kafane

U svim prethodnim objavama sam ih pominjao. A i u ovo doba korone jedna su od najčešće spominjanih odrednica. Naravno, radi se o kafanama. Danas ih, u duhu vremena u kome živimo, obično nazivamo restoranima i kafićima, valjda nam ono „kafana” zvuči nekako previše arhaično. Da ne upotrebim neku težu kvalifikaciju. I ovako će neko osporavati moju terminologiju, posežući čak i za etimologijom srpskog jezika. Ali o čačanizmima ću pisati drugom prilikom.

Broja im se ne zna

Ne znam koliko sada ima ugostiteljskih objekata u Čačku. Legenda kaže da je u predratnom Čačku, koji je imao jedva desetinu današnjeg broja stanovnika, bilo preko sto kafana. Samo na potesu od Raskrsnica, onih u ulici Vojvode Stepe, do Pošte, priča se, bilo ih je jedanaest. Danas ih je sigurno više. Ali ono što se nije menjalo jeste da su i tada i danas bile značajno mesto društvenog života Čačka.

Moje „druženje” sa čačanskim kafanama počelo je još od malih nogu. Naravno, tamo sam odlazio sa roditeljima, koji baš i nisu bili, kako se to kaže, kafanski ljudi. Uglavnom su to bili izlasci sa povodom. Leti u baštu „Prvi maj” ili na terasu hotela „Morava”. Ponekad smo, na povratku iz nedeljnih šetnji, svraćali u kafanu „Tri bagrema”. Za decu je uglavnom bio rezervisan sok od maline.

Povremeno smo odlazili „Kod Crnogorca” na roštilj. Za mene su i danas pojam ćevapčići koje je pravio roštiljdžija Pero. Kafanu je držao Vojo Munitlak i zvanično se zvala „Dragačevo”. Poreklo kolokvijalnog naziva „Kod Crnogorca”, kako su je svi zvali, do danas je za mene ostalo tajna.

Igrale su jedno leto

U vreme kada sam počeo da izlazim u kafane, sve se nekako vrtelo oko hotela „Morave” i „Lovca”. Kada sam se skrasio u Beogradu, tokom vikend-boravaka u Čačku uobičajio sam da subotom popijem prepodnevnu kafu u „Proleću”. A onda je 1984. godine obnovljena kafana „Belvi”. Tih godina leti se teško moglo naći mesto u njenoj bašti pod krošnjama starih lipa.

Stigle su zamene

Pre nego što će i ovde početi da caruju kafići i picerije, Čačak je imao neka svoja kultna kafanska mesta. Mlađe generacije, pogotovu one rođene na kraju milenijuma, i ne sećaju ih se. Možda to nisu bile kafane sa najboljom hranom, ali imale su neki šmek koji im je obezbedio dugogodišnje trajanje. Stariji i sredovečni Čačani sećaju se „Tri bagrema”, „Moravice”, „Takova”, „Proletera”. Nažalost, nijedne od tih kafana više nema. U lokalima u kojima su se nalazile danas se obavljaju neki unosniji poslovi.

Neko će se sigurno setiti da je „Takovo” petkom pre podne bilo svojevrsna muzička berza. Tačnije, ovde su se sklapali poslovi vezani za angažovanje muzičkih orkestara po čačanskim kafanama, ali i šire. Pomenuo sam samo one kafane čije se trajanje proteglo na čitavu drugu polovinu dvadesetog veka. Od tih starih kafana ostala je da radi samo „Car Lazar”.

Povremeno su se pojavljivale neke nove kafane, koje su goste privlačile svojim menijem, ali su najčešće bivale kratkog daha. Neke su bile popularne zbog muzike koja je vikendom zabavljala goste. Ali su se muzički afiniteti gostiju, pogotovu novih generacija, brzo menjali. Ko se još seća kafane „032″, koju je držao poznati čačanski košarkaš Mićo Vidaković? Devedesetih će početi sa radom „Stari grad”, kasnije „Romansa”.

Sigurno sam poneku kafanu i zaboravio, jer mnoge su „igrale samo jedno leto”. A generalno gledano, samo sam skinuo mali sloj patine sa delatnosti koja sigurno ima svoje mesto u istoriji našeg grada. Objekti u kojima su se nalazile više ne podsećaju na njih. Zato će kafane morati da ostanu u ovakvim sećanjima.

U njima su se pričale priče

Ovo podsećanje na čačanske kafane završiću pričom, a možda i anegdotom, vezanom za poznate čačanske kafedžije. Jedan od njih svakako je bio Sreto Jovičić, vlasnik kafane „Ovčar” u čačanskoj Paliluli. Na mestu nekadašnje kafane devedesetih godina sazidana je nova zgrada; u lokalu do ulice danas je muški frizerski salon. Stotinak metara uz ulicu, samo sa suprotne strane, nalazila se kafana koju je držao Žiko stolar.

Jednog dana, dok je čekao potencijalnu mušteriju, Sreto pređe kod komšije i naruči za njih dvojicu po rakiju. Pošto je ispiše, Sreto izvadi dinar, plati i vrati se u svoju kafanu. Kako nije bila baš neka navala gostiju, kasnije Žiko pređe kod Sreta, naruči po rakiju i plati istim onim dinarom.

I tako su njih dvojica ceo dan častili, a onaj dinar sa početka priče na kraju ostade kod Sreta.

Možda je ova priča nastala baš u kafani „Ovčar”, gde je tridesetih godina osnovano udruženje lažova. Dobilo je ime „Sreto Jovičić”, po svom predsedniku. O tim vremenima i događajima može se više naći u zabeleškama čačanskih hroničara Mila Mojsilovića (Samo je jedan tvoj grad) i Rodoljuba Petrovića.

Pišući o čačanskom korzou, pomenuo sam neke nekadašnje kultne ugostiteljske objekte, gde se po završetku korzoa nastavljao provod. U tom kontekstu pomenuo sam i Ibarsku magistralu, koja je bila svedok rađanja novokomponovanog muzičkog pravca. Ali nadam se da pravi Čačani nisu zaboravili još jedno važno mesto „provoda” tih sedamdesetih godina, Štajgu.

Mlađe generacije će prvo pomisliti na novu Autobusku stanicu, jer su tamo odlazili na burek koji se mogao kupiti tokom cele noći. Međutim, ja mislim na staničnu restoraciju na Železničkoj stanici, poznatu pod tim nazivom. Ovde su se iza ponoći okupljali uglavnom čačanski frajeri. Neću pominjati imena, jer se bojim da ću nekoga važnog zaboraviti, a oni koji se sećaju tih vremena svakako će znati ko je sve dolazio.

Moj drug Mišo Kubura i ja nismo spadali u frajere. Bili smo valjda na trećoj godini studija i naravno među najmlađima koji su dolazili, pogotovu leti. Bilo nam je zanimljivo da se nađemo u društvu onih koji su važili za „face” tadašnjeg Čačka. Bila je to prilika da se uživo čuju vesti o događajima iz prethodnog dana, često od samih aktera. Na Štajgi su se rađale mnoge anegdote i vicevi, koje smo kasnije prodavali po Beogradu.

Bilo je i vozova

Posle pola jedan restoracija bi živnula, jer su stizali putnici koji su vozom putovali od Niša ka Baru; u Čačak je stizao u jedan sat posle ponoći. Zato je često, pogotovu leti, bilo teško naći slobodan sto. Vrlo često je dolazilo do, najčešće verbalnih, nesporazuma između čačanske mlađarije i putnika. Pogotovu onih sredovečnih, koji su glasan razgovor, smeh i dobacivanja smatrali nedoličnim za mladu generaciju.

Pošto bi voz nastavio put Jadrana, počelo bi da se osipa i društvo na Štajgi, ili Štaciji, kako su joj još tepali. Restoracija bi se zatvorila između tri i četiri sata da bi se očistila, a onda je kretao novi radni dan i iščekivanje novog ponoćnog druženja.

S pojavom kafića i liberalizacijom radnog vremena ugostiteljskih objekata, Štajga će prestati da bude pozornica čačanskih zbivanja. Vratiće se svojoj osnovnoj nameni.

Odavno nisam pisao. Ne zato što nema zanimljivih tema, možda je ova epidemija pomalo uticala na inspiraciju, pa se sa ovim tekstom mučim više od mesec dana. A opet, razmišljajući šta da napišem, otvorili su se neki širi horizonti, koji su zahtevali i malo istraživanja.

Nisam želeo da ovo bude priča o istoriji železničkog saobraćaja u Čačku. Želeo sam da se setim popularnog „Ćire”, koji je tutnjao ovim prostorima i utihnuo pre nešto više od pola veka. Jer „Ćira” je bio neka vrsta čačanskog prozora u svet, sve do izgradnje Ibarske magistrale.

Poslednjih godina kod nas se dosta priča o brzim prugama, kojima će se vozovi kretati brzinama i do dvesta kilometara na čas. Kao da smo zaboravili da smo se u ovim godinama tranzicije nekako odvikli od vozova. Ako izuzmemo one koji vozove koriste za odlazak na posao, malo ljudi ih koristi za prevoz unutar zemlje. Upućeniji znaju da je železnički transport jedan od dominantnih načina prevoza u međugradskom saobraćaju u Evropi. Tako je nekad bilo i kod nas. Nažalost, mlađe generacije su ovaj način prevoza uglavnom upoznale kroz zabavu — vozeći se prugom Mokra Gora–Šargan Vitasi, ili vozom „Romantika”.

Kad se Sarajevo selilo u Čačak

Kad se pomene „Ćira”, kod onih koji ga se sećaju bude se asocijacije na uskotračnu prugu koja je povezivala Beograd sa Sarajevom i dalje sa Jadranom. Mnogi su prvi put do Herceg Novog, Dubrovnika ili Ploča stigli ovom železnicom, putujući bezmalo dan i po. Svako putovanje „Ćirom” bilo je pomalo doživljaj, bilo da se putovalo do Beograda, Užica, Sarajeva, dalje prema moru, ili se išlo samo do Ovčar Banje.

A svakog petka na čačansku pijacu stizale su horde Sarajlija. Popodnevnim vozom vraćali su se natovareni kajmakom i drugim ovdašnjim delikatesima. Takođe, „Ćira” je omogućavao seljacima iz okoline Čačka i Užica da na pijace bosanskih gradova dopreme jabuke, med i rakiju.

Moja putovanja „Ćirom” uglavnom su vezana za relaciju prema Sarajevu i dalje moru, tačnije Pločama. Do Beograda sam „Ćirom” išao samo dva puta, kao dete 1957. godine, i deset godina kasnije, kada nas je razredni starešina Boriša Borišić u osmom razredu vodio na ekskurziju. Tada sam video kako u praksi izgleda kada se povuče sigurnosna kočnica. To je uradio jedan od naših drugara i zaustavio voz na otvorenoj pruzi između Lajkovca i Lazarevca. Da li je bilo slučajno ili plod dečjeg nestašluka? Tek, naš razredni je vreme do Beograda proveo ubeđujući konduktera da se radi o slučajnosti. Te nekako prođosmo bez prijave i većih neprijatnosti.

Idemo na more

Mnogo su zanimljivija bila putovanja na more. Kretalo se sa koloseka koji je bio van železničke stanice, otprilike tamo gde je sada tržni centar. Voz je polazio u 22 sata, a putovali smo vagonima drugog razreda. Ko se seća, to su bili vagoni sa parovima drvenih klupa i drvenim galerijama iznad, za smeštaj prtljaga.

Kolosek na koji je voz dolazio i sa koga je nastavljao putovanje bio je slep. Zato je lokomotiva pri kretanju za Sarajevo gurala kompoziciju ispred sebe. Po prelasku starog železničkog mosta, skretnica je bila postavljena da kompoziciju usmeri ka Beogradu. Kada bi se stiglo u stanicu Ljubić, skretnica je postavljana u smer ka Užicu i tek posle toga lokomotiva je krenula da vuče kompoziciju. „Ćira” je do Ovčar Banje putovao tačno pola sata, a do Užica dva sata.

Putovanja, pogotovu ona prema moru, pamtiće se i po mnogobrojnim tunelima kroz koje se prolazilo. Ako bi se zakasnilo sa zatvaranjem prozora, sledio je obavezni ukus sagorelog uglja u ustima. I obavezno jutarnje umivanje hladnom vodom na dolaznoj stanici, jer su putnici iz „Ćire” po pravilu izlazili nagaravljenih lica i ruku.

Tag: kafane

Štajga