Slovenija – RASIN PERSONAL PORTAL

15. Oktobra 2026.15. Oktobra 2026.

Večna Italija (1): Posle četrnaest godina

Godine iza nas pružale su nam priliku da upoznamo prostore širom sveta, a pre svega one u nekadašnjem neposrednom susedstvu, kakva je bila Italija. Nažalost, i ona nam je postala daleka. Eto, ponovo se pružila prilika da stignemo u jednu od kolevki današnje civilizacije. Možda je trebalo krenuti ka novim prostorima, ali ni ovo nije bio loš izbor: podsetiti se onoga što smo već jednom upoznali.

Subota, 10. april 2004. Čačak – Lido di Jesolo

Italija — Put od Čačka do Lido di Jesola

Valjalo je poraniti i krenuti put Italije, prvi put posle četrnaest godina, i to ponovo preko Hrvatske i Slovenije. Iako ne osećam odbojnost prema bivšoj „braći“, ipak me obuzima čudan osećaj: nelagodnost, srdžba i još mnogo toga što je teško jednostavno opisati.

Početak putovanja obično nameće mnogo pitanja: kakvo će biti vreme, jer ne treba zaboraviti da je početak aprila, i koliko ćemo čekati na granicama, jer nas do današnjeg odredišta, gradića Lido di Jesolo kod Venecije, čekaju tri granice.

Uglavnom putuje poznato društvo sa ranijih putovanja u Francusku i Rumuniju. Iako to nije presudno, mnogo vremena u autobusu nosi sa sobom i mnogo prilika za ispoljavanje „posebnosti“.

Put koji danas prelazimo većini putnika je poznat sa ranijih putovanja, jer najvećim delom vodi kroz nekada jedinstvenu državu, a Italija je, slobodno se može reći, bila najčešće odredište nekadašnjih Jugoslovena. Ipak, većini je ovo prvi prolazak kroz Hrvatsku i Sloveniju posle raspada Jugoslavije, i svi hoće da vide šta se promenilo u protekloj deceniji.

Kod Rume nam se priključuje vodič Miloš Zubić, mladić koji studira turizmologiju na univerzitetu u Ferari. Prvu pauzu pravimo u motelu kod Šida. Hladno jutro i kiša koja se više kani nego što pada. Po izgledu i usluzi motela vidi se da ovo više nije ona maršruta iz vremena kada je auto-put Bratstvo i jedinstvo, na deonici od Beograda do Zagreba, bio saobraćajna kičma Jugoslavije, ali i celog Balkana.

Granicu sa Hrvatskom kod Batrovaca prelazimo relativno brzo, iako je njihov policajac, odustavši od namere da pasoše pregleda u autobusu, ipak to učinio uz pomoć računara; nije zgoreg proveriti da neko od putnika nije boravio na ovim prostorima tokom devedesetih. Auto-put sa njihove strane još nije završen do same granice, ali pripreme su u toku: uz trasu je raskrčen deo Spačvanskih i Bosutskih šuma. I ovde važi naša izreka „što južnije, to tužnije“. Nije iznenađenje, jer su ovi prostori bili u sastavu Republike Srpske Krajine i verovatno u njima i dalje najviše ima Srba. Ovo je, uostalom, zbog šuma i podvodnog terena i ranije bio retko naseljen kraj. Izgrađeni deo puta je u dobrom stanju i odlično obeležen. Ni motel u kome pravimo pauzu u Hrvatskoj ne ostavlja bolji utisak od našeg. Dok stojimo sa strane, primećujem ljutit komentar, možda začinjen i psovkom, vozača koji je zastao pored motela kada je video odakle je naš autobus.

I granicu između Hrvatske i Slovenije kod Bregane brzo prelazimo. Na slovenačkoj strani zastoj je malo duži, ali to je i očekivano, jer se Slovenci vežbaju kako će se ponašati od 1. maja, kada postanu deo Evropske unije i formalno postanu neka vrsta predstraže EU prema Balkanu sa zapadne strane. Zastajemo kod motela u Otočcu. Poslednji put sam ovde bio pre skoro devetnaest godina. Tu u šumi sam tada našao jednu od najkvalitetnijih pečurki, blagvu (Amanita caesarea).

Ni Slovenci još nisu sasvim završili auto-put prema Hrvatskoj, ali se vidi da užurbano rade. Pokušavam da uočim promene u odnosu na 1990, kada sam poslednji put bio u Sloveniji, ali sam prespavao prolazak pored Ljubljane, pa nisam stekao celovitu sliku. Od Ljubljane do italijanske granice auto-put je potpuno završen, pa stižemo brzo i relativno rano, što je obećavalo da ćemo se možda i prošetati po Lido di Jesolu. Nažalost, na italijanskoj granici čekamo više od dva sata da se neki od policajaca umilostivi i obavi pasošku kontrolu. I oni se žale da ih je malo u smeni, a posla mnogo.

Odredište nam je Lido di Jesolo, turističko mesto na jadranskoj obali nedaleko od Venecije. Smeštaj nije bogzna kakav, a večera još lošija: neka supa od pečuraka sa mnogo brašna i nešto poput gulaša sa parčetom krmenadle, a za desert kompot od trešanja.

Posle večere smo se malo prošetali. Mesto je namenjeno turizmu, ali ne i odmoru; izgleda da uglavnom služi za prenoćište grupa koje dolaze da posete Veneciju. Srećemo Čačane koji putuju u Španiju: Mila Miloševića, Ivanu Lazović, Sanju Jovanović i Vesnu Savić.

Nedelja, 11. april 2004. Lido di Jesolo – Venecija – Ravena – Rimini

Čekao nas je naporan dan: Venecija, Ravena i počinak u Riminiju. Do Venecije idemo brodićem iz luke na vrhu rta na kome je Lido di Jesolo. Dan je lep i obećava ugodnu šetnju. Tokom jednog od ranijih boravaka u Veneciji doživeo sam pravi potop, iako je bilo leto.

Iskrcavamo se na Obali Slovena (Riva degli Schiavoni), čije ime pokazuje da su ovde pristajali trgovci iz slovenskih krajeva, pre svega iz Dalmacije. Najpre idemo do Mosta uzdisaja, koji je povezivao Duždevu palatu sa tamnicom. Nažalost, nemamo vremena da posetimo ni palatu ni crkvu Svetog Marka, a više nije ni tako jeftino; turizam je postao važna privredna grana. Zadovoljavamo se pogledom i pričom vodiča na Trgu Svetog Marka, a zatim odlazimo do mosta Rialto na Velikom kanalu.

U slobodno vreme Danka i ja odlazimo do crkve Santa Marija dela Salute. Vraćamo se vaporetom, venecijanskim vodenim autobusom. Pošto ne znamo kako se kupuje karta, od crkve do Trga Svetog Marka se švercujemo. Po običaju, sledi čekanje na neodgovorne. Najduže čekamo Minju Radovanovića; brodić čak polazi, jer ima zakazanu sledeću vožnju. Srećom, Minja stiže u poslednji čas, pa izbegavamo moguće komplikacije.

Do sada sam u Veneciju dolazio sa strane Mestra, ili Nove Venecije, kako ga zovu, vozom ili kolima, koja smo ostavljali na ostrvu Tronketo. Iako nam je u doba socijalizma predvorje Evrope bio Trst, vreme će pokazati da sam isto toliko često boravio i ovde.

Put do Ravene vodi pored Padove, Roviga, Ferare i Arđenta. Iako Ravena ima više značajnih spomenika, kao što su bazilika San Vitale, Teodorikov mauzolej i Danteov grob, obilazimo samo baziliku San Vitale.

Dolazak u Rimini donosi komplikacije: zbog visine autobusa ne možemo da nađemo podvožnjak kroz koji bismo stigli do obale, gde je naš hotel. Uspevamo da prođemo tek kada su ispumpani vazdušni jastuci, a bezrazložna nervoza pojedinih putnika dostigla je vrhunac. Hotel je bio sličan onom u Lido di Jesolu.

Posle večere malo se šetamo oko hotela i odlazimo na spavanje. Rimini, bar ovaj deo u kome je naš hotel, tipično je primorsko mesto, sa nizom hotela i restorana. Sa druge strane ulice je čitav niz privatnih plaža, sa kabinama za presvlačenje, ležaljkama i suncobranima, a tu su i tereni za odbojku na pesku i druge igre. U Italiji postoji propis po kome su dva metra plaže uz more javno dobro i pristup tom delu plaže ne sme se ničim ograničavati.

Ponedeljak, 12. april 2004. Rimini – San Marino – Rimini

Današnji dan rezervisan je za Republiku San Marino. Grad na planini Titano nalazi se u neposrednoj blizini Riminija. Nažalost, nismo imali prilike da uživamo u čarobnom pogledu sa San Marina, jer je gradić bio obavijen tamnim oblacima, iz kojih je nemilosrdno lila kiša. Dok ostali saputnici, posle upoznavanja sa istorijom i znamenitostima, sklonište traže po mnogobrojnim prodavnicama suvenira i kafeterijama, Danka i ja silazimo do parkinga, gde je bio naš autobus. Vozači su uključili grejanje i skuvali kafu, pa smo vreme do povratka u Rimini proveli u toplom.

Kiša je nastavila da pada i po povratku u Rimini. Kratko odlazimo u centar, malo razgledamo prodavnice i vraćamo se u naš ne baš preterano udoban hotel.

← Tour de Europe

Večna Italija (2): Rim se nije promenio →

11. Oktobra 2026.15. Oktobra 2026.

Tour d'adieu (2): Još uvek bliska Italija

Vrlo brzo po povratku sa Kavkaza vratio sam se za stalno u Čačak. Bio je to nastavak bajke započete na Kavkazu.

U Čačku, 12. novembra 2018.

Petak, 27. april 1990. Beograd

Nije prošlo ni mesec dana mog ponovnog života u Čačku, a Vladimir i ja smo odlučili da prvomajske praznike provedemo u Italiji. Realno je bilo očekivati da stignemo do Venecije i Padove, eventualno do Firence, mada sam se ja zanosio i Rimom. Na zapadu Jugoslavije duvali su novi vetrovi, koji su se zvali „demokratija“. Pripremali su se, ili su već bili održani, višestranački izbori za republičke organe vlasti.

Moja kola su posle svih onih hiljada pređenih kilometara bila kao na izdisaju, pa nije dolazilo u obzir da njima idemo. Nadali smo se da neće biti loše ni sa Vladimirovim „jugom“. Po običaju, nismo krenuli u petak, kako smo planirali, jer je trebalo završiti još neke poslove oko deviza i kola. Međutim, odlaganje će celom poduhvatu dati novu dimenziju, pa će on biti možda i uspešniji.

Da bismo prekratili vreme, izašli smo u grad i sreli Dudlberija. Reč po reč, on predloži da nam se na putu pridruže on i Ljupka. Ponudio je svoju novu „ladu samaru“, a odluku je prepustio Ljupki, kada izađe sa posla. Pošto je ona pristala, uz piće na Trgu Marksa i Engelsa dogovorili smo se da krenemo sutradan oko podne.

Subota, 28. april 1990. Beograd – Kozina

Krenuli smo skoro po planu, sa ciljem da do kraja dana stignemo do granice. Osećam nelagodnost pri pomisli na prolazak kroz Hrvatsku i Sloveniju. U Sloveniji su višestranački izbori već završeni, a u Hrvatskoj je održan prvi krug. Odmaramo se kod motela „Plitvice“. Sve vreme tražim nagoveštaje promena u ponašanju milicije, prodavaca, običnih ljudi. Još ništa nije vidljivo, ali neka zebnja ostaje.

Stajemo i u Brežicama, po navici još iz vremena kada smo išli na Elektrijade. Usput razmišljamo gde da prenoćimo; želimo da to bude što bliže granici, po mogućstvu u Lipici. Zaboravili smo da je praznik i da na ovu stranu hrli još mnogo turista poput nas, ali ipak nalazimo mesto u motelu na graničnom prelazu Kozina.

Nedelja, 29. april 1990. Venecija

Trst smo svi već dobro upoznali, pa se upućujemo pravo ka Veneciji. Želimo da idemo putem pored mora, da vidimo nešto novo, jer nam je dosta auto-puta. Ali i pored sve pažnje ne uspevamo da uhvatimo „plavi“ put i opet smo na „zelenoj“ trasi. Zahvaljujući tome brže stižemo u Veneciju.

Odmah krećemo u razgledanje, jer je nedelja, pa nema mogućnosti za drugu dimenziju ovog puta, kupovinu. Veneciju dobro poznajem, bio sam ovde već nekoliko puta, ali uvek postoji mogućnost da se otkrije neki novi detalj ili da se vratiš nečemu što je ostavilo utisak ranije. Prvi put posećujem crkvu Svetog Marka i divim se konjima iz Konstantinopolja.

Dan je prelep, nije previše toplo, idealno vreme za razgledanje. Ostajemo do sumraka.

Bio je ovo moj prvi susret sa prazničnom Italijom. Na ulazu u Veneciju dočekali su nas brojni „lovci“ na turiste, čiji je zadatak da popune parkinge, a usput nude i prevoz čamcima, gondolama i razne druge usluge.

Odlučili smo se za parking na Tronketu, ali je već bio pun. Nije nam preostalo ništa drugo nego da smeštaj za našu ladu potražimo u ogromnoj garaži. To je značilo i poduže čekanje u redu za izlazak iz garaže kada smo, u smiraj tople aprilske večeri, hteli da naš „brod“ usmerimo ka Padovi. Dok smo čekali, sunčeva svetlost uzmicala je pred mnogobrojnim svetiljkama.

Volim ove mediteranske prostore. Možda se na njima može doživeti i poneka neprijatnost, prevara ili krađa, ali u vazduhu neprekidno treperi radost življenja. Smeh odzvanja i tamo gde lebdi duh siromaštva.

Bezbrojni venecijanski kanali pružaju namerniku priliku da uvek nađe poneki nov detalj, čak i kada je gotovo siguran da je tuda već prošao. Venecija je prepuna turista. Valjda zbog praznika, preovlađuju Italijani, koji i sami dolaze da upoznaju čari ovog po mnogo čemu jedinstvenog grada.

Padova i Abano Terme

Uvek sam bio pristalica putovanja sa primesama avanture. Precizno planiranje ubija lepotu doživljaja koje svako putovanje nosi sa sobom. Dok smo prelazili tih četrdesetak kilometara do Padove, još nismo bili svesni da smo na pragu male avanture oko prenoćišta. U Padovi sam prvi put bio pre pet godina i doživeo je kao jedan od gradova u kojima se nije pisala samo istorija Apeninskog poluostrva, već i sveta.

Venecija i Padova polako se stapaju u jedan grad, pa usput prolazimo pored mnogobrojnih kafanica sa baštama namenjenih pre svega domaćim gostima; upravo takva mesta tražio sam na svojim putovanjima. Nalazimo se u slivu reke Po, jednom od najbolje regulisanih u Evropi, pa prolazimo kroz splet kanala za navodnjavanje i predele bujne vegetacije.

Još na prilazima Padovi tražimo prenoćište, ali svuda nailazimo na odmahivanje glavom. Logično pitanje je gde se onda može naći prenoćište. Upućuju nas u Abano Terme. Očigledno je reč o banji; oko Padove ima dosta banjskih lečilišta. Pre pet godina kampovao sam u jednoj takvoj, Montegroto Terme. Smatrajući to sigurnim utočištem, ipak usput stajemo kod svakog hotela i tražimo smeštaj. U jednom nas upućuju na novi hotel u blizini, kažu nešto skuplji, jer ima četiri zvezdice. Po meni, dovoljno za avanturu.

Hotel „Executive“ nalazi se u novom delu Padove, koji je još u izgradnji; okolo je ogromno gradilište. Cena je baš „prigodna“, što bi rekao Vladimir: sto maraka za dvokrevetnu sobu. Ali smeštaj je odličan, možda najbolji koji sam ikada imao u nekom hotelu. Soba sa televizorom sa dvadesetak programa, ogromno kupatilo, u kome bi mogao fudbal da se igra, i naravno, sve svetlo i besprekorno čisto. Dok se Vladimir tušira, ja se igram sa televizorom, ali umor je ipak jači.

Ponedeljak, 30. april 1990. Padova

Iako je ovaj put zamišljen pre svega kao turistički, mora se naći malo vremena i za kupovinu. Srećom, Padova nije preterano veliki grad, što taj posao donekle olakšava, ali za mene postoji čitav niz drugih problema: kako naći dovoljno veliku majicu, jaknu i slično.

Uporedo sa kupovinom obilazimo znamenitosti Padove, koja je, kao većina gradova severne Italije, prepuna istorijskih spomenika, posebno iz doba renesanse. Usput tražimo prenoćište za sledeću noć, ali mesta nema ni za lek. U jednom pansionu nam rezervišu smeštaj u hotelu „Vena d'Oro“ u Abano Termama, kuda smo se bili uputili još prethodne večeri.

Jurnjava po trgovinama ne ostavlja mnogo prostora za sećanja, ali susret sa Abano Termama svakako zaslužuje koju reč. Čini mi se da do tada nisam bio u mondenskijem mestu, čak ni u poređenju sa gradovima na Azurnoj obali. Stekao sam utisak da celo mesto čine samo mnogobrojni hoteli utonuli u more zelenila. Prosto je neverovatno da za ovaj turistički raj, koji upoznajem ovako neočekivano i gotovo pod prinudom, ranije nisam čuo. Očigledno je reč o banjskom lečilištu koje posećuje određena kategorija ljudi, tražeći leka svojim jadima. Kao što ćemo sutradan videti, bili smo ubedljivo najmlađi gosti hotela. Hotel, koji svakako nije bio najluksuzniji, imao je dva bazena, zatvoreni i otvoreni, a i sobe su bile sasvim pristojne. Čak je i grejanje radilo, jer je poslednja aprilska noć bila prohladna.

Abano Terme — Hotel „Vena d'Oro“ u Abano Termama

Posle smeštaja odlazimo da potražimo gde bismo mogli nešto da pojedemo. Šetamo širokim ulicama omeđenim drvoredima, punim zelenila i cveća. Na sve strane putokazi ka ovdašnjim hotelima, često zvučnih imena. Ponegde nailazimo i na butike; njihovoj robi, ali i cenama, pozavideli bi i u najelitnijim trgovinama svetskih metropola. Odlučujemo se za picu i pivo. Prvi put jedem kalcone. Usput pravimo planove za sutra, a sutra nas čeka Firenca.

Utorak, 1. maj 1990. Firenca

Švedski sto za doručak, prilika za Dudlberija da stvori zalihe za put. Izgleda da smo najmlađi gosti u hotelu. Ostali su uglavnom postariji stranci, Austrijanci i Nemci, koji su ovde došli ne bi li nekoj svojoj boljci našli leka.

Iako nas do Firence čeka oko 300 kilometara, biramo regionalni put, planirajući da usput svratimo u Bolonju. Međutim, ne napredujemo onako brzo kako smo očekivali, pa odustajemo od Bolonje i iza Ferare izlazimo na auto-put. Žurimo u Firencu, grad muzeja i grad-muzej. Biće to moja treća poseta gradu koji je u prohujalim vekovima toliko darivao umetnosti celom čovečanstvu. Za jedno popodne ne može se bogzna šta videti od lepote sakupljene u ovom gradu, ali dovoljno je pogledati grad i Arno sa brežuljka na levoj obali reke, pa da se zauvek ostane zaljubljen i uvek ponovo poželi doći.

Relativno lako nalazimo mesto za parkiranje, i to prilično blizu onoga što želimo da posetimo: katedrale Svete Marije od Cveća, galerije Ufici, mostova na Arnu, crkve Svetog Krsta. Ali dočekalo nas je neprijatno iznenađenje: zbog Praznika rada ne radi nijedna državna ustanova, pa ni Ufici. Tako ostajemo uskraćeni za susret sa Botičelijevom Venerom. Zato ne gubimo vreme i obilazimo druge dostupne znamenitosti. Boravak završavamo u restoranu na drugoj strani Arna, na predivnom brežuljku odakle puca pogled na grad koji se kupa u poslednjim sunčevim zracima. Sve izgleda nekako na dohvat ruke.

U povratku odmah biramo auto-put. Dule vozi pomalo rizično, a nas troje protestujemo. Istina, treba prevaliti trista kilometara, ali se pri tome ne mora izgubiti glava. Saobraćaj je prilično gust, jer se Italijani posle praznika vraćaju svakodnevici. Konačno stižemo u naše Abano Terme i završavamo u istoj piceriji kao prethodne večeri. Posle svega prepuštamo se okrepljujućem snu, jer nas je čekao put u susret događajima kojih ne bih voleo da se sećam. Čekala nas je Jugoslavija, nad kojom su se nadvijali vetrovi rata, najavljujući svoj tutanj.

Sreda – četvrtak, 2–3. maj 1990. Mestre – Kozina – Beograd

Za doručkom Dule ponovo pravi zalihe sa švedskog stola. Sticajem okolnosti, ovo putovanje bilo je zaista turističko. Osim jednog popodneva u Padovi, vreme smo uglavnom posvećivali obilasku znamenitosti gradova u kojima smo boravili.

Preostalu kupovinu odlučujemo da obavimo u Mestru. Bio sam tamo već dva puta, 1979. i 1985, pa ću se valjda ponečeg i setiti. Da bismo bili efikasniji, razdvajamo se; Vladimir i ja, naravno, ostajemo tandem i u kupovini. Ljupka nije bila u inostranstvu još od Elektrijade, valjda 1978, pa je Dule odrešio kesu za garderobu. Sa kupovinom ne žurimo, jer opet nameravamo da prespavamo na granici i put za Beograd nastavimo tek sutradan.

Opet nas je čekao motel na graničnom prelazu Kozina. Posle doručka polako krećemo kući. Već smo se izveštili u vožnji lade, pa normalno koristimo petu brzinu, za koju Dule do ovog puta skoro nije znao da postoji. Duž puta kroz Sloveniju još vise zastave posle praznika, samo slovenačke, nigde nijedne jugoslovenske. Pitam se u sebi: „Zašto te neko sprečava da neke krajeve osećaš kao deo sopstvenog životnog prostora? Nikada nisam tražio da se ovde osećam isto kao u Čačku.“

Događaji koji su dolazili učiniće da ovo bude moje poslednje putovanje na zapad nekadašnje Jugoslavije.

← Tour d'adieu (1): Neka nova Rusija

Tour d'adieu (3): Oproštajno jedrenje i povratak u Moskvu →

2. Septembra 2026.7. Oktobra 2026.

Tour de Yugoslavia (16): Poslednji tango

Do sledećeg boravka u Ljubljani trebalo je da prođe punih šest godina. Bila je to prava poslovna poseta. Vranac, Predrag Vraneš i ja smo krenuli sa dvostrukim povodom.

U to vreme se naša laboratorija spremala za proizvodnju sopstvenih PC računara i trebalo je obezbediti nabavku komponenata. Slovenija je već odavno prednjačila u preduzetništvu, tako da su tamo postojale male firme koje su nudile komponente za elektronsku industriju; imali smo nameru da posetimo jednu takvu u Tržiču. Uz to, nas dvojica smo u to vreme krenuli da realizujemo studiju o mogućnostima projektovanja VLSI kola u Jugoslaviji, pa je poseta bila prilika da obiđemo i „Iskrinu” fabriku Mikroelektronika.

Predvečerje bure

Kao pravi poslovni ljudi, doletesmo avionom. Na aerodromu Brnik čekao nas je rent-a-car automobil. Prvo se smestismo u hotel „Lev”, a onda krenusmo na posao. Vranac se dogovorio sa kolegom koji će nam naredna tri dana biti pratilac po Sloveniji da dođe po nas i da odemo u Tržič.

Ovaj rudarski gradić se nalazi na samom severu Slovenije, u blizini granice sa Austrijom. U novosagrađenom objektu na uređenoj obali Bistrice dočekuje nas gazda, bradonja u ribarskim čizmama. Prilično je arogantan; iako smo potencijalno značajni kupci, ne trudi se oko nas. Više uzgred nas ponudi kiselom vodom.

Vranac se načelno dogovori o mogućoj saradnji i krenusmo nazad. Tržič je gradić smešten u dolini Bistrice, a okolo su visoka brda, koja su, pošto je kraj februara, još uvek pod snegom.

Kolega nas svrati u restoran na piće. Prilično je bučan, jer se za susednim stolovima uglavnom govori srpski; pošto je ovo rudarski i industrijski gradić, ima dosta dođoša, posebno iz Bosne. Domaćin nas nudi da ručamo, ali se zadovoljavamo samo pićem.

Dok sedimo, priča nam o preduzetništvu koje je dobilo nov zamah u Sloveniji. Od ranije je ono bilo vezano za manja mesta u okolini Ljubljane, u kojima su postojale male zanatske radnje, koje su vremenom postale prava industrija. Najpoznatiji su Kamnik, Domžale, Grosuplje. Kaže nam da su sada počele da se otvaraju firme i širom Jugoslavije, na primer u Makedoniji, gde su povoljniji uslovi i jeftinija radna snaga.

Po povratku u Ljubljanu malo obilazimo prodavnice. Prodavci su uslužni i ljubazni. Pomalo neočekivano, ali imam utisak da se nešto promenilo. Dve devojke se baš trude da nađu košulje za Vranca, s obzirom na njegovu konstituciju i dugačke ruke.

Ništa bez rasprave

Uveče izađosmo na večeru u obližnji restoran, zaboravio sam ime. Društvo nam je pravio moj drug iz vojske Dušan Kolnik; nije nam se pridružio na večeri, popio je samo piće.

Ostadosmo duboko u noć, a onda raspravu nastavismo ispred ulaza u hotel „Lev”. Ta 1988. godina je već nagoveštavala mogući raspad Jugoslavije. Sve se, naravno, vrtelo oko onoga o čemu se svakodnevno raspravljalo u javnim glasilima, ko je žrtva, a ko dobitnik života u Jugoslaviji. Raspravu smo završili tek negde oko tri ujutru.

Pitaj dete za put

Drugog dana krenusmo u posetu fabrici Iskra Mikroelektronika. Znali smo da se nalazi negde pored puta koji vodi prema Kranju. Da ne bismo lutali, zaustavismo se i upitasmo neke dečake za put. Oni nam rekoše da idemo pravo i da skrenemo, valjda, u petu ulicu.

Kada smo stigli tamo, odlučismo da ponovo proverimo, kod jednog starijeg čoveka. On nas upita: „Ko vas je poslao ovamo?” Reče nam da se vratimo otprilike na isto mesto gde smo pitali školarce i da tu skrenemo, jer je fabrika u blizini. Uskoro smo bili na željenom mestu i završili posao zbog koga smo došli.

Taj „nesporazum” sa decom bio je jedina, reklo bi se, neprijatnost koju smo imali tokom boravka u Ljubljani.

Popodne se odjavismo iz hotela, ostavismo kola na aerodromu i vratismo se u Beograd.

Bio je ovo moj poslednji boravak u Ljubljani kao delu Jugoslavije. Kroz Sloveniju ću proći još jednom 1990. godine, na proputovanju za Italiju. Proći će punih četrnaest godina do ponovnog susreta sa Slovenijom, a prolazak auto-putem koji obilazi Ljubljanu tom prilikom ću prespavati. Sve vreme sam pogledom tražio šta je to novo u odnosu na vreme koje nam je bilo zajedničko.

Od tada će boravci u Sloveniji biti deo Tour de Europe.

2. Septembra 2026.7. Oktobra 2026.

Tour de Yugoslavia (15): Kad nije bilo kafe

Ponovni susret sa Ljubljanom desio se 1982. godine. Ponovo je razlog bio Sajam elektronike, na kome je Institut tradicionalno učestvovao. Ali nezavisno od toga, kod nas u Laboratoriji je postojala praksa da saradnici povremeno odlaze na sajmove i konferencije, kako bi se upoznali sa novim tehničkim i tehnološkim dostignućima.

Ne sećam se kako sam putovao, a smeštaj smo imali u hotelu „Union”, u samom centru grada. Tokom Sajma održavana je i konferencija iz informatike, pa sam prisustvovao njenom otvaranju i koktelu upriličenom u Vinoteci na Razstavišču. Ni ovaj boravak u Ljubljani nije prošao bez zanimljivog događaja, a on je bio vezan za odlazak u Trst.

Kad nije bilo kafe

Tokom posete štandu Instituta čuh da kolega iz Hidraulike i pneumatike traži društvo za odlazak u Trst. On je u Ljubljanu došao službenim kolima, što je pružalo šansu da se do Trsta ode bez problema. Brzo se dogovorismo i odlučismo da krenemo u popodnevnim časovima.

Međutim, ispostavilo se da on za auto nema zeleni karton i da kolima praktično možemo samo do Sežane. Ostavismo kola na parkingu u centru Sežane i uhvatismo lokalni autobus za Trst.

Bilo je to vreme kada je u Srbiji vladala nestašica kafe. Pa je poseta Trstu bila prilika da kupim makar jedan kilogram.

Pedeset devet kilograma

Zadržasmo se u Trstu nekih dva sata i uhvatismo autobus za Sežanu u šest sati. Nisam kupio ništa osim tog kilograma kafe, a kolega je kupio auto-radio i blic za fotoaparat.

Kada je autobus stigao na granicu, milicioner nas upita: „Šta će te vas dvojica sa crvenim pasošima u ovom autobusu? Izlazite, i pravac na carinu.”

Na našu nesreću, u to vreme je na granicu stigao i autobus iz Pariza za Beograd. Carinici su tražili od putnika da iznesu svoje stvari i stanu u red za kontrolu. Nekako uspesmo da se uguramo u prve redove i strpljivo sačekasmo početak.

Pored nas je jedan brko u kondurama gurao veliku kartonsku kutiju, sve vreme pričajući kako on nema ništa. Kad su carinici počeli sa radom, prvo su pitali čiji su električni šporet i bicikl, koji nisu izneti iz prtljažnika autobusa. Nevoljno se javiše vlasnici tog espapa.

Na red dođe i brko. Na pitanje šta ima da prijavi, poče da vadi neku staru odeću, objašnjavajući cariniku da ima veliku familiju i da je sirotinja koja mora sve da zadovolji. Ispod odeće pojaviše se i kese sa kafom, pa mu carinici rekoše da ih vadi na pult. Dok smo mi još čekali, stiglo se negde do pedeset devet kilograma kafe.

Ubrzo i mi prođosmo bez problema. Ali problemi su tek dolazili, trebao nam je prevoz do Sežane.

Nismo svi bili isti

Izađosmo ispred carinarnice i počesmo da tražimo prevoz. Naiđoše kola beogradskih registracija sa dvojicom mlađih ljudi. Zaustavismo ih i upitasmo ima li jedno mesto do Sežane. Odgovoriše potvrdno, a kad rekosmo da nas je dvojica, odgovoriše: „Pitali ste da li ima jedno mesto.”

Kolega sede u kola, a ja ostadoh da sačekam da on uzme naša kola i dođe po mene. Za to vreme se nebo prema Sežani natuštilo i počeše da sevaju munje. A njega nema pa nema. Unervozih se, jer od graničnog prelaza Fernetiči do Sežane nema više od kilometar i krenuh peške.

Posle par stotina metara poče jaka kiša. A ja u odelu, i naravno pokisoh. Negde na pola puta stade „stojadin” i ja, onako mokar do gole kože, uđoh u kola. Ispostavi se da su prvo Beograđani čekali na benzinskoj pumpi da natoče gorivo, a onda je i kolega učinio isto i zato ga nije bilo tako dugo.

Jedva sam čekao da stignem u hotel. Jer me je dodatno brinulo da li će se odelo osušiti za sutrašnji povratak u Beograd.

2. Septembra 2026.7. Oktobra 2026.

Tour de Yugoslavia (14): Paket za pod mišku

Moji boravci u Ljubljani bili su u početku vezani za posetu Sajmu elektronike, koji se tradicionalno održavao početkom oktobra na Ljubljanskom sajmu, Gospodarskom razstavišču.

Ako zanemarim kratko zadržavanje u dvorištu ljubljanskog Elektrotehničkog fakulteta prilikom odlaska na Elektrijadu, prvi put sam u glavnom gradu Slovenije bio u oktobru 1977. godine. Već sam bio diplomirani inženjer elektrotehnike kada je moje novo društvo, ono sa kojim sam se sprijateljio na Elektrijadama, odlučilo da odemo na jedan dan do Ljubljane i posetimo Sajam.

Posle više od četiri decenije sećam se da smo putovali Smiljac, Jeca i Vesna Nikolić; ostalih se ne sećam sa sigurnošću. Putovali smo vozom, jednu noć do Ljubljane, a sledeću nazad u Beograd. Sećam se da smo se Smiljac i ja popeli na Ljubljanski grad, i da smo, birajući između restorana „Šestica” i picerije „Pod lipo”, izabrali piceriju. Čini mi se da smo posetili i poslastičarnicu u hotelu „Slon”.

Rastavišče — Gospodarsko rastavišče – Ljubljana

Promenih mišljenje

Ponovni susret sa Ljubljanom desio se već posle godinu dana. Ovoga puta sam putovao službeno, kao saradnik Instituta „Mihajlo Pupin”. Putovanje je opet bilo jednodnevno i ponovo vozom.

Trebalo je da preuzmem računar Iskra Data 1680 u fabrici „Iskra” u Kranju. Formalno sam putovao u Kranj, ali sam najviše vremena proveo u Ljubljani. Posao je trebalo da obavim 25. decembra 1978. godine, dakle, na katolički Božić. Kolega Vesko Potić mi je na polasku rekao da to što treba da preuzmem može da stane pod mišku.

Pošto nije bilo karata za avion, odlučeno je da putujem spavaćim kolima. Ali me je sekretarica obavestila da ni za njih nema karata, tako da sam put Ljubljane krenuo u prvom razredu. Biće to jedno od mojih najuzbudljivijih putovanja.

Na železničkoj stanici u Ljubljani saznajem zašto nije bilo mesta u spavaćim kolima: njima je za Ljubljanu putovao tada visoki partijski funkcioner Stane Dolanc. Dok on nije ušao u automobil koji ga je čekao na peronu, ostali putnici nisu mogli da napuste voz.

Pre odlaska za Kranj svraćam u filijalu „Beobanke” preko puta Cankarjevog doma, da bih predao poklone prijateljici moje gazdarice tetka Jele. Boravak u Sloveniji promeniće mi nekako neiskustveno mišljenje o Slovencima.

Kako je svet mali

Kada sam stigao u Kranj, ispostaviće se da sam došao na pogrešno mesto, tačnije, u drugu fabriku iz sistema „Iskre” od one kuda sam se uputio. Ljubazni portir je zamolio vozača kombija da me poveze do nove „Iskrine” fabrike računskih mašina. Za stolom u ogromnom holu sedela je mlada devojka, kojoj sam se predstavio, nakon čega je pozvala da neko dođe po mene.

Tu sam zatekao neke poznate ljude, pre svega Rada Vesovića, čuvenog urednika studentskih novina na ETF-u u Beogradu. Radilo se o pripravnicima iz predstavništava „Iskre” u Beogradu, koji su došli u Kranj da se upoznaju sa proizvodnim programom.

Ubrzo je došao mlađi kolega koji me je poveo u obilazak fabrike. U to vreme uveliko su dominirali mini računari, a nekoliko firmi iz Jugoslavije ušlo je u poslovnu saradnju sa najpoznatijim svetskim proizvođačima. Tako je „Iskra” kupila licencu od firme CDC za proizvodnju njihovih računara Cyber 18. Imao sam priliku da vidim pogon za njihovu montažu.

U toku obilaska pozvaše me da vidim šta preuzimam, pre nego što spakuju računar po koji sam došao. Tamo me sačekaše kaput i tašna koje sam ostavio, ali i veliko iznenađenje. Umesto paketa „za pod mišku”, čekao me je drveni sanduk dužine preko metar. Upitah šta da radim sa njim, a oni se iznenadiše kad rekoh da nisam došao kolima.

Odiseja se nastavlja

Ipak nađoše rešenje. Ukrcaše sanduk u kombi, koji me odveze do železničke stanice u Kranju. Tu se nastavi sa prijatnim iznenađenjima. Službenik na prijemu paketa upita me kako želim da pošaljem paket, na šta ja odgovorih pitanjem o mogućim načinima. On me upita kada se vraćam za Beograd; kad rekoh da planiram voz koji polazi u deset uveče, ponudi mi da paket putuje istim tim vozom.

Dok sam popunjavao formular za slanje, prvi put sam dodirnuo sanduk sa računarom, jer mi je poslužio kao oslonac za pisanje.

Službenik me obavesti da oko pet sati svratim na železničku stanicu u Ljubljani i proverim da li je paket stigao kamionom iz Kranja i da li će biti ukrcan u željeni voz.

Po povratku u Ljubljanu prvo odoh da pokušam da kupim kartu za spavaća kola. Nažalost, devojka na blagajni me dočeka odgovorom da nema mesta. Nekako uspeh da je umilostivim. Kad se budem ukrcao u voz, videću da je vagon praktično prazan, opet je imao VIP putnike, delegaciju slovenačkih poslanika u Saveznoj skupštini. Zbog čega se umalo ponovo ne klimah u prvom razredu.

U pet sati proverih da li je stigao kamion iz Kranja. Čovek, valjda šef radnika koji su radili na utovaru, reče da još nije, uze podatke o paketu i reče mi da navratim za pola sata. Čim me ponovo ugleda, kratko reče: „Paket putuje sa vama.” Upitah ga kako da ga sutra preuzmem u Beogradu. Reče da je bolje da zamolim železničare da mi ga odmah isporuče sa vagona, da ne bih išao u magacin, što bi usporilo proceduru.

Nije sve tako crno

Posle završenih službenih obaveza mogao sam da se prepustim upoznavanju Ljubljane, jer me je čekalo pet sati do polaska voza. Nažalost, počela je kiša, a povremeno je promicao i sneg.

Odlučih se da ručam u „Šestici”, kupus sa kranjskom, kažu ovdašnji specijalitet. Onda je krenulo šetanje Titovom cestom i Trgom revolucije. U knjižari „Mladinske knjige” kupih gramofonske ploče, i nekako vreme prođe. Posle napornog dana, odmor u spavaćim kolima mi je i te kako bio dobrodošao.

U Beogradu požurih da preuzmem paket pre nego što završi u magacinu. Kad se zahvalih radniku koji mi je istovario sanduk, dobih odgovor: „Šta imam od tvoga hvala.” Izvadih novčanicu od petsto dinara, ko se seća, bila je ljubičaste boje i odvezoše mi sanduk kolicima do izlaza iz stanice. Da sam dao malo više, možda bi mi ga odvezli i do „Pupina”.

Sa javnog telefona pozvah Veska i sačekah da on i Rade Tatolović dođu po mene. Dok smo prenosili sanduk do kola, drugi put sam se latio paketa po koji sam išao u Sloveniju.