Kruševac je verovatno najpoznatiji kao prestonica onog dela srednjovekovne Srbije kojim je vladao knez Lazar Hrebeljanović. Na to vreme podsećaju ostaci utvrđenog grada i crkva Lazarica.
Crkva Lazarica u Kruševcu
Pored svedočanstava iz tog doba, na isto vreme podseća i Spomenik kosovskim junacima. Delo je vajara Đorđa Jovanovića i nalazi se u centru grada od Vidovdana 1904. godine.
Valjevo
Još jedan od onih gradova u kojima sam bio više puta, a ne mogu da kažem da sam ih upoznao.
Mislim da sam prvi put bio, ili bolje reći prošao kroz Valjevo, negde 1989. godine. Direktor Instituta me je zamolio da, kad već idem u Čačak, usput svratim u Petnicu. Tamo se nalazila već poznata Istraživačka stanica; razlog posete bilo je prisustvo otvaranju računarskog centra. Tim povodom Stanicu je posetio i tadašnji potpredsednik SANU, Aleksandar Despić.
Najviše puta sam Valjevo posetio u okviru nastave za doškolovavanje nastavnika tehničkog obrazovanja i informatike. Nastava se održavala u osnovnoj školi „Nada Purić”, tako da se moje upoznavanje sa Valjevom završavalo u toj zgradi.
Osnovna škola “Nada Purić” u Valjevu
Valjevo usput
Malo više ću Valjevo upoznati tokom izleta koji je u taj deo Srbije organizovao Fakultet. Tada ću prvi put prošetati njegovim ulicama.
Karakteristično je da se u centralnom delu grada ulice seku pod pravim uglovima, što nije baš čest slučaj u srpskim gradovima. Za razliku od većine, Valjevo nema glavni gradski trg. Shodno tome, centrom se može smatrati deo oivičen ulicama Vladike Nikolaja, Vojvode Mišića i Vuka Karadžića, i Kolubarom. Sredinom tog gradskog bloka prolazi glavna ulica, Karađorđeva. U tom kvartu nalaze se značajne građevine, Gimnazija, Narodni muzej, Muselimov konak i hotel „Grand”. U blizini je crkva Presvete Bogorodice, kao i Desankin trg i Trg Živojina Mišića.
Desankin trg u Valjevu
Jedan od najupečatljivijih delova Valjeva svakako je stari deo koji se zove Tešnjar. Nalazi se na desnoj obali Kolubare, stešnjen između reke i brda.
Ipak, upoznavanje sa Srbijom se najviše odvijalo kroz putovanja zbog posla. Krajem i početkom veka Fakultet je imao obrazovna odeljenja u više gradova, pa sam zahvaljujući tome upoznao Valjevo, Požarevac i Aranđelovac. Od 1998. godine deset godina sam bio honorarno angažovan na Višoj školi za industrijski menadžment iz Kruševca; predajući u njihovim obrazovnim centrima upoznaću Kruševac, Prokuplje, Smederevo, Mladenovac, Vršac, Kikindu i Sentu. Više od dve decenije bio sam i honorarni nastavnik na Učiteljskom fakultetu u Užicu, što mi je omogućilo da predajem i u njihovim centrima, u Lazarevcu, Šapcu, Malom Zvorniku i Čajetini.
Trudeći se da prvenstveno ispunim osnovni zadatak, poneki od pomenutih gradova sam samo video iz automobila. Malo bolja situacija je bila tamo gde sam i noćio. Ipak ostaje žal što neke gradove nisam bolje upoznao. Ali nadam se da ću imati priliku da to nadoknadim.
Kruševac
Kruševac je jedan od gradova u kojima sam bio više puta. Ipak ne bih mogao da kažem da ga dobro poznajem, jer su to uglavnom bili jednodnevni boravci, pa se upoznavanje svodilo na traženje mesta za parkiranje, ili na put od sedišta Škole do nekog ugostiteljskog objekta. Od restorana u kojima sam često bio danas nije ostalo mnogo: „Konak” i picerija „ET”.
Moji boravci bili su vezani za zgradu Narodnog univerziteta u Kosančićevoj ulici broj 4, gde su bile prostorije Više škole za industrijski menadžment. Sa tom školom sam sarađivao od njenog osnivanja 1993. godine, a honorarni nastavnik sam postao pet godina kasnije i to ostao punih deset godina.
Narodni univerzitet u Kruševcu
Kante sa vašara
Možda najzanimljiviji boravak u Kruševcu bio je onaj iz 1993. godine, na dan jednog od kruševačkih vašara.
Tog dana je održan sastanak nastavnog veća, na kome su se razmatrala pitanja početka rada Škole. Sastanak je održan u prostorijama hotela „Evropa”, u blizini Spomenika kosovskim junacima. Još jedna potvrda da u Srbiji sve počinje u kafanama.
Posle sednice otišli smo u jednu od pilot-fabrika u kojima će studenti da peku menadžerski zanat. Fabrika se bavila proizvodnjom posuda od plastike i nalazila se u kruševačkom predgrađu Čitluku. Tu smo dobili po veliku plastičnu kantu od pedeset litara i nekoliko manjih kofa. Iz fabrike, sve sa poklonima, odosmo u restoran „Sunce” na ručak, a onda krenusmo autobusom za Čačak.
Na putu do stanice i na samoj stanici svi su se interesovali gde smo kupili kante. Gotovo da smo bili atrakcija na kruševačkim ulicama. Bilo je to u proleće, kada je u Srbiji vladala najžešća inflacija.
Trg kosovskih junaka u Kruševcu
Do Kruševca i natrag
Do Kruševca sam u početku uglavnom putovao autobusom, putem koji je, kao i mnogi drugi, pravi srpski specijalitet. Za tih sto kilometara trebalo je oko dva sata, jer gotovo da se radi o ulici u naselju. A i onaj deo koji ne prolazi kroz naselja načičkan je izlazima direktno iz dvorišta pored puta.
Sedamdesetih i osamdesetih počeše da se oko većih gradova prave obilaznice. Ali vrlo brzo se gradovi proširiše i na njih, pa saobraćaj opet krenu kroz naselje. Kruševac je pomalo bio izuzetak, jer je obilaznica pomerena prilično daleko od grada, skoro uz samu Moravu.
U to vreme je na relaciji Čačak–Kruševac još uvek saobraćao voz koji je povezivao dva čvorišta, Požegu i Stalać. Nažalost, niko nije imao sluha da tu prugu revitalizuje, čak da je učini dvokolosečnom. Time bi se na relaciji Užice–Stalać obezbedio brz i udoban prevoz i smanjio saobraćaj na pomenutom putu. Treba podsetiti da su železničke stanice u svim tim gradovima praktično u centru. Time bi se smanjio intenzitet drumskog saobraćaja, ali i gužve u gradovima zbog potrebe za parkinzima.
Rasadnik glumaca
Kruševac je, kao retko koji grad, poznat kao glumački rasadnik. Odavde potiču takve veličine kao što su Miodrag Petrović Čkalja, Milan Puzić, Vlastimir Stojiljković, Radmila Savićević i Ljubinka Bobić. Tu su i Taško Načić, Bata Paskaljević, Radmila Živković. Među njima je i generacija mlađih glumaca koja tek stiče svoje mesto na „daskama koje život znače”, Vojin Ćetković, Marko Živić, Sergej i Branislav Trifunović, Nataša Marković. Ponekog sam svakako izostavio, što ne umanjuje njihovu vrednost.
U Kruševcu postoji jedinstveni Trg glumaca, na kome se nalazi sedam bista glumaca rođenih u ovom gradu. U gradu deluje i Kruševačko pozorište, koje pod tim imenom radi od 1946. godine.
Kosovo i Metohija su, slobodno se može reći, krajevi koje sam najmanje upoznao. Za nekoga ko je stigao i na druge kontinente, to je svakako velika sramota.
Teritorijom Kosova i Metohije prošao sam u tri navrata, 1986, 1990. i 1995. godine. Baš tako, samo sam prošao, jer se radilo o klasičnom proputovanju. Najduže sam se zadržao 1986, kada sam obišao manastir Gračanicu i kratko se prošetao Prištinom.
Na povratku iz Grčke
Te 1986. godine Kosovo i Metohija su neumitno postajali neuralgična tačka Jugoslavije. Raspad zemlje, koji će se desiti relativno brzo, nije bio nešto o čemu je običan čovek razmišljao. To je značilo da smo još uvek mogli bez prepreka da putujemo od Đevđelije do Jesenica.
Posle dvonedeljnog boravka u Grčkoj i par dana na Ohridskom jezeru, krenuli smo za Čačak. Putovali smo Zapadnom Makedonijom, dolinom Drima i Radike, posetili manastir Svetog Jovana Bigorskog, i u predvečerje stigli u manastir Gračanicu.
Kada smo se našli u manastirskoj porti, još je bio dan. Neću pisati o lepotama te poslednje zadužbine kralja Milutina. Pomenuću samo detalj koji me je više puta naterao na duboko razmišljanje, detalj kakvih ću sresti još nekoliko puta tokom obilaska srpskih svetinja.
Kada smo stigli do čudesne freske Jovana Krstitelja, shvatamo da je već toliko tamno da slabo svetlo koje dopire spolja nije dovoljno da uživamo u njenoj lepoti. Jer je sijalica koja bi trebalo da zameni dnevno svetlo, pregorela.
Izlazim iz crkve posvećene Uspenju Presvete Bogorodice i upućujem se u obližnju prodavnicu, ne bih li kupio sijalicu. Nažalost, već je prošlo osam sati i prodavnica ne radi.
Na odlasku razgovaramo sa monahinjom koja prodaje religijske suvenire. Žali se na nemaštinu, a ispred nas je prodala suvenira za prilično novca. Još jednom me savladava osećaj stida i nemoći, što naša država i crkva neće, ne umeju ili ne znaju da svetu predstave ono što predstavlja kulturnu baštinu celog čovečanstva.
Manastir Gračanica
Sa sličnim osećajem sam završavao i posete manastirima Studenica i Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.
Novo doba
Život u Jugoslaviji uticao je na to da nam ono što je na dohvat ruke bude najdalje. Zbog toga je moja mladost nekako bila omeđena putovanjima po tadašnjoj velikoj zemlji. Srbija je, normalno, bila tu i mislilo se da za nju uvek ima vremena.
Da nismo postali svedoci istorije i velikih promena, možda bi Srbija ostala u zapećku. Devedesete godine i sankcije međunarodne zajednice, iskazane i kroz obavezne vize za putovanje u inostranstvo, učinile su da se vratimo Srbiji. Početak novog milenijuma i konačni oproštaj sa Jugoslavijom u prvi plan su stavili putovanje po Srbiji. Konačno je došlo novo doba u kome sam počeo da je upoznajem.
Nažalost, pokazaće se da to ipak nisam uspeo u onoj meri u kojoj sam želeo. Ipak vredi učiniti napor i setiti se najvećeg broja mesta koja sam posetio u protekle dve decenije.
Do sada sam pisao o obilascima Srbije koji su imali cilj da se vide znamenitosti i prirodne lepote. Međutim, tokom proteklih sedamdeset godina bilo je i upoznavanja sa Srbijom koja su se dešavala uzgred, obavljajući svakodnevne radne obaveze.
Kao student Elektrotehničkog fakulteta 1976. godine, obilazeći telekomunikacione objekte, upoznao sam neka zanimljiva mesta. Neka od njih nikada više neću biti u prilici da posetim, na primer Satelitsku stanicu u Prilikama. Takođe, kao student, učestvujući u čuvenom „Električar reliju”, obići ću izletišta u okolini Beograda, kao što su Trešnja i Bojčinska šuma.
Butik mesa
Kada sam počeo da radim, moja putovanja po Srbiji odvijala su se na relaciji Beograd–Zrenjanin, a nešto kasnije Beograd–Smederevo i Beograd–Požarevac. Zahvaljujući tome upoznaću te gradove. Putujući do Zrenjanina i nazad upoznaću i okolna mesta, Ečku, Stajićevo i Čentu, gde smo povremeno svraćali na riblju čorbu.
Panorama Zrenjanina
Krajem sedamdesetih je u centralnoj Srbiji vladala nestašica teletine. U Zrenjaninu se mogla normalno kupiti. Firma „Bek” je u samom centru imala prodavnicu mesa koja se zvala „Butik mesa”. Ako bih se zatekao petkom u Zrenjaninu, obavezno sam pazario teletinu i nosio je pravo u Čačak.
Finale svetskog prvenstva u košarci 1978. godine u Manili odgledaću u bašti restorana u Požarevcu, uz roštilj i špricer.
Zahvaljujući službenim putovanjima upoznaću i Niš, prvo 1978. godine, kada smo posetili Ei Fabriku računskih mašina, a onda 1981, kada sam bio u fabrici Ei Čegar. Prvom prilikom ručaćemo u čuvenom restoranu „Kod Amerikanca”.
Putovanje kao avantura
Živo se sećam boravka u manastiru Prohor Pčinjski. Bilo je to 1993. godine; u hotelu pored manastira održavala se konferencija „Jupiter”. Bila je to godina najžešće inflacije i krize nastale posle uvođenja sankcija.
Bilo je to i jedno od mojih poslednjih putovanja vozom. Tada se još moglo putovati od Čačka do Stalaća. U Stalaću smo prilično dugo čekali voz koji iz Beograda ide prema Grčkoj. Kada je stigao, bila je prava umetnost ući u njega, hodnici su bili zakrčeni robom koju su naši građani nosili u Makedoniju. Najviše je bilo drvenih stolica i kosišta. U Nišu smo nekako uspeli da se, preskačući preko tih predmeta, dokopamo kupea.
Kada smo pomislili da je mukama došao kraj, one su tek počinjale.
Manastir Prohor Pčinjski
Zahvaljujući kolegi koji je pomešao stanice Vranjska Banja i Vranje, nastavili smo putovanje prema Makedoniji. Preostalo nam je da izađemo u poslednjoj stanici pre granice, u Ristovcu, i tražimo način da se domognemo Vranja. Od svih opcija najbolja nam se učinila da u Davidovcu uhvatimo autobus koji iz Bujanovca ide za Vranje. Od Ristovca do Davidovca trčimo, jer ne znamo kada autobus stiže. Srećom, došli smo prilično rano, pa nam ne preostaje ništa drugo do da dremamo.
Kada sam se probudio, konstatujem da smo u nekom selu. Autobus u koji smo ušli namenjen je prevozu radnika iz druge smene, a to podrazumeva i njihovo razvoženje po okolnim selima. Konačno stižemo u Vranje, ali u hotelu „Vranje” nema mesta, pa nas upućuju u istoimeni motel, nekih četiri kilometra van grada.
Avantura je tek počinjala
Recepcioner nam kaže da će uskoro stići kombi koji prevozi učesnike na relaciji hotel–motel. Međutim, kolega ne veruje u tu opciju i predlaže da idemo peške. Usput počinju sevanje i grmljavina, a kiša nas hvata na pola puta, kod fabrike „Koštana”. U motel stižemo mokri do gole kože, istovremeno kad i onaj pomenuti kombi.
Avantura se nastavila i sutradan. Zahvaljujući organizovanom prevozu, uspešno smo stigli do manastira. Neverni kolega, koji je sumnjao i u taj prevoz, u manastir odlazi sa kolegama iz Užica njihovim „Jugom”. Zatičemo ga skroz zelenog u licu, jer je vozač gasio motor na nizbrdicama da bi uštedeo gorivo. Tako da je tih četrdesetak kilometara bilo prava avantura.
Pošto smo završili učešće na konferenciji, postavilo se pitanje povratka. Saznajemo da za Vranje ide nekakav kombi. Hladno sedamo i pravimo se ludi dok kombi nije krenuo. Putovanje traje malo duže, jer svraćamo u Bujanovac da stvari uzmu oni koji su spavali u tamošnjem hotelu. U Vranju sedamo u autobus koji iz Skoplja ide za Sarajevo i kući stižemo u ponoćnim satima.
Valjda naredne godine posetismo Kruševac i manastir Ljubostinju. U Kruševcu smo obišli crkvu Lazaricu i Spomenik kosovskim junacima na centralnom gradskom trgu.
Spomenik kosovskim junacima u Kruševcu
U Kruševcu do devedesetih godina nisam bio još od boravka na Jastrepcu, a to je bilo šezdesetih. Grad ću tek početi da upoznajem kada počnem da odlazim u Višu školu za industrijski menadžment, osnovanu 1993. godine. Zahvaljujući saradnji sa tom školom, Kruševac ću posećivati češće, a posebno u periodu između 1998. i 2008. godine, kada sam bio njihov honorarni nastavnik.
Crkva Lazarica je najstarije i najvrednije kulturno dobro prestonog grada kneza Lazara. Nalazi se u središtu ostataka kruševačke tvrđave. Građena je najverovatnije između 1375. i 1380. godine i posvećena svetom prvomučeniku Stefanu, podignuta je u čast prvorođenog Lazarevog sina Stefana. Zajedno sa crkvom u manastiru Ravanica predstavlja prototip moravske arhitektonske škole.
Crkva Lazarica u Kruševcu
Povodom šest vekova Kruševca, 1971. godine je u arheološkom parku „Lazarev grad” otkriven spomenik knezu Lazaru, rad vajara Nebojše Mitrića. Lik je urađen prema ktitorskoj fresci iz manastira Ravanice. Graditeljske tekovine kneza Lazara prikazane su konturama srednjovekovnog grada na levom ramenu figure i obrisima Lazarice pod pazuhom desne ruke. Ornamenti na haljini preuzeti su sa Lazareve haljine, čija se kopija čuva u Narodnom muzeju u Kruševcu.
Knez Lazar je Kruševac počeo da gradi 1371. godine. Za zidanje je korišćen šareni rečni kamen, krušac. Zato se smatra da je grad po njemu i dobio ime.
Spomenik knezu Lazaru, rad vajara Nebojše Mitrića
Ljubostinja
Posle Kruševca odlazimo u manastir Ljubostinju. Nalazi se na levoj obali Zapadne Morave, na samo četiri kilometra od Trstenika. Sagrađen je neposredno pre Kosovskog boja, 1388. godine. Zadužbina je kneginje Milice, koja se u njemu zamonašila 1392, a tu je i umrla 1405. godine i sahranjena.
Ljubostinja je prvi ženski manastir u Srbiji. O poreklu imena postoji više tumačenja; jedno od njih je da je podignut na mestu gde su se Milica i Lazar upoznali, dakle na mestu ljubavi: ljubvestan, ljubvostin, ljubostinja.
Manastir Ljubostinja
Izletnički dan završavamo ručkom, ovoga puta u prostoru ispred manastira koji je za to predviđen.
Posle dve godine odredište nam je bio Gornji Milanovac. Tačnije, prvo smo posetili manastir Vraćevšnicu, koji se nalazi u istoimenom selu na putu Gornji Milanovac–Kragujevac. Manastir je sagrađen početkom petnaestog veka, a ktitor je bio srpski vlastelin Radič Postupović.
Vraćevšnica je značajna za istoriju Srbije, jer su se u njoj odigrali neki važni događaji. Tu je 1810. godine održan sastanak Karađorđa i Milana Obrenovića, na kome se razgovaralo o daljem toku ustanka. Ovde su 1812. i 1818. održane skupštine; na onoj o Đurđevdanu 1818. odlučeno je da Kragujevac postane prestonica kneževine. U porti manastira sahranjena je baba Višnja, majka kneza Miloša Obrenovića.
Manastir Vraćevšnica
Iz Vraćevšnice odlazimo u Takovo. Ovde posećujemo Muzej Drugog srpskog ustanka i spomen-kompleks na kome se nalazi grm sličan onom ispod koga se knjaz Miloš obratio ustanicima na Cveti 1815. godine. Tu je i spomenik „Takovski ustanak”, sa figurama knjaza Miloša i arhimandrita Melentija. Izlet završavamo ručkom u obližnjoj kafani.
Slika “Takovski ustanak” Paje Jovanovića
Pokajnica i Radovanjski lug
Ovaj izlet se verovatno odigrao 1995. godine. Na oba lokaliteta sam bio prvi put. Nalaze se u blizini Velike Plane, a i međusobno su blizu.
Manastir Pokajnica nalazi se u Starom Selu i posvećen je prenosu moštiju Svetog Nikole. Crkvu je 1818. godine podigao knez Smederevske nahije, vojskovođa i narodni starešina Vujica Vulićević, u blizini mesta na kojem je ubijen Karađorđe. Vujica, čiji je Karađorđe bio kum, učestvovao je u tom ubistvu. Zato se podizanje crkve tumači kao čin pokajanja, po čemu je hram u narodu i poznat.
Manastir Pokajnica
U blizini manastira nalazi se hotel „Plana”. Otkako je izgrađen, oko njega su se plele različite priče, pre svega da je reč o nerentabilnoj investiciji. Novine su pisale kako hotel nema gostiju i slično. Pokušah da nešto o tome nađem na internetu, ali jedina informacija je bila to da je hotel prodat i za koliko.
U ataru sela Radovanja nalazi se stoletna šuma sa spomeničkim kompleksom Radovanjski lug, na osam i po kilometara od Velike Plane. Kompleks obuhvata obeleženo mesto ubistva i prvobitni grob vožda Karađorđa. Tu su i crkva Zahvalnica, parohijski dom i letnja pozornica.
Prvobitni grob Vožda Karađorđa u Radovanjskom Lugu
U Radovanjskom lugu postoji i restoran, tako da izlet završismo ručkom u njemu. Kako smo se vratili u Čačak i da li smo još nešto posetili, ne sećam se.
Te 1969. godine u Ivanjici je prvi put održan festival filma jugoslovenske komedije, pod nazivom „Nušićijada”. Održavaće se do 1972. godine. Njena preteča bila je turističko-zabavna priredba „Septembar u Ivanjici”, prvi put održana 1967. Tim povodom je mamina banka organizovala izlet do Ivanjice u vreme trajanja te manifestacije.
Sećanje na Ivanjicu
Osim par fotografija koje me podsećaju na taj dan, malo toga mi je ostalo u sećanju. Kasnije ću u Ivanjici boraviti više puta, ali će najveći broj tih boravaka biti vezan za „Nušićijadu”.
Aleksandrovac
U Aleksandrovcu Župskom se od 1963. godine održava privredno-turistička manifestacija Župska berba. Banka je organizovala posetu u jesen 1968. godine. Bila je to prilika da prvi put posetim taj pitomi gradić u blizini Kruševca.
Jedna od atrakcija manifestacije bila je „fontana vina”. Na nju me podseća i fotografija. U Aleksandrovcu ću ponovo boraviti posle više od dve decenije, ali to je već druga priča.
Sećanje na Župsku berbu
Sa bankom sam bio na još dva izleta, na Goču i na planini Rudnik. Izlet na Goč je ličio na one na Kopaonik i Maljen, samo je bio jednodnevni. Izlet na Rudnik bio je upriličen u okviru saradnje sa bankom iz Užica: prvog dana je bilo takozvano drugarsko veče sa kolegama iz Užica, a sutrašnji dan posvećen šetnji Rudnikom.
Šta je dalje bilo
Bio je tu još poneki izlet. O nekima sam već pisao u okviru Tour de Yugoslavia, tada je za nas sve bilo Jugoslavija.
U drugoj polovini šezdesetih i početkom sedamdesetih putovanja po Srbiji bila su vezana za školu. Ali sve je to nekako išlo utabanim stazama: Beograd, Užice i bliža okolina Čačka. Gimnazijsko vreme obeležiće prvi odlazak u inostranstvo, a zatim ekskurzije van Srbije, prvo Sarajevo, pa ona maturska kroz Jugoslaviju. Doduše, svela se samo na Hrvatsku i Crnu Goru, ali izgledalo je kao da smo proputovali celu tadašnju veliku državu.
Tokom studija sam uglavnom bio miran. Imao sam samo dva izleta do Poreča, zbog učešća na Elektrijadi. Blizina Italije omogućila je i odlazak do Trsta, naravno, zbog kupovine; sam grad ću upoznati mnogo kasnije.
Godine do raspada Jugoslavije obeležiće putovanja u inostranstvo. Tu i tamo biće i nekog izleta po Srbiji. Na primer, izlet na Rtanj u zimu 1978. godine, koji je organizovala omladinska organizacija Instituta; tom prilikom smo obišli i Boljevac, Bor i Zaječar. Jeste sramota, ali u tim gradovima više nikada nisam bio.
Osamdesete su uglavnom bile okrenute putovanjima u inostranstvo. Ako je i bilo poseta mestima u Srbiji, uglavnom se radilo o proputovanjima.
Izleti sa Fakultetom
Devedesete su uglavnom donele izlete koje je organizovala sindikalna organizacija Fakulteta. Bila je to prilika da vidim mnoga mesta na kojima ranije nisam bio.
Opšta situacija u zemlji, sankcije, inflacija, kasnije bombardovanje, uticala je na društveni život na Fakultetu. Tokom devedesetih se on uglavnom odvijao kroz drugarske večeri povodom Dana Fakulteta i izlete na kraju školske godine. Uglavnom je bilo reči o jednodnevnim izletima, u okviru kojih smo posećivali kulturno-istorijske znamenitosti Srbije.
Na kraju školske 1991/92. godine napravili smo izlet u Ivanjicu. Usput smo posetili motel „Mlinarev san” na Velikom Rzavu u blizini Arilja i obišli crkvu Svetog Ahilija, zadužbinu kralja Dragutina. Nakon toga smo produžili do Kušića i dalje do Javora i spomenika majoru Iliću. Posle toga smo se vratili u Ivanjicu na ručak u restoranu „Vidik” iznad hidrocentrale na Moravici.
Tražeći fotografije kojima bih ilustrovao svoje boravke po banjama i planinama, setih se izleta na Zlatibor i u banju Prilički kiseljak. Mislim da je to bilo 1958. i 1959. godine. Prema ljudima koji se nalaze na slikama mogu da zaključim da su te izlete organizovale razne društvene organizacije, na primer Savez boraca.
Dok pišem ove redove, prisećam se pojedinosti. Na Zlatiboru je u to vreme postojala zemljoradnička zadruga „Čigota”, poznata po mlečnim proizvodima. Naša prijateljica tetka Jela je sve vreme postavljala isto pitanje: „Kad ćemo u “Gigotu” na kiselo mleko?”
Sećam se i da je u vreme kada smo mi bili na Zlatiboru stric Vojo sa porodicom putovao na more. Videli smo se sa njima tamo, gde je njihov autobus stao na pauzu.
Na Zlatiboru sa prijateljima
Na izlet u Prilički kiseljak naredne godine išli smo familijarno. O tome svedoče i slike napravljene tom prilikom. Prethodne godine je tata kupio foto-aparat Altix, pa smo mogli da zabeležimo poneki trenutak sa putovanja.
Familija u Priličkom kiseljaku
Izleti sa bankom
Mama je radila u lokalnoj banci u Čačku, koja je veoma često organizovala sindikalne izlete. Kolektiv je bio relativno mali, pa su ti izleti bili prilika da se zaposleni druže i porodično.
Zahvaljujući njima imao sam prilike da upoznam planine kao što su Kopaonik, Maljen, Goč i Rudnik. Tu su bile i posete nekim manifestacijama u gradovima Srbije, „Nušićijadi” u Ivanjici i „Župskoj berbi” u Aleksandrovcu.
Kopaonik
Prvi izlet na koji smo išli sa bankom bio je odlazak na Kopaonik. Čini mi se da je to bilo 1962. godine, i bilo je to moje prvo putovanje dolinom Ibra.
Tada se na Kopaonik išlo iz Rudnice, tako da smo prošli kroz Rašku. Sećam se onih rudarskih korpi koje su prevozile rudu sistemom žičare i koje su na izlasku iz Raške prelazile preko puta. Vožnja dolinom Ibra bila je posebno zanimljiva, sa pogledom na bukove dok se voda penuša udarajući u stene.
Na takve izlete se hrana obično nosila, pa smo ispred Doma „Olga Dedijer” ručali na livadi. Dan smo proveli u šetnji padinama Kopaonika. Posebno sam bio oduševljen mnogobrojnim izvorima hladne vode. Pošto je bio jul, padine su bile u bojama planinskog cveća, a nailazili smo i na čitave delove planine pod borovnicama.
Dom “Olga Dedijer” nekada
Noć smo proveli u vili iznad Sunčane doline. Nažalost, do sledeće posete Kopaoniku proći će više od dve decenije, ponovo ću tamo boraviti pokušavajući da postanem skijaš.
Maljen
Izlet na Maljen 1962. godine bio je zapravo odlazak na izletište Divčibare. To izletište je relativno blizu Čačka, ali se tada do njega moglo doći samo putem koji od Požege, preko Kosjerića, vodi ka Valjevu.
Za taj izlet vezana je dogodovština sa spavanjem. Ne sećam se kako je do toga došlo, ali ispostavilo se da nemamo obezbeđeno prenoćište. Pošto nije bilo druge dece, ja sam iskoristio priliku i prespavao na zadnjem sedištu autobusa, sa glavom u maminom krilu. Muškarci su se snašli i noć proveli u senu.
Na Divčibarama
Na povratku se nismo vraćali preko Ovčar Banje, već smo u Kratovskoj steni skrenuli ka Lučanima i Guči. Na prevoju Karaula smo napravili pauzu, tokom koje je napravljena i ova fotografija.
Na Karauli u povratku sa Divčibara
Početkom šezdesetih godina počele su da se održavaju različite manifestacije. Jedna od prvih bio je Sabor trubača u Guči, prvi put održan 1961. godine. O svojim doživljajima sa te manifestacije pisaću na drugom mestu. Ovde ću pomenuti dve druge, kojima sam prisustvovao zahvaljujući bankarskim izletima.
Kada nam se država svela na teritoriju nekadašnje jugoslovenske republike Srbije, jedan kolega je napravio zanimljiv komentar. Pomalo vulgarno, rekao je da se Srbijom može proputovati, a da se ne mora nigde prenoćiti.
To se svakako najviše odnosi na nas iz srca Šumadije, koji smo podjednako udaljeni od svih delova Srbije ako uopšte Čačak pripada Šumadiji. Ono što je za nas iz središta države sigurno jeste da nam je Srbija na dlanu.
Moja putovanja po njoj uglavnom su bila jednodnevna, ili su u najboljem slučaju podrazumevala jedno noćenje. Takvih putovanja, ili bolje rečeno izleta, bilo je jako mnogo. Nažalost, ostalo je puno delova Srbije u kojima nisam bio. To delimično moram da zahvalim onom poslovičnom, ima vremena. A vremena je uvek bilo malo.
Sada, kada sam zakoračio u osmu deceniju života, možda još uvek imam želju da prokrstarim Srbijom. Za to će, nadam se, konačno biti vremena.
Dok ne bude svežih zapisa, hajde da se prisetim onoga što sam do sada video. Biću neskroman ako kažem da se sećam svih predela u kojima sam bio. Teško da ću moći da se prisetim svakog detalja sa tih izleta, ali bar ću pokušati da se setim onih mesta koja su na mene ostavila poseban utisak.
Zanimljivo je da sam neke delove Srbije, kao što je Vojvodina, upoznao tek u ovom veku. Pokušaću da svoje sećanje na putovanja izložim hronološki, čini mi se da ću se tako najlakše setiti i mesta i događaja.
Prvo putovanje
Moje prvo putovanje bio je jednodnevni izlet na Kadinjaču, 1956. godine. Bio sam suviše mali da bih ga pamtio, imao sam nepune tri godine. Čak ni par fotografija napravljenih tom prilikom ne budi sećanje. Stariji i deca su na taj izlet išli autobusom, a ostali kamionom. Sećam se samo da sam tražio da iz autobusa pređem u kamion, gde su bili moji roditelji.
Prvi put u Beogradu
Sledeće godine se sa majkom uputih u Beograd. U to vreme je glavni prevoz prema glavnom gradu bio voz, popularni „Ćira”. Ostali smo par dana.
Boravili smo kod strica Alekse, koji je tada živeo u Zemunu, u ulici Jakuba Kuburovića. Sećam se da smo sa strina Fanikom išli u Zoološki vrt i da smo u onom parku pored sedeli na klupi i jeli pirinčaru koju je strina napravila. Ujak Vladan mi je u prodavnici muzičkih instrumenata u ulici Maršala Tita kupio malu tamburu.
Sajam
U Beogradu se ponovo nađoh u maju 1958. godine, povodom posete Sajmu tehnike.
U avgustu 1957. u Beogradu je organizovan Sajam tehnike, prva sajamska manifestacija posle Drugog svetskog rata. Za tu namenu izgrađen je novi sajamski prostor pored Save. Poseban utisak je ostavljala Hala 1, sa kružnom kupolom prečnika sto devet metara, najvećom kupolom na svetu napravljenom od prednapregnutog betona. Projektanti su bili arhitekta Milorad Pantović i građevinski inženjeri Branko Žeželj i Milan Krstić; hala je građena od 1954. do 1957. godine. Tokom Sajma tehnike 1958. iz studija smeštenog na Sajmu Televizija Beograd je emitovala svoju prvu emisiju.
Poseta Sajmu tehnike 1958. godine u Beogradu
Noć kod upravnika kupatila
Moj stric Aleksandar je sa porodicom živeo u malom stanu u Zemunu. Pored njih troje, trebalo je da se smesti i nas devetoro iz Čačka. Moja majka je predložila da nas troje iskoristimo poziv njenog brata od tetke, Sredoja, i budemo njegovi gosti. On je bio upravnik javnog kupatila „Dunav” u ulici Cara Dušana i stanovao je u dvorištu kupatila. Do tamo smo lako stigli tramvajem.
Ispostaviće se da njegova gospođa, jedna ogromna žena, nije bila baš oduševljena našom posetom. Imala je neku gošću kojoj je posvećivala punu pažnju. Sve vreme je pravila veštačke cvetove, što je izgleda bilo njeno zanimanje. Koliko se sećam, Sredoje je pokušavao da pokaže gostoprimstvo, osećajući se neprijatno zbog njenog ponašanja. Mi smo se brzo povukli u sobu, a ujutru, i pored njegovog navaljivanja da doručkujemo, potrudili smo se da što pre odemo. Sledeću noć ipak provedosmo u Zemunu.
Banje i planine
Jedno od obeležja doba socijalizma bili su i sindikalni izleti. Tata je radio u „Slobodi”; zbog veličine preduzeća sindikalnih izleta nije bilo, ali je postojao veoma velik broj društava i udruženja koja su organizovala izlete za svoje članove. Tata je bio član planinarskog društva „Sloboda”, pa je i mene početkom šezdesetih učlanio.
Društvo je organizovalo mnogobrojne izlete, ali mi nismo išli tako često. Sećam se dvodnevnog izleta na Jastrebac i izleta u Vrnjačku Banju. Bili smo jedne nedelje i u Mataruškoj Banji, gde se održavalo takmičenje planinara u orijentacionom kretanju. Tom prilikom smo posetili i manastir Žiču, kao i crkvu Kosturnicu u njegovoj blizini, u kojoj su položene kosti mučenika stradalih za vreme turskog ropstva.
Crkva kosturnica u Žiči
Izleti sa planinarskim društvom po pravilu su bili vezani za neku od njihovih akcija, takmičenje u orijentaciji, ili godišnje sletove planinara Srbije, kada su se na nekoj od planina okupljali članovi društava iz cele republike.
Zagrejanost za jedrenje pokazala se već početkom jeseni iste te 1989. godine, kada smo odlučili da se ponovo otisnemo put Jadrana. Ovoga puta ekipa je bila manja, samo nas sedmoro. Za početak smo odabrali Rovinj.
Rovinj
Do Rovinja putujemo vozom linijom Beograd–Pula, koja ide na zapad sve do Divače, a onda okreće na jug. Poslednja stanica nam je Kanfanar, odakle se autobusom vozimo do odredišta. Marina se nalazi na suprotnom kraju od starog grada, kojim dominira crkva Svete Eufemije; preko puta marine je ostrvo Sveta Katarina.
Cilj jesenje ture je jedrenje na jug do Kornata i povratak u Rovinj. Pošto smo već uhodani u prijem jedrilice, brzo se pakujemo i krećemo put marine u Pomeru, na samom jugu Istre.
Marina u Pomeru
Ne sećam se svih mesta na kojima smo konačili, osim onih na ostrvu Rabu, Raba i Supetarske Drage. Doduše, u Supetarsku Dragu smo se sklonili prinudno, bežeći od čuvene senjske bure, koja nas je uhvatila baš kod Golog otoka. Buru ćemo doživeti i dok smo plovili pored Suska i Unija; tada ćemo se skloniti u jednu od uvala kod Malog Lošinja. Čini mi se da smo jednu noć proveli i u uvali na Premudi.
Ostrvo Rab
Svet je ipak mali
Poslednju noć sidrimo u luci Pula. U to vreme se neke naše kolege nalaze službeno u Puli, pa koristimo priliku da se vidimo. Ujutru se kroz Fažanski kanal, pored Brionskih ostrva, vraćamo u Rovinj.
Dok čekamo autobus za Kanfanar, Kraka i ja uživamo u pogledu sa brda na kome se nalazi crkva Svete Eufemije. U jesen 1989. već se osećala bura koja će narednih godina dovesti do raspada Jugoslavije. Iako će se Istra pokazati kao drugačija regija u odnosu na ostatak Hrvatske, nekako smo se osećali pomalo nelagodno dok smo čekali voz iz Pule koji će nas vratiti u Beograd.
Kraj je bio na vidiku
Godina 1990. bila je po mnogo čemu prekretnica u mom životu. Odlučio sam da napustim Institut „Mihajlo Pupin” i sreću potražim na Tehničkom fakultetu u Čačku. Zbog zaostalih poslova i dalje ću živeti na relaciji Čačak–Beograd. Valjda jedino te godine nisam mnogo razmišljao o troškovima. Putovao sam kao nikada ranije, a bogami ni kasnije; kući sam svraćao tek toliko da promenim garderobu.
S proleća su počeli višestranački izbori, koji su u Sloveniji, a zatim i u Hrvatskoj, značili silazak Saveza komunista sa vlasti. U takvim okolnostima po treći put sam se našao na Jadranu zbog jedrenja.
Ovoga puta smo odlučili da povežemo prethodna dva jedrenja i obiđemo Kornatski arhipelag. Time bismo praktično prokrstarili celu jugoslovensku obalu Jadrana, tačnije onaj njen deo u kome ima mnogo ostrva. Za polazište smo izabrali marinu u Jezerima na ostrvu Murteru.
ACI marina Jezera na Murteru
Postali smo mi i oni
Prema Jadranu putujemo vozom na relaciji Beograd–Split. U Perkoviću presedamo u lokalni voz do Šibenika. Poslednja je dekada juna. Višestranački izbori u Hrvatskoj održani su početkom maja i pobedila je Hrvatska demokratska zajednica. Na košarkaškom igralištu pored stanice iscrtani su njeni simboli i poruke podrške.
Od Šibenika do Murtera ide se autobusom. Pošto imam vremena do polaska, Boško i ja se penjemo do pijace, da vidimo isplati li nam se da tu kupimo voće i povrće za narednih sedam dana. Usput nailazimo na natpise koji pozivaju na smrt Srba. Nimalo se ne osećamo prijatno.
Namirnice kupujemo na Murteru. Meni zapada da nosim džak sa krompirom, pa malo zaostajem za ostalima, koji prilično bučno idu ka marini. Prolazim pored grupe meštana koji sede na parapetu pored trotoara. Čujem komentar: „Ovi mora da su Slobodanovi.”
Po dolasku u marinu čeka nas standardna procedura. Ovoga puta plovimo sa dve jedrilice, sa sedmočlanim posadama. Ne sećam se svih mesta gde smo prenoćili; jednu noć smo bili u marini na ostrvu Žutu, a jednu u uvali Telašćici na Dugom otoku.
ACI marina na ostrvu Žutu
Ja se opraštam…
Poslednje veče provodimo u Vodicama. Sidrimo u samoj luci i izlazimo na večeru u jedan od restorana na rivi. Pomalo se osećamo neprijatno. Pogotovu kada jedan pijan čovek, po svoj prilici građevinski radnik, teturajući se rivom zapeva „Oj, vojvodo Sinđeliću”.
Po povratku u marinu Jezera završavamo administrativne obaveze i žurimo na voz. Par dana po povratku u Beograd pravimo večerinku kod Boška, čime se to jedrenje praktično završava.
Iako je raspad Jugoslavije faktički bio stvar vremena, opet smo odlučili da nastavimo tradiciju. Potvrdio sam svoje učešće u novoj ekspediciji, ali je razvoj događaja uticao da se to, bar što se mene tiče, ne dogodi. Za početak jedrenja ponovo su izabrali Split. Samo jedrenje je uglavnom prošlo bez problema. Ali povratak je doneo silne nevolje. Neki su imali velikih neprijatnosti u vozu koji ih je vraćao u Beograd. Neki su se odlučili za avion, ali je i tu bilo komplikacija.
