrtak, 1. maj 2003. Pariz

Pretposlednji dan u Parizu imamo slobodan. Cilj nam je da se popnemo na Ajfelov toranj. Metroom odlazimo do palate Šajo i preko Sene se spuštamo na Marsova polja. Pomalo neočekivano, gužva nije velika, pa relativno brzo krećemo. Liftom se penjemo do trećeg nivoa, a ja se sam, peške, penjem i do najviše platforme. Pored samog penjanja na tako visoku građevinu, toranj donosi priliku da se uživa u Parizu iz ptičje perspektive. Pogled luta panoramom, tražeći mesta koja smo već obišli, ali i ona koja nismo stigli.

Šetnju nastavljamo Marsovim poljima do Vojne škole, pa kroz dvorište Invalida, gde su sahranjeni Napoleon, njegov sin i braća, ali i druge znamenite ličnosti, uglavnom generali, poput maršala Foša, i Ruže de Lil, autor „Marseljeze“.

Zatim odlazimo na Bulevar Monparnas, još jedno mesto gde su se početkom XX veka okupljali pariski intelektualci i umetnici, uglavnom siromašni emigranti. Dovoljno je pomenuti neke: Pikaso, Apoliner, Modiljani, Šagal, Breton, Dali, Jonesko, Miro, Hemingvej. Tu su boravili i politički emigranti poput Lenjina, Trockog i Porfirija Dijaza. Ime kvartu dali su još u XVII veku studenti koji su ovde recitovali poeziju, po grčkoj planini Parnas, domu muza. Na Monparnasu je i istoimena kula, višespratnica sa koje se pruža predivan pogled na Pariz; neki kažu i lepši nego sa Ajfelovog tornja, jer se sa nje vidi i toranj. Parižani je ne vole, jer smatraju da svojom visinom ruži vizuru istorijskog jezgra sa relativno niskim zgradama. Tu su i železnička stanica i groblje Monparnas, pariske katakombe i čuveni Pasterov institut. Šetnju povremeno prekidaju naleti kiše, pa se sklanjamo pod tende. Ali kad smo stigli do Luksemburškog parka, stidljivo se pojavilo sunce.

Luksemburški park i palatu naručila je 1615. godine Marija Mediči, udovica kralja Anrija IV. Park se smatra najlepšom zelenom oazom Pariza. U palati je danas sedište francuskog Senata, a u maloj palati rezidencija njegovog predsednika. Pošto smo prošli ceo park, ponovo smo na Bulevaru Sen Mišel. Uskoro pada mrak, a umor nas savladava, pa se vraćamo u hotel.

Petak, 2. maj 2003. Pariz

Poslednji dan u Parizu. Napuštamo ga popodne. Prepodne smo planirali kupovinu u velikim robnim kućama na Bulevaru Osman, a na povratku obilazimo tržne centre oko hotela. I to je oproštaj sa Parizom. Na odlasku svraćamo u Diznilend po one koji su poslednji dan proveli tamo, a usput i u Rems, da obiđemo čuvenu katedralu. U njoj je krunisano čak dvadeset pet francuskih kraljeva, od Luja VIII do Šarla X. A onda pravac Minhen.

Subota, 3. maj 2003. Minhen – Đer

U Minhen stižemo rano ujutru. Zadržavamo se u okolini da obavimo jutarnju toaletu, a onda kreće obilazak: prvo panoramski, pa peške od Karlovog do Marijinog trga. Danku boli stomak, pa ostaje na klupi dok ja obilazim robnu kuću „Kaufhof“ na Marijinom trgu. Kupujem peglu „Tefal“, jer jedino na njoj piše da je proizvedena u Evropi. Pokazaće se da je to bio pogrešan izbor, jer je počela da se kvari čim smo počeli da je koristimo. Posle toga dajem se u potragu za školskom torbom, jer Aleksandra na jesen polazi u školu.

Napuštamo Minhen i krećemo ka mađarskom Đeru, gde ćemo prenoćiti, u hotelu „Danubius“ u starom delu grada, zdanju iz 1904. godine. Đer je inače poznat po velikoj fabrici kamiona „Raba“.

Nedelja, 4. maj 2003. Đer – Budimpešta – Čačak

Posle doručka šetam se oko hotela sa Đorđem Đukićem. Pitam ga u čemu je „kvaka“, pa će Mađarska već sledeće godine postati članica Evropske unije. Lakonski mi odgovara da je isto pitanje postavio jednom visokom činovniku u Briselu, a ovaj mu je odgovorio: „To je stvar politike.“ Gledajući oko sebe, ostaje mi samo gorak ukus u ustima.

Sledeća stanica je Budimpešta. Obilazimo je autobusom, sa zadržavanjem na Trgu heroja, kod Ribarske kule i crkve Matijaša u Budimu i na Citadeli na brdu Gelert. Slobodno vreme dobijamo u glavnoj trgovačkoj ulici, Vaci. Ali nedelja je, pa možemo samo da šetamo. Većina saputnika odlazi u čuvenu poslastičarnicu „Žerbo“ da proba njihovu tortu; većina će se vratiti razočarana, ne toliko kolačem koliko paprenom cenom. Danka i ja šetamo Ulicom Vaci i obalom Dunava pored Elizabetinog mosta, a preostale forinte trošimo na sladoled iz kolica iste te poslastičarnice.

Polazak iz Budimpešte bio je znak da se završava ovo lepo prvomajsko putovanje Evropom. Ostalo nam je još petstotinak kilometara do Čačka. Kad smo stigli kući, već je bio ponedeljak. Čekao nas je novi radni dan.

Ovim putovanjem Danka i ja započeli smo niz putovanja koja će se nizati narednih desetak godina, po Evropi, Aziji i Africi. O njima svedoče putopisi koje sam pisao tokom samih putovanja ili dopisivao kasnije, po sećanju. Trudio sam se da budu što izvornije svedočanstvo o jednom vremenu i o tome kako je putnik namernik video prostore i ljude.

U Čačku, 25. avgusta 2021.

Nastavak: Pariz (5): Nagrada za upis

9. Oktobra 2026.10. Oktobra 2026.

Pariz (3): Uskrs u Beču, kiša na Monmartru

Želeo sam da Danku odvedem na svadbeno putovanje u grad svetlosti. Ta želja mi se tada nije ostvarila. Trebalo je da prođe punih osam godina da stignemo na obale Sene i da bar na trenutak osetimo dah svetske prestonice. Sada mi je ostalo da, uz melodiju francuske šansone, pokušam da saberem bar delić utisaka.

Kada sam pre par meseci pomenuo mogućnost odlaska u Pariz, Danka je posumnjala da će Aleksandra pristati da tih devet dana provede kod babe i dede. Prva provera pokazala je da je bila u pravu. Ali ja sam ostao optimista, i optimizam se na kraju pokazao opravdanim. Mogli smo da počnemo pripreme. Putovanje je trebalo da traje za takozvane prvomajske praznike, ako se još tako mogu zvati, od 26. aprila do 4. maja.

Subota, 26. april 2003. Čačak – Beč

Iz Čačka polazimo oko šest ujutru. U organizaciji iste kragujevačke agencije „Holiday“ iz Čačka putuje još jedna grupa, uglavnom lekara iz Zdravstvenog centra, mada i među nama ima dosta lekara. Idemo preko Kragujevca, gde se ukrcava deo putnika. Prvi ozbiljniji odmor imamo u Mađarskoj, odmah posle granice, kod prodavnice „Kod Žige“, koju naši odmah prekrštavaju u „Žiku“ i koja je očigledno namenjena putnicima namernicima. Nemam volje da menjam novac, a i šta bismo kupovali kad smo par minuta ranije još bili u… Ove tri tačke su posledica neobaveštenosti, jer još uvek ne znam u kojoj državi živimo.

Dok putujemo kroz Mađarsku, pokušavam da vidim šta to oni imaju, pa će sledeće godine postati članica Evropske unije, a mi ne znamo hoćemo li to ikada postati. Bojim se da je to stvar politike, a manje onih objektivnih pokazatelja, ako je i ekonomija to. Ono što je sigurno bolje nego kod nas je auto-put, kojim mimo Budimpešte, pored Tatabanje i Đera hitamo ka Beču. Oko Budimpešte postoji obilaznica, pa ostajemo uskraćeni za pogled na lepi grad na Dunavu. Kod Tatabanje se ne može ne uočiti ogromna bronzana statua sokola, zaštitnog znaka ovih krajeva u srednjem veku.

U Beč stižemo kasno uveče i smeštamo se u hotelu pored aerodroma. Smeštaj se završava veoma efikasno, što nam daje nadu da će i narednih dana biti tako. Soba je čista, sa televizorom, a takav je i doručak na švedskom stolu. Ali već ovde se srećemo sa nekim životnim realnostima: neki gosti pune plastične flaše sokovima iz automata. Srećom, nisu naši saputnici; izgleda da su negde sa juga Balkana ili Turci. Jutro je, nažalost, osvanulo oblačno, sa najavom kiše, što nije obećavalo pred razgledanje Beča.

Nedelja, 27. april 2003. Beč

Uskrs u Beču, prilika da se potucamo jajima ponetim iz Čačka. Ali nema vremena za praznovanje, jer treba videti što više. Ovo je moj prvi boravak u Beču, za čije razgledanje treba više od jednog prepodneva. Autobusom obilazimo gradsko jezgro i novi deo grada pored Dunava, gde su međunarodne institucije. Najduže se zadržavamo kod katedrale Svetog Stefana. Danka i ja, za svoju dušu, razgledamo radnje u blizini, tek da vidimo šta ima i kakve su cene. Obilazimo i kvart sa „šarenim“ kućama arhitekte Fridensrajha Hundertvasera i carski dvorac Hofburg. Zatim odlazimo do dvorca Šenbrun, gde provodimo vreme do polaska za Pariz. Dok neki obilaze dvorac, Danka i ja se penjemo na vidikovac Glorijet, odakle se pruža divan pogled na Beč. Sunce se stidljivo pomalja, ali duva vetar i prilično je hladno. Ipak, posetilaca ima dosta; u restoranu na vidikovcu jedva smo našli mesto za kafu.

Od Beča put nas vodi ka Nemačkoj. Idemo auto-putem koji prati tok Dunava i u Nemačku ulazimo kod Pasaua. Dalje prolazimo kroz Regensburg, Nirnberg, Kajzerslautern i Sarbriken, a noću kod Meca ulazimo u Francusku. Iako uslovi za spavanje u autobusu nisu idealni, na momente dremam. U Francuskoj nas put vodi pored Verdena, gde se tokom Prvog svetskog rata vodila velika bitka između Antante i Nemaca. Bojno polje je puno muzeja i spomenika, a najpoznatija je kosturnica u Duomonu, sa posmrtnim ostacima više od sto hiljada vojnika. Dalje prolazimo kroz Šampanju, poznatu po penušavom vinu, i njen najveći grad Rems, važan za francusku istoriju jer su se u njegovoj katedrali krunisali francuski kraljevi.

Ponedeljak, 28. april 2003. Pariz

U Pariz stižemo oko devet. Sledi panoramsko razgledanje, od Trga Italije, preko Monparnasa, Latinske četvrti i obale Sene, sa zadržavanjem na Marsovom polju, u podnožju Ajfelovog tornja. Zatim odlazimo u hotel iz lanca „Etap“, na Port de Banjole, u blizini groblja Per Lašez i Trga Republike. Hotel je iznenađujuće pristojan, soba čista, sa televizorom. Podela kartica za otvaranje vrata protiče, nažalost, prilično haotično, a ne onako organizovano kao u Beču.

Posle odmora nudi nam se odlazak do groblja Per Lašez, ali umor je jači, a i kiša nas sprečava. Zato oko šest krećemo put Monmartra i crkve Sakr-Ker, usput upoznajući pariski metro. Nisam njime nešto fasciniran, pogotovo što sam još pod utiskom moskovskog, koji je po mojoj skromnoj proceni mnogo funkcionalniji.

Vreme je oblačno, pa se ispred Sakr-Kera ne pruža onako lep pogled na Pariz kakav sam doživeo pre četvrt veka. Silazimo na Monmartr, gde nas hvata kiša. Srećom, kiša u Parizu ne pada dugo, i već posle petnaestak minuta može se dalje. Ali naši saputnici koriste priliku da sednu u kafanu, što ćemo na kraju i mi učiniti, uverivši se da to zadovoljstvo košta: pivo i tonik, dvanaest evra.

Kad je kiša prestala, spustili smo se na Pigal, jedan od simbola Pariza. Nažalost, to više nije mesto koje može da zaintrigira čak ni putnika namernika. Savremena tehnologija učinila je da sve izgleda pomalo otrcano. Naravno, neki „mačo“ muškarci sa Balkana ili neće ili ne znaju da je to samo deo prošlosti. Prvu večernju šetnju Parizom završavamo u Ulici Sen Deni. Ista priča kao na Pigalu.

Utorak, 29. april 2003. Pariz

U hotelu se služi kontinentalni doručak: bokali sa sokom, mlekom, čajem i kafom, korpice sa bagetom, džem i maslac, koliko ko hoće. Ali hotel je veliki i gostiju je mnogo. Posle osam je gužva ogromna, mesto za stolom, pa čak i za šankom, teško je naći, a gosti za sobom ostavljaju nered, prosutu tečnost i smeće. Zato smo od prvog dana počeli da silazimo ranije, da bismo doručkovali na miru. Društvo nam obično pravi Dule Dragićević. Ostali vole da odspavaju. Pa se posle žale.

Drugi dan bio je predviđen za Versaj, jedan od simbola Pariza i cele Francuske. Pokazaće se da doba „kralja Sunca“ i njegovih naslednika nije bilo baš sasvim svetlo. Versaj je dijagonalno suprotno od našeg hotela, pa je trebalo proći ceo Pariz, što je bila prilika da još jednom vidimo njegove čari, ali i veliku saobraćajnu gužvu, koju uspešno savladava jedino metro. Usput se uveravamo u tvrdnju jednog vodiča da Francuska ima veliki prihod od turizma: sva značajnija mesta okupirana su turističkim autobusima. Ista slika čekala nas je i u Versaju, ali i razočaranje onim što sam video u odnosu na ono što sam očekivao. Priče o životu kraljevske porodice, njihovih dvorana i posluge samo su dopunile utisak koji na kraju ostaje.

Enterijer dvorca je, istina, obnova onoga kako je izgledao pre Revolucije 1789, kada je ispražnjen kao simbol samodržavlja Burbona. Na nekoga će možda ostaviti utisak budoari i spavaće sobe Lujeva i njihovih žena ili čuvena Dvorana ogledala, ali najveći utisak ostavlja versajski vrt, sa divnim travnjacima, jezerom i fontanama. Nažalost, previše smo vremena proveli u hladnim zidinama dvorca da bismo duže uživali u stidljivom suncu koje se probijalo kroz visoke oblake.

Povratak kroz zelene aleje Versaja, pored zanimljivih vila utonulih u drveće i cveće, delimično popravlja utisak o dvorcu koji je bio iskaz moći Francuske u minulim vekovima. Sledeće odredište je katedrala Notr Dam, najznačajnija crkva Pariza, na ostrvu Site. Pokušaji da autobusom stignemo do nje upoznaju nas sa popodnevnom gužvom, kada Parižani žure kući posle radnog dana. Posle nekoliko bezuspešnih pokušaja, zainteresovani izlaze na pogodnom mestu i do Sitea idu peške. A prilika da se pusti korak pariskim trotoarima neponovljiva je prilika da se osete čari grada svetlosti. Vremena za svetske metropole nikad nije dosta. Od gradova koje sam video, Pariz, Moskva i Sankt Peterburg su bez premca. U Moskvi sam proveo skoro dve godine, i iako sam je prepešačio uzduž i popreko, znam da sam video samo njen delić. Isto je i sa Parizom.

Ulazimo u Notr Dam. Iznutra zaista deluje grandiozno, kako se i očekuje od katedrale koja je, uz one u Šartru i Remsu, najznačajnija u Francuskoj. A sve vreme oko nas lebdi duh njenog zvonara, Kvazimoda. Za veče je predviđena vožnja Senom; ko želi, treba da bude na Konkordu u pola osam. Da prekratimo vreme, odlazimo na Bulevar Osman da zavirimo u velike robne kuće. Taman stižemo da malo pogledamo Galeriju Lafajet i krenemo na zborno mesto. Odlučujemo se da idemo peške, jer mi se učinilo da je tako najbrže. Možda bi i bilo, da u parku Tiljeri nismo pogrešili smer i krenuli ka Luvru umesto ka Konkordu. To smo shvatili tek na kraju parka. Sledilo je vraćanje kroz ceo park i saznanje da je grupa već otišla na pristanište. Srećom, sa mosta Aleksandra III ugledali smo ih i, oštrim hodom, stigli.

Krstarenje je išlo do kraja Sitea na jednu stranu i do zgrade Radio Francuske na drugu. Previše smo očekivali, jer se vožnja skoro u celini odvijala po danu, pa smo samo iz drugog ugla videli ono što smo već videli iz autobusa ili peške. Ništa impresivno. Nešto lepši doživljaj pružio je kraj krstarenja, kada su počela da se pale svetla na Ajfelovom tornju i neboderima Defansa. Od pristaništa krećemo peške kroz šesnaesti arondisman ka Jelisejskim poljima i Trijumfalnoj kapiji. Tu se odvajamo od grupe i švrljamo najčuvenijom pariskom ulicom. Ovde, u hotelu „Le Belmont“ u Ulici Basano 30, boravio sam 1978. godine. Ulicu lako nalazimo, ali hotel ne. Odustajemo, jer mi se činilo da je mnogo bliže Jelisejskim poljima.

Duž Jelisejskih polja su prodavnice svetskih modnih brendova, a u blizini i Jelisejska palata, sedište predsednika Francuske, palata Matinjon, sedište premijera, Američka ambasada i Mala i Velika palata. Na uglu sa Avenijom Džordž V je jedan od najpoznatijih pariskih restorana, „Fuke“. Na kraju se spuštamo ka Konkordu i, savladani umorom, metroom se vraćamo u hotel.

Nastavak: Pariz (4): Četvrt veka kasnije

9. Oktobra 2026.9. Oktobra 2026.

Pariz (2): Dan bonus

Prema onome što sam napisao reklo bi se da je ovo bilo samo turističko putovanje, ali nije bilo tako. Bilo je i radnih obaveza, pre svega poseta sajmu SICOB. Sajam se održavao na Defansu, modernom poslovnom kvartu koji je i danas najveći namenski građen poslovni centar u Evropi.

Ime je dobio po spomeniku braniocima Pariza poginulim u francusko-pruskom ratu. Izgradnja je počela 1958. godine, a kvart se najviše razvijao u naredne tri decenije. Jedna od najpoznatijih zgrada je Velika kapija, koja stoji u istoj osi sa obeliskom na Trgu Konkord i Trijumfalnom kapijom. Od Trijumfalne kapije ka Defansu vodi Avenija Šarla de Gola, koja kroz sam poslovni centar najvećim delom ide ispod zemlje.

Sajam i dve prezentacije

Na sajmu SICOB bila je uglavnom izložena birotehnička oprema, a samih računara relativno malo. Ali za nekoga ko još nije napunio ni godinu dana radnog staža, sve je to bilo zanimljivo. Posle sajma otišli smo u obližnje predstavništvo IBM-a, gde su nam u prezentacionom centru predstavili nove pravce razvoja računara kod tada još uvek najvećeg proizvođača na svetu.

Turistička agencija je kao stručnog konsultanta angažovala Čedomira Milenkovića, nekadašnjeg saradnika naše laboratorije, koji je tada radio u „Ei-Honeywellu“. Bio je to pravi pogodak. Narednog dana organizovao nam je posetu prezentacionom centru Honeywella, gde smo upoznali nove računarske sisteme te firme i nove verzije njihovog operativnog sistema GCOS. Sa te tri posete svrha putovanja, bar što se mene tiče, bila je potpuno ostvarena.

Na vrhu tornja

Jedan od najupečatljivijih doživljaja bio je penjanje na Ajfelov toranj. Marsova polja, na čijem je kraju, na obali Sene, toranj, srce su Pariza, pa je pogled sa njega veličanstven: vidi se praktično ceo grad. Posetiocu ostaje samo da uživa u pogledu na Bulonjsku šumu, Marsova polja, velike bulevare, Luvr i, u daljini, Sakr-Ker na Monmartru.

Štrajk koji mi je poklonio dan

Četiri dana u Parizu brzo su prošla. A onda je stiglo iznenađenje: zbog štrajka osoblja „Er Fransa“ nismo mogli da se vratimo večernjim letom u četvrtak. Na sastanku u holu hotela predstavnici agencije ponudili su produženje aranžmana za jedan dan, što je meni sasvim odgovaralo, jer smo ostajali dan duže u Parizu, i to besplatno. Bilo je, naravno, i poslovnih ljudi koji su negodovali i tražili da im se obezbedi povratak letom JAT-a. Posle sastanka mogli smo da nastavimo upoznavanje Pariza i da čekamo sutrašnji popodnevni let mađarskog MALEV-a do Budimpešte, odakle se autobusom vraćamo u Beograd. Nismo propustili ni priliku da obiđemo velike robne kuće na Bulevaru Osman. Žorž Ežen Osman, po kome bulevar nosi ime, bio je prefekt Pariza od 1853. do 1870. godine; kažu da se za to vreme Pariz promenio za šezdeset odsto. Njemu grad duguje Trg Etoal sa dvanaest avenija koje se zrakasto šire od njega, parkove poput Luksemburškog i Monsoa, a zajedno sa inženjerom Belgranom i vodovod i modernu podzemnu kanalizaciju. Za vreme njegove uprave i Jelisejska polja su dobila današnji izgled.

Najpoznatija pariska robna kuća, Galerija Lafajet, pripada francuskom lancu luksuznih robnih kuća, najvećem u Evropi; odmah pored nje je robna kuća „Printan“. Ove klasične robne kuće, preteče današnjih tržnih centara, organizovane su po sličnim pravilima. Prizemlje je rezervisano za parfimeriju, nakit, bižuteriju i kožnu galanteriju. Na gornjim spratovima je odeća, po pravilu prvo ženska pa muška, iza toga stvari za kuću, sportska oprema i oprema za putovanja. Ko ne zna tačno šta hoće, može tu da provede satima, pa na najvišem spratu obično postoje restorani i kafići za predah, a u suterenu odlično snabdevene prodavnice hrane. U jednoj od ovih robnih kuća kupio sam vrlo lepu jaknu sa dva lica.

Povratak

Konačno je došlo vreme da se oprostimo sa Parizom i da „tupoljevom 154“ MALEV-a krenemo za Budimpeštu. Ponovo smo poleteli sa Orlija.

Na aerodromu u Budimpešti čekao nas je autobus za Beograd. Odmor smo napravili u Subotici, u hotelu „Patrija“. Kad sam ušao, za jednim stolom ugledao sam kolegu sa fakulteta Branislava Rodića, koji je večerao sa jednim kolegom. Aca i ja im se pridružismo i čak podelismo večeru sa njima, pre nego što je stigla i večera kojom nas je častila agencija. U Beograd smo stigli oko dva posle ponoći.

Pariz ću ponovo videti tek posle četvrt veka, 2003. godine, sa Dankom.

Nastavak: Pariz (3)

9. Oktobra 2026.10. Oktobra 2026.

Pariz (1): Prvi službeni korak

Još jedno iznenadno putovanje. Za njega su se pobrinule moje kolege iz Instituta. U to vreme saradnike OOUR-a Računska tehnika, ili Digitalne laboratorije, kako se još uvek govorilo, slali su na sajmove u inostranstvo. Najčešće je to bio sajam birotehničke opreme SICOB, koji se svake druge godine održavao u Parizu. Pošto su moje starije kolege iz odeljenja bile zauzete, a put je bio odobren, rekoše meni, najmlađem inženjeru, da se spremim za put. Biće to moj peti let avionom te godine, a ujedno i peti let avionom u životu. Možda negde postoje zapisi o tom putovanju. Ali Pariza se živo sećam i danas, posle gotovo pola veka. Ne sećam se dobro datuma; čini mi se da je bilo negde oko 20. septembra. Zato boravak ne mogu da opišem po danima, ali se dobro sećam prvog i poslednjeg dana. Pogotovo onog poslednjeg, koji je bio dan bonus. A onda ću punih četvrt veka čekati da ponovo vidim svetla Pariza.

Let koji je mogao da propadne

Tek sam bio napunio dvadeset pet godina i, kao svaki mlad čovek, nisam mnogo razmišljao o tome što u inostranstvo idem sa slabim znanjem engleskog. I to u zemlju koja je veoma ponosna na svoju posebnost, pa i jezičku, u šta ću se lično uveriti. Putovali smo u organizaciji titogradske turističke agencije „Intours“. Pogledah na internetu i iznenadih se da ta agencija postoji i danas. Koliko se sećam, aranžman je bio namenjen upravo posetiocima sajma i koštao je oko 5.500 novih dinara, kako se tada još govorilo, iako je denominacija izvršena više od decenije ranije. U cenu su bile uključene i ulaznice za sajamske priredbe.

U Pariz je trebalo da poletimo uveče, pa sam taj dan normalno proveo na poslu. Sa posla sam otišao na fakultet, na odbranu diplomskog rada kolege Dragana Jovanovića. Posle odbrane otišli smo na ručak u „Domovinu“ i, naravno, malo više popili. Iskreno govoreći, na to me je pomalo terao i strah od leta koji me je čekao za par sati. Na povratku iz Sarajeva u maju, na četvrtom letu u životu, uvukao mi se strah, više zbog komentara putnika ispred mene nego zbog nečega što se zaista dešavalo. Čekajući polazak na aerodrom, zadremao sam kod kuće, pa je bilo upitno da li ću stići na vreme. Srećom, avion „Er Fransa“ iz Bukurešta, kojim je trebalo da letimo, kasnio je, pa se sve dobro završilo.

Saputnici su uglavnom bili poslovni ljudi koji su u svojim firmama uvodili elektronsku obradu podataka. Ja sam bio ubedljivo najmlađi u grupi. Pored mene, iz Instituta su putovali Milan Hruška, Miša Ristić i Aca Pajić. Sa Acom ću biti cimer, pa ćemo sve vreme biti zajedno. Od ostalih saputnika najviše ćemo se družiti sa kolegama iz „Jugopetrola“, koje je Aca znao, jer je kod njih radio naš računar iz porodice CER.

Hotel u Ulici Basano

Na aerodrom Orli stigli smo oko osam uveče i autobusom krenuli ka hotelu. Pošto je hotel bio u blizini Trijumfalne kapije, uleteli smo u gužvu zbog demonstracija koje su se tamo održavale, pa je put potrajao. Nas dvojica smo dobili sobu na poslednjem spratu, jedinu na tom spratu. Eto prilike da se našalimo na sopstveni račun. Sutradan, na sastanku sa vodičem posle doručka, saznaćemo da je hotel u elitnom šesnaestom pariskom arondismanu, po površini najvećoj opštini Pariza.

Taj arondisman obuhvata kraj oko Trijumfalne kapije i Bulonjske šume. U njemu su fudbalski stadion Park prinčeva i teniski kompleks Rolan Garos. Naš hotel zvao se „Le Belmont“ i nalazio se u Ulici Basano (Rue de Bassano) broj 30. Ta ulica izlazi na Jelisejska polja kod metro stanice Džordž V, pored zdanja u kome je danas Kuća Luj Viton. Sa iste strane ulice, na izlasku na Jelisejska polja, bio je čuveni restoran „Raspućin“. Hotel je i dalje na istoj adresi, u šta sam se uverio kad sam poslednji put bio u Parizu.

Posle šest godina, tačnije posle Moskve, ponovo me je jedan grad dojmio kao prava metropola. To je jedan od onih gradova za koje se ne može reći šta im je centar. Taman pomisliš da je to Trg Etoal sa Trijumfalnom kapijom, a ono ti se nametne Trg Konkord. Ili Marsova polja sa Ajfelovim tornjem. A kad se setiš Francuske revolucije, tu je odmah Trg Bastilja, i tako redom.

Posle doručka krenuli smo u panoramski obilazak grada. Takvi obilasci autobusom, sa povremenim izlaskom na zanimljivim mestima, možda su i najvažniji za upoznavanje grada. Za par dana teško je upoznati bilo koji grad, a pogotovo megapolis kakav je Pariz. Ovako se bar obiđu najvažnija mesta, a onda putnik, prema vremenu i interesovanju, može da se posveti onome što ga najviše privlači. Aranžmanom su bile predviđene i posete Luvru i Versaju, a sami smo obišli najznačajnije građevine i popeli se na Ajfelov toranj, do najviše tačke do koje posetioci mogu da stignu.

Pariz koji ne govori engleski

Opisivanje mesta koja smo posetili nije neophodno, pogotovo što se sve to danas može naći na internetu. Ali ne mogu da ne iznesem neke svoje utiske. Od Versaja sam, na primer, očekivao mnogo više. Možda je na to uticalo što sam koju godinu ranije video Petrov dvorac kod Lenjingrada, koji je po svemu bio upečatljiviji.

Opšte je poznato da Francuzi gaje jaka nacionalna osećanja, posebno kad su u pitanju istorija, hrana i, naravno, jezik. Gotovo da nisam naišao na nekoga ko je bio spreman da progovori par reči engleski. Doživeo sam čak da se jedan sredovečni par skoro obrecne na mene što kao stranac ne znam francuski. A kad je reč o hrani, otkrio sam da se najlakše, bez potrebe za sporazumevanjem, jede u McDonald'su. Jedan je bio preko puta mesta gde je naša ulica izlazila na Jelisejska polja. I danas se sećam da je Big Mac obrok koštao trinaest franaka.

Avenija Foš i žandarmi

Pre polaska pročitao sam u novinama da na Aveniji Foš rade najskuplje prostitutke u Parizu: sede u kolima parkiranim uz ivicu avenije, mušterija uđe, ne pita za cenu i prelazi se na posao. Jedno veče predložih Aci da odemo i vidimo kako to izgleda uživo. Avenija Foš je najšira avenija koja polazi sa Etoala i pruža se do ulaza u Bulonjsku šumu. Sa obe strane kolovoza pružaju se široke pešačke staze, osvetljene jarkom žutom svetlošću. Krenusmo, ali suprotno očekivanjima duž avenije nije bilo nijednog parkiranog automobila. Nije bilo čak ni šetača.

Krenusmo nazad ka hotelu i ponovo se nađosmo u vrtlogu demonstracija na Etoalu. Skrenusmo u sporedne ulice, pređosmo Aveniju Viktor Igo, pa Aveniju Kleber, ali nas je na svakom ćošku dočekivala graja i kordon policije. Konačno stigosmo do ulice u kojoj nije bilo gužve i shvatismo da smo u svojoj ulici. Duž zgrada pored kojih je trebalo da prođemo stajao je, međutim, špalir žandarma; u jednom kombiju žandarmi su čak i večerali. Usporismo korak i, očekujući da nas svakog časa zaustave, krenusmo ka hotelu. Sve je prošlo bez problema.

Ujutru sam krenuo da proverim o čemu se radilo. Kombi je i dalje bio na svom mestu, ali od špalira nije bilo ni traga; samo je par žandarma šetkalo ispred ulaza u jednu zgradu. Tada shvatih: čuvali su ambasade, čini mi se nekih arapskih zemalja, a ono od prethodne večeri bilo je pojačanje zbog obližnjih demonstracija. Još jednu zgodu imali smo kada smo sa Zoranom iz „Jugopetrola“ otišli kod njegovih prijatelja, čini mi se u okolini Bulevara Sevastopolj. U tom delu Pariza su radnje sa konfekcijom na veliko i mnoštvo malih krojačkih radnji. Zoranova prijateljica radila je u jednoj od njih, a on je trebalo da preuzme kaput za sestru. U tim radnjama može se kupiti i pojedinačno, ali nema probanja: dođeš, kažeš šta hoćeš i koji ti broj treba, uzmeš i odeš. Dok smo se Aca i ja šetkali okolo, primetih da nas trgovci zagledaju. Ubrzo naiđosmo na par u mantilima, po boji vrlo sličnim mom. Bili su to komunalni policajci koji su kontrolisali poštovanje pravila veleprodaje. Trgovci su verovatno mislili da sam i ja jedan od njih.

Od Latinske četvrti do Monmartra

Jedne večeri otišli smo na večeru u jedan od mnogobrojnih restorana Latinske četvrti. Na prostoru koji presecaju bulevari Sen Žermen i Sen Mišel nalazi se čitav niz visokoškolskih ustanova, pa je četvrt poznata po studentskom životu i živahnoj atmosferi. Jedna od novih atrakcija Pariza bio je Kulturni centar Žorž Pompidu, otvoren godinu dana ranije u kraju koji se zove Bobur, po kome se i centar često naziva. Na trgu ispred njega nalazi se i Kulturni centar Srbije, a odmah tu bila je tada i galerija slikara Ljube Popovića. U blizini su Gradska kuća i nekadašnja čuvena pijaca sveže hrane, Le Al (Les Halles), koja je tu radila do 1971. godine. Paralelno sa Senom prolazi Ulica Rivoli, koja povezuje Trg Konkord i Trg Bastilja, pored parka Tiljeri i Luvra. Preko puta muzeja su pozorište Pale Rojal i Francuska komedija.

Poseban utisak ostavila je na mene bazilika Sakr-Ker na Monmartru, najvišem delu Pariza. Sagrađena je 1914, a turisti je obilaze uglavnom zbog predivnog pogleda na grad sa platoa ispred nje.

Monmartr je najvernije sačuvao izgled starog Pariza, sa starim kućama i krivudavim ulicama. U drugoj polovini XIX veka bio je središte umetničkog i boemskog života, a donekle je i danas. Njegove ulice, kafane i zabavna pozorišta ovekovečili su Tuluz-Lotrek, Renoar, Bonar, Utrilo i mnogi drugi. Nedaleko je i groblje Monmartr, na kome počivaju mnoge poznate ličnosti.

Malo ko zna da na Monmartru postoji mali, ali živopisan vinograd sa oko dve hiljade čokota, iz vremena kada je taj deo Pariza bio selo. Nalazi se na severnoj strani brda, među belim kućama u Ulici Sol (Rue des Saules). Vinograd Klo Monmartr osnovan je 1933. godine, neposredno pre nego što je Francuska donela strog zakon o uzgoju vinove loze i proizvodnji vina, pa se može smatrati „odmetničkim vinogradom“. Da bi dobilo oznaku zaštićenog porekla, vino u Francuskoj mora da poštuje stroga pravila o tome gde se i kako gaji grožđe, a mora se proizvoditi i flaširati tamo gde se grožđe gaji. Na Klo Monmartru gaje se, međutim, desetine sorti, od starih i gotovo zaboravljenih do modernih hibrida. Vino se pravi u podrumu gradske kuće osamnaestog arondismana; godišnje se proizvede hiljadu do hiljadu i po boca, koje se uglavnom prodaju na aukcijama, a prihod ide u humanitarne svrhe.

U podnožju Monmartra, između trgova Blanš i Pigal, pruža se Bulevar Kliši, sa pešačkom stazom i drvoredom po sredini. Ovaj kraj je, zajedno sa okolinom Ulice Sen Deni, poznat kao središte pariske prostitucije.

← Tour de Evrope

Pariz (2): Dan bonus →

2. Oktobra 2026.8. Oktobra 2026.

Turska (8): Među dva carstva

Vožnja Bosforom

Pre poslednjih obilazaka krstarimo Bosforom. Vožnja brodom između dva mosta traje oko sat, a pored obala se smenjuju kuće bogatih Turaka, ekskluzivni restorani i izletišta. Zanimljivo je da Istanbul, grad na obalama tri mora, sa skoro dvadeset miliona stanovnika, nema plaža; nema ih ni na Bosforu, jer je on jedan od najprometnijih morskih puteva na svetu.

Na mestu gde se spajaju Bosfor i Mramorno more stoji svetionik poznat kao Devojačka kula. Duž obala se nižu stare tvrđave i letnje palate; sa jedne strane puca pogled na istorijsko jezgro sa Topkapijem i Ajom Sofijom, sa druge na soliter moderni Istanbul.

Pokušavajući da saznamo što više o svemu pored čega prolazimo, propuštamo da uživamo u opštem prizoru. Ali to je sudbina svih putnika namernika, i možda baš ono što nas tera da se mestima vratimo i nadoknadimo propušteno.

Patrijaršija iza zidina

Na obali Zlatnog roga, u kvartu Fener, nekada grčkom delu grada, nalazi se Vaseljenska patrijaršija, u crkvi Svetog Đorđa. To je prva među pravoslavnim crkvama; carigradski patrijarh je „prvi među jednakima”.

Crkva je skromna, bez kupole. Razlog je turski zakon koji je posle pada Carigrada zabranjivao da hrišćanske građevine nadvisuju muslimanske, pa današnji izgled podseća na ranohrišćanske bazilike. Unutra je veliki zlatni ikonostas, a najvrednija relikvija je crni stub za koji se veruje da je uz njega Hrist bio vezan pre raspeća; to je trećina izvornog stuba, a druga dva dela čuvaju se u Rimu i Jerusalimu.

U crkvu smo stigli kad se završavala subotnja liturgija. Na samim vratima prepoznadoh dva lika, vladiku Irineja i mitropolita Amfilohija, koji se žurno uputiše ka konaku.

Među dva carstva

Razgledajući tu skromnu crkvu, neminovno se nameće poređenje sa monumentalnom Ajom Sofijom, koja je nekada bila istočni svetionik hrišćanstva. Valjda nigde na svetu, kao na ovom razmeđu dva kontinenta, nije došlo do tako potpune smene dva moćna carstva. Dok oko nas tutnji dvadesetmilionski grad, ovde, skriveno među zidinama nekadašnjeg Fenera, na vizantijsku prošlost podseća još jedino grčka gospoda koja veselo čavrlja ispred crkve.

To je najbolji pasus u celoj seriji, i srž onoga što Istanbul jeste, grad u kome se jedno carstvo povuklo pred drugim, a od nekadašnje slave ostala tek grupa ljudi koji ćaskaju pred crkvom bez kupole.

Veliki bazar

Pred sam kraj radnog vremena odlazimo u Kapali čaršiju, Veliki bazar. Natkrivena je tržnica od skoro pedeset hiljada kvadratnih metara, sa četiri hiljade radnji, koja se širi i na okolne ulice, najveći pokriveni tržni centar na svetu. Osnovao ga je Mehmed Osvajač 1461. godine, da bi trgovcima obezbedio sigurno mesto. To je pravi mali grad sa svojim ulicama, prolazima, kapijama i raskrsnicama.

Derbi i oproštaj

Za oproštaj sa Istanbulom svratili smo i u moderni tržni centar u poslovnom delu grada. Ručali smo u društvu navijača Fenerbahčea, koji su uredno ispijali ogromne količine piva, jer se tog dana igrao veliki istanbulski derbi sa Galatasarajem. Plavo-žuti dresovi na sve strane, i pivo na svakom stolu.

Povratak

Nedeljno jutro osvanulo je za polazak kući. Istim putem kojim smo i stigli, preko Jedrena, pa kroz Bugarsku, vraćali smo se u Čačak, noseći sa sobom sliku grada koji stoji na dva kontinenta i između dva carstva.

2. Oktobra 2026.8. Oktobra 2026.

Turska (7): Sat koji je stao u devet i pet

Posle doručka upućujemo se u kvart Bešiktaš, gde se na obali Bosfora nalazi Dolmabahče, Nova palata. Podigao ju je sultan Abdulmedžid Prvi sredinom devetnaestog veka, po nacrtima jermenskog arhitekte Karabeta Balijana, i u nju se preselio 1856. godine.

Palata okrenuta Evropi

Za razliku od Topkapija, koji je bio orijentalni grad u malom, Dolmabahče je građena po uzoru na evropske dvorove, sa elementima baroka, rokokoa i neoklasicizma. To je i bio njen smisao: da pokaže da Osmansko carstvo ide u korak sa Evropom. Najveća je palata u Turskoj, sa gotovo tri stotine soba, a cena izgradnje premašila je pet miliona zlatnih funti.

U funkcionalnom smislu ipak je zadržala tradicionalnu podelu, na selamluk, muški, javni deo, i harem, privatni deo za sultana i porodicu, razdvojene ogromnim ceremonijalnim salonom visokim trideset šest metara.

Luster od četiri i po tone

Najpoznatija atrakcija su kristalne stepenice u obliku dvostruke potkovice, sa balusterima od bakara kristala. A u ceremonijalnom salonu visi najveći luster na svetu od češkog stakla, poklon britanske kraljice Viktorije, sa sedamsto pedeset sijalica, težak četiri i po tone.

Zanimljivo je da je palata od početka građena po najvišim tehničkim standardima, imala je gasno osvetljenje i engleske toalete sa vodom, čime se slične palate u kontinentalnoj Evropi tada nisu mogle pohvaliti; kasnije su uvedeni struja, centralno grejanje i liftovi.

Sat koji je stao

Posle ukidanja monarhije Dolmabahče je postala rezidencija predsednika. U sobi u haremskom delu, 10. novembra 1938. godine, u devet sati i pet minuta ujutru, završio se život osnivača moderne Turske, Mustafe Kemala Ataturka.

Posle njegove smrti svi časovnici u palati zaustavljeni su na to vreme. Danas, doduše, satovi pokazuju tačno vreme, ali u toj jednoj sobi sat i dalje stoji na devet i pet.

To je najsnažnija slika u objavi, i zato je u naslovu. Čitav život čoveka koji je napravio modernu Tursku stao je u jedan minut na jednom časovniku, i taj časovnik se ne navija.

Kraj posete dočekujemo u parku, sa pogledom na suncem obasjan Bosfor. Odatle nas čeka pristanište u Kabatašu i obilazak samog moreuza.

1. Oktobra 2026.8. Oktobra 2026.

Turska (6): Ostrva bez automobila

Dan je nudio izbor: kupovinu i obilazak onoga što nismo stigli, ili izlet na Prinčevska ostrva u Mramornom moru. Pošto se očekivalo lepo vreme, odlučili smo se za ceo dan u prirodi.

Ostrva izgnanika

Prinčevska ostrva su skupina od devet ostrva nedaleko od Istanbula, povezanih sa gradom stalnom brodskom linijom. U vizantijsko i osmansko doba služila su za slanje u izgnanstvo pretendenata na presto, po tome su i dobila ime. Kroz istoriju su nosila i druga imena: Monaška ostrva, zbog mnoštva manastira, i Crvena ostrva, po crvenkastoj nijansi stena.

Na ostrvima je zabranjen motorni saobraćaj, pa su glavna prevozna sredstva konjske zaprege i bicikli. Zanimljivo je da je prve četiri godine izgnanstva baš ovde proveo Lav Trocki.

Mramorno more — Pogled na Prinčevska ostrva iz vazduha

Predstava na brodu

Put ka ostrvima kreće brodićem iz Kabataša. Prati nas izmaglica, jata galebova i hladnoća na palubi. U salonu nas pozivaju na „predstavu”, koja se ubrzo pokaže kao promocija svakojakih potrepština, koju vodi spretan čikica. Posle nešto više od sat vremena stižemo na Veliko ostrvo i odmah krećemo u obilazak fijakerom.

Sok od nara i nelagoda oko vina

Po povratku šetamo gradićem i zalazimo u radnje tražeći suvenire. Svuda su tezge sa voćem, pa ne propuštamo sveže ceđen sok od nara, ovdašnji specijalitet, koji se cedi mehaničkim cediljkama kakve mnogi naši saputnici već kupuju na svakom koraku. Ručamo u restoranu na obali: riba, brancin ili orada, uz čašu dobrog vina.

Ovde se, priznajem, uvek osećam pomalo nelagodno kad treba da naručim vino ili pivo. Ipak je ovo muslimanska zemlja.

Taj detalj je mali, ali iskren i govori o putniku koji vodi računa o tome gde se nalazi, a ne samo o tome šta mu se jede.

Tursko veče

U hotel se vraćamo tek da se osvežimo, jer u pola osam krećemo na „tursko veče”. Nisam mnogo očekivao, prethodna takva iskustva nisu bila najbolja, sem onog u Marakešu.

Sala liči na pozorište u kome su sedišta zamenjena stolovima, jer uz predstavu ide i večera. Dočekuje nas pozdrav sa pozornice. Program čine turske pesme i igre, ali ono što većina čeka jeste orijentalni ples, ono što bismo mi prosto nazvali trbušnim. Služe se jela koja treba da podsete da smo u Turskoj, a par čaša vina su tu da se gosti opuste.

Kraj protiče u iščekivanju plesačice, „zvezde” večeri, koja navodno kasni zbog gužve u saobraćaju. U međuvremenu nas zabavljaju kako znaju, jedan gospodin čak pokušava da peva „srpske” pesme. Na kraju, prijatno i zabavno veče, više zbog atmosfere koju smo sami napravili, nego zbog programa, koji je namenjen turistima što Istanbul vide po onom principu „sad i nikad više”.

1. Oktobra 2026.8. Oktobra 2026.

Turska (5): Crkva koja je bila sve

Utonula palata

Pre Aje Sofije zavirujemo u Cisternu Basiliku, „Utonulu palatu”, podzemni rezervoar iz doba Justinijana, u kome se čuvala voda za carsku palatu, dovođena akvaduktom čak iz Beogradske šume. Svod se oslanja na tri stotine trideset šest mermernih stubova, poređanih u dvanaest redova, tako da podzemlje liči na svečanu dvoranu. Voda, prigušeno svetlo i odblesci stvaraju utisak nestvarnog mesta.

Crkva koja je bila sve

Posle kraćeg predaha upućujemo se ka najpoznatijoj crkvi na svetu, Svetoj Sofiji.

Prvu crkvu na tom mestu podigao je Konstancije Drugi u četvrtom veku; bila je najveća u gradu, pa su je zvali prosto Velika crkva. Izgorela je u požaru 532. godine, a Justinijan je odmah naredio gradnju nove, od kamena i mermera, da odoli i požaru i zemljotresu. Arhitekte su bile Antemije iz Trala i Isidor iz Mileta, a crkva je dovršena već 537. godine, za svega pet godina, uz deset hiljada radnika dnevno.

Kad je napravljena, bila je najveća hrišćanska bogomolja na svetu, i to je ostala gotovo hiljadu godina. Njena istorija je, u stvari, istorija samog grada: devetsto šesnaest godina služila je kao crkva, četiristo osamdeset jednu godinu kao džamija, a od 1935. godine, ukazom Ataturka, postala je muzej.

Ta jedna rečenica kaže sve o Istanbulu, isto zdanje bilo je i hrišćanski hram, i islamska bogomolja, i spomenik svima. Grčko ime Agia Sofia, „Sveta mudrost”, Osmanlije su prilagodile svom jeziku u Aja Sofija.

Stub koji plače

Osam velikih stubova doneto je iz Artemidinog hrama u Efesu, ružičasti iz Libana, podne ploče sa ostrva u Mramornom moru. U severnom brodu je „stub koji plače”, od poroznog mermera koji upija podzemnu vlagu — kad se prst stavi u otvor, oseti se vlaga. Po hrišćanskoj legendi to je otisak prsta svetog Grigorija; po muslimanskoj, mesto gde je sveti čovek pokušao da celu građevinu okrene prema Meki. Opet, kao i svuda u ovom gradu, dve vere i jedno mesto.

Dužd na galeriji

Na galeriji je mesto gde je, po predanju, bio grob mletačkog dužda Enrika Dandola, koji je umro u Carigradu. On je bio jedan od pokretača krstaškog pohoda na grad, navodno zato što je, kao mletački izaslanik u Vizantiji, nekada bio oslepljen. To je onaj isti Dandolo čija je unuka Ana bila žena Stefana Prvovenčanog; njegovo ime se, eto, i ovde ukršta sa našom lozom.

Topkapi

Sa druge strane je palata Topkapi, rezidencija osmanskih sultana skoro četiri veka. Sagradio ju je Mehmed Drugi Osvajač sredinom petnaestog veka, na mestu gradskih vrata koja su turski topovi srušili pri osvajanju grada, otud ime, „palata topovske kapije”.

Na vrhuncu moći bila je grad u malom, na sedamdeset hektara živelo je oko četiri hiljade ljudi. Odavde su se vodili svi državni poslovi; tu je bio i sultanov harem. Danas je muzej, sa dragocenom zbirkom u kojoj su, po verovanju, ogrtač i mač proroka Muhameda, Mojsijev štap i Davidov mač.

Za nas je zanimljiv jedan predmet koji se tu čuva, Hrvojev misal, raskošno ilustrovan rukopis na glagoljici, izrađen za bosanskog vojvodu Hrvoja Vukčića Hrvatinića početkom petnaestog veka. Kako je dospeo u sultanovu riznicu, posebna je priča, ali eto, i jedan od najlepših spomenika naše srednjovekovne pismenosti završio je u Topkapiju.

1. Oktobra 2026.8. Oktobra 2026.

Turska (4): Šest minareta zbog jedne reči

Posle doručka krećemo pešice do kvarta Sultanahmet, gde se nalaze Plava džamija, Aja Sofija i Topkapi, cilj današnjeg programa. Idemo ulicom Ordu, žilom kucavicom istorijskog dela grada.

S leve strane ostaju zdanja Istanbulskog univerziteta, najstarije visokoškolske ustanove u Turskoj, koja je počela sa radom 1453. godine. S desne su trgovačke radnje, narodski kvart sa mnoštvom grosističkih dućana, gde se nalazi dobra odeća po nižim cenama nego u buticima oko Taksima. U oči nam pada robna kuća sa imenom „Morava”, znak da je ovaj kraj popularan kod snabdevača naših butika.

Najstariji spomenik grada

Na kraju ulice, na Bajazitovom trgu, glavni je ulaz u Veliki bazar. Malo dalje je Konstantinov stub, najstariji spomenik iz hrišćanskog perioda grada, potiče iz četvrtog veka i originalno je bio visok pedeset metara, sa bronzanom statuom cara Konstantina na vrhu. Danas je od njega ostalo šest delova crvenog porfira.

Sultanahmet je najstariji deo grada, na poluostrvu okruženom Zlatnim rogom, Bosforom i Mramornim morem i mesto sa najvećom koncentracijom istorijskih znamenitosti u Istanbulu.

Šest minareta zbog jedne reči

Prvo odredište je Sultanahmetova, poznatija kao Plava džamija, koju je od 1609. do 1616. podigao arhitekta Sedefkar Mehmet-aga. Sultan Ahmet je želeo da svojom veličinom parira Aji Sofiji, naspram koje je i podignuta. Ime „plava” potiče od plave keramike kojom su obloženi zidovi.

Sa šest minareta postala je ravna najsvetijoj džamiji u Meki, pa je sultan, da bi se iskupio, poslao svog arhitektu da uz Haram-džamiju podigne sedmi. A najlepša je priča o tome kako je uopšte dobila šest minareta: po predanju, zbog nesporazuma sultana i arhitekte. Sultan je tražio altın, zlatne minarete; arhitekta je razumeo altı, šest. I tako je jedna pogrešno shvaćena reč dala gradu jedan od njegovih simbola.

To je najbolja priča u objavi, i zato je u naslovu. Čitav simbol Istanbula nastao je iz jedne pogrešno čuvene reči.

Hipodrom

Između Plave džamije i Aje Sofije prostiru se ostaci nekadašnjeg Hipodroma, u svoje vreme najvećeg na svetu, sa sto hiljada mesta. Gradnju je započeo Septimije Sever, a dovršio Konstantin Veliki oko 325. godine. Danas je to pešačka aleja sa tri preostala spomenika.

Teodosijev obelisk od ružičastog granita star je više od tri hiljade godina, donet je iz Tebe u Egiptu. Serpentina je bronzani stub od tri upletene zmije, prvobitno postavljen pred Apolonovim svetilištem u Delfima, u spomen na grčku pobedu nad Persijancima. A pozlaćene figure četiri konja koje su krasile Hipodrom odneli su krstaši, danas stoje na crkvi Svetog Marka u Veneciji.

Veza sa domom

Krstaški pohod koji je opustošio Hipodrom vredi pomenuti i zbog jednog imena. Predvodio ga je mletački dužd Enriko Dandolo, isti onaj čija je unuka Ana bila treća žena kralja Stefana Prvovenčanog i majka kralja Stefana Uroša Prvog. Tako se i na ovom mestu, hiljadama kilometara od kuće, dodiruje naša istorija.

30. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Turska (3): Grad na dva kontinenta

Pre nego što ćemo se smestiti u hotel, predviđeno je panoramsko razgledanje grada, prvo evropskog dela, pa prelazak na azijsku stranu. Pridružuje nam se lokalna vodičkinja Sabina.

Ovaj deo Istanbula zove se Fatih, što na turskom znači „Osvajač”, po sultanu za čije je vladavine 1453. osvojen Carigrad. Tu je većina istorijskih zdanja koja su obeležila sedamnaest vekova postojanja grada: Plava džamija, Sulejmanija koju je podigao Sulejman Veličanstveni, i carska palata Topkapi na obali Bosfora.

Predgrađa nas dočekuju sa mnoštvom novih zgrada i logotipima svetskih firmi. Poseban utisak ostavlja glavna autobuska stanica sa bezbroj perona i savremenih autobusa; kažu da je autobuski saobraćaj u Turskoj toliko razvijen da putnici na dužim relacijama dobijaju i jelo, a svaki autobus ima internet.

Galata i Zlatni rog

Spuštamo se do Zlatnog roga i prelazimo Galata most, u deo grada koji se zove Bejoglu. Galata, ili Pera, jedna je od najstarijih carigradskih četvrti; u srednjem veku bila je đenovljanski kvart, opasan bedemima, sa čuvenom Galata kulom na vrhu. Iznad je trg Taksim sa parkom Gezi, mestom otpora aktuelnoj vlasti, koja je tu nameravala da sagradi tržni centar.

Sa desne strane je istanbulska luka, načičkana kruzerima koji ponekad zbunjuju, jer liče na moderne višespratnice.

Preko Bosfora u Aziju

Pošto nam je cilj da upoznamo i azijsku stranu, upućujemo se ka Bosforskom mostu, puštenom u promet 1973. na pedesetogodišnjicu republike. Bosfor je moreuz koji razdvaja evropski deo Turske od azijskog, spajajući Mramorno more sa Crnim; dug je oko trideset kilometara, a na najužem mestu širok samo sedamsto pedeset metara.

Na azijskoj strani odredište je vidikovac na brdu Čamlidža. Prolazimo kroz uske uličice sa bogataškim vilama, jer je izgradnjom mostova azijska strana postala ekskluzivni deo Istanbula. Sa vrha puca pogled na oba dela grada, iako je dan maglovit, pa se velelepne građevine na evropskoj strani jedva naziru.

Uz obalu Mramornog mora naziru se nova naselja koja pokazuju da se Istanbul sve više širi na azijskoj strani. Na vrhu Čamlidže su i drugi turisti, došli da bace pogled na megapolis raširen na dva kontinenta.