Sećanja
Iako u Sarajevu i okolini ostadoh samo četiri meseca, po sećanjima i meni samom se čini da je to bilo mnogo duže. Kao što sam rekao, u bataljonu su tada preovlađivali podoficiri. Najviše ih je bilo takozvanih klasića, koji su u Nedžariće stigli posle završene podoficirske škole u Kraljevu. To je bila njena poslednja klasa, pošto je škola zatim preseljena u Rajlovac pored Sarajeva. Pošto su bili godinu dana mlađi od mene, brzo sam se sprijateljio sa nekima od njih, posebno sa starijim vodnikom Milanom Mišićem, rodom iz okoline Novog Sada.
Među starešinama nađoh i jednog relativno bliskog rođaka, Desimira Savićevića. Kada dođe do raspada Jugoslavije, on će se nastaniti u Čačku i radiće na aerodromu u Lađevcima. Stanovaće u mom komšiluku, ali će, nažalost, preminuti pre neku godinu.
Dobar deo podoficira nalazio se u fazi doškolovavanja, sa ciljem da jednog dana postanu oficiri. To se u to vreme moglo postići završavanjem Akademije, nekog fakulteta ili više škole. Mišić je studirao Višu PTT školu, vodnik Milevski Akademiju, a vodnik, čini mi se, Tečić, Ekonomski fakultet. Svi su kuburili sa matematikom, pa sam im ja bio dobrodošao kao pomoć. Jedno vreme sam morao da pravim raspored časova da bih svima mogao da izađem u susret.
Od vojnika sam se najviše družio sa četnim evidentičarom Željkom Milošem iz Osijeka i sa Savom Stojanovićem, evidentičarom u Drugoj četi. On je bio rodom iz okoline Leskovca, studirao je matematiku u Nišu, pa brzo nađosmo zajedničke poznanike. Inače, trudio sam se da sa vojnicima održavam korektan odnos, iako im nisam bio neposredni starešina, i da im kao stariji budem od pomoći. Oni su to umeli da cene.
Džimi
Kada sam stigao u Nedžariće, jedan od prvih vojnika koje sam upoznao bio je Nedžmi Hajredinaj iz okoline Zvečana. Vojnici su ga zvali Džimi. Bio je vojnik naše čete. Relativno brzo sam stekao njegovo poverenje, jer ga jednostavno nisam ignorisao. Sve vreme je boravio u Nedžarićima, uglavnom bez obaveza. U razgovoru mi je rekao da je oženjen i da ima sina. Čini mi se da je bio pedeset devetog godišta, dakle, imao je jedva dvadeset godina. Uglavnom je švrljao po kasarni bez nekih obaveza, što nije smetalo ni starešinama ni vojsci.
Uvek je sa njim bilo nekih zgoda, uglavnom šaljivih. Jedne prilike, kada sam bio komandir straže, došao je i pitao me da li može da ode u komšiluk kasarne, gde navodno ima devojku. Naime, u delu kasarne koji se nalazio uz ulicu što se spuštala prema Stupu postojao je bogaz koji su vojnici koristili da se iskradu napolje. Dozvolio sam mu, uz uslov da se vrati do pet sati. Vratio se na vreme i pitao može li da ostane još pola sata. Pošto je bio poslušan, dozvolio sam mu dodatno vreme.
Kad je u jedinicu stigao novi desetar, koji je stvari posmatrao kao da ima đozluke, nastali su problemi sa Džimijem. Jednostavno, hteo je da ga nepotrebno disciplinuje, a to nije bilo potrebno. Trebalo mu je malo vremena da to shvati. Kad sam se u oktobru vratio sa odsustva, zatekla me je vest da je Džimi napravio glupost: upalio je kampanjolu i, pošto nije znao da vozi, zakucao se u zid magacina. Odmah sam znao da je u tome imao „pomagače” i lako sam ih otkrio. Bila su to tri dobra momka, dvojica iz naših krajeva i jedan Slovenac. Džimi je završio u intendantskom vodu. Po kasarnskom krugu išao je sa velikim tranzistorskim prijemnikom na ramenu i pravio se blentav.
Čeda
Prođe nekoliko godina od mog boravka u Nedžarićima. Svratih do jednog kolege koji je živeo na Novom Beogradu. Dok sam čekao da neko otvori vrata, na susednim vratima videh ime Čedomir Dimitrijević. Podseti me na zastavnika istog imena i prezimena iz Tehničkog voda. Kad uđoh, prvo upitah kolegu za komšiju. Lakonski mi odgovori: „Ma, neki dosadni zastavnik.” Nije mi bilo teško da saberem dva i dva.
U bataljonu je postojao Tehnički vod, čiji je zadatak bio da održava sredstva veze. Čini mi se da je komandir voda bio zastavnik Đukanović. Relativno brzo sam upoznao zastavnika Čedu, koji je vodio radionicu u Nedžarićima. Iznenadio sam se opremom kojom je radionica raspolagala, bilo je tu boljih instrumenata nego što smo ih mi imali u Institutu. Recimo, najsavremeniji Tektronixov analizator spektra, osciloskopi.
Kad je saznao da sam inženjer sa iskustvom, Čeda je odmah rešio da me iskoristi da ga naučim da koristi analizator spektra. Tu je došlo do „sukoba” dve koncepcije, što me je na kraju i oslobodilo muka. Ja sam želeo da ga sa mogućnostima analizatora upoznam na praktičnim primerima. Međutim, on je izvadio uputstvo od nekih hiljadu strana i tražio da krenemo od početka, stranicu po stranicu. Smatrao sam da je to besmisleno, ali je on bio uporan, toliko da mi se, na moje veliko zadovoljstvo, zahvalio na saradnji.
Vojnici
Iako je od tada prošlo više od četiri decenije, sećam se mnogih vojnika sa kojima sam delio vojničke dane. Pored Mike i mene, u bataljon kasnije dođoše još dvojica stažista. Obojica pravnici, jedan iz Nikšića, drugi iz Bijeljine. Nažalost, ne sećam im se imena. Rekoh već da sam se dosta družio sa četnim evidentičarom Željkom Milošem iz Osijeka.
Sećam se vojnika iz Novske, koji je znao da se napije; jednom je u kasarnu došao toliko pijan da sam morao da ga kupam u toaletu. Ili lenjog Sava sa Bukovice kod Ivanjice, pamtim kako su me njih dvojica prepali da se ne poubijaju prilikom smene straže. Morao sam da razdužim nove čizme koje su njemu odgovarale, jer sam žurio na avion, a on nije došao na vreme u magacin.
Ili onu trojku, Pantelića iz Prilika, malog iz Ribnice i Alojza Permea iz Celja, koja je bila nerazdvojna. To je ona trojka koja je upalila kampanjolu i omogućila Džimiju da se zakuca. Sećam se i malog Rista Jovanovskog iz Resena, koji me je dobro izrezilio zato što je morao da čeka na regularnu smenu straže. Nije znao da su dežurni oficiri iz dosade krenuli da kontrolišu kako komandir straže obavlja dužnost.
Bilo je i drugih, ali su sećanja pomalo izbledela. Jedan vojnik koga sam upoznao i sa kojim sam skoro svakog dana u vreme ručka porazgovarao postaće kasnije poznat celoj Jugoslaviji. Bio je to Bogić Bogićević, koji će dogurati do člana Predsedništva SFRJ. U to vreme bio je predsednik omladine BiH, a kasnije će istu funkciju vršiti i na nivou Jugoslavije.
Starešine
Već sam pomenuo neke od starešina. Komandanta bataljona Boža Vrliku retko smo viđali; radni dan uglavnom je provodio u svojoj kancelariji. Njegovog zamenika, majora Redžepagića, redovno smo viđali, jer je stalno špartao kasarnskim krugom. Delovao je vojnički strogo, ali u suštini nije bio takav. Sećam se kako je rezolutno sprečio raspisivanje poternice za dvojicom vojnika koji su bez dozvole napustili jedinicu i otišli kući.
Naš komandir čete Milan Stanimirović bio je pravi starešina, iako je imao samo dvadeset sedam godina. Imaće lepu vojničku karijeru, stići će do generalskog čina. Njegov zamenik, potporučnik Muhamed Radonja, nije mi se svideo već na prvi pogled. Tek završene Akademije, sa oreolom prvaka RV i PVO u bacanju kugle, svoje pravo lice pokazivao je na sportskom terenu. Posle marende smo obično igrali fudbal ili košarku. Nisu mu bile dovoljne ni snaga ni visina, bio je izrazito grub. I uvek je cinično reagovao ako bi mu neko ukazao na to.
Kao što sam rekao, najveći broj starešina, u to vreme podoficira, bio mi je blizak po godinama. Pošto je naš bataljon bio operativna jedinica, uglavnom su boravili na objektima na Jahorini. Kada nisu bili na smeni, nisu imali mnogo obaveza u kasarni. Na jutarnjem sastanku komandir bi obično podelio zadatke, a posle sastanka starešine su se po pravilu okupljale u komandi, gde su se prepričavali događaji od prethodne večeri.
Pošto se radilo o mladim ljudima koji još nisu zasnovali porodice, izlazak u grad bio je logičan izbor. Sarajevo je u to vreme, po mogućnostima za provod mladih, bilo daleko ispred Beograda. Starešine su se kretale u krugu poznatih sportista, u to vreme Sarajevo je bilo jedan od vodećih sportskih centara Jugoslavije. Zahvaljujući tome upoznao sam, recimo, Željka Vidovića, beka FK Sarajevo i reprezentativca Jugoslavije.