Ovih dana sam često na Moravi. Nažalost, razlog nije kupanje kao nekada. Lepi septembarski dani i mnogobrojni kafići kod brane pravo su mesto za susret sa prijateljima, pogotovu u ovo doba korone, kada se zahteva fizička distanca.
Posle bedema, i ovaj prostor između fudbalskog stadiona i obale Morave popločan je i uređen. Već nekoliko godina to je kultno mesto Čačana, pogotovu tokom leta, jer se pored bežanja od vrućine ovde povremeno održavaju i kulturna zbivanja, pre svega muzički koncerti. Izgradnjom brane u okviru sportskog centra „Mladost” bilo je predviđeno i formiranje jezera na kome bi se Čačani rashlađivali. Međutim, zagađenost Morave tu vrstu uživanja pruža samo najhrabrijima. A često ni brana nije spuštena, pa i njima preostaje uglavnom brčkanje.
Posle ispijenog pića i razgovora sa kolegama krenuh kući. Kolima se do brane i takozvane gradske plaže može doći kroz deo grada koji se naziva Košutnjak. Glavni put je ulica Ilije Garašanina, koja prolazi pored nekadašnjeg imanja mog pradede Živojina Jovaševića. Tu je nekada kopana zemlja za ciglu, kada su moji roditelji pravili kuću. Nekada je ovde postojala tek poneka kuća, uglavnom uz ulicu Vojvode Stepe. A danas je to pravo naselje.
U zaboravu
Kada sam počeo da pišem, u glavi mi je bila Morava. Jer par stotina metara uzvodno od brane nalazi se jedno od čačanskih blaga, takozvana Suva Morava. Radi se o rečnom ostrvu, adi, koja se proteže od Rastoka, gde se Morava delila na dva rukavca, a koji se ponovo spajaju kod fudbalskog igrališta. Bojim se da malo Čačana zna da se na samo kilometar od centra grada nalazi prava divljina.
Pogled na Suvu Moravu, zaraslu u zelenilo, podseti me na vreme kada je Morava bila „naše more”. Setih se svih onih plaža na koje me je tata kao dete vodio, ili na koje sam kasnije odlazio sa društvom.
Moravske plaže
Počev od Ciganske plaže, gde smo se najčešće kupali, i do koje se dolazilo uskim puteljkom od Raskrsnica ili prašnjavim putevima kojima su taljigaši izvlačili pesak i šoder sa Morave, to su današnje ulice 420 i Filipa Višnjića. Nažalost, deo moravskog korita gde se nalazila Ciganska plaža danas je presušio; slabo se i poznaje da je tuda nekada tekla Morava.
Setih se čuvenog Pavlovog vira ispod Rastoka. A ni mesto gde se sada Morava deli na rukavce nije tamo gde su nekada bile Rastoke. Nekadašnja Suva Morava se značajno smanjila, ali je još uvek dovoljno velika da bi mogla da postane čačanska Ada Ciganlija.
Setih se kupanja „Kod panja”, naspram igrališta. Naravno, ne sme se zaboraviti ni najpoznatija čačanska plaža, Cvetnjak. A ponekad smo se kupali i kod mosta, u čuvenom vrbaku. Najzanimljivije je bilo kada bi se u četiri sata popodne dizala brana u Parmencu: nivo Morave se dizao, a reka postajala mnogo brža. O kupanju kod visećeg mosta u Riđagama mogao sam samo da sanjam, i da čekam neka druga vremena kada ću se i tamo okupati.
Izgubljen u pogledu
Zastadoh pored kola, pogledah na Moravu i na Ovčar i Kablar u daljini, i zamislih se. Setih se svega onoga što napisah, ali osta dilema: koliko onih koji su sedeli u kafićima zna kakva je Morava nekada bila i šta je značila za Čačak? Da li znaju da je ovu našu dolinu čuveni putopisac Evlija Čelebija uporedio sa rajskom baštom?
O čemu će se pisati u budućnosti? A Morava je bila naša prošlost i, hteli mi to ili ne, naša je i budućnost.