Iako sam u Sarajevu boravio četiri meseca, ne mogu da kažem da sam ga upoznao, jer sam se uglavnom kretao utabanim stazama, Nedžarići–Baščaršija ili Baščaršija–Ilidža–Vrelo Bosne. Istina, ova druga ruta bila je mnogo ređa; obično je podrazumevala odlazak na ručak u restoran „Kamin”, koji se nalazio pored staze što je vodila od Ilidže prema mostu na Željeznici i dalje prema Banji Ilidži.
Gotovo tri decenije kasnije bio sam član Komisije za odbranu doktorske disertacije na Elektrotehničkom fakultetu u Istočnom Sarajevu. Posle odbrane, proslava je bila zakazana u restoranu „Kamin”. Pomenuh da sam kao vojnik često odlazio u istoimeni restoran na Ilidži. Saznadoh da su vlasnici isti, samo su, posle svih događanja u BiH i naravno u Sarajevu, restoran otvorili u Kasindolu.
Kad sam se malo odomaćio u kasarni, počeo sam da izlazim svaki dan posle radnog vremena. Bilo je leto, a u to vreme Sarajevo zna da bude baš vruće. Ljudi su bili na godišnjim odmorima, pa je grad pomalo delovao pusto. Svaki izlazak u grad podrazumevao je odlazak u ćevabdžinicu „Željo” na, „deset upola, s lukom”.
Posle toga se podrazumevao odlazak u neku poslastičarnicu na kolače. Najčešće sam išao u „Egipat”, na onaj njihov karamel-sladoled. U „Carigrad” sam išao na baklave i šampite; bile su veće i od onih u Čačku kod „Pelivana”. Kod „Ramisa” sam išao na torte, moguće da se već tada mesto gde se nalazila ta poslastičarnica zvalo „Slatko ćoše”. Ponekad sam išao na burek ili pite u neku od mnogobrojnih buregdžinica na Baščaršiji.
Onda sam u jednom trenutku shvatio da bez veze izlazim tako rano u grad, pa sam počeo da praktikujem popodnevni odmor i izlazak tek oko pet popodne. U to vreme se u Sarajevu pojavio nov tip kafana, kafići. Baš je u Sarajevu otvoren prvi kafić u Jugoslaviji, „Lisac” u Titovoj ulici. Pored njega, najpoznatiji su bili „Stari sat” u Logavinoj ulici, „MP” braće Mujkić na Baščaršiji, „Gong” i, naravno, „Davor”, pevača „Indeksa” Davorina Popovića Pimpeka. Treba se podsetiti da je prvi kafić u Beogradu, „Zlatni papagaj”, otvoren tek 1980. godine, i to od strane košarkaša Dragana Kapičića. Tokom boravka u Sarajevu posetio sam i piceriju „Borsalino” na Alipašinom polju.
Jednog dana kupih sladoled u „Egiptu” i krenuh prema Vječnoj vatri. Ispred Katedrale naiđoh na dežurnog garnizona u pratnji vojne policije. Brzo kornet prebacih u levu ruku i propisno pozdravih starešinu. Major je primetio da nešto držim u levoj ruci, jer nisam pozdravio ispruženih prstiju, pa šaljivo prokomentarisa: „Stažo, stažo…” Česta destinacija pri izlascima u grad bila je i Glavna pošta, odakle sam se javljao mojima kući.
Tokom boravka uspostavih kontakt sa drugom iz osnovne škole Draganom Paponjkom, čija se porodica preselila u Sarajevo 1968. godine. Živeli su na Alipašinom polju. Jednog popodneva posetih ga i posedeh u prijatnom razgovoru sa njim i njegovom majkom. Kada su počeli događaji devedesetih, čuh da se preselio u Švajcarsku. Ne tako davno, od njegovog rođaka Neše, saznadoh da je, nažalost, preminuo.
Iako su dani u Sarajevu proticali uglavnom jednolično, to ne znači da sam bio nezadovoljan tim četvoromesečnim boravkom u gradu na Miljacki. Upoznao sam neke zanimljive ljude, uživao u gastronomiji grada i uglavnom proveo bezbrižne vojničke dane.