Tag: Slovenija

Do sledećeg boravka u Ljubljani trebalo je da prođe punih šest godina. Bila je to prava poslovna poseta. Vranac, Predrag Vraneš i ja smo krenuli sa dvostrukim povodom.

U to vreme se naša laboratorija spremala za proizvodnju sopstvenih PC računara i trebalo je obezbediti nabavku komponenata. Slovenija je već odavno prednjačila u preduzetništvu, tako da su tamo postojale male firme koje su nudile komponente za elektronsku industriju; imali smo nameru da posetimo jednu takvu u Tržiču. Uz to, nas dvojica smo u to vreme krenuli da realizujemo studiju o mogućnostima projektovanja VLSI kola u Jugoslaviji, pa je poseta bila prilika da obiđemo i „Iskrinu” fabriku Mikroelektronika.

Predvečerje bure

Kao pravi poslovni ljudi, doletesmo avionom. Na aerodromu Brnik čekao nas je rent-a-car automobil. Prvo se smestismo u hotel „Lev”, a onda krenusmo na posao. Vranac se dogovorio sa kolegom koji će nam naredna tri dana biti pratilac po Sloveniji da dođe po nas i da odemo u Tržič.

Ovaj rudarski gradić se nalazi na samom severu Slovenije, u blizini granice sa Austrijom. U novosagrađenom objektu na uređenoj obali Bistrice dočekuje nas gazda, bradonja u ribarskim čizmama. Prilično je arogantan; iako smo potencijalno značajni kupci, ne trudi se oko nas. Više uzgred nas ponudi kiselom vodom.

Vranac se načelno dogovori o mogućoj saradnji i krenusmo nazad. Tržič je gradić smešten u dolini Bistrice, a okolo su visoka brda, koja su, pošto je kraj februara, još uvek pod snegom.

Kolega nas svrati u restoran na piće. Prilično je bučan, jer se za susednim stolovima uglavnom govori srpski; pošto je ovo rudarski i industrijski gradić, ima dosta dođoša, posebno iz Bosne. Domaćin nas nudi da ručamo, ali se zadovoljavamo samo pićem.

Dok sedimo, priča nam o preduzetništvu koje je dobilo nov zamah u Sloveniji. Od ranije je ono bilo vezano za manja mesta u okolini Ljubljane, u kojima su postojale male zanatske radnje, koje su vremenom postale prava industrija. Najpoznatiji su Kamnik, Domžale, Grosuplje. Kaže nam da su sada počele da se otvaraju firme i širom Jugoslavije, na primer u Makedoniji, gde su povoljniji uslovi i jeftinija radna snaga.

Po povratku u Ljubljanu malo obilazimo prodavnice. Prodavci su uslužni i ljubazni. Pomalo neočekivano, ali imam utisak da se nešto promenilo. Dve devojke se baš trude da nađu košulje za Vranca, s obzirom na njegovu konstituciju i dugačke ruke.

Ništa bez rasprave

Uveče izađosmo na večeru u obližnji restoran, zaboravio sam ime. Društvo nam je pravio moj drug iz vojske Dušan Kolnik; nije nam se pridružio na večeri, popio je samo piće.

Ostadosmo duboko u noć, a onda raspravu nastavismo ispred ulaza u hotel „Lev”. Ta 1988. godina je već nagoveštavala mogući raspad Jugoslavije. Sve se, naravno, vrtelo oko onoga o čemu se svakodnevno raspravljalo u javnim glasilima, ko je žrtva, a ko dobitnik života u Jugoslaviji. Raspravu smo završili tek negde oko tri ujutru.

Pitaj dete za put

Drugog dana krenusmo u posetu fabrici Iskra Mikroelektronika. Znali smo da se nalazi negde pored puta koji vodi prema Kranju. Da ne bismo lutali, zaustavismo se i upitasmo neke dečake za put. Oni nam rekoše da idemo pravo i da skrenemo, valjda, u petu ulicu.

Kada smo stigli tamo, odlučismo da ponovo proverimo, kod jednog starijeg čoveka. On nas upita: „Ko vas je poslao ovamo?” Reče nam da se vratimo otprilike na isto mesto gde smo pitali školarce i da tu skrenemo, jer je fabrika u blizini. Uskoro smo bili na željenom mestu i završili posao zbog koga smo došli.

Taj „nesporazum” sa decom bio je jedina, reklo bi se, neprijatnost koju smo imali tokom boravka u Ljubljani.

Popodne se odjavismo iz hotela, ostavismo kola na aerodromu i vratismo se u Beograd.

Bio je ovo moj poslednji boravak u Ljubljani kao delu Jugoslavije. Kroz Sloveniju ću proći još jednom 1990. godine, na proputovanju za Italiju. Proći će punih četrnaest godina do ponovnog susreta sa Slovenijom, a prolazak auto-putem koji obilazi Ljubljanu tom prilikom ću prespavati. Sve vreme sam pogledom tražio šta je to novo u odnosu na vreme koje nam je bilo zajedničko.

Od tada će boravci u Sloveniji biti deo Tour de Europe.

Moji boravci u Ljubljani bili su u početku vezani za posetu Sajmu elektronike, koji se tradicionalno održavao početkom oktobra na Ljubljanskom sajmu, Gospodarskom razstavišču.

Ako zanemarim kratko zadržavanje u dvorištu ljubljanskog Elektrotehničkog fakulteta prilikom odlaska na Elektrijadu, prvi put sam u glavnom gradu Slovenije bio u oktobru 1977. godine. Već sam bio diplomirani inženjer elektrotehnike kada je moje novo društvo, ono sa kojim sam se sprijateljio na Elektrijadama, odlučilo da odemo na jedan dan do Ljubljane i posetimo Sajam.

Posle više od četiri decenije sećam se da smo putovali Smiljac, Jeca i Vesna Nikolić; ostalih se ne sećam sa sigurnošću. Putovali smo vozom, jednu noć do Ljubljane, a sledeću nazad u Beograd. Sećam se da smo se Smiljac i ja popeli na Ljubljanski grad, i da smo, birajući između restorana „Šestica” i picerije „Pod lipo”, izabrali piceriju. Čini mi se da smo posetili i poslastičarnicu u hotelu „Slon”.

Promenih mišljenje

Ponovni susret sa Ljubljanom desio se već posle godinu dana. Ovoga puta sam putovao službeno, kao saradnik Instituta „Mihajlo Pupin”. Putovanje je opet bilo jednodnevno i ponovo vozom.

Trebalo je da preuzmem računar Iskra Data 1680 u fabrici „Iskra” u Kranju. Formalno sam putovao u Kranj, ali sam najviše vremena proveo u Ljubljani. Posao je trebalo da obavim 25. decembra 1978. godine, dakle, na katolički Božić. Kolega Vesko Potić mi je na polasku rekao da to što treba da preuzmem može da stane pod mišku.

Pošto nije bilo karata za avion, odlučeno je da putujem spavaćim kolima. Ali me je sekretarica obavestila da ni za njih nema karata, tako da sam put Ljubljane krenuo u prvom razredu. Biće to jedno od mojih najuzbudljivijih putovanja.

Na železničkoj stanici u Ljubljani saznajem zašto nije bilo mesta u spavaćim kolima: njima je za Ljubljanu putovao tada visoki partijski funkcioner Stane Dolanc. Dok on nije ušao u automobil koji ga je čekao na peronu, ostali putnici nisu mogli da napuste voz.

Pre odlaska za Kranj svraćam u filijalu „Beobanke” preko puta Cankarjevog doma, da bih predao poklone prijateljici moje gazdarice tetka Jele. Boravak u Sloveniji promeniće mi nekako neiskustveno mišljenje o Slovencima.

Kako je svet mali

Kada sam stigao u Kranj, ispostaviće se da sam došao na pogrešno mesto, tačnije, u drugu fabriku iz sistema „Iskre” od one kuda sam se uputio. Ljubazni portir je zamolio vozača kombija da me poveze do nove „Iskrine” fabrike računskih mašina. Za stolom u ogromnom holu sedela je mlada devojka, kojoj sam se predstavio, nakon čega je pozvala da neko dođe po mene.

Tu sam zatekao neke poznate ljude, pre svega Rada Vesovića, čuvenog urednika studentskih novina na ETF-u u Beogradu. Radilo se o pripravnicima iz predstavništava „Iskre” u Beogradu, koji su došli u Kranj da se upoznaju sa proizvodnim programom.

Ubrzo je došao mlađi kolega koji me je poveo u obilazak fabrike. U to vreme uveliko su dominirali mini računari, a nekoliko firmi iz Jugoslavije ušlo je u poslovnu saradnju sa najpoznatijim svetskim proizvođačima. Tako je „Iskra” kupila licencu od firme CDC za proizvodnju njihovih računara Cyber 18. Imao sam priliku da vidim pogon za njihovu montažu.

U toku obilaska pozvaše me da vidim šta preuzimam, pre nego što spakuju računar po koji sam došao. Tamo me sačekaše kaput i tašna koje sam ostavio, ali i veliko iznenađenje. Umesto paketa „za pod mišku”, čekao me je drveni sanduk dužine preko metar. Upitah šta da radim sa njim, a oni se iznenadiše kad rekoh da nisam došao kolima.

Odiseja se nastavlja

Ipak nađoše rešenje. Ukrcaše sanduk u kombi, koji me odveze do železničke stanice u Kranju. Tu se nastavi sa prijatnim iznenađenjima. Službenik na prijemu paketa upita me kako želim da pošaljem paket, na šta ja odgovorih pitanjem o mogućim načinima. On me upita kada se vraćam za Beograd; kad rekoh da planiram voz koji polazi u deset uveče, ponudi mi da paket putuje istim tim vozom.

Dok sam popunjavao formular za slanje, prvi put sam dodirnuo sanduk sa računarom, jer mi je poslužio kao oslonac za pisanje.

Službenik me obavesti da oko pet sati svratim na železničku stanicu u Ljubljani i proverim da li je paket stigao kamionom iz Kranja i da li će biti ukrcan u željeni voz.

Po povratku u Ljubljanu prvo odoh da pokušam da kupim kartu za spavaća kola. Nažalost, devojka na blagajni me dočeka odgovorom da nema mesta. Nekako uspeh da je umilostivim. Kad se budem ukrcao u voz, videću da je vagon praktično prazan, opet je imao VIP putnike, delegaciju slovenačkih poslanika u Saveznoj skupštini. Zbog čega se umalo ponovo ne klimah u prvom razredu.

U pet sati proverih da li je stigao kamion iz Kranja. Čovek, valjda šef radnika koji su radili na utovaru, reče da još nije, uze podatke o paketu i reče mi da navratim za pola sata. Čim me ponovo ugleda, kratko reče: „Paket putuje sa vama.” Upitah ga kako da ga sutra preuzmem u Beogradu. Reče da je bolje da zamolim železničare da mi ga odmah isporuče sa vagona, da ne bih išao u magacin, što bi usporilo proceduru.

Nije sve tako crno

Posle završenih službenih obaveza mogao sam da se prepustim upoznavanju Ljubljane, jer me je čekalo pet sati do polaska voza. Nažalost, počela je kiša, a povremeno je promicao i sneg.

Odlučih se da ručam u „Šestici”, kupus sa kranjskom, kažu ovdašnji specijalitet. Onda je krenulo šetanje Titovom cestom i Trgom revolucije. U knjižari „Mladinske knjige” kupih gramofonske ploče, i nekako vreme prođe. Posle napornog dana, odmor u spavaćim kolima mi je i te kako bio dobrodošao.

U Beogradu požurih da preuzmem paket pre nego što završi u magacinu. Kad se zahvalih radniku koji mi je istovario sanduk, dobih odgovor: „Šta imam od tvoga hvala.” Izvadih novčanicu od petsto dinara, ko se seća, bila je ljubičaste boje i odvezoše mi sanduk kolicima do izlaza iz stanice. Da sam dao malo više, možda bi mi ga odvezli i do „Pupina”.

Sa javnog telefona pozvah Veska i sačekah da on i Rade Tatolović dođu po mene. Dok smo prenosili sanduk do kola, drugi put sam se latio paketa po koji sam išao u Sloveniju.