Putovanja – Stranica 2 – RASIN PERSONAL PORTAL

14. Oktobra 2026.15. Oktobra 2026.

Neka druga Rumunija (1): Drakulinim tragom kroz Transilvaniju

Bližili su se Aleksandrin rođendan i polazak u prvi razred, a ja sam nas prijavio za putovanje po Rumuniji pod nazivom „Drakulina tura“. Danka je krenula pod protestom, što nije bilo obećavajuće. Ali…

Prvi dan: Čačak – Temišvar – Sibiu

Moji susreti sa Rumunijom do tada su se svodili na Temišvar i onih šezdesetak kilometara od granice do njega. Prvi put sam u Rumuniji bio 1998, u vreme kada sam se zbog diskus hernije teško kretao. Jedva sam mogao da pređem dvadesetak metara pre nego što bih zbog užasnih bolova morao da stanem. Temišvar me tada nije previše impresionirao, a pogotovo ne pejzaži koje smo sretali usput. Ipak se sa zadovoljstvom sećam tih aprilskih dana. Srbija je tek izlazila iz perioda sankcija i svaka novina iz sveta, makar to bio svet za koji smo smatrali da je i dalje iza nas, bila je nešto lepo.

Bili smo smešteni u hotelu Politehnike, koji se upravo renovirao. Nalazio se u samom centru grada, preko puta najveće gradske crkve, koju, iako je pravoslavni hram, nazivaju katedralom. Ovaj veliki trg, prava pešačka oaza, zove se Trg pobede (Piața Victoriei). Na jednom kraju je katedrala, a na drugom Opera. Trg je bio poprište dramatičnih događaja iz decembra 1989, koji su doveli do pada Čaušeskua. Po trgu i zgradama oko njega vidi se da je Temišvar deo evropske kulture, jer je kao deo Banata pripadao i ogromnoj Austrougarskoj monarhiji. Nažalost, samo par stotina metara od centra počinju delovi grada sa oronulim porodičnim kućama, drvenim ogradama i ulicama kojima često nedostaje asfalt.

Ove redove o Temišvaru pišem kao utiske iz ranijih godina, jer ćemo se ovoga puta u njemu zadržati samo dva-tri sata, što je svakako premalo da bi se upoznao ovaj ipak simpatičan grad. Posle ovog putovanja, 2003. godine, još dva puta ću posetiti Temišvar, na konferencijama na ovdašnjem univerzitetu. Za te boravke vezane su neke zanimljive dogodovštine i poznanstva, pre svega sa kolegom Dušanom Popovom, jednim od najuglednijih Srba u Rumuniji. Već za nekoliko godina videće se kako se velike promene dešavaju kod naših suseda.

Pri svakoj poseti Temišvaru otkrivao sam poneki sitan detalj iz njegove istorije i današnjeg života.

Ovoga puta navešću samo jedan: Temišvar je 1884. godine postao prvi grad u kontinentalnoj Evropi sa električnim uličnim osvetljenjem, o čemu svedoči i spomen-lampion.

Cilj prvog dana našeg putešestvija je Sibiu, u delu Rumunije koji Rumuni zovu Transilvanija, a Mađari Erdelj. Putovanje je organizovala novosadska agencija „Karpati“, specijalizovana za ture po Rumuniji. Agenciju vodi bračni par Stanković, a naš domaćin i vodič bio je Borivoj Stanković, diplomirani inženjer mašinstva, koji će nas oduševiti poznavanjem istorije, ali i savremenih prilika u Rumuniji.

Sledeći veći grad posle Temišvara je Lugoš (Lugoj). Ovaj grad od pedesetak hiljada stanovnika podario je svetu neke poznate ljude: botaničara Augusta Kanica, holivudskog glumca Belu Lugošija, slavnog po ulozi grofa Drakule, i gimnastičarku Laviniju Milošović, svetsku i olimpijsku šampionku. Posle Lugoša iz Banata prelazimo u Transilvaniju i tu počinju da se menjaju naše predrasude o Rumuniji kao zaostaloj balkanskoj državi.

Prvi grad u Transilvaniji pored koga prolazimo je Deva, poznata po čuvenoj gimnastičkoj školi, iz koje je ponikla i Nadja Komaneči. Gradom dominira tvrđava, koja je imala veliki značaj u vreme Janoša Hunjadija, našeg Sibinjanin Janka, čiji je sin bio ugarski kralj Matija Korvin. Ono što se vidi po dolasku u Transilvaniju dalo mi je ideju da ovim zabeleškama dam naslov „Neka druga Rumunija“: putevi su novi, pokriveni kvalitetnim asfaltom. Već je pala noć, pa samo naslućujemo predele kroz koje prolazimo. A okolo su istorijska mesta: Alba Julija, Hunedoara, Targu Mureš… Dok se vozimo, razmišljam o istoriji koja nas povezuje, a o kojoj tako malo znamo.

Konačno stižemo u Sibiu, gde ćemo prenoćiti. Hotel „Continental Forum“ primer je socrealističke gradnje: veliko, gotovo monumentalno zdanje, sa velikim sobama i visokim plafonima. Veče je prijatno, pa se malo šetamo oko hotela. Mnogo starih zdanja i prilično čist grad. I ovo je neka „druga Rumunija“. Ovde je nekada partijski sekretar bio Niku Čaušesku, najmlađi sin i miljenik vladajućeg bračnog para. Vodič nas upoznaje sa sutrašnjim planom, koji će biti naporan kao i prvi dan. Na kraju putovanja videćemo da smo za šest dana obišli skoro trećinu Rumunije.

Drugi dan: Sibiu – Sigišoara – Brašov – Sinaja

Posle doručka upoznajemo se sa znamenitostima grada. Iako je Rumunija pretežno pravoslavna, u ovom regionu ima dosta potomaka nemačkih doseljenika, Sasa, koji su ovamo dolazili još u srednjem veku. Sibiu je jedan od sedam gradova koje su osnovali, po kojima je Transilvanija na nemačkom dobila ime Siebenbürgen. Zato ovde ima i crkava drugih veroispovesti, a jedna od znamenitosti Sibiua je Evangelička crkva. Obilazimo i Veliki (Piața Mare) i Mali trg (Piața Mică).

Znamenitost Sibiua je i Nacionalni muzej Brukental (Muzeul Național Brukenthal). Samuel fon Brukental, čije ime nosi, bio je guverner Transilvanije pod Habzburzima, a prve zbirke potiču iz 1790.

Gradovi se nižu kao na traci. Posle Sibiua čekala nas je Sigišoara, rodno mesto Vlada Cepeša (Țepeș), poznatijeg kao Drakula, po kome je naša tura i dobila ime. Bio je vlaški vojvoda i vladao je Vlaškom u tri navrata: 1448, od 1456. do 1462. i 1476.

Grad je veoma lep. Iznad njega dominira gornji grad, opasan bedemom sa kulama; bilo ih je četrnaest, a do danas je sačuvano devet. Kule su gradili gradski cehovi, pa po njima nose i imena. Grad je autentično sačuvan iz XV veka. U njemu su srednjovekovna muzejska postavka, soba za mučenje, oružarnica, ali i fenomenalan vidikovac, sa pločicama na kojima su ispisane svetske metropole i udaljenost do njih. Do vrha kule vode strme stepenice, koje škripe pod nogama i stvaraju pravi ugođaj. U rodnoj kući kontroverznog vlaškog vladara je restoran u srednjovekovnom stilu, sa svećama umesto električnog osvetljenja.

Naporno penjanje po gornjem gradu traži odmor, koji pravimo u maloj kafanici u njegovom podnožju. Pijem „hajneken“, kao u bilo kom drugom gradu Evrope. Jer ovo je bila i ostala Evropa. Ta ista Evropa ju je delimično bila izopštila, ali se ni oni nisu previše bunili, bar ne javno. Danka je već odavno svoj otpor prema ovom putovanju zamenila zadovoljstvom što vidi sve ove lepote.

Iz Sigišoare nastavljamo za Brašov, jedan od najvećih gradova Rumunije i važan industrijski centar. Šetnja glavnom ulicom otkriva nam još jedan stari grad. U centru se priprema prostor za večernji koncert Rikija Martina, pa se teško probijamo kroz masu sveta koja se sprema da prisustvuje koncertu ili da ga bar čuje sa odstojanja. Usput nalazimo vremena i za obilazak radnji. Tu i tamo vide se table svetski poznatih firmi. Rumunija je kandidat za članstvo u Evropskoj uniji i polako se otvara prema Evropi, pogotovo u razvijenijim delovima zemlje, a Transilvanija to sigurno jeste.

Odlazimo i do čuvene Crne crkve (Biserica Neagră), čiji su zidovi potamneli u požaru u kome je crkva stradala. Potiče iz XIV veka i važi za najveću gotičku crkvu između Beča i Carigrada. Pošto je autobus na suprotnoj strani, još jednom prolazimo glavnom gradskom ulicom.

Kao što se vidi i sa panorame, istorijsko jezgro Brašova dobro je očuvano. Nema novih socrealističkih zgrada; one su uglavnom na periferiji i u novim kvartovima. Stare zgrade su relativno dobro održavane, koliko je to zbog njihove starosti uopšte moguće. Voleo bih da jednog dana vidim i druge gradove Transilvanije, jer sigurno ima još ovakvih lepih prizora.

Posle pedesetak kilometara vožnje stižemo u Sinaju, poznato mondensko skijalište u Karpatima. Ovde se vidi mnoštvo hotela i vila u specifičnom stilu, koji stvara osećaj da ste u nekom drugom, bajkovitom vremenu. Mesto je nastalo oko istoimenog manastira, koji je podigao povratnik sa hodočašća na Sinajsku goru. Sinaja, koja danas ima petnaestak hiljada stanovnika, nalazi se na obroncima Južnih Karpata, u podnožju planinskog lanca Bučeđi i dolini reke Prahove, na nadmorskoj visini između 800 i 1.000 metara, 50 kilometara južno od Brašova i 120 kilometara severno od Bukurešta. Grad je počeo da se razvija kada su između Bukurešta i Brašova izgrađeni pruga i put. Raskošna arhitektura vrhunac doseže u kraljevskom dvorcu Peleš (Peleș), po mnogima najlepšem dvorcu Evrope. Kao turistički centar Sinaja živi tokom cele godine, a zimi je poznato skijalište, sa terenima između 1.400 i 2.100 metara i sezonom od decembra do aprila. Zbog prirode i zanimljive arhitekture često je zovu „perla Karpata“.

Smeštamo se u hotel „Sinaja“, koji još jednom ruši predrasude o Rumuniji: njihov hotel sa tri zvezdice izgleda i nudi mnogo više od nekih evropskih hotela sa više zvezdica. Ima sve što treba planinskom hotelu: tople, ušuškane i prostrane sobe, bilijar, internet-kafe, teretanu, bazen…

Svaki dan je naporan, jer po pravilu obilazimo više od jednog mesta. Za sutra je planirana poseta zamku Bran, a popodne manastir Sinaja i dvorac Peleš.

← Tour de Europe

Neka druga Rumunija (2): Od Brana do Bukurešta →

11. Oktobra 2026.15. Oktobra 2026.

Tour d'adieu (5): Grčka na točkovima — od Mikene do Guče

Mikena i Tirint

Pošto smo u Patrasu sredili gumu, krećemo na istok Peloponeza, ka Nafplionu i lokalitetima Mikena, Tirint i Epidaur. Dobar deo puta je pravi auto-put, pa za nešto više od sat stižemo na odredište. Prvo idemo u Mikenu. To mi je treća poseta, jer smo prošli put Mikenu obišli čak dva puta. Naravno, sve je već poznato: Lavlja vrata, Agamemnonova grobnica…

Posle tvrđave obilazimo Atrejevu riznicu, zapravo grobnicu koja se pripisuje Atreju, Agamemnonovom ocu.

Kad smo se vratili do kola, ustanovili smo da je guma ponovo ispustila. Menjamo je i krećemo ka Nafplionu, usput merkajući vulkanizera. Nalazimo ga kod Tirinta. Majstor kaže da se probušena guma ne može krpiti i nudi nam polovnu. Pošto nemamo izbora, montiramo je i krećemo dalje. Sledeće odredište je arheološki lokalitet Tirint.

Prema legendi, Tirint je osnovao mitski kralj Projt, a vladao je njime njegov unuk, junak Persej. Zidine Tirinta podigli su Kiklopi, koje je Projt za tu namenu pozvao. Ovde je i Herakle služio kralja Euristeja dok je izvršavao svojih dvanaest zadataka. Tirint je bio jedno od glavnih središta mikenske kulture.

Nafplion

Konačno stižemo u Nafplion, gradić od petnaestak hiljada stanovnika. Upravno je središte Argolide, iako nije najveće mesto; najveći je Argos, koji neki smatraju najstarijim gradom u Evropi. Nafplion je poslednjih decenija izrastao u važan turistički centar. To duguje očuvanom gradskom jezgru, sa mnogo uticaja zapadne arhitekture, što mu daje poseban šarm. Blizina Atine privlači strane turiste, posebno vikendom, pogotovo što su u okolini značajni spomenici kao što su Argos, Mikena, Tirint i Epidaur. Nafplion je važan i za istoriju moderne Grčke, jer je bio njena prestonica od 1829. do 1834. Pre toga, kada je 1821. počeo Grčki ustanak, bio je najjače tursko utvrđenje.

Kratko se zadržavamo u Nafplionu, tek da ručamo, i produžavamo za Drepano, gde smo planirali da prenoćimo u kampu „Asini Beach“. U tom kampu smo boravili i kada smo 1986. godine letovali u Grčkoj. A valjalo je i okupati se, jer se od Paleokastrice nismo brčnuli u moru, a kao, došli smo na letovanje. Kad smo se parkirali i našli mesto za šator, utvrdili smo da je ipak premali za nas dvojicu, pa sam te noći ja spavao u kolima, a Vladimir u šatoru.

Kamp mi je ostao u sećanju po prelepoj šljunkovitoj plaži, pravom osveženju posle grčkih plaža sa sitnim peskom, na kojima smo se uglavnom kupali. Činio mi se i najlepšim od svih kampova u kojima sam do tada bio: puno zelenila, mesta za šatore u plantaži mandarina, a ni cveća nije manjkalo. Pre spavanja prisećamo se boravka od pre četiri godine, a naravno, ne prolazi ni bez sećanja na sve ono što se u međuvremenu izdešavalo.

Epidaur i Korintski kanal

Pošto smo shvatili da nam boravak u kampu neće biti baš ugodan, odlučujemo da već sutradan krenemo ka Atini. Pre nego što smo preko Istamske prevlake krenuli ka kolevci demokratije, svraćamo u Epidaur. Nismo želeli da propustimo priliku da još jednom osetimo akustiku teatra u Asklepijevom svetilištu.

Kratko se zadržavamo na mostu preko Korintskog kanala, koji je presekao Istamsku prevlaku i Peloponez učinio ostrvom, i nastavljamo dalje.

Atina

Na putu ka Atini svraćamo u Pirej, da osetimo dah velike luke. Put nas nanosi na deo luke gde pristaju veliki trajekti, poput onog kojim smo plovili od Krfa do Patrasa. Prvi put vidimo i velike brodove za krstarenje, danas poznatije kao kruzeri. Relativno lako se vraćamo na auto-put za Atinu i razmišljamo o smeštaju. Pre četiri godine kampovali smo u Rafini i svaki dan dolazili u Atinu da obilazimo znamenitosti. Ovoga puta merkamo hotel u blizini Trga Omonija, jer nam se taj kraj čini zgodnim zbog blizine znamenitosti, trgovačke i ugostiteljske zone.

Izbor se nekako suzio na Ulicu Svetog Konstantina, koja povezuje trgove Omonija i Karaiskaki. Biramo hotel „Nestor“, negde na sredini ulice. Cena je bila prihvatljiva, iako smeštaj nije bio nešto posebno. Posle kratkog odmora krećemo u obilazak. Srećom, sve što želimo da vidimo može se obići peške, pa ne moramo da razmišljamo o parkiranju. Prvi cilj je Akropolj i ostaci Partenona, hrama posvećenog zaštitnici grada, boginji Atini, po kojoj je grad i dobio ime.

O istoriji i legendama vezanim za Atinu i celu Grčku manje-više sve se zna. Putniku namerniku iole upućenom u te priče ostaje da zamišlja kako korača stazama vremena iz kojih one potiču. Posle Akropolja spuštamo se preko Agore niz mondensku Plaku. Pada noć, a taverne iz kojih dopiru zvuci buzukija već su oživele. Pomalo navalentni konobari pozivaju turiste unutra. Razmišljajući gde da se i sami prepustimo čarima grčke kuhinje, stižemo do Trga Monastiraki, koji pamtim po mnoštvu radnji sa predmetima od kože. Na početku Ulice Ermu uočavamo restoran u kome su gosti, po našoj proceni, isključivo Grci. Upravo to smo tražili, jer najbolje se jede tamo gde jedu domaći; oni najbolje znaju šta valja.

Za susednim stolom vidimo nešto što nam se dopada i naručujemo: „Isto što jedu za susednim stolom.“ Konobar nam donosi po šest štapića sa nabodenim mlevenim mesom, poput naših ćevapčića, ali dužine desetak centimetara. Pokazaće se da je izbor bio dobar. Kasnije ćemo saznati da se to jelo zove mifteki. Boravci u Grčkoj nametnuli su mi sklonost ka „hajnekenu“, pa ni ovoga puta ne propuštamo priliku.

Ulica Ermu pruža se od Monastirakija do Trga Sintagma, gde je zgrada Parlamenta, ispred koje stoje čuveni evzoni, vojnici u narodnoj nošnji, obuveni u drvene cipele sa kićankama. Smena straže je zanimljiva, pa je ne propuštamo. Pored Parlamenta, Sintagmom dominira i luksuzni hotel „Grand Bretanj“. Na našu Omoniju vraćamo se Ulicom Stadiu, u kojoj su banke i skupe radnje sa proizvodima svetskih modnih brendova.

Za razliku od Sintagme, koja simbolizuje Grčku kao državu, Omonija je simbol trgovačke Grčke. Sa trga se račvaju ulice u kojima cveta trgovina, od one za svakoga, kakvu simbolizuju radnje u Ulici Atinas, do mondenskih butika u Ulici Stadiu.

Dan je bio veoma naporan, pa odlazimo u hotel na počinak i planiranje sutrašnjeg dana. Sreda je dan kada atinske radnje rade samo prepodne, pa smo tako i isplanirali.

Kupujemo uglavnom u Ulici Atinas, jer tu ima najviše radnji, a i najjeftinije su. Stižemo do Monastirakija i ponovo krećemo ka Sintagmi.

Popodne još malo obilazimo Atinu, a uveče ponovo odlazimo u onaj restoran na Monastirakiju, na mifteki i „hajneken“.

Provala oblaka

Ujutru krećemo kući, zapravo ka Bitolju, jer smo planirali da ponovo prespavamo kod Cvetana. Vreme se pokvarilo i ubrzo počinje kiša, prava provala oblaka. Nekako uspevam da preteknem kamionet koji je mileo ispred nas. Tek što sam ga pretekao, s užasom vidim kako nam u susret, zanoseći se bočno, ide autobus. Prošao je pored nas, valjda na pola metra. Vladimir se okrenuo i rekao da je udario u kamionet koji sam upravo pretekao. A onda je sve prekrila vodena zavesa. Morao sam da stanem na prvom proširenju i malo se smirim pre nego što smo nastavili.

Svraćamo u Lamiju, gradić u središtu Grčke koji pamtim po poslastičarnici kojom se ne bi postideli ni najmondenskiji gradovi. Grad i nije tako mali kako mi se činilo pre četiri godine: ima više od pedeset hiljada stanovnika. Tražeći mesto za parkiranje, nailazimo na dobro snabdevenu parfimeriju i posle dugo vremena kupujem svoju omiljenu kolonjsku vodu, „Denim Musk“. Vreme se malo popravilo, ali je i dalje oblačno. Nastavljamo regionalnim putem, jer želimo da preko Kozanija i Florine stignemo do Bitolja. Put vodi kroz brdovite predele, ali zbog kiše i oblaka ne možemo da uživamo u pogledu.

Put nas vodi kroz mesto Servija, ili Srbica, koje su, prema predanju, osnovala slovenska plemena u doba cara Iraklija, u VII veku. U blizini je veštačko jezero na Bistrici (Aliakmonu), najdužoj grčkoj reci. Preko jezera vodi most na putu Larisa – Kozani. Nažalost, nad jezerom su se nadvili teški olovni oblaci, pa jedva čekamo da se domognemo druge obale.

Ubrzo stižemo do Kozanija i nastavljamo ka Florini. Ovaj deo Grčke zapravo je produžetak Pelagonije. I ovde ima dosta uglja, pa prolazimo pored velike termoelektrane. Konačno stižemo u Jugoslaviju. Biće to moj poslednji povratak u zemlju u kojoj sam rođen.

Poslednja noć u Bitolju

Granični prelaz sa naše strane zove se Medžitlija, po obližnjem selu. Do Bitolja ima dvadesetak kilometara skoro pravog puta kroz ravnicu. Do Cvetanovog stana u Partizanskoj ulici lako se stiže, jer je seče ulica kojom se nastavlja put iz Grčke. Prolazimo kroz najlepši deo Bitolja, pored Herakleje, Zoološkog vrta, železničke stanice i Tehničkog fakulteta. Sa leve strane ostaju nam pešačka aleja kroz Gradski park i brdo za kafenisanje, Tumbe kafe. Lako nalazimo Cvetanov soliter između Partizanske i Ulice ASNOM-a i uskoro konačno možemo da se odmorimo. Naravno, uz „meskarenje“, kako kaže Dragica. Ostajemo do duboko u noć.

Uprkos Cvetanovoj ljutnji, za Čačak krećemo relativno rano, jer želimo da stignemo što pre i da skoknemo do Guče, na Sabor trubača. Zbog toga smo i skratili boravak u Grčkoj. Vraćamo se najlakšim putem: preko Prilepa i prevoja Pletvar, pored Kavadaraca, spuštamo se do Gradskog, gde izlazimo na auto-put. Ovoga puta idemo preko Vranja i Niša. Kod Pojata silazimo sa auto-puta i za nekih dva sata smo konačno u Čačku. Posle kraćeg odmora odlazimo u Guču.

Kraj serije „Tour d'adieu 1990“.

← Tour d'adieu (4): Grčka na točkovima — Bitolj, Krf, Patras

11. Oktobra 2026.15. Oktobra 2026.

Tour d'adieu (4): Grčka na točkovima — Bitolj, Krf, Patras

Grčka na točkovima

Grčku sam prvi put posetio 1986. godine. Iako je to bio susret sa prostorima koje sam odavno priželjkivao, sve je proteklo nekako u grču, pa sam jedva čekao priliku da se ponovo zaputim na jug Balkana. U tim nadanjima stigla je i 1990, tako krcata putovanjima, kao nagoveštaj ostvarenja sna o večitom putovanju, koji će raspršiti bura što će nedugo zatim protutnjati ovim prostorima.

Početkom avgusta u goste su nam stigli studenti moskovskog instituta MASI, kod kojih smo mi bili u julu. Sa Vladimirom sam se već ranije dogovorio da ponovo krenemo u Grčku; ostalo je samo pitanje kada. S druge strane, ograničavala nas je želja da se vratimo u Čačak do početka Sabora trubača u Guči. Zbog Rusa sam i ja pomalo otezao sa polaskom, ali smo se ipak dogovorili da krenemo u četvrtak, 18. avgusta. Vladimir je trebalo da dođe svojim kolima, kojima bismo nastavili put, jer je moja „šerpa“ već bila na izdisaju.

Pošto sam odlazio, u klubu studenata na Fakultetu prepodne je organizovana oproštajna sedeljka, na kojoj sam se malo duže zadržao i vratio se kući u stanju koje nije davalo nadu da tog dana mogu da putujem. Kad sam stigao kući, Vladimir je već bio tu, ali nažalost bez kola, što je značilo da se „šerpa“ ipak mora aktivirati. Međutim, na mojim kolima dve gume bile su loše, a i prekidač u volanu bio je pokvaren. Bilo je jasno da sve to mora da se sredi pre polaska, što je samo potvrdilo da tog dana nećemo krenuti. Ja sam morao malo da odspavam, a Vladimiru sam dao zadatak da ode u grad i vidi gde se mogu kupiti najjeftinije gume i prekidač.

Bitolj

Posle ovih nepredviđenih priprema bili smo spremni tek sutradan oko jedan sat popodne. Prva stanica bila je Bitolj, jer smo želeli da posetimo Cvetana. Zbog kašnjenja odlučujemo se za put preko Kosova, jer, kako reče Rade Ljujić: „Kada ja smem sa decom da idem preko Kosova, što ne biste i vi?“ Iako mi se u jednom trenutku učinilo da smo pogrešili u izboru pravca, sve je prošlo bez problema, pa smo u Bitolj stigli oko osam uveče. Posle malo lutanja nalazimo kuću Cvetanovih roditelja, gde nas je čekao.

Kada se danas setim tog vremena, pomalo me obuzima osećanje nestvarnosti. Slobodno sam šetao ulicama grada koji će se samo par meseci kasnije naći u drugoj državi. Uvek ću proklinjati tu „neminovnost“, koja nije morala biti.

Otišli smo kod Cvetana u stan i ostali do kasno u noć u razgovoru, naravno uz jelo i piće. Bilo je to pomalo i ispunjenje duga od pre četiri godine. Jedva sam čekao da legnem, jer sam iza sebe imao više od petsto pređenih kilometara, a sutradan me je čekao naporan dan.

Preko severne Grčke do Krfa

Ujutru smo se oprostili od ljubaznih domaćina, uz obećanje da ćemo svratiti i na povratku. Prva stanica bila je Florina, ili Lerin, kako kažu Makedonci. U jednoj prodavnici menjamo devize i krećemo put Krfa. Čekalo nas je oko 300 kilometara putevima severne Grčke. Kod Kozanija skrećemo ka Janjini. Sećam se Francove priče da se put stalno penje i spušta; zaista je tako. Krajevi kroz koje prolazimo su bezvodni, skoro nigde zelenila. Put nekako prati grčko-albansku granicu. Pogled često odluta ka planinama iza kojih se krije tada još najveća nepoznanica Evrope. Žurimo da što pre stignemo u Igumenicu, jer tako imamo više šansi da još istog dana pređemo na ostrvo koje, iako grčko, predstavlja jedan od srpskih simbola.

Vrelo letnje popodne. Pedesetak kilometara pre Igumenice puca mi guma. Sav sam znojav posle promene i mislim: „Kako bi bilo lepo osvežiti se.“ Pusta želja u ovom bezvodnom kraju. Ali tek što je minulo stado ovaca i utihnuo njihov klepet, kao fatamorgana čuje se zvuk vode. Odmah preko puta iz ogromne cevi šiklja voda. S nevericom guram glavu u mlaz, i dalje ne verujući u ovo čudo.

Put se dalje odvija pod sumnjom: „Šta ako nam se probuši još jedna guma?“ S tim osećanjem stižemo u Igumenicu. Stajem u pogrešan red, sa Italijanima koji se vraćaju kući sa feragosta. Srećom, na vreme se izvlačim i uskoro smo na trajektu za Krf. Smiraj dana na moru, jedan od najlepših doživljaja. Dok Vladimir razgovara sa dve devojke sa rancima, ja, savladan umorom, tonem u san.

U krfsku luku stiže se pored ostrva Vida, kroz „Plavu grobnicu“. Pale se prve sijalice, a mi se vraćamo u stvarnost. Treba naći hotel sa dva imena, u blizini „Piano bara“, gde su odsele Jeca i Goca. Špartamo rivom, ali ne uspevamo da nađemo taj „Piano bar“. Treći put krećemo u potragu peške, pošto smo nekako našli mesto za „šerpu“ u ovom kolima pretrpanom mestašcu. Konačno je Vladimir ugledao ono što tražimo već više od dva sata: umesto natpisa trebalo je uočiti konturu klavira sa pijanistom, izvedenu od svetlosnih cevi. Hotel je zaista bio u blizini. Tamo saznajemo da su Jeca i Goca tog jutra otputovale na ostrvo Paksos.

Krf

Odluku o daljem putu ostavljamo za sutra, uzimamo ne baš jeftinu sobu i vraćamo se po kola. Dok prolazimo pored jedne menjačnice, Vladimir kaže: „Eno one dve Engleskinje što su se danas nudile da sa nama nastave put.“ Odmah shvatam da su to devojke sa trajekta. Naravno, kritikujem ga, uz njegov generalni otpor po tom pitanju. Tako nam je propala prilika za avanturu.

Smeštamo se u hotel i tražimo gde bismo nešto pojeli. Pošto nismo mogli da čekamo mesto u jednoj piceriji, Italijana je još mnogo, biramo restoran u neposrednoj blizini hotela. Tek kasnije shvatamo da je to ekskluzivan restoran, koji su svojim prisustvom udostojila dvojica „dripaca“ u šorcevima, koji su se, sevši, obratili kelnerici po sistemu: „Dete, daj dva piva.“ Večera od par lignji imala je adekvatno ekskluzivnu cenu, ali smo zato „hajnekenom“ bili zadovoljni, pa smo tražili i repete. Na kraju je bilo pravo zadovoljstvo sedeti onako u šorcu i patikama pored doteranih Nemaca. Vraćajući se u hotel, setismo se da treba okrpiti gumu pre nego što krenemo na Paksos.

Ispostavilo se da je čovek na recepciji, sa zvučnom titulom generalnog menadžera i prezimenom Pavliček, naše gore list, iz Crvenke, „najvećeg sela u Jugoslaviji“, čime voli da zadaje zagonetke našim ljudima. Raspitujemo se za brod do Paksosa i za vulkanizera. Kaže da vulkanizer ima odmah pored hotela, ali se onda seti da je nedelja i da ništa ne radi, što znači da se strah produžava. Što se broda tiče, ima ih svaki čas i brzo se stiže. Međutim, u luci saznajemo da brodovi nisu tako česti i da se do Paksosa putuje skoro dva sata. Posle kraćeg dogovaranja odustajemo od Paksosa i susreta sa Jecom i Gocom, uz vidno Vladimirovo nezadovoljstvo. Naravno, ja uvek imam rezervnu varijantu. Prepodne ćemo provesti u razgledanju Krfa i kupanju. Prošetali bismo se i po ostrvu, ali nedostatak rezervne gume visi nad nama kao Damoklov mač. Razloga da ostanemo na Krfu nemamo, znači: pravac Peloponez.

Šetamo gradom. Lepo mestašce, sam centar odiše aristokratijom; vidi se da su ovde nekada boravili Englezi i Francuzi. Odlazimo malo na kupanje, takoreći u samom gradu. Plaža nije nešto naročito, a okolo neki čudan svet: Francuzi, jedna crnkinja histerično vrišti. Vladimir po običaju sedi u hladu i pije pivo. Pijem i ja pivo, ali se i kupam. Ne ostajemo dugo, jer je vreme ručku. Prolazimo pored mnogobrojnih kafanica; u jednoj nas gazda uvodi u kuhinju, što u Grčkoj nije retkost, da nam pokaže šta ima od jela. Neprijatno nam je da odemo, pa ručamo nešto što liči na lovačku šniclu, naravno uz salatu koju ovde zovu grčka, a mi srpska sa sirom ili šopska. I „hajneken“ je obavezan.

Prolazeći pored jedne od mnogobrojnih turističkih agencija, pada mi na pamet da se do Peloponeza prebacimo trajektom umesto kopnom. Objašnjavam Vladimiru: koštaće nas kao jedna noć u hotelu, a uštedećemo i vreme. Kupujemo najjeftinije karte, mada smo mogli da se žrtvujemo i platimo ležajeve u kabini.

Paleokastrica

Pošto trajekt polazi u deset uveče, razmišljamo kako da provedemo ostatak dana na Krfu. Preovlađuje moja žeđ za avanturom. Predlažem da odemo do mestašca Paleokastrica; to ime mi je ostalo u sećanju iz Boškovih priča o letovanjima na Krfu. Naravno, vozim pažljivo, neprestano razmišljajući šta ćemo ako se neka guma probuši. Posle petnaestak kilometara otkrivamo raj: prekrasnu plažu u maloj uvali, mesto kome čovek poželi da se vraća celog života. Ponovo se kupam, a Vladimir odlučuje da malo prošvrlja okolinom. Kada se vratio, reče da je na brežuljku iznad uvale manastir, pa odlučujemo da ga posetimo.

Tu nas je čekalo novo iznenađenje: manastir, sav u beloj boji, koja kao da je nacionalna boja Grka, bio je sav u cveću, što je ovakvom mestu davalo ton veselosti. Naravno, ne propuštam da prizor ovekovečim sa nekoliko snimaka svojim već legendarnim fotoaparatom. Svežina je najavila kraj jednog predivnog popodneva, koje se desilo takoreći slučajno. Sa terase male kafanice, uz tonik, uživamo u pogledu na pučinu i Helija, koji polako odlazi na počinak. Noć se prikradala dok smo ponovo ulazili u grad i tražili dok na kome je trebalo da bude privezan naš trajekt za Patras.

Jurnjava i brige protekla dva dana učinile su da izgubimo iz vida sat razlike između Grčke i Jugoslavije, što nas je moglo koštati zakašnjenja na trajekt. Ipak se sve dobro svršilo i ubrzo smo se našli na tom ogromnom brodu. Smestili smo se u prostoriju sa avionskim sedištima. Odmah sam shvatio da je možda trebalo žrtvovati koju drahmu za kabinu. Pošto nikako nisam uspevao da se koliko-toliko udobno smestim u sedištu, odlučio sam da legnem na pod. Naravno, jutro sam dočekao kao prebijen, ali tek su dolazile naše muke.

Patras

Pokušavajući da izađemo iz luke u Patrasu, nesmotreno smo se ubacili u kolonu vozila koja su se iskrcavala sa trajekata iz Italije, dakle iz inostranstva. Tako smo stigli na granični prelaz i carinu. Carinik je utvrdio da nemamo dokaz da smo kolima ušli u Grčku, a u pasošima imamo pečate da smo u Grčku ušli još pre dva dana. Problem je rešio komandant luke, koji je svojeručno udario pečat u moj pasoš i antidatirao ulazak kola u Grčku. Sada smo mogli da se posvetimo traženju vulkanizera i krpljenju gume, jer smo se već dan i po vozili bez rezervne.

← Tour d'adieu (3): Oproštajno jedrenje i povratak u Moskvu

Tour d'adieu (5): Grčka na točkovima — od Mikene do Guče →

11. Oktobra 2026.15. Oktobra 2026.

Tour d'adieu (3): Oproštajno jedrenje i povratak u Moskvu

Oproštajno jedrenje

Na jedrenje sam prvi put krenuo, rekao bih, iz radoznalosti. Ali posle dva boravka na Jadranu, u junu i septembru 1989, skoro da sam postao zavisnik. Ova godina najavila je burne promene u Jugoslaviji. U Sloveniji i Hrvatskoj održani su višestranački izbori, na kojima su pobedile konzervativne snage, a u Hrvatskoj su se oni dodatno prelamali preko hrvatsko-srpskih odnosa. U takvoj situaciji odlučili smo da ponovo krenemo na jedrenje, i to sa dva broda. Cilj nam je bio da oplovimo Kornate. Za početak i kraj plovidbe izabrali smo ACI marinu u Jezerima na ostrvu Murteru. Od tada je prošlo skoro trideset godina i ponešto se zaboravilo. Ali pokušaću da prenesem bar nešto iskrzanog sećanja.

U Čačku, 10. decembra 2018.

Bila je polovina juna, valjda 15, kada smo vozom krenuli put Šibenika. Pruga za Split ne prolazi kroz Šibenik: voz se spušta Unskom prugom, preko Knina i Drniša stiže do Perkovića, gde se preseda na lokalni voz za Šibenik. Dok čekamo presedanje, svuda uočavamo parole, pre svega posvećene pobedničkoj stranci, HDZ-u.

U Šibeniku sam poslednji put bio 1982, i to samo u prolazu. Malo bolje upoznao sam ga 1977, tokom letovanja u turističkom kompleksu „Solaris“. Dok čekamo autobus za Murter, Boško i ja odlazimo na šibensku pijacu da vidimo kakve su cene voća i povrća koje treba da ponesemo na brod. Usput nailazimo na „malo ozbiljnije“ parole: „Smrt Srbima“, „Smrt Miloševiću“. Ne može čovek da se oseća prijatno. Pošto je sezona takoreći počela, pijaca je dobro snabdevena. Prodavci su uglavnom nakupci, i za divno čudo, među njima ima mnogo Albanaca; odaje ih naglasak. Stidljivo se raspitujemo za cene, valjda plašeći se da nas ne oda govor. Pogotovo se moj čačanski ne da sakriti. Vraćamo se na autobusku stanicu sa predlogom da se snabdemo kada stignemo na Murter.

Šibenčani s ponosom naglašavaju da je njihov grad najstariji autohtoni hrvatski grad na Jadranu. Prvi put se pominje 1066, u povelji kojom je kralj Petar Krešimir IV dao povlastice benediktinskom samostanu Svete Marije u Zadru. Ugarsko-hrvatski kralj Stefan III dao je Šibeniku 1167. gradske povlastice, ali je pravi grad postao tek više od sto godina kasnije, kada je odlukom pape Bonifacija VIII osnovana šibenska biskupija. Do 1921, kada je ušao u sastav Kraljevine SHS, Šibenik je menjao gospodare: Veneciju, Tursku, nakratko Francusku i konačno Habsburšku monarhiju. Od decembra 1944. do maja 1945. bio je sedište ZAVNOH-a i tako de facto glavni grad Hrvatske.

Naša polazna tačka bila je ACI marina u mestu Jezera na Murteru, nedaleko od Šibenika. Ostrvo je od kopna odvojeno uskim prolazom, preko koga je u Tisnom napravljen most, pa se na Murter može stići i autobusom i automobilom.

Autobus iz Šibenika ide do mesta Murter, na sasvim drugom kraju ostrva u odnosu na Jezera. Zato izlazimo odmah posle mosta, u Tisnom. U samoposluzi se snabdevamo potrepštinama i peške nastavljamo ka Jezerima. Meni zapade da nosim džak krompira, pa uz svoje dve torbe zaostajem za društvom, koje veselo odmiče. Na parapetu pored puta sedi grupa ljudi i čujem kako komentarišu: „Ovo mora da su Slobodanovi.“ Mislili su na moje društvo, koje je malo pre toga prilično bučno prošlo pored njih.

Ovoga puta jedrili smo sa dve posade od po sedam „mornara“, na jedrilicama „Elan 35“. Za sedam dana oplovili smo Kornate. Bilo je tu zanimljivih događaja. Bila je to prava prilika za one poput Krake (Slobodan Ivančević) da noći provodimo usidreni u nekoj divljoj uvali, van marine. Ipak, bilo je i boravaka u marinama, na ostrvima Žut i Piškera. Poslednju noć pre povratka u bazu na Murteru proveli smo u Vodicama. Iako je Jugoslavija još zvanično postojala, osećali smo se pomalo kao stranci. Sigurno bi se o boravku na Kornatima imalo mnogo toga reći, ali posle skoro tri decenije mnogo šta je izbledelo.

A onda sve nazad: Šibenik, Perković i konačno Beograd. Sedam dana posle povratka okupili smo se kod Boška da se podsetimo putešestvija. Ujutru smo se Jelena Bulatović, Dejan Vasiljević i ja provozali čamcem po Savi. Čekale su me nove avanture.

Povratak u Moskvu

Ne sećam se kako je došlo do toga da baš ja povedem studente na ferijalnu praksu u Moskvu 1990. godine. Verovatno se neko od njih seća više detalja o organizaciji. Pre polaska znao sam da će se praksa obaviti na Institutu MASI (Moskovski automobilsko-mašinski institut „I. A. Lihačov“), da putujemo vozom i da sa mnom ide još devet studenata.

Već sam više puta napisao da je ta 1990. godina za mene bila vrlo bremenita događajima. Neposredno pred odlazak u Moskvu bio sam na jedrenju; događaji su se odvijali kao na traci. Trebalo je još obezbediti vizu za putovanje u Sovjetski Savez, koji je tada još postojao. Olako sam pomislio da ću to moći da uradim u Čačku, ali se ispostavilo da, pošto mi je pasoš izdat u Beogradu, to moram da uradim tamo, u stanici milicije u Ljermontovljevoj ulici, i to po mogućstvu istog dana kada smo trebali da putujemo. Pošto me je srce još vuklo u „Pupin“, u miliciju sam stigao kada je već prošlo vreme za predaju zahteva. Opet me je poslužila sreća: poslali su me kod šefa, koji se smilovao, i skoro nepremostiva prepreka bila je preskočena. Mogli smo da krenemo u novu avanturu.

U Čačku, 29. decembra 2018.

Sreda, 4. jul 1990. Beograd – Moskva

Nisam siguran da je baš to bio dan polaska, ali pošto o boravku neću pisati hronološki, nije ni mnogo važno. Preskočivši prepreku zvanu viza za SSSR, mogao sam da se pojavim na železničkoj stanici u Beogradu. Od devet studenata, sedmoricu sam odlično poznavao. Trebalo je da znam i Zorana Radonjića i Bogoljuba Marinovića, ali ću se u to uveriti tek na peronu. Bogoljub je kasnio i stigao u pratnji Dragana Stošića, čuvenog Sliška. Obojica su bili malo nakićeni.

Organizator putovanja bio je Budimir Đaković, tada student-prodekan. Karte je obezbedio preko asistenta iz matematike Milenka Ćojbašića, koji je tada živeo na relaciji Čačak – Moskva – Čačak, na specijalizaciji na jednom od moskovskih univerziteta. Kao i mnogi u to vreme, koristio je blagodeti perestrojke i otvaranja Sovjetskog Saveza da donosi robu traženu na našem tržištu: svilu, parfeme, razne tehničke sprave, pa i medicinske instrumente i pribor.

Čekalo nas je putovanje dugo oko 44 sata, kroz Mađarsku, Ukrajinu i Rusiju. Tokom puta mučila me je misao kako „sačuvati“ devet momaka kojima Moskva može pružiti šansu da budu „pušteni s lanca“. Pri kraju putovanja odlučio sam da pustim stvari da idu svojim tokom: da ništa formalno ne zabranjujem, ali da budno pratim šta se dešava.

U Sovjetski Savez ulazimo kod Čopa, u Ukrajini. Pošto se širina koloseka u Evropi i Sovjetskom Savezu razlikuje, ovde se menja donji stroj vagona. Za to vreme putnici mogu da se prošetaju gradićem od manje od deset hiljada stanovnika. Sa druge strane Tise je Zahonj, u Mađarskoj; Tisa je na ovom mestu granica između Mađarske i Sovjetskog Saveza.

Čop pripada Zakarpatskoj oblasti Ukrajine. Do 1920. bio je u sastavu Mađarske, odnosno Austrougarske, a zatim je po Trijanonskom ugovoru pripao Čehoslovačkoj. Za vreme Drugog svetskog rata ponovo je bio u sastavu Mađarske, a posle rata pripao je Sovjetskom Savezu. Pruga dalje ide obroncima Karpata, preko Užgoroda, Lavova, Šepetovke i Žitomira do Kijeva, a odatle kroz Černigov, Brjansk i Kalugu do Kijevske železničke stanice u Moskvi.

U Moskvu sam ponovo stigao posle četiri godine, sa željom da vidim drage prijatelje sa Instituta problema upravljanja, ali i da se podsetim nekih dragih mesta. A možda i da upoznam nove ljude i mesta koja su mi ostala skrivena tokom prethodnih boravaka. Na stanici nas je dočekao kolega Aleksandar, docent na Institutu MASI, koji će tokom boravka biti naš domaćin. Moji momci brzo će ga prozvati Lekso, i tako ćemo ga interno zvati narednih dvadesetak dana.

← Tour d'adieu (2): Još uvek bliska Italija

Tour d'adieu (4): Grčka na točkovima — Bitolj, Krf, Patras →

11. Oktobra 2026.15. Oktobra 2026.

Tour d'adieu (2): Još uvek bliska Italija

Vrlo brzo po povratku sa Kavkaza vratio sam se za stalno u Čačak. Bio je to nastavak bajke započete na Kavkazu.

U Čačku, 12. novembra 2018.

Petak, 27. april 1990. Beograd

Nije prošlo ni mesec dana mog ponovnog života u Čačku, a Vladimir i ja smo odlučili da prvomajske praznike provedemo u Italiji. Realno je bilo očekivati da stignemo do Venecije i Padove, eventualno do Firence, mada sam se ja zanosio i Rimom. Na zapadu Jugoslavije duvali su novi vetrovi, koji su se zvali „demokratija“. Pripremali su se, ili su već bili održani, višestranački izbori za republičke organe vlasti.

Moja kola su posle svih onih hiljada pređenih kilometara bila kao na izdisaju, pa nije dolazilo u obzir da njima idemo. Nadali smo se da neće biti loše ni sa Vladimirovim „jugom“. Po običaju, nismo krenuli u petak, kako smo planirali, jer je trebalo završiti još neke poslove oko deviza i kola. Međutim, odlaganje će celom poduhvatu dati novu dimenziju, pa će on biti možda i uspešniji.

Da bismo prekratili vreme, izašli smo u grad i sreli Dudlberija. Reč po reč, on predloži da nam se na putu pridruže on i Ljupka. Ponudio je svoju novu „ladu samaru“, a odluku je prepustio Ljupki, kada izađe sa posla. Pošto je ona pristala, uz piće na Trgu Marksa i Engelsa dogovorili smo se da krenemo sutradan oko podne.

Subota, 28. april 1990. Beograd – Kozina

Krenuli smo skoro po planu, sa ciljem da do kraja dana stignemo do granice. Osećam nelagodnost pri pomisli na prolazak kroz Hrvatsku i Sloveniju. U Sloveniji su višestranački izbori već završeni, a u Hrvatskoj je održan prvi krug. Odmaramo se kod motela „Plitvice“. Sve vreme tražim nagoveštaje promena u ponašanju milicije, prodavaca, običnih ljudi. Još ništa nije vidljivo, ali neka zebnja ostaje.

Stajemo i u Brežicama, po navici još iz vremena kada smo išli na Elektrijade. Usput razmišljamo gde da prenoćimo; želimo da to bude što bliže granici, po mogućstvu u Lipici. Zaboravili smo da je praznik i da na ovu stranu hrli još mnogo turista poput nas, ali ipak nalazimo mesto u motelu na graničnom prelazu Kozina.

Nedelja, 29. april 1990. Venecija

Trst smo svi već dobro upoznali, pa se upućujemo pravo ka Veneciji. Želimo da idemo putem pored mora, da vidimo nešto novo, jer nam je dosta auto-puta. Ali i pored sve pažnje ne uspevamo da uhvatimo „plavi“ put i opet smo na „zelenoj“ trasi. Zahvaljujući tome brže stižemo u Veneciju.

Odmah krećemo u razgledanje, jer je nedelja, pa nema mogućnosti za drugu dimenziju ovog puta, kupovinu. Veneciju dobro poznajem, bio sam ovde već nekoliko puta, ali uvek postoji mogućnost da se otkrije neki novi detalj ili da se vratiš nečemu što je ostavilo utisak ranije. Prvi put posećujem crkvu Svetog Marka i divim se konjima iz Konstantinopolja.

Dan je prelep, nije previše toplo, idealno vreme za razgledanje. Ostajemo do sumraka.

Bio je ovo moj prvi susret sa prazničnom Italijom. Na ulazu u Veneciju dočekali su nas brojni „lovci“ na turiste, čiji je zadatak da popune parkinge, a usput nude i prevoz čamcima, gondolama i razne druge usluge.

Odlučili smo se za parking na Tronketu, ali je već bio pun. Nije nam preostalo ništa drugo nego da smeštaj za našu ladu potražimo u ogromnoj garaži. To je značilo i poduže čekanje u redu za izlazak iz garaže kada smo, u smiraj tople aprilske večeri, hteli da naš „brod“ usmerimo ka Padovi. Dok smo čekali, sunčeva svetlost uzmicala je pred mnogobrojnim svetiljkama.

Volim ove mediteranske prostore. Možda se na njima može doživeti i poneka neprijatnost, prevara ili krađa, ali u vazduhu neprekidno treperi radost življenja. Smeh odzvanja i tamo gde lebdi duh siromaštva.

Bezbrojni venecijanski kanali pružaju namerniku priliku da uvek nađe poneki nov detalj, čak i kada je gotovo siguran da je tuda već prošao. Venecija je prepuna turista. Valjda zbog praznika, preovlađuju Italijani, koji i sami dolaze da upoznaju čari ovog po mnogo čemu jedinstvenog grada.

Padova i Abano Terme

Uvek sam bio pristalica putovanja sa primesama avanture. Precizno planiranje ubija lepotu doživljaja koje svako putovanje nosi sa sobom. Dok smo prelazili tih četrdesetak kilometara do Padove, još nismo bili svesni da smo na pragu male avanture oko prenoćišta. U Padovi sam prvi put bio pre pet godina i doživeo je kao jedan od gradova u kojima se nije pisala samo istorija Apeninskog poluostrva, već i sveta.

Venecija i Padova polako se stapaju u jedan grad, pa usput prolazimo pored mnogobrojnih kafanica sa baštama namenjenih pre svega domaćim gostima; upravo takva mesta tražio sam na svojim putovanjima. Nalazimo se u slivu reke Po, jednom od najbolje regulisanih u Evropi, pa prolazimo kroz splet kanala za navodnjavanje i predele bujne vegetacije.

Još na prilazima Padovi tražimo prenoćište, ali svuda nailazimo na odmahivanje glavom. Logično pitanje je gde se onda može naći prenoćište. Upućuju nas u Abano Terme. Očigledno je reč o banji; oko Padove ima dosta banjskih lečilišta. Pre pet godina kampovao sam u jednoj takvoj, Montegroto Terme. Smatrajući to sigurnim utočištem, ipak usput stajemo kod svakog hotela i tražimo smeštaj. U jednom nas upućuju na novi hotel u blizini, kažu nešto skuplji, jer ima četiri zvezdice. Po meni, dovoljno za avanturu.

Hotel „Executive“ nalazi se u novom delu Padove, koji je još u izgradnji; okolo je ogromno gradilište. Cena je baš „prigodna“, što bi rekao Vladimir: sto maraka za dvokrevetnu sobu. Ali smeštaj je odličan, možda najbolji koji sam ikada imao u nekom hotelu. Soba sa televizorom sa dvadesetak programa, ogromno kupatilo, u kome bi mogao fudbal da se igra, i naravno, sve svetlo i besprekorno čisto. Dok se Vladimir tušira, ja se igram sa televizorom, ali umor je ipak jači.

Ponedeljak, 30. april 1990. Padova

Iako je ovaj put zamišljen pre svega kao turistički, mora se naći malo vremena i za kupovinu. Srećom, Padova nije preterano veliki grad, što taj posao donekle olakšava, ali za mene postoji čitav niz drugih problema: kako naći dovoljno veliku majicu, jaknu i slično.

Uporedo sa kupovinom obilazimo znamenitosti Padove, koja je, kao većina gradova severne Italije, prepuna istorijskih spomenika, posebno iz doba renesanse. Usput tražimo prenoćište za sledeću noć, ali mesta nema ni za lek. U jednom pansionu nam rezervišu smeštaj u hotelu „Vena d'Oro“ u Abano Termama, kuda smo se bili uputili još prethodne večeri.

Jurnjava po trgovinama ne ostavlja mnogo prostora za sećanja, ali susret sa Abano Termama svakako zaslužuje koju reč. Čini mi se da do tada nisam bio u mondenskijem mestu, čak ni u poređenju sa gradovima na Azurnoj obali. Stekao sam utisak da celo mesto čine samo mnogobrojni hoteli utonuli u more zelenila. Prosto je neverovatno da za ovaj turistički raj, koji upoznajem ovako neočekivano i gotovo pod prinudom, ranije nisam čuo. Očigledno je reč o banjskom lečilištu koje posećuje određena kategorija ljudi, tražeći leka svojim jadima. Kao što ćemo sutradan videti, bili smo ubedljivo najmlađi gosti hotela. Hotel, koji svakako nije bio najluksuzniji, imao je dva bazena, zatvoreni i otvoreni, a i sobe su bile sasvim pristojne. Čak je i grejanje radilo, jer je poslednja aprilska noć bila prohladna.

Abano Terme — Hotel „Vena d'Oro“ u Abano Termama

Posle smeštaja odlazimo da potražimo gde bismo mogli nešto da pojedemo. Šetamo širokim ulicama omeđenim drvoredima, punim zelenila i cveća. Na sve strane putokazi ka ovdašnjim hotelima, često zvučnih imena. Ponegde nailazimo i na butike; njihovoj robi, ali i cenama, pozavideli bi i u najelitnijim trgovinama svetskih metropola. Odlučujemo se za picu i pivo. Prvi put jedem kalcone. Usput pravimo planove za sutra, a sutra nas čeka Firenca.

Utorak, 1. maj 1990. Firenca

Švedski sto za doručak, prilika za Dudlberija da stvori zalihe za put. Izgleda da smo najmlađi gosti u hotelu. Ostali su uglavnom postariji stranci, Austrijanci i Nemci, koji su ovde došli ne bi li nekoj svojoj boljci našli leka.

Iako nas do Firence čeka oko 300 kilometara, biramo regionalni put, planirajući da usput svratimo u Bolonju. Međutim, ne napredujemo onako brzo kako smo očekivali, pa odustajemo od Bolonje i iza Ferare izlazimo na auto-put. Žurimo u Firencu, grad muzeja i grad-muzej. Biće to moja treća poseta gradu koji je u prohujalim vekovima toliko darivao umetnosti celom čovečanstvu. Za jedno popodne ne može se bogzna šta videti od lepote sakupljene u ovom gradu, ali dovoljno je pogledati grad i Arno sa brežuljka na levoj obali reke, pa da se zauvek ostane zaljubljen i uvek ponovo poželi doći.

Relativno lako nalazimo mesto za parkiranje, i to prilično blizu onoga što želimo da posetimo: katedrale Svete Marije od Cveća, galerije Ufici, mostova na Arnu, crkve Svetog Krsta. Ali dočekalo nas je neprijatno iznenađenje: zbog Praznika rada ne radi nijedna državna ustanova, pa ni Ufici. Tako ostajemo uskraćeni za susret sa Botičelijevom Venerom. Zato ne gubimo vreme i obilazimo druge dostupne znamenitosti. Boravak završavamo u restoranu na drugoj strani Arna, na predivnom brežuljku odakle puca pogled na grad koji se kupa u poslednjim sunčevim zracima. Sve izgleda nekako na dohvat ruke.

U povratku odmah biramo auto-put. Dule vozi pomalo rizično, a nas troje protestujemo. Istina, treba prevaliti trista kilometara, ali se pri tome ne mora izgubiti glava. Saobraćaj je prilično gust, jer se Italijani posle praznika vraćaju svakodnevici. Konačno stižemo u naše Abano Terme i završavamo u istoj piceriji kao prethodne večeri. Posle svega prepuštamo se okrepljujućem snu, jer nas je čekao put u susret događajima kojih ne bih voleo da se sećam. Čekala nas je Jugoslavija, nad kojom su se nadvijali vetrovi rata, najavljujući svoj tutanj.

Sreda – četvrtak, 2–3. maj 1990. Mestre – Kozina – Beograd

Za doručkom Dule ponovo pravi zalihe sa švedskog stola. Sticajem okolnosti, ovo putovanje bilo je zaista turističko. Osim jednog popodneva u Padovi, vreme smo uglavnom posvećivali obilasku znamenitosti gradova u kojima smo boravili.

Preostalu kupovinu odlučujemo da obavimo u Mestru. Bio sam tamo već dva puta, 1979. i 1985, pa ću se valjda ponečeg i setiti. Da bismo bili efikasniji, razdvajamo se; Vladimir i ja, naravno, ostajemo tandem i u kupovini. Ljupka nije bila u inostranstvu još od Elektrijade, valjda 1978, pa je Dule odrešio kesu za garderobu. Sa kupovinom ne žurimo, jer opet nameravamo da prespavamo na granici i put za Beograd nastavimo tek sutradan.

Opet nas je čekao motel na graničnom prelazu Kozina. Posle doručka polako krećemo kući. Već smo se izveštili u vožnji lade, pa normalno koristimo petu brzinu, za koju Dule do ovog puta skoro nije znao da postoji. Duž puta kroz Sloveniju još vise zastave posle praznika, samo slovenačke, nigde nijedne jugoslovenske. Pitam se u sebi: „Zašto te neko sprečava da neke krajeve osećaš kao deo sopstvenog životnog prostora? Nikada nisam tražio da se ovde osećam isto kao u Čačku.“

Događaji koji su dolazili učiniće da ovo bude moje poslednje putovanje na zapad nekadašnje Jugoslavije.

← Tour d'adieu (1): Neka nova Rusija

Tour d'adieu (3): Oproštajno jedrenje i povratak u Moskvu →

11. Oktobra 2026.15. Oktobra 2026.

Tour d'adieu (1): Neka nova Rusija

Prolog

Čudna je bila ta 1990. godina. Činilo mi se da sam dosegao one životne ideale: živeti opušteno, slobodno, putovati. U Čačku sam boravio između dva putovanja, makar to bilo i samo do Beograda. Kao na traci smenjivali su se Moskva, Dombaj, Venecija, Padova, Firenca, Kornati, opet Moskva, Lenjingrad, Krf, Atina… Sve je pomalo ličilo na bajku, bilo je toliko nestvarno da sam se vrlo brzo morao suočiti sa stvarnošću. Jer došle su 1991, 1992. i 1993, godine preispitivanja i traganja za onim što je odavno prohujalo. Da li danas osećam nostalgiju ili tugu što pripadam jednoj od mnogih „izgubljenih“ generacija, nije predmet ovog pisanija. Beležim samo ono što mi se u jednom trenutku činilo kao ostvaren san.

Neka nova Rusija

Posle punih jedanaest godina nalazim u prašnjavom podrumu sveščicu sa zabeleškama o zimovanju u Dombaju, ili, kako to obično kažem, o zimovanju na Kavkazu. Istovremeno u novinama pročitah belešku da su u toj oblasti uhvaćeni ljudi koji su pokušavali da podignu ustanak. Kako je malo vremena potrebno da se iz jednog, uslovno rečeno, uređenog sistema dođe na ivicu haosa. Utoliko ove zabeleške dobijaju na aktuelnosti. Zaturena sveščica svedok je jednog vremena koje je izgledalo kao početak ostvarenja sna, a bilo je samo labudova pesma jedne mladosti.

U Čačku, 14. avgusta 2001.

Uvek sam voleo da zapisujem, iako nisam imao visoko mišljenje o svojim spisateljskim veštinama. Činilo mi se da sam negde napravio i zabeleške o tom zimovanju na Kavkazu. Dok ih nisam našao, morao sam da se zadovoljim pokušajem da povratim nešto od sećanja na te januarsko-februarske dane 1990. godine. I eto, danas nađoh to pisanije i mogu da dopunim ono što sam već napisao. Za sada ostaju neispisane stranice posvećene jedrenju na Jadranu i boravku u Sovjetskom Savezu sa studentima tokom jula.

U Čačku, 12. novembra 2018.

Ponedeljak, 12. februar 1990. Beograd

Otvaram još jednu knjigu putopisa, istina, da pokušam da se setim onoga što se desilo proteklih desetak dana; živelo se suviše brzo da bih mogao sve neposredno da beležim. Po običaju, na kraju je ostala seta što je sve tako kratko trajalo, ali i nada da su stvorena neka nova prijateljstva, koja oplemenjuju naše življenje.

Kada mi je Vladimir pomenuo mogućnost da idemo na skijanje na Kavkaz, nisam se dvoumio. Pri tome sam zaboravio da nemam pasoš, koji mi je ukraden u jesen 1989, kada su mi obijena kola na Cvetnom trgu. Pretpostavljao sam da će biti problema sa vađenjem novog, pa sam pokušao da stvar ubrzam preko prijatelja. Naravno, ispostavilo se da to i ne ide tako lako, mislim na prijatelje. Rešio sam da izdavanje novog pasoša zatražim redovnim putem. Neću u tančine prepričavati događaje i razgovor sa načelnikom pasoškog odeljenja u Ljermontovljevoj ulici; tek, pasoš sam dobio neočekivano brzo i na vreme, pa smo mogli da krenemo put Dombaja.

Dok sam se pripremao za put, tabanje po Beogradu nanese me na Cvetni trg, gde konačno upoznah čuvenog beogradskog advokata Velimira Cvetića, mog nekadašnjeg teču. Kad sam mu se predstavio, upitao me je da li su Rada i Slobodan živi.

Kako je lepo i teško kad se vraćaš na mesto ljubavi. Toliko bih stvari želeo odjednom da učinim, toliko ljudi da vidim, toliko znanih mesta da obiđem. Znao sam, duboko u sebi, da će na kraju dana ostati samo tuga što ništa od toga nisam uradio. Upravo tako je i bilo.

Po običaju, poneo sam mnogo više stvari nego što mi je zaista trebalo, dakle mnogo prtljaga, upravo ono čega se ježim. Ali čekalo nas je prijatno iznenađenje: o prtljagu je maksimalno brinula agencija.

Sreda, 31. januar 1990. Beograd – Moskva

Na put smo krenuli u sredu, 31. januara, podnevnim avionom za Moskvu. Nastavak puta bio je predviđen za sutradan, pa nas je čekalo noćenje u Moskvi, u hotelu „Beograd 1“ na Smolenskom trgu. Pošto je Rusiju posle devedesetih zahvatio talas promena i udaljavanja od socrealizma, ovim hotelima su promenjena imena, pa se danas zovu „Azimut“ (nekadašnji „Beograd 1“) i „Zlatni krug“ (nekadašnji „Beograd 2“).

U Moskvi sam se ponovo našao posle punih osam godina. Kad se saberu svi moji boravci u Moskvi, ispadne gotovo dve godine, pa sam se osećao nekako sentimentalno. Prosto nisam znao na koju stranu da krenem, jer sam želeo da se podsetim mnogo čega. Ovim putovanjem boraviću u Moskvi u svakom mesecu u godini; nedostajali su mi upravo januar i februar. Putem od aerodroma uporno tražim promene, kao da se one mogu uočiti jednostavno kroz prozor autobusa.

Smeštaju nas, kao što rekoh, u hotel „Beograd 1“, još jedno novo mesto za mene u Moskvi. Večera nije bila iznenađenje, mogli smo je preskočiti a da ništa ne izgubimo. Od Arbata sam očekivao više; ovako: blato, izvaljeni delovi pločnika, razbijene svetiljke. Govorim to jer bih voleo da je lepše. Ipak volim Moskvu.

Kalinjinski prospekt, Aleksandrovski park, zidine Kremlja i, naravno, Crveni trg, sa onom svetlošću utisnutom u večernju izmaglicu. Gledamo neizbežnu smenu straže pred Lenjinovim mauzolejom i pitamo se da li crvena zastava vijori uz pomoć ventilatora ili…

Idući Ulicom Gorkog, kojoj će kasnije biti vraćen stari naziv Tverska, jer je vodila ka gradu Tveru, srećemo ljude sa zastavicama Mekdonaldsa. Pa naravno, danas je svečano otvaranje prvog takvog restorana u Sovjetskom Savezu. Setih se da sam u našim novinama pročitao da se 31. januara na Puškinovom trgu otvara prvi Mekdonalds. Radi šale odlučujemo da uđemo. Prepreka je bio ogroman red, ali po starom dobrom običaju koristimo „prednost“ stranaca i ulazimo preko reda. Ja ipak ostajem napolju sa Mirom i Vesnom i pomalo se smrzavamo dok čekamo Jecu, Jovanku, Radovana i Vladimira. Pojavljuju se baš kada smo, izgubivši strpljenje, krenuli. A onda pravac hotel, jer nas i sutra čeka naporan dan. Čim smo stigli u hotel, javio sam se Rubenu. Bilo je smeha, jer sam mu tek na kraju razgovora rekao da ga zovem iz Moskve.

Četvrtak, 1. februar 1990. Moskva – Mineralne Vode

Posle doručka Vladimir i ja krenusmo da vidimo šta ima da se kupi u Moskvi. Zbog kratkoće vremena stigli smo samo do Kalinjinskog prospekta, i to sve u trku. Mora se reći da su radnje znatno praznije nego pre tri godine, ili se to odnosi samo na robu koja je nama zanimljiva. Ipak, dva sata nisu dovoljna za dijagnozu.

Vreme je suviše kratko da bih se javio nekom od prijatelja ili otišao do Instituta problema upravljanja. Da bismo se domogli Kavkaza, treba da avionom stignemo do Mineralnih Voda, jedne od kavkaskih banja.

Toliko puta sam bio u Moskvi, čini mi se da znam svaku stopu Kalinjinskog prospekta od Arbata do hotela „Prag“, a tek sada sam prvi put ušao u onu, spolja gledano ogromnu, prodavnicu „Hleb“. Kupili smo kolače slične princes-krofnama. Neprijatno me je iznenadilo to što je Moskva preplavljena automatima za kockanje; ima ih čak i u onom velikom Gastronomu na Kalinjinskom prospektu.

Malo smo zakasnili na ručak u hotelu, ali ne mari. Kupismo dve flaše konjaka i dve flaše votke, jer nam je ruski vodič Jugo rekao da je čuo da u Dombaju teško ide sa alkoholom. Zaboravio sam da kažem: vodič „Jugotursa“ bio je Sloba Bulatović, a ruski vodič Jugo, pola Rus, pola Srbin.

Posle ručka uputismo se na aerodrom „Vnukovo“, na jugozapadu Moskve, nekadašnji službeni sovjetski aerodrom, sa koga su poletale sovjetske delegacije i na kome su dočekivani strani državnici. Do aerodroma vodi Lenjinski prospekt, pa imam priliku da još jednom bacim pogled na „Centralni dom turista“, hotel u kome sam proveo najviše vremena tokom boravaka u Moskvi. Danas se zove „Astrus“. Naravno, nije išlo bez čekanja u aerodromskom restoranu. Naiđe i prethodna grupa iz Dombaja, pa odmah: „Kako je?“, „Ima li snega?“ i slično. Sretoh i onu trojicu Čačana, nesuđenih Erićevih saputnika; opet ista pitanja.

Putovanje na Kavkaz bilo je prilika da prvi put letim džambo-džetom IL-86. Još je važilo staro pravilo da u avion prvo ulaze stranci, pa nam se učinilo da će avion biti poluprazan. Međutim, kada smo se smestili, nagrnuli su sovjetski građani. Kakvog sve prtljaga tu nije bilo, i sve se unosilo u kabinu. Iz današnje perspektive to izgleda bezazleno: moglo se uneti bilo šta. A nije da nije bilo opasnosti od terorizma. Vrlo brzo Kavkaz će goreti.

Dok smo u avionu bili samo mi, neki su pokušali da zapale. Tada se pojavila postarija stjuardesa sa bambusovim štapom u ruci i upitala: „Kto eto kurit?“ Nastala je strka: gašenje cigareta, podvlačenje pod sedišta, mahanje rukama da se rastera dim.

Let do Mineralnih Voda trajao je oko dva sata. Po dolasku odlazimo na večeru u aerodromski restoran. Posle večere Vladimir i ja služimo kolače koje smo prepodne kupili u Moskvi. Ti kolači pokazaće se kao kobna greška, jer ćemo vrlo brzo ožedneti i spoznati šta znači nedostatak vode. Do Dombaja nas je čekalo oko 200 kilometara autobusom. Nismo očekivali da ćemo brzo stići, jer put verovatno nije dobar, a zima je, pa na putu sigurno ima snega.

Kao što rekoh, vrlo brzo smo osetili žeđ, a vode nismo imali. Konačno smo stali pored nekih kuća gde je bila pumpa. Ali da bi se do nje došlo, trebalo je preći preko zaleđene bare, čiji led nije bio baš tvrd, pa su se oni najnestrpljiviji i izblatili. Pošto smo nekako utolili žeđ, nastavili smo. Zatim smo stali na kraću pauzu zbog pušenja; naši saputnici pušači bili su toliko agresivni, bez osnovne obzirnosti, kao da su sami na svetu. Ovu pauzu ne pominjem zato što želim da zabeležim svaki detalj puta, već zbog zanimljivog susreta.

Taman smo se spremali da krenemo kada se pored našeg autobusa zaustavila „lada samara“, iz koje je izašla petorica momaka, očigledno pod gasom. Jedan od njih je navodno dobio sinovca, pa su hteli da nas časte. Čast se ne odbija, pa smo probali „stražiment“, nešto poput votke sa travama. Zaista nije bilo loše. Posle toga nas je ta lada, sa sva četiri upaljena migavca, pratila sve do Dombaja, a to ipak nije bilo tako blizu.

U Dombaj smo stigli sat posle ponoći, mrtvi umorni, i smestili se u hotel „Dombaj“. Dobili smo sobu 525, a i ostali su bili na petom spratu.

Petak, 2. februar 1990. Dombaj

Tog jutra trebalo je krenuti na skijanje, a bili smo neispavani. Kad smo se probudili, pogled kroz prozor nas je oduševio: vrhovi planina, kao da izrastaju iz naših prozora, bili su okupani veličanstvenim Suncem.

Posle doručka krenuli smo na žičaru. Gužva, a ja nenaviknut na svu tu opremu na sebi. Moram priznati da sam se malo uplašio visine ovdašnjih žičara. Ipak smo se nekako domogli tih 2.500 metara, gde su glavne staze. Više sam se sunčao nego što sam skijao. Vreme nije brzo prolazilo, pa sam jedva čekao povratak u dolinu. Posle ručka malo spavanja, a onda smo se nas četvoro, Jeca, Jovanka, Smiljac i ja, prošetali po Dombaju. Pokušali smo da uđemo u jedan privatni restoran, ali nije bilo mesta. Uveče smo dugo sedeli u hotelskom restoranu, uz čistu zezanciju.

Subota, 3. februar 1990. Dombaj

Ne mogu da se setim da li sam drugog ili trećeg dana boravka u Dombaju išao sa Mačkom u Teberdu; biće ipak da je to bilo trećeg dana. Tek sada vidim koliko je teško setiti se detalja od pre samo par meseci. Najbolje bi bilo kada bih sve zapisivao „u realnom vremenu“, ali problem su uslovi za pisanje. Nažalost, ne umem da pišem na kolenima, uza zid ili na sličnim mestima neprikladnim za pisanje. Ti zahtevi mogu izgledati preterano, ali čovek najbolje sam oseća šta mu odgovara i šta mu treba da bi bio uspešan.

Za ozbiljno bavljenje sportom, pa tako i skijanjem, treba kondicija, a nju ja tada, kao ni sada, nisam imao. Zato su moji izlasci na stazu bili uglavnom rekreativni.

Moram odmah reći da je društvo uglavnom bilo dobro, mada izuzetaka uvek ima. Sprijateljili smo se sa nekoliko zaista odličnih momaka: Lakijem, Ivanom, Stoletom, Dragoljubom i Radovanom, za koga se ispostavilo da je Čačanin na privremenom radu u Beogradu, i to vrlo uspešan „gastarbajter“, budući doktor ekonomskih nauka (u međuvremenu je i doktorirao).

Nedelja – sreda, 4–7. februar 1990. Dombaj

Kao što već rekoh, ne mogu više uspešno da se setim svih detalja sa tih kavkaskih prostora. Od neprijatnih, samo Ivanova povreda i manji nesporazumi sa pojedinim članovima grupe, mislim na onu lekarsku ekipu, što je dovelo gotovo do fizičkog obračuna između pukovnika i Caneta, ili razlaz Selene i Darka, sa previše patetike u njihovom ponašanju. Jednoga dana sva ta imena skoro nikome neće ništa značiti. Biće samo spomen na malu grupu ljudi koje su čovek i njegov uticaj na sudbinu spojili u jednom trenutku između Šumadije, umalo zaboravih one koji stigoše sa Alpa, Mačka, ali i Lalu i njegovog ortaka, i belih vrhova Kavkaza.

Posle svih tih dana osećam suzu u oku. Znam da povratka nema i ne treba mu se nadati; ostaće samo bol. Treba tražiti i očekivati nove ljude, nove prostore, prepustiti se talasu želja da te nosi i doživeti novu suzu, koja će značiti: bilo je lepo, ali avaj, možda sledeći put.

Povratak

Sada, posle skoro dvanaest godina, prisetiću se ponekog detalja sa tog putešestvija. Na povratku smo svratili u gradić Pjatigorsk, gde je u dvoboju poginuo Ljermontov. Lep gradić, okupan Suncem, na obroncima Kavkaza, nedaleko od Mineralnih Voda. Ako me sećanje ne vara, na aerodromu smo čekali da stigne trudnica koju je trebalo prevesti u Moskvu. Usledio je povratak u Moskvu i još jedna noć u njoj. Ne mogu da se setim da li sam sutradan skoknuo do Instituta problema upravljanja. A onda povratak u Jugoslaviju, nad kojom su se nadvijali crni oblaci.

A meni je ta 1990. godina ličila na početak ostvarenja sna: putovati, putovati…

U Čačku, 19. avgusta 2001.

← Tour d'adieu

Tour d'adieu (2): Još uvek bliska Italija →

10. Oktobra 2026.10. Oktobra 2026.

Pariz (8): Ne samo grad svetlosti

Nedelja, 20. septembar 2015. Popodne

Pariz se, naravno, ne može obići za nekoliko dana, koliko običnim turistima poput Aleksandre i mene stoji na raspolaganju. Ali to nas nije sprečilo da pokušamo da vidimo što više. Posle podnevnog odmora ponovo krećemo. Stanica Franklin D. Ruzvelt pokazala se kao dobro polazište za kraj oko Jelisejskih polja, pa smo i ovog sunčanog nedeljnog popodneva od nje krenuli niz aveniju.

Najpre prolazimo Avenijom Vinstona Čerčila, između Velike i Male palate. Velika palata, izložbeni prostor i muzejski kompleks, građena je od 1897. za Svetsku izložbu 1900, zajedno sa Malom palatom i mostom Aleksandra III. Zlatno doba doživela je u prvoj polovini XX veka, kada su se u njoj održavala takmičenja u jahanju i predstavljale novosti iz sveta automobila, avijacije i kućnih aparata.

Na skretanju sa Jelisejskih polja u Aveniju Vinstona Čerčila je spomenik generalu Šarlu de Golu, a na kraju Male palate, kod Sene, spomenik njegovom savremeniku sa druge strane Lamanša, Vinstonu Čerčilu. Odavde smo na korak od mosta Aleksandra III.

Most važi za najraskošniji u Parizu i zaštićen je kao istorijski spomenik. Izgrađen je od 1896. do 1900, sa lampama u stilu art nuvoa, heruvimima, nimfama i krilatim konjima na oba kraja. Nazvan je po ruskom caru Aleksandru III, koji je sa Francuskom sklopio savez.

Preko mosta stižemo na Orsej obalu, gde su dve važne državne institucije: Ministarstvo inostranih poslova, poznato u celom svetu po imenu ulice u kojoj se nalazi, i Burbonska palata, sedište Narodne skupštine. Ovde su nekada dolazili mnogi slikari da slikaju obale Sene. Burbonska palata, tačno naspram Konkorda, podignuta je od 1722. do 1728. za vojvotkinju od Burbona, a za vreme Napoleona dobila je neoklasicističko pročelje sa korintskim stubovima, koje podseća na Madlenu. Od 1879. u njoj zaseda Narodna skupština, a u njenoj biblioteci čuvaju se i dokumenti sa suđenja Jovanki Orleanki i Rusoovi rukopisi.

Mostom Konkord vraćamo se na desnu obalu i izlazimo na Trg Konkord.

Razmišljamo o šetnji parkom Tiljeri, ali je već gotovo osam sati, kada se park zatvara. Umesto toga produžavamo ka Madleni.

Želimo da se Bulevarom Osman prošetamo do Etoala, ali stižemo samo do Trga Svetog Avgustina. Tu predahnemo uz piće, a pošto je u blizini stanica linije koja ide do našeg predgrađa, vraćamo se u hotel da se spakujemo za povratak kući.

Ponedeljak, 21. septembar 2015. Pariz – Beograd – Čačak

Došao je i poslednji dan. Preostaju nam Luvr, još malo „špartanja“ po Parizu, povratak u hotel i odlazak na aerodrom. Posle doručka stvari ostavljamo na recepciji i metroom odlazimo u centar.

Luvr je jedan od onih muzeja koji se ne mogu upoznati za nekoliko sati koliko ćemo imati. Jedan je od najvećih i najposećenijih muzeja na svetu, u proseku ga dnevno obiđe oko petnaest hiljada ljudi, većinom stranaca. Smešten je u Palati Luvr, nastaloj od tvrđave Filipa II s kraja XII veka, čiji su ostaci i danas vidljivi u podrumu. Kada je Luj XIV 1682. preselio dvor u Versaj, u Luvru je ostala kraljevska zbirka umetnina, a za vreme Revolucije odlučeno je da palata postane muzej. Otvoren je 10. avgusta 1793, sa 537 slika, uglavnom iz konfiskovane kraljevske i crkvene imovine. Pod Napoleonom zbirke su se znatno uvećale, a muzej je neko vreme nosio i njegovo ime. Novi ulaz, Piramida, delo američkog arhitekte kineskog porekla I. M. Peja, koju je naručio predsednik Miteran, postao je gotovo jednako popularan kao i sam muzej.

Umetničko i istorijsko blago Luvra predstavlja istoriju sveta na jednom mestu, pa je teško izdvojiti ono najvrednije. Ipak, biseri su svakako Miloska Venera, Nika sa Samotrake i Hamurabijev zakonik.

Miloska Venera, helenistička mermerna statua iz perioda oko 130–100. godine pre nove ere, visoka 203 centimetra, predstavlja Afroditu, boginju ljubavi i lepote. Ruke i prvobitno postolje su izgubljeni. Pronašao ju je 1820. jedan meštanin na ostrvu Milos, u Egejskom moru.

Nika sa Samotrake, krilata boginja pobede, visoka 2,4 metra, podignuta je oko 190. godine pre nove ere u slavu pomorske pobede. Prvobitno je stajala na ostrvu Samotraki, na postolju u obliku brodskog pramca. Prikazana je raširenih krila, kao da u njih duva vetar, a draperija je tako tanka da otkriva telo ispod nje. Danas stoji na počasnom mestu, na vrhu glavnog stepeništa muzeja.

Hamurabijev zakonik najpoznatiji je i najbolje sačuvani zakonik drevne Mesopotamije, ispisan na steli od crnog diorita, visokoj 2,25 metara. Pronađen je 1902. u iranskoj Suzi, kuda ga je u XII veku pre nove ere kao ratni plen odneo elamski kralj.

Ulazak u muzej kakav je Luvr neminovno ostavlja gorak ukus u ustima. Svaki posetilac je svestan gde se nalazi i šta bi mogao da vidi. Ali svestan je i da jednodnevni, ili još gore jednosatni boravak u njegovim salama više liči na „nemoguću misiju“ nego na susret sa biserima svetske umetnosti i tragovima civilizacije. Ulazak u salu sa Mona Lizom, remek-delom Leonarda da Vinčija, i pokušaji da je koliko-toliko vidimo izbliza, prerastaju gotovo u borbu za goli život. Posle svega ostaje seta, što nismo uspeli ni za trenutak na miru da uživamo u tom zagonetnom osmehu. Ali i zbog svih drugih remek-dela, koja se ko zna kakvim čudom i čijom voljom sabraše na ovom mestu, a koja nismo stigli da vidimo.

Oproštaj sa Parizom

Po izlasku iz Luvra odlazimo u radnje u Ulici Rivoli, za koje smo prethodnog dana procenili da bi mogle ponuditi nešto zanimljivo. Nažalost, uzalud smo se nadali uspešnoj kupovini. Boravak završavamo ručkom u restoranu koji nam je preporučila vodič Maja, „Brasserie le Wilson“, na mestu gde Avenija predsednika Vilsona izlazi na Trokadero. Ispostavlja se da je isto mesto za oproštajni ručak izabrala i jedna porodica iz Leskovca. Biramo jela sa dnevnog menija i uživamo u popodnevnom Suncu i pogledu na Ajfelov toranj.

Posle ručka još jednom sa platoa ispred Palate Šajo gledamo Ajfelov toranj, Senu i Marsova polja. Bio je to oproštaj sa Parizom i prilika da se na brzinu podsetimo šta smo sve videli za pet dana, ali i šta smo propustili, nadajući se nekom novom boravku u gradu koji nije samo grad svetlosti.

Po povratku u hotel ustanovljavamo da smo avionske karte ujutru zaboravili u sobi. Tražimo ih, ali su, po svoj prilici, završile u smeću. Kada smo se požalili vodiču Kristijanu, stiglo je olakšanje: karte nam i nisu potrebne. Dovoljno je da na čekiranju pokažemo pasoše i dobićemo kartu za ukrcavanje.

Ka aerodromu idemo obalom Sene. Sa desne strane ostaje nam hipodrom Lonšan, a sa leve Defans sa svojim neboderima. Iako sam želeo da upijem svaki preostali delić Pariza, umor me savladava i ostatak puta dremam. Zatim sledi uobičajena procedura: čekiranje, pasoška i carinska kontrola, ukrcavanje i ugodan let do Beograda. Pošto su nas kola čekala u garaži na aerodromu, odmah krećemo kući, u Čačak.

Tri puta u Parizu, 1978, 2003. i 2015, i svaki put potraga za istom ulicom Basano.

Kraj serije „Pariz“.

10. Oktobra 2026.10. Oktobra 2026.

Pariz (7): Pariz koji kupuje

Subota, 19. septembar 2015. Pariz

Današnji dan rezervisali smo za radnje, jer nedeljom ne rade, a u ponedeljak, zbog Luvra, verovatno nećemo imati vremena. Biramo velike robne kuće na Bulevaru Osman, Galeriju Lafajet i Prentan. Naša linija 9 ide duž bulevara, a sa jedne stanice izlazi se pravo na ulaz u Galeriju Lafajet. Stižemo na sam početak radnog dana, ali već zatičemo veliku gužvu, koju prvenstveno čine Kinezi, poređani u redove ispred butika poznatih modnih brendova u prizemlju.

Kinezi su potpuno nadmašili svoje azijske prethodnike u turističkom osvajanju sveta, Japance. Japanci su bili pravi turisti, koji su neprekidno škljocali foto-aparatima, a Kinezi su uz to i neverovatni „kupoholičari“. Pojedinim buticima prosto je nemoguće prići. Naš pohod na čuvene robne kuće završio se neuspešno: nismo kupili ništa. Istina je da Aleksandra ima specifičan ukus, ali zaista nije bilo stvari zbog kojih je vredelo zastati, a da su koštale koliko-toliko normalno. O stvarima čija je cena prelazila hiljadu evra ne vredi ni govoriti.

Slučajno otkriveni Pariz

Pošto prethodne večeri nismo stigli do Centra Žorž Pompidu, posle „trgovine“ krećemo ka njemu. Od Opere, Italijanskim bulevarom, stižemo do Bulevara Monmartr, pa nastavljamo Ulicom Monmartr i Reomirovom ulicom. Sasvim slučajno šetnju nastavljamo Ulicom Montorgej, prepunom restorana, kafea, pekara, prodavnica ribe, sireva, vina, voća, povrća i cveća. Ovo je ulica u kojoj se Parižani druže tokom svakodnevne kupovine.

Pomalo iznenađeni i oduševljeni što smo upoznali jedan svakodnevni, običan Pariz, stižemo do Hala. Do 1971. ovde je bila centralna pariska pijaca, na čijem je mestu izgrađen tržni centar, uglavnom pod zemljom i direktno povezan sa metroom, a sada je bio u rekonstrukciji. Preko Bulevara Sevastopolj malim uličicama stižemo do Trga Žorž Pompidu i istoimenog kulturnog centra, poznatijeg kao Bobur, po četvrti u kojoj se nalazi.

Centar je građen u hi-tek stilu, a sve instalacije su spolja i obojene prema nameni: zelene cevi su vodovod, plave klimatizacija, žute struja, a crveno su obeleženi prolazi za posetioce i uređaji za bezbednost. Otvoren je 1977. i nosi ime predsednika Pompidua. U njemu su javna biblioteka, Muzej moderne umetnosti i IRCAM, centar za muzička i akustička istraživanja. Sa druge strane trga je Kulturni centar Srbije u Parizu.

Zadovoljavamo se pogledom spolja i idemo dalje, ponovo pored Gradske kuće, koja nas je prethodne večeri dočekala pljuskom. Prelazimo Ulicu Rivoli, koja se paralelno sa Senom pruža od Konkorda gotovo do Bastilje, i prelazimo na Site. Razgledamo Palatu pravde i evo nas ponovo ispred Notr Dama. Red za ulazak je predugačak, pa obilazak nastavljamo na levoj obali, u Latinskoj četvrti. Usput, u jednoj bočnoj ulici, uočavamo stubiće za punjenje električnih automobila.

Bulevar Sen Žermen najznačajnija je ulica leve obale. Od tridesetih godina prošlog veka povezuje se sa noćnim životom, kafeima i studentima, a četvrt Sen Žermen bila je središte egzistencijalizma, vezanog za Sartra i Simon de Bovoar. Danas je to jedna od najskupljih trgovačkih ulica, a u kafeima i dalje buja politički i intelektualni život.

Kod Napoleona

Pošto su nam cilj Invalidi, Vavilonskom ulicom stižemo do Bulevara Invalida i ubrzo smo pred veličanstvenim kompleksom, kojim dominira pozlaćena kupola Kraljevske kapele. Pažljiv posmatrač može sa bulevara, kroz bujno šiblje oko Rodenovog muzeja, da uoči čuvenog Mislioca.

Palatu Invalida, barokno-klasicističko zdanje Žila Ardena-Mansara iz perioda 1679–1708, podigao je Luj XIV za zbrinjavanje ranjenih i osakaćenih vojnika, zamišljajući je i kao spomenik svim junacima ratova. Ispod jedne od najimpresivnijih kupola u svetskoj arhitekturi nalazi se Napoleonov sarkofag.

Francuska je 1840, posle teških pregovora, dobila pravo da Napoleonove posmrtne ostatke prenese sa Svete Jelene. Sahranjeni su ovde 15. decembra 1840, devetnaest godina posle smrti, jer je u testamentu poželeo da počiva na obalama Sene. Sarkofag čini pet kovčega smeštenih jedan u drugi. Ovde su sahranjeni i njegova braća Žozef i Žerom, kao i sin, čije je posmrtne ostatke 1940. iz Beča preneo Hitler, kao „gest dobre volje“ prema Francuzima. Tu su i maršal Foš i mnogi drugi generali.

Da bismo videli Napoleonov grob, morali smo da prođemo rigoroznu kontrolu francuske vojske. Pokazaće se da je to bila najdetaljnija kontrola tokom svih pet dana u Parizu.

Od Trga Invalida Avenijom Mot-Pike stižemo do Trga Žofr, odakle preko Marsovih polja puca pogled na Ajfelov toranj i Palatu Šajo. Iza nas ostaju spomenik maršalu Žofru i Vojna škola. Na početku Marsovih polja je Spomenik miru, od čelika i stakla, na kome je reč „mir“ ispisana na desetinama jezika i pisama, a posetioci u posebne otvore mogu da ostave svoje poruke mira.

Vreme je lepo, pa su mnogi Parižani i turisti izašli na Marsova polja. Srećnici ili oni dovoljno uporni da izdrže red na Ajfelovom tornju mogli su da uživaju u divnom pogledu na grad. I nas dvoje smo želeli da se popnemo na najvišu tačku Pariza, ali nas je već letimičan pogled na redove, i uteha da smo Pariz sa visine videli prethodnog dana, naterao da samo čeznutljivo pogledamo uvis i polako krenemo preko Sene.

Vikend je, pa su staze i stepeništa ka Trokaderu zaposeli i ulični prodavci, mahom emigranti iz frankofonske Afrike. Nude kopije satova i naočara za sunce svetskih brendova i suvenire, naravno Ajfelove tornjeve u svim veličinama i magnete. Ovaj način prodaje, koji se danas odomaćio širom Evrope, prvi put sam video upravo ovde, pre gotovo četrdeset godina. I tada i danas između njih i policije vodi se tihi rat: razbeže se kad policija naiđe, ali čim opasnost prođe, ponovo su tu.

Na platou ispred Palate Šajo zatičemo naše vodiče Maju i Kristijana na kafe-pauzi između dve ture. Kratko razgovaramo, bacamo još poneki pogled na Pariz okupan suncem i vraćamo se u hotel na podnevni odmor.

Ulica Basano, ponovo

Pošto smo prepodne prepešačili veliki deo Pariza, za veče ne pravimo ambiciozan plan. Metroom idemo do Trijumfalne kapije i krećemo desnom stranom Jelisejskih polja, jer smo prethodne večeri prošli suprotnom. Zaustavljamo se ispred Kuće Luj Viton, jednog od simbola savremene mode.

Kraj je radnog vremena, ali ponovo smo svedoci kineskog pohoda na svet. Omalene Kineskinje svih godina izlaze gotovo u čoporima, sa po nekoliko kesa u rukama, i odmah počinju da prepakuju pazar, pokušavajući da ga smeste u jednu kesu ili torbu.

Odmah ispod Kuće Luj Viton je Ulica Basano, u kojoj je bio hotel „Belmon“, gde sam odseo prilikom prvog boravka u Parizu, u septembru 1978. Ovo je 16. arondisman, kažu najotmeniji pariski kvart, a deo između Jelisejskih polja, Avenije Kleber i Sene zovu i Zlatnim trouglom Pariza. Na početku ulice još uvek je čuveni restoran „Raspućin“. Opet se setih one septembarske noći 1978, kada su svirači u rubaškama balalajkama ispraćali jutarnje goste, a zatim trčali za njima do Jelisejskih polja da ih još jednom pozdrave, dok su njihove skupe limuzine lagano klizile u parisko jutro.

Tada mi se činilo da je ulica kratka i da je hotel na par koraka od Jelisejskih polja. Verovatno zato ni ovoga puta ne stižemo do njega i pomislih da je od njega u međuvremenu nastao poslovni prostor. Ali kada sam ga kasnije potražio na internetu, video sam da je i dalje tu, samo nismo bili dovoljno uporni. A ni ulica nije tako kratka kako sam mislio: pruža se od Jelisejskih polja do Avenije Jena, presecajući usput i Aveniju Marso.

Preko puta Ulice Basano je kabare „Lido“, a blok niže, na uglu Jelisejskih polja i Avenije Džordža V, restoran „Fukets“, simbol bogatstva i luksuza, ali i kulture i umetnosti. U njemu se može sresti svako ko iole nešto znači u Parizu, a ovde je Nikola Sarkozi 2007. proslavio pobedu na predsedničkim izborima.

Spuštamo se do Ruzveltovog trga, gde se završava deo Jelisejskih polja sa trgovinama, restoranima i hotelima. Kasno je, savladao nas je umor, pa koristimo to što je stanica Franklin D. Ruzvelt na našoj liniji i bez presedanja se vraćamo u hotel.

Nedelja, 20. septembar 2015. Defans

Pošto je nedelja, pretpostavljam da rade bar neki veliki tržni centri, i to verovatno na Defansu, glavnoj poslovnoj četvrti Pariza, najvećem namenski građenom poslovnom centru u Evropi, punom modernih solitera.

Defans je oko pet kilometara od Trijumfalne kapije, na produžetku Jelisejskih polja, duž Avenije Šarla de Gola, koja dobrim delom ide ispod zemlje, da bi između solitera ostao širok plato. Ime je dobio po spomeniku braniocima Pariza iz francusko-pruskog rata, podignutom 1883. Gradnja je počela 1958, a Velika kapija, završena 1989, stoji na istoj osi sa Trijumfalnom kapijom i obeliskom na Konkordu.

Od Trijumfalne kapije idemo linijom RER, regionalne brze mreže koja povezuje centar sa predgrađima. Na Defansu nas čeka problem: karte sa kojima smo došli ne otvaraju izlazne kapije. Pokušavamo na više izlaza, bez uspeha. Spas dolazi od službenice metroa, koja nam otključava vrata, i konačno se nalazimo na prostranom trgu obasjanom jutarnjim Suncem.

Brzo utvrđujemo da ponuda u tržnim centrima i nije nešto naročita, pa se vraćamo u Pariz. Izlazimo kod Luvra i koristimo priliku da se fotografišemo između Trga Karusel i Piramide.

Šetnju nastavljamo Ulicom Rivoli. Kratko se zadržavamo kod Kraljevske palate, u čijoj je blizini zgrada Komedi Fransez. Nedelja je, pa robu u radnjama možemo da razgledamo samo kroz izloge. Uočavamo neke zanimljive stvari i planiramo da se sutra, posle Luvra, vratimo. Šetnju završavamo na Trgu Šatle, kod Fontane pobede, podignute u čast Napoleonovih pobeda, najveće fontane iz njegovog vremena koja još radi.

Giros u Latinskoj četvrti

Preko Sitea, pored Palate pravde i mostom Sen Mišel, ulazimo u Latinsku četvrt. Između Sene, bulevara Sen Mišel i Sen Žermen i Ulice Sen Žak nalazi se pregršt malih kafanica koje prosto mame. Postala je tradicija da svaki put kada se nađem u Parizu ovde ručam ili večeram. Pre nego što smo seli u jedan grčki restoran, obilazimo crkvu Sen Severin. Bila je to, zapravo, greška: pomešao sam je sa crkvom Sen Sulpis, koja se pominje u romanu Dena Brauna „Da Vinčijev kod“. U grčkom restoranu jedemo, šta bi drugo, giros, a zatim ulazimo u najbližu stanicu metroa i vraćamo se u Bulonj-Bilankur na podnevni odmor.

Nastavak: Pariz (8): Ne samo grad svetlosti

10. Oktobra 2026.10. Oktobra 2026.

Pariz (6): Kralj Sunce pod oblacima

Petak, 18. septembar 2015. Versaj

Današnji dan bio je predviđen za posetu dvorcu Versaj, oko koga je nastao istoimeni gradić, nedaleko od našeg Bulonj-Bilankura. Hotelski restoran je u suterenu, pa je u vreme kada gosti u najvećem broju silaze na doručak bolje sići peške nego čekati lift, koji jedva prima četvoro, i to ako su svi manjih gabarita.

Restoran je savremeno opremljen, a ponuda je ona uobičajena u francuskim hotelima. Ali kada se udruže želje gostiju i ponašanje osoblja, sve deluje nekako loše. Turisti pred celodnevni obilazak Pariza žele da se najedu tako da ih to drži do kasnog popodneva, pa uzimaju velike količine suhomesnatog, a osoblje oteže sa iznošenjem novih količina. Zato se na doručak ponekad mora prilično čekati.

U Versaj krećemo u deset sati. Neki saputnici su se odlučili za samostalan obilazak, jer agencije na cenu ulaznice dodaju i prilično skupu uslugu vodiča. S druge strane, Versaj ili Luvr bez vodiča ostaju manjkavi, jer vodič treba da ukaže na ono najvažnije, a samostalno se mnogo toga može propustiti.

Versaj nas dočekuje prohladnim i oblačnim vremenom. Povremeno se probije poneki zrak Sunca, što samo pojačava osećaj veličanstvenosti celog kompleksa, koji je postao uzor za mnoge dvorce i parkove širom Evrope. Versaj je nekada bio de facto prestonica Kraljevine Francuske, a dvorac rezidencija Luja XIV, Luja XV i Luja XVI, sve do Revolucije 1789. Nastao je iz lovačkog dvorca Luja XIII, koji su za Luja XIV dogradili arhitekti Le Vo, Arden-Mansar i drugi, enterijer je osmislio Lebren, a vrtove Andre le Notr.

Brojke su impresivne: oko 700 soba, više od dve hiljade prozora, 67 stepeništa, hiljade slika, skulptura i komada nameštaja. Park se prostire na 815 hektara, sa 200.000 stabala i pedesetak većih fontana, sa Velikim i Malim Trijanonom i Kraljičinim selom.

Pre ulaska u dvorac obilazimo park. Ispred zapadne fasade su dva velika pravougaona bazena, od kojih se odbijaju sunčevi zraci obasjavajući fasadu Dvorane ogledala. Na njima su bronzane statue četiri glavne francuske reke: bradati muškarci okrunjeni trskom, sa veslom ili rogom izobilja u rukama. Spuštamo se i do Oranžerije, kraljevskog voćnjaka, u kome se preko zime čuva više od hiljadu stabala narandži, limuna, šipka i palmi, od kojih su neka starija od dvesta godina.

Kraljevsko šetalište, zvano i „Zeleni tepih“, dugo je 335 metara, sa dvanaest statua i isto toliko vaza. Na njegovom početku zatičemo nesvakidašnju modernu skulpturu, čiji je oblik izazvao velike polemike i proteste, što se vidi i po grafitima ispisanim po njoj.

Središnju osu vrtova čini Veliki kanal u obliku krsta, postavljen tako da pri zalasku Sunca stvara igru svetlosti na vodi. Leti su po njemu plovili brodovi i gondole koje je kralju poklonila Venecija, a zimi su zaleđenom površinom klizile sanke i klizaljke. Voda je u park stizala iz velike pumpne stanice u Marliju, kroz više od 160 kilometara cevi. Ni to nije bilo dovoljno da sve fontane rade istovremeno, pa su puštane samo one pored kojih je kralj prolazio u šetnji. Najpoznatija je Apolonova fontana: bog Sunca u kočiji leti nebom, a paralela sa Lujem XIV, „Kraljem Suncem“, nije slučajna.

Ka dvorcu se vraćamo bočnim šetalištima, pored vrtova sa najrazličitijim drvećem, žbunovima i cvećem. Na platou ispred Dvorane ogledala postavljena su ogromna ogledala, koja turisti koriste za fotografije dvorca iz neobičnih uglova. Ni mi to ne propuštamo, a zatim ulazimo u dvorac.

Iznad glavnog ulaza, u samom središtu dvorca, bila je kraljevska spavaća soba. Tu je Luj obavljao ceremonije ustajanja i odlaska na počinak, kojima se poistovećivao sa izlaskom i zalaskom Sunca. Najraskošnija je ipak Dvorana ogledala, sa sedamnaest ogromnih ogledala naspram prozora koji gledaju na vrtove. Prvobitni srebrni nameštaj trajao je tek desetak godina: kralj ga je 1689. poslao da se pretopi za potrebe rata. Na krajevima dvorane su Ratna soba i Soba mira, a u kojoj će biti primljen strani diplomata zavisilo je od odnosa Francuske sa njegovom zemljom. U Dvorani ogledala proglašeno je 1871. Nemačko carstvo, a 1919. potpisan je Versajski mirovni ugovor, kojim je okončan Prvi svetski rat.

Obilazimo i kraljeve i kraljičine odaje, trpezariju kraljevske porodice i mnogobrojne slike, skulpture i tapiserije. Posle kraće rasprave o mogućim destinacijama na povratku, cela grupa se ipak vraća u hotel.

Pariz sa visine

Nas dvoje se dobro odmaramo pre popodnevnog obilaska. Da bi se Pariz doživeo na pravi način, treba ga videti sa visine: sa Ajfelovog tornja, Kule Monparnas i Sakr-Kera, po mogućnosti sa sva tri mesta. Sakr-Ker smo videli prethodnog dana. Pošto većina posetilaca hrli na Ajfelov toranj, a za vikend najavljuju lepo vreme i velike gužve, predlažem Aleksandri da odemo na Kulu Monparnas.

Na Trokaderu presedamo na liniju 6. Duž bulevara Garibaldi i Paster metro ide iznad zemlje, pa imamo jedinstvenu priliku da posmatramo kako pulsira Pariz na početku vikenda. Vreme je promenljivo, smenjuju se sunčani i oblačni intervali.

Monparnas je ime dobio po brdašcu „Parnas“, koje je u XVIII veku poravnato da bi se izgradio istoimeni bulevar. Od 1910. do Drugog svetskog rata ovamo su se sa Monmartra preselili umetnici i intelektualci iz celog sveta. U kafićima su se rađale nove ideje, ovde je navraćala Pegi Gugenhajm, a još kao nepoznat pisac dolazio je i Hemingvej. Tu epohu zovu „lude godine“. Šezdesetih godina Monparnas postaje poslovna četvrt, a tada je podignuta i Kula Monparnas.

Veoma brzi liftovi za tren nas iznose na vrh zgrade visoke 210 metara, posle Ajfelovog tornja najviše u Parizu. Penjemo se i na krov, dok se nad gradom gomilaju teški sivi oblaci, koje povremeno probija Sunce, praveći veličanstvenu predstavu. Iako pogled mami da ostanemo, spuštamo se na Bulevar Monparnas i šetamo do raskrsnice odakle ka Seni vodi Bulevar Sen Mišel. Mi biramo aleju na sredini Avenije Opservatorije i spuštamo se ka Luksemburškom parku. Iza nas ostaje pogled na Opservatoriju i spomenik maršalu Neju.

Luksemburški park prostire se na oko 23 hektara. Ime je dobio po vojvodi od Luksemburga, od koga je imanje 1612. kupila Marija Mediči, udovica Anrija IV i majka Luja XIII. U središtu je osmougaoni Veliki bazen, okružen geometrijski oblikovanim travnjacima i alejama, sa mnogo statua, među kojima je i statua Svete Ženevjeve, zaštitnice Pariza. Ovde možete uzeti jednu od mnogobrojnih stolica i odneti je gde želite da sednete. Najlepša je barokna Fontana Mediči iz 1624.

Luksemburška palata podignuta je za Mariju Mediči u firentinskom stilu, jer je bila nostalgična za mladošću u Firenci. Ali kraljica nije dugo uživala u njoj: posle sukoba sa kardinalom Rišeljeom morala je da napusti Francusku. Za vreme Revolucije palata je bila zatvor, u Drugom svetskom ratu sedište Luftvafea, a danas je u njoj Senat. Park je ovekovečio Viktor Igo u „Jadnicima“.

Poslednjim atomima baterije foto-aparata snimam Aleksandru ispred palate, kratko se odmaramo i nastavljamo ka Bulevaru Sen Mišel. Kiša počinje da prokapljuje kada stižemo do zgrada Sorbone.

Sorbonu je 1253. osnovao teolog Rober de Sorbon, da bi olakšao teološke studije siromašnim studentima. Od starih zgrada sačuvana je samo crkva. Ovde su studirali Marija i Pjer Kiri, Anri Poenkare, Simon de Bovoar, Marina Cvetajeva, a studirali su ili doktorirali i mnogi poznati Srbi.

Kiša na ostrvu Site

Stižemo i do Bulevara Sen Žermen. Razmišljamo o večeri u nekoj od kafanica u trouglu Sen Žermen – Sen Mišel – Sena, ali se ipak odlučujemo da pređemo na ostrvo Site i vidimo možemo li da uđemo u katedralu Notr Dam, posvećenu Bogorodici. Njena gradnja počela je 1163, a završena je 1345, kao prvo remek-delo gotike.

Nažalost, katedrala je već bila zatvorena, pa krećemo ka Centru Žorž Pompidu, čija arhitektura sasvim odudara od tradicionalnog Pariza. Dok prelazimo Senu, kiša pada sve jače, a ispred Gradske kuće dočekuje nas pravi pljusak.

Gradska vlada je na ovom mestu od 1357. Zgrada čija je gradnja počela 1533. izgorela je 1871, za vreme Pariske komune, kada je bila glavni štab komunara. Obnovljena je do 1882, a fasadu krasi 136 statua znamenitih Parižana.

Kada smo stigli do Ulice Rivoli, shvatili smo da kiša neće skoro prestati i da bi dalja šetnja bila besmislena. Stanica Otel de Vil, na liniji 1, koja se ukršta sa našom linijom 9, bila nam je kao poručena. Ali, umorni od duge šetnje i sa vlagom koja nam se već uvukla u kosti, pravimo grešku i ulazimo u voz u suprotnom smeru. Već na sledećoj stanici to shvatamo, posle presedanja na stanici Franklin D. Ruzvelt nalazimo se u pravom vozu i preostaje nam samo da brojimo stanice do Bilankura.

Nastavak: Pariz (7): Pariz koji kupuje

10. Oktobra 2026.10. Oktobra 2026.

Pariz (5): Nagrada za upis

Raduje me svako putovanje, a posebno odlazak u grad koji je teško do kraja upoznati. Pariz je sigurno jedan od takvih gradova. Ovo je, uz to, bilo obećano putovanje, kojim smo želeli da nagradimo Aleksandru za dosadašnji uspeh u školovanju i uspešno upisane studije medicine. Imao sam težak zadatak: da joj pokažem što više od Pariza, uz opravdan strah da li će moja kičma izdržati predstojeće napore. Posle svega imam utisak da sam zadatak uspešno ispunio.

Četvrtak, 17. septembar 2015. Beograd – Pariz

Nismo se posebno pripremali za ovaj put. Najviše smo razmišljali o tome kako da stignemo do Beograda, jer je na aerodromu trebalo biti oko pola pet ujutru. Kao najracionalnija varijanta nametao se taksi do samog aerodroma. Ali kada sam se malo raspitao i „pronjuškao“ po internetu, zaključio sam da je najbolje da idemo našim kolima i da ih tokom puta ostavimo u javnoj garaži na aerodromu. Zato smo u Beograd otišli još u sredu uveče, prespavali u stanu i među prvima se javili na šalter agencije „Viva Travel“, organizatora putovanja. Prtljag smo brzo predali, pa nam je ostalo samo da čekamo poletanje aviona na liniji JU330 za Pariz. Bio je to moj prvi let sa „novom“ kompanijom Air Serbia.

Pošto je avion istog jutra doleteo iz Bejruta, poleteli smo sa zakašnjenjem, pa smo na aerodrom „Šarl de Gol“ sleteli oko deset sati. Aleksandra i ja smo imali „čast“ da nam carinici pregledaju prtljag, ali sve se brzo završilo i ubrzo se grupa okupila oko vodiča, koji nam je poželeo dobrodošlicu u grad svetlosti. Boravak je ipak počeo problemom: nedostajalo je dvoje putnika. Posle konsultacija vodiča sa agencijom u Beogradu ukrcali smo se u autobus i krenuli u panoramsko razgledanje.

Aerodrom je severoistočno od grada, pa se auto-putem brzo nalazimo u predgrađu Sen Deni, gde se uključujemo na Periferijski bulevar, koji u širokom krugu okružuje Pariz. Tu je i nacionalni stadion, Stade de France, za koji kažu da bi bio gotovo neiskorišćen da se na njemu ne održavaju koncerti i drugi spektakli.

Naše krstarenje Parizom odvijaće se uglavnom u zapadnoj polovini grada, jer je na toj strani predgrađe Bulonj-Bilankur, gde je hotel koji će biti naša baza. Prvo odredište je Trokadero, kojim dominira Palata Šajo. Ispod nje se prema Seni spušta park, a preko reke su Ajfelov toranj i Marsova polja, sve do Vojne škole. Izlazimo iz autobusa da uživamo u pogledu sa platoa ispred palate.

Pogled na Pariz sa platoa Palate Šajo

Avenijom Kleber stižemo do Trga Šarla de Gola, čuvenog Etoala, sa Trijumfalnom kapijom, koju je Napoleon posle Austerlica zamislio kao spomenik svojoj vojsci. Gradnja je počela 1806, a završena je tek tridesetih godina XIX veka. Ispod slavoluka je od 1920. Grob neznanog junaka iz Prvog svetskog rata, a sa trga se zrakasto razilazi dvanaest avenija, kako ga je preuredio baron Osman. Kroz kapiju su prolazili pobednički marševi: nemački 1871. i 1940, francuski 1918. i savezničko-francuski 1944.

Od Trijumfalne kapije spuštamo se Jelisejskim poljima, glavnom pariskom avenijom, dugom dva kilometra, koja je ime dobila po mestu blaženih iz grčke mitologije. U gornjem delu su radnje najpoznatijih svetskih brendova i ekskluzivni restorani. U blizini je i ulica Basano, u kojoj sam pre skoro četiri decenije, prilikom prvog boravka u Parizu, odseo u hotelu „Belmon“. O tome ću još pisati.

Od Avenije Montenj počinje parkovski deo Jelisejskih polja, sa palatama i pozorištima. Iza parka je Jelisejska palata, rezidencija francuskih predsednika, a sa druge strane avenije Velika i Mala palata. Pažljiv posmatrač između njih uočiće pozlaćene krilate konje na mostu Aleksandra III, a dalje i pozlaćenu kupolu Invalida. Ubrzo stižemo na Konkord, najveći pariski trg. Iza njega je park Tiljeri, a malo dalje Luvr.

Kada sa druge strane obeliska na Konkordu pogledate uz Jelisejska polja, videćete istorijsku osu, koja preseca ceo Pariz: od Konkorda, preko Trijumfalne kapije i avenije Šarla de Gola, sve do moderne Velike kapije na Defansu.

Sa Konkorda kratkom Kraljevskom ulicom, pored čuvenog restorana „Maksim“, stižemo na Trg Madlena. Crkva Svete Marije Magdalene zamišljena je kao hram slave Napoleonove Velike armije, u obliku antičkog hrama. Posle Napoleonovog pada Luj XVIII odlučio je da nedovršeno zdanje postane crkva. Bilo je čak i ideja da posluži kao prva pariska železnička stanica, ali je 1842. konačno osveštana kao crkva.

Obilazak nastavljamo Kapucinskim bulevarom, jednim od četiri velika pariska bulevara. Prolazimo pored dvorane „Olimpija“, u kojoj je Olivera Katarina 1968, uz orkestar Janike Balaža, održala niz koncerata, kojima su prisustvovale najveće francuske zvezde tog vremena. Priča se da je pred njom posle jednog koncerta kleknuo i sam Salvador Dali, očaran njenom lepotom i glasom. Na kraju bulevara je Opera, Palata Garnije, otvorena 1875.

Avenijom Opere spuštamo se do Kraljevske palate, nekadašnje rezidencije kardinala Rišeljea, pa pored Luvra i Piramide prelazimo Senu preko mosta Karusel. Obalama Anatola Fransa i Orsej stižemo do Burbonske palate, sedišta Narodne skupštine. Nedaleko su Invalidi, kompleks koji je Luj XIV podigao za zbrinjavanje ranjenih i osakaćenih vojnika, a danas čuva muzeje i spomenike vojne istorije Francuske i Napoleonov grob.

Ispred Invalida se zaustavljamo radi predaha i slikanja. Nad Parizom su se nadvili teški kišni oblaci, a po vlažnom kolovozu vidi se da je već padala kiša. Time se završava panoramsko razgledanje. Preko Marsovih polja krećemo ka Seni i Bulonjskoj šumi, iza koje je, u Aveniji generala Leklerka u Bulonj-Bilankuru, naš hotel „Select“ iz lanca Best Western.

Smeštamo se u sobu 43 i odmaramo pre prvog samostalnog izlaska. Hotel je blizu Defansa i Rolan Garosa. Nedaleko je stanica Bilankur, na zelenoj liniji metroa broj 9. Karte se kupuju na automatima na ulazu u stanicu. Pojedinačna karta je, naravno, najskuplja varijanta, pa se, posle razmišljanja o petodnevnoj karti od oko 35 evra, odlučujemo za karnet od deset karata. Pariski metro je lak za korišćenje i po tome veoma sličan moskovskom. Nisam to mislio pre skoro četiri decenije.

Monmartr i prvo veče

Za prvu šetnju biramo baziliku Svetog Srca, Sakr-Ker, na brdu Monmartr, odakle se pruža izvanredan pogled na grad. Linijom 9 idemo do stanice Strasbur–Sen Deni, presedamo na ljubičastu liniju 4 i izlazimo na stanici Šato Ruž. Nalazimo se u spletu malih uličica sa arapskim prodavnicama i restoranima. Od zgrada ne vidimo crkvu, ali pošto je na vrhu brda, odlučujemo se da idemo samo uzbrdo, nadajući se da ćemo tako stići do cilja. Pokazaće se da smo bili u pravu. Poslednju deonicu savlađujemo strmim stepenicama, što baš ne prija mojoj kičmi i manjku kondicije. Ali do izražaja dolazi moja upornost kada su u pitanju skitački poduhvati. Konačno stižemo na plato ispred bazilike, načičkan turistima željnim pogleda na Pariz.

Bazilika je posvećena Srcu Isusovom, građena je od 1875. do 1914, u rimsko-vizantijskom stilu, po uzoru na Svetu Sofiju i Svetog Marka u Veneciji. U umetničkom smislu nije posebno značajna, ali je, kao mesto odakle Pariz izgleda predivno, postala jedan od njegovih simbola. U njoj je jedan od najvećih mozaika na svetu, sa Hristom raširenih ruku.

Posle tmurnog dana, prohladno predvečerje na Monmartru dočekuje nas ponekim zrakom Sunca koji se probija kroz oblake. Dok silazimo niz padinu, iza nas ostaje kupola obasjana predvečernjim Suncem. Bulevarom Kliši, preko Pigala, stižemo do čuvenog kabarea „Mulen Ruž“, u kraju poznatom po seks-radnjama i noćnom životu.

Odavde prema velikim bulevarima nalazi se čitav niz pozorišta. Pored Pariskog teatra, u Ulici Blanš, prolazimo baš kada se gledaoci tiskaju da zauzmu mesta. Od crkve Svetog Trojstva spuštamo se do Bulevara Osman, na koji izlazimo baš kod Galerije Lafajet, najznačajnije pariske robne kuće.

Šetnju nastavljamo pored Opere ka Madleni. U crkvi se uveče održavaju koncerti ozbiljne muzike, a te večeri je na programu bila violinska muzika. Za trenutak smo bili u iskušenju da se pridružimo ljubiteljima violine koji su već pristizali, ali bi to za prvi dan bilo preambiciozno. Spuštamo se do Konkorda i šetamo Jelisejskim poljima. Noć već osvaja Pariz, a stiže nas i umor, pa usput predahnemo na klupama u donjem, parkovskom delu avenije, sve do Ruzveltovog trga.

Iznad trga počinje deo sa trgovinama svetskih brendova. Kuriozitet su izložbeni saloni Mercedesa, Renoa i Pežoa, a tu je i kabare „Lido“. Konačno stižemo do Trijumfalne kapije. Noć se spustila na Pariz, pa se vraćamo u hotel na zaslužen odmor, jer nas sutra čeka naporan dan.

Nastavak: Pariz (6): Kralj Sunce pod oblacima