I posle par dana krenusmo nazad. Pred polazak voza iz Bitolja večerasmo ćevape u jednom restoranu u centru grada. Po dolasku u Skoplje sačekasmo voz koji ide za Beograd preko Niša.
Zapravo, na susednim peronima se u jednom trenutku našla dva voza za Beograd, jedan preko Niša, a drugi preko Kosova Polja i Kraljeva. Tata je pošto-poto hteo da uđe u onaj za Kraljevo, iako smo planirali da putujemo preko Niša. Ja sam bio uporan u tome da treba da uđemo u drugi voz, i zato dobih šamar.
U Niš stigosmo u rano jutro. Na pijaci kupismo nešto za doručak i odvezosmo se do Niške Banje. Vratismo se oko podneva i autobusom otputovasmo kući u Čačak.
Panorama Niša
More, ah more
Sve do 1977. godine moja letovanja biće vezana za boravak u Gradcu. Nije to bilo svake godine, ali ipak dovoljno da mi to dalmatinsko mestašce priraste srcu za ceo život. I kad god sam bio u prilici, učinio sam napor da svratim.
A onda su došla smutna vremena i u Gradcu nisam bio skoro tri decenije. Vratio sam mu se u dva navrata 2012. godine. Bile su to prilike za podsećanje na detinjstvo i mladost, na nešto čemu sam se tako radovao. Čak ne bih rekao da se moj Gradac puno promenio, pogotovu ljudi. Kao da se nismo videli godinu dana, a ne trideset.
Ali veze se nekako ponovo pokidaše. Ipak, nadam se da ću jednoga dana ponovo prošetati od Solina do Gradine, a onda do Bošca. Makar inkognito, da me želja mine.
Putovanja između
Do punoletstva je moje upoznavanje sa Jugoslavijom uglavnom bilo vezano za letovanja. Sve do 1965. godine, i postojanja čuvene K-15 karte, zahvaljujući kojoj se moglo skoro besplatno voziti železnicom i autobusom, letovanja su istovremeno bila i prilika da se malo putuje. Posle toga se na letovanje odlazilo planski.
U drugoj polovini šezdesetih počele su da se gase pruge uskog koloseka, tako da se sve češće na more odlazilo autobusom. Uglavnom su to bile turističke ture, koje su putnike prevozile u okviru takozvanih paket-aranžmana.
„Ćira” je iz Čačka prema Sarajevu vozio sve do 1969. godine, ali se sada prema Pločama putovalo novom prugom. Autobuski saobraćaj je sve više dobijao na značaju, pogotovu što je 1965. godine u potpunosti završena Jadranska magistrala kroz Hrvatsku. Sve to je pružilo nove mogućnosti za putovanje i lakše upoznavanje sa Jugoslavijom.
A onda su počela i vremena školskih izleta i ekskurzija.
Do samih Plitvičkih jezera ide se autobusom. Tokom vožnje mama stupa u razgovor sa jednom od putnica i saznaje da je iz Lazarevca, te da su ona i njena sestra, posle boravka sa mužem i sinom na Jadranu, pošle da vide Plitvička jezera. Kroz dalji razgovor ispostavlja se da je njen muž Milovan Popović tatin dobar drug, inače rodom iz Tijanja. A usput je i čika Vojov kum.
I tako smo tokom boravka na Plitvičkim jezerima imali društvo, a i kasnije tokom popodneva, kada smo se vraćali za Zagreb. Iz Zagreba su njih dve produžile za Beograd, a nas troje ka novom odredištu, Sarajevu.
U Sarajevo smo stigli u jutarnjim časovima i predstojao nam je celodnevni boravak u njemu i razgledanje znamenitosti. Dobar deo dana proveli smo na Ilidži i Vrelu Bosne, o čemu svedoči nekoliko crno-belih fotografija. Povratak u Čačak bio je „Ćirom”, ali ovoga puta putovali smo u suprotnom smeru.
Ponovo na moru
Boravak na moru 1963. godine bio je na neki način repriza letovanja iz 1959. Razlika je bila u društvu koje smo imali na tom putu, bili su to moj brat od strica Dragan i mamina koleginica Rada Popović. Sve ostalo je bilo gotovo isto kao prethodnog puta. Mala razlika je u tome što se sada jasno sećam boravka na Ilidži i Vrelu Bosne, kao i izleta u Makarsku tokom boravka u Gradcu. Naravno, odseli smo ponovo kod obitelji Ujdur.
I povratak sa letovanja bio je istom rutom, Gradac, Split, Rijeka, Postojna, Beograd, Čačak. Razlika je bila u tome što smo ovog puta spavali u Postojni.
Kada smo iz Rijeke autobusom stigli u Postojnu, došli smo baš u vreme kada su Tito i Hruščov završavali svoju posetu Postojnskoj jami. Uspeo sam da se probijem u prvi red i vidim dvojicu predsednika kako se u otvorenom kadilaku voze kroz uzan špalir građana, koji su mahali zastavicama i zasipali automobil cvećem.
Nažalost, u vozu kojim smo se vraćali u Beograd bila je velika gužva, tako da smo skoro sve vreme proveli u hodniku. Čak smo Dragan i ja odspavali na podu, dok su preko nas preskakali putnici. Pre polaska za Čačak ručali smo u restoranu „Drvar”, preko puta Železničke stanice. Bio je to sladak kupus sa junetinom, više mesa nego kupusa.
„Upoznaj domovinu da bi je više voleo”, bio je moto ferijalaca. Ali su ga koristili i mnogi drugi, pogotovu planinari i izviđači. Kako je standard rastao, a putovanje u svet postajalo lakše, sve češće smo upoznavanje sa domovinom ostavljali za kasnije. Valjda računajući da uvek ima vremena. Nažalost, za mnoge generacije raspad Jugoslavije učinio je da to vreme nikad ne dočekaju. Na moje zadovoljstvo, imao sam priliku da čak pet puta napravim Tour de Yugoslavia. Ili, kako bi se naški reklo, protrčim kroz Jugoslaviju.
Idemo na more
Moje prvo veliko putešestvije u životu bio je odlazak na more 1959. godine. Gradac je i danas za mene sinonim za more.
Od Drugog svetskog rata prošlo je sedamdeset pet godina. U međuvremenu se na prostoru nekadašnje zemlje odigralo još nekoliko ratnih sukoba. Ali ipak, Drugi svetski rat je ostao kamen međaš prema kome se svet vremenski ravnao. A ta 1959. godina bila je samo četrnaest godina daleko od poslednjeg rata. Mališan poput mene nije mogao to da oseti. Jer sve je za mene bilo novo. I ono što sam doživeo tokom tih nešto više od dve sedmice bila je jedina realnost za koju sam znao. Tour de Yugoslavia je mogao da počne.
“Šarganska osmica” na pruzi Beograd – Sarajevo
Putovanje vozom sam iskusio dve godine ranije, putujući sa mamom u Beograd. Ali bio sam suviše mali da bih to doživeo na pravi način. Verovatno je strah koji je to putovanje donelo učinio da se malo čega sećam. Ostalo je pomalo izbledelo sećanje na sedenje u parku na Kalemegdanu i strina Fanikinu pirinčaru. I na malu gitaru koju mi je ujak Vladan kupio u muzičkoj radnji u ulici Maršala Tita. Možda mi je to sećanje osvežila i činjenica da je ta radnja bila na istom mestu i petnaest godina kasnije, kada sam se otisnuo na studije u Beograd.
Tutnji „Ćira”
Zato je putovanje „Ćirom” prema Sarajevu za mene bilo pravo otkrovenje. Pošto je voz kretao u večernjim časovima, nije bilo prilike da doživim putovanje Šarganskom osmicom i kasnije tutnjanje dolinama Rzava, Drine i Prače. Verovatno je pravi doživljaj bio pogled na Sarajevo sa stanice Bistrik. I neizbežno umivanje na dolaznoj stanici, jer bilo je dovoljno jedno zakašnjenje sa zatvaranjem prozora u jednom od sto trideset četiri tunela između Beograda i Sarajeva da budemo prepušteni duvanskom kozmetičaru.
“Ćira” iznad SarajevaPanorama Sarajeva
Zapravo, ovom prugom, tačnije od Beograda do mora, putovanje je bilo prava avantura. Odvijalo se u tri etape: Beograd–Čačak, Čačak–Sarajevo i Sarajevo–more. Jer od hercegovačkog mesta Čapljina pruga se delila u dva kraka: jedan prema Pločama, a drugi prema Dubrovniku i Herceg Novom.
Putovanje je trajalo dva dana i dve noći. Da bi se na more stiglo u jutarnjim časovima, moralo se poći u rano popodne dva dana pre toga. U Čačak se stizalo za oko sedam sati. Iz Čačka je voz polazio u deset sati uveče i stizao oko sedam narednog dana u Sarajevo, na staru železničku stanicu.
Stanica je izgrađena 1882. godine, kada je pruga od Broda stigla u Sarajevo. Srušena je bezmalo sto godina kasnije, 1979, i na njenom mestu su izgrađeni stambeni blokovi. Putovanje se nastavljalo sa nove železničke stanice, napravljene 1953. godine, tačnije, polazni peron uskotračne železnice prema moru nalazio se sa leve spoljašnje strane nove stanice. Tamo gde je sada Autobuska stanica.
Železnička stanica u Čapljini
Nadomak mora
I onda je pruga ulazila u Hrvatsku, pa su se ređale stanice, Metković, Kula Norinska, Opuzen, Komin, Rogotin. I konačno se stizalo u Ploče.
Kada sam prvi put stigao u Ploče, dakle i na more, bilo je rano julsko jutro. Ploče se nalaze u blizini ušća Neretve u Jadransko more, preko puta gradića Trpanj na poluostrvu Pelješac. Iako su se moji plašili, hrabro sam zakoračio na dasku kojom se ulazilo na brod. Mislim da je bio u pitanju „Vladimir Nazor”, jedan iz serije brodova dobijenih kao pomoć posle rata, koji su saobraćali po Dalmaciji. Brod kojim ćemo stići u moje prvo morsko letovalište saobraćao je na liniji Ploče–Split–Ploče, a pre nego što bi stigao u Gradac svraćao je u Trpanj.
Dok smo se približavali pristaništu u Gradcu, Sunce je već odskočilo na nebu. Sledio je smeštaj kod obitelji Ujdur, i mogli smo na kupanje.
Gradac zauvek
Gradac će narednih dvadeset godina biti pojam za moja letovanja. Ali zahvaljujući odlascima u Dalmaciju, upoznaću i druge delove Jugoslavije. Zato su sva ta letovanja i ličila na Tour de Yugoslavia.
Posle dve sedmice uživanja u kupanju i sunčanju u uvali Bošac, možda onim sličnim ili čak istim brodom, uputili smo se u Split. U međuvremenu smo jedan dan posetili gradić Makarsku, po kome će ovaj deo Jadrana dobiti naziv Makarska rivijera. Od Gradca do Makarske ređaju se mestašca, Brist, Podaca, Zaostrog, Drvenik, Živogošće, Igrane, Drašnice, Podgora, Tučepi. U neka od njih brod pristaje da bi ostavio turiste ili pokupio one koji su putovali dalje ili se vraćali kućama. Prema Splitu, Makarskoj rivijeri pripadali su još i Baška Voda, Promajna i Brela.
Kasnije, kada letovanje na moru postane standardna opcija jugoslovenskog građanina, Makarska rivijera biće sinonim za takozvani jugoslovenski „paradajz turizam”. A pošto su na ovom području najviše letovali gosti iz Bosne i Hercegovine, često se nazivala i „Bosanskom rivijerom”.
