Odoh u plavce
Julske praznike provedoh u Čačku. Uveče 7. jula stigoh u Beograd i zajedno sa Miodragom Stojanovićem krenuh vozom za Sarajevo. Stigosmo u ranu zoru. Do polaska tramvaja vreme provedosmo u vojnoj kancelariji na autobuskoj stanici. Od tramvajske stanice Nedžarići do naše kasarne ima par stotina metara. Pošto smo došli oko pet sati, stražar na kapiji nas odvede u komandu. U sedam počeše da dolaze starešine i krenu naš vojnički život u 321. bataljonu veze RV i PVO JNA.
Vrlo brzo ćemo saznati da naš bataljon opslužuje Rezervno komandno mesto RV i PVO. S obzirom na značaj jedinice i objekata na kojima se nalaze njene starešine i vojnici, potpisaćemo izjavu da smo sa tim upoznati i da to ima nivo „državne tajne”. Rasporediše nas u Prvu četu, čiji je komandir bio poručnik Milan Stanimirović, a njegov zamenik potporučnik Muhamed Radonja. Pošto je jedinica pripadala RV i PVO, zadužismo plave uniforme. Komandant bataljona bio je potpukovnik Božo Vrlika, a njegov zamenik major Hasan Redžepagić.
Iako ću u Sarajevu, odnosno Nedžarićima, provesti nepuna četiri meseca, iz ove perspektive izgleda kao da sam tamo proveo mnogo više vremena. Vrlo brzo shvatih da je atmosfera sasvim drugačija od one u kojoj sam bio u Beogradu, nezavisno od toga što sam od prethodnih sedam meseci više od polovine proveo u režimu vanrednog stanja. U suštini, za vojsku u kasarni u Nedžarićima nije bilo mnogo posla: davanje straže, požarstvo, dežurstvo i održavanje higijene.
Dani su uglavnom proticali jednolično, ali ne i nezanimljivo. Mi stažisti smo spavali sa ostalom vojskom, ali nas ujutru niko nije terao da ustajemo rano. Ustajali smo tek toliko ranije da prisustvujemo jutarnjoj smotri, koju je komandir čete vršio odmah iza sedam sati. Nakon toga smo prisustvovali četnom sastanku starešina, na kome su raspoređivani radni zadaci za taj dan. Posle sastanka obično je sledilo sedenje u komandi uz kafu.
Neko novo iskustvo
Starešine su uglavnom bili mladi ljudi, najviše njih od dvadeset šest do dvadeset sedam godina. Uglavnom su to bili podoficiri koji su završili podoficirsku školu u Kraljevu. Oficiri su većinom imali završenu Vazduhoplovnu akademiju u Rajlovcu. Bilo je i nekoliko onih koji su završili Letačku akademiju u Zadru, ali zbog različitih problema nisu mogli da lete, pa su posao našli u ovakvim jedinicama.
Tokom kafe mogle su se čuti različite informacije iz sarajevske čaršije. Pošto je bio aktuelan prelazni rok u fudbalu, dosta se pričalo o tome gde će pojedini sarajevski asovi nastaviti karijeru. U to vreme se mnogo pričalo o prelasku Safeta Sušića u „Partizan”. U 9.30 se išlo na marendu, a posle toga su sledile sportske aktivnosti.
Pošto sam osetio kakav režim vlada u jedinici, prilikom jednog od prvih telefonskih razgovora zatražio sam od mojih da mi pošalju sportsku opremu, tako da sam mogao da budem aktivan učesnik sportskog života u bataljonu.
Kao stažista imao sam pravo da svaki dan izlazim u grad. To sam na početku boravka u Nedžarićima izdašno koristio: čim bi starešine otišle kući, oblačio sam izlaznu uniformu i odlazio u grad. Vrlo brzo sam shvatio da je to besmisleno, jer je Sarajevo u letnjim danima baš toplo i nije nimalo zgodno bazati ulicama po vrućini. Zato sam posle ručka počeo prvo da odem na popodnevni odmor, pa sam u grad izlazio tek kada sunce malo posustane.
Obaveze stažiste
Vodnici stažisti nisu imali mnogo posla. Povremeno smo vršili dužnost komandira straže i takozvanog mlađeg dežurnog bataljona, to je podrazumevalo da dežuram noću umesto dežurnog oficira. Tokom obe ove dužnosti doživeo sam zanimljive dogodovštine.
U dva navrata smo po sedam dana proveli na Jahorini: krajem jula na predajnom centru, a u drugoj polovini septembra u komandnom objektu. Jedinica na predajnom centru živela je poput jedne porodice. Za takav način života najzaslužniji je bio komandir jedinice, stariji vodnik Vladimir Vujović. Nažalost, poginuće tokom bombardovanja 1999. godine, na brdu Straževica kod Beograda.
Posada centra je brojala desetak vojnika, koji su se starali o uređajima preko kojih se obezbeđivao radio-saobraćaj u okviru službi RV i PVO. Imali su svog kuvara, koji je spremao hranu, ali ne prema službenom jelovniku, već prema dogovoru sa vojnicima. U to vreme kuvar je bio Zlatko Borko iz Čakovca, u građanstvu profesionalni kuvar u tamošnjem hotelu. Za Dan ustanka BiH, 27. jula, okrenusmo jagnje na ražnju.
Boravak u komandnom centru pamtim po hotelskom smeštaju: zasebna soba, vojnik te poslužuje tokom obeda, a posle ručka sportske aktivnosti u fiskulturnoj sali. Jednog dana izađoh da se prošetam oko objekta i naiđoh na borovnice. Zauzet branjem, ne primetih da se navukla gusta magla. Srećom, orijentisah se po lavežu pasa na prijavnici i nađoh put za povratak.
Jednog dana se sa starešinama kampanjolom izvezoh do radara u blizini vrha Jahorine. U objektu na vrhu stalno se nalaze dva vojnika iz našeg bataljona. Jedan od njih nije silazio u Nedžariće punih sedam meseci, nije ni čudo što je dobio medalju za vojničke vrline.