Drugi je petak u novembru, dan kada se obično obeležava godišnjica osnivanja Fakulteta. Dolazim rano i lakše nego obično parkiram se na svoje uobičajeno mesto. Čežnjivo gledam prema „šestici”, koja je i jutros zatvorena, znači, frižider još uvek nije pronađen. Ali zadovoljan sam, jer sam jutros stigao pre Vladice.
Spremačice, koje uobičajeno čiste jesenje lišće sa platoa, ukazuju na sumorni novembarski dan. Par studenata puši ispred ulaza, nad kojim se lenjo i naborano nadvio natpis „Dobro došli”. A onda mi pred očima sinu nešto sivo, čega nije bilo sinoć kada sam odlazio. U krugu oko platoa načičkane stoje ogromne sive betonske pepeljare, ili su možda kante za smeće. Da li zaista odbacujemo toliko smeća, ili među nama obitava toliki broj pušača da nam je bila potrebna ova promena? Ili je to možda znak da smo na putu u Evropu.
Hol baš i ne deluje spremno za današnji praznik, ali do podneva ima još vremena. Sve se to da dovesti u red.
Polazim pravo kod Čkala na kafu, a onda me jedan glas prenu iz razmišljanja: „Da li smo mi iz tehničke službe deo kolektiva ili ne?” Nehajno odgovaram: „Naravno da jeste.” A onda shvatam da je administraciji odobreno da na posao dođe posle devet. Pa naravno, praznik je, a to objašnjava i odsustvo živosti na Fakultetu, jer ni nastave nema. Bi mi jasno zašto ima slobodnih mesta na parkingu i zašto nisam video kola nekih od zaposlenih u administraciji. Pomislih da možda ni Čkale nije došao, pa po inerciji poljubih zatvorena vrata.
Sedim i razmišljam
Konačno se nađoh za svojim radnim stolom. I posle rituala koji podrazumeva startovanje računara, sedoh da ovo zapišem.
Nisu ovo prilozi za istoriju Fakulteta, ma kako se on zvao u budućnosti. Ovo je naša realnost, naša svakodnevica o kojoj ne razmišljamo onih običnih dana kada zvanično ne praznujemo. Jer nekima je svaki dan rada u ovom „hramu nauke” praznik, nigde nerad nije tako dobro plaćen. Ali to je već druga tema.
Jutros u „Politici” osvanu članak o Univerzitetu u Kragujevcu, na skoro celoj strani. Tema, izgradnja stanova za mlade naučnike. Kako to „naučnici” gordo zvuči. I Centar izvrsnosti namenjen banci matičnih ćelija. Kako taj naziv zvuči moderno i zagonetno. Mora da se iza toga krije nešto veliko, čim ga treba uviti u oblandu nerazumljivosti.
Nigde ni reči o gradovima koji su svoje fakultete darivali Univerzitetu. Izgleda da smo svi kolektivno postali predgrađa Kragujevca. Ili, kako se kaže u onom starom vicu, „snalazite se sami kako umete”.
I tako jedno sivo novembarsko jutro, dopunjeno sivilom betona kojim je upotpunjena okolina Fakulteta, nametnu neka razmišljanja i teme. Ali to je neka druga priča, koje ću se možda setiti opet jednog prazničkog jutra. Ili dana kada u zgradu Fakulteta ne budem ulazio sa pitanjem: „Šta treba danas uraditi?”
U Čačku, 14. novembra 2014. godine