Sreda, 30. april 2008. Kordoba – Granada
Možda bi nam rastanak sa Kordobom i njenim znamenitostima teže pao da nas u drugom delu dana nije čekao susret sa još jednim fascinantnim delom mavarske epohe, Alhambrom u Granadi. Kratko se zaustavljamo u mestašcu Luke (Luque), gde u mesnoj krčmi, po svoj prilici nekadašnjoj železničkoj stanici, ručamo, i to neobičnu čorbu sa krupnim komadima masnog svinjskog mesa, gotovo slanine.
Pogled na Luke
Grb Granade
U Granadu stižemo oko četiri popodne i odmah krećemo ka Alhambri, ili Alambri, kako kažu Španci, jer naša grupa ima zakazan termin za posetu u pet sati. Ime dvorca i tvrđave potiče od arapske reči al-hamra, „crvena“. Alhambra je dvorac i utvrđenje mavarskih vladara Granade, podignuto u XIII i XIV veku na brdovitoj zaravni u jugoistočnom delu grada.
Nekada sedište muslimanskih vladara Granade, danas je jedna od najvećih turističkih atrakcija Španije. Alhambra je najčuvenije delo islamske umetnosti na tlu Španije i jedini gotovo netaknuti dvorac iz doba mavarskih vladara. Na zgradama i baštama vidljive su samo manje prepravke katoličkih vladara iz XVI veka i kasnije. Karlo V Habzburški, car Svetog rimskog carstva, počeo je 1527. da gradi palatu unutar utvrđenja. Alhambra je 1984. uvršćena na Uneskovu listu svetske baštine.
Pogled na Alhambru
Pošto je završena krajem muslimanske vladavine, Alhambra je odraz kulture poslednjih dana Nasridskog emirata Granade. Dok je hrišćanska Španija osvajala Al-Andalus, ovde su poslednje utočište našli umetnici i intelektualci. Alhambra je izvanredan spoj prirode i ljudskog dela, koji svedoči o umešnosti njenih graditelja. Bila je među 21 kandidatom u izboru za sedam novih svetskih čuda, ali na kraju nije izabrana.
„Crvena tvrđava“ prvi put se pominje u IX veku, a u XI veku obnovio ju je Samuel ibn Nagrela, vezir kralja Badisa iz dinastije Zirida. Današnja Alhambra ipak je delo dinastije Nasrida. Njen osnivač, Muhamed ibn Nasr, ušao je u Granadu 1238. kroz kapiju Elvira i za svoje prebivalište izabrao Alhambru. Nekoliko meseci kasnije počeo je da gradi novu Alhambru, dostojnu sedišta kralja. Pod Nasridima ona je postala pravi dvorski grad, sa sistemom kanala za navodnjavanje, koji su zalivali i vrtove Heneralife, izvan utvrđenja.
Alhambru su 1492. bez borbe zauzeli Katolički kraljevi, Izabela I Kastiljska i Fernando II Aragonski, pošto su već osvojili sve okolne teritorije, i ona je postala kraljevska palata. Tada je u nju ugraviran i moto Katoličkih kraljeva.
Iskreno govoreći, Alhambra se ne može opisati; ona se mora videti i doživeti. Zato svakome ko želi više preporučujem da krene u Granadu, ili da ushićenje potraži na internetu, ako je to ikakva zamena za „Bio sam u Alambri“.
Pogled na Alambru i Granadu u daljini
Granada
Pod utiskom viđenog na brdu iznad Granade odlazimo u hotel „Room Mate Leo“, u centru grada. Praktično smo prvi gosti posle renoviranja, pa nailazimo na neke nedostatke, kao što su antena ili kabl za televizor koji fale. Neki će imati problema i sa vodovodnim instalacijama, ali pošto ostajemo samo jednu noć, može se podneti. Posle smeštaja i osveženja izlazimo u šetnju.
Granada, bar deo oko našeg hotela, deluje kao prijatan grad sa nešto više od 200 hiljada stanovnika. Uske ulice povezuju trgove, što je jedno od obeležja Španije.
Granada je poznata po građevinama iz doba Mavara, ali i iz doba gotike i renesanse. Najznačajnija iz mavarskog doba, kao što je rečeno, je Alhambra, „crvena tvrđava“, nazvana po crvenom kamenu od koga je građena, poznata i po Lavljem dvorištu sa fontanom. U utvrđenju je i manastir iz XV veka. Tu su i Heneralife (Generalife), letnja rezidencija vladara, i stara četvrt Albajsin (Albaicín). U centru je renesansna katedrala, a uz nju Kraljevska kapela (Capilla Real), završena 1521, u kojoj su sahranjeni Katolički kraljevi Izabela i Fernando, njihova ćerka Huana Luda i njen muž Filip Lepi.
Uživamo u prijatnoj večernjoj šetnji, sumirajući ono što smo danas videli u Kordobi i Alhambri, i planiramo šta bi valjalo videti sutra prepodne u Granadi.
Granada uoči 1. maja
Četvrtak, 1. maj 2008. Granada – Madrid
Praznik rada počinjemo u Granadi. Pošto ne očekujemo da 1. maja radnje rade, posle doručka se šetamo. Po pravilu su najznačajnije građevine u svim gradovima crkve, a njih i ovde ima na sve strane. Neke su označene kao turističke atrakcije, pa vas table vode do njih, a pored svake su ploče sa tekstom u bronzi, koji na više jezika obaveštava putnika namernika o objektu.
Granada se tek budi, jer je praznik; čak ni turista nema mnogo. Jutro je pomalo sveže, jer je Granada na oko 700 metara nadmorske visine. Neobavezno se šetamo. Na trgu blizu hotela nailazimo na nešto poput pijace, sa mnoštvom malih radnji u kojima se mogu kupiti suveniri, ali i odeća koja podseća na mavarsko nasleđe Granade. Naravno, tu su i neizbežne zlatare sa zlatnim i srebrnim nakitom, u kome se takođe oseća uticaj istoka. Prilika da se kupi nešto za uspomenu na Granadu, koja i pored sopstvene lepote ostaje u senci Alhambre.
Dok čekamo autobus, u blizini se održavaju prvomajske manifestacije. A onda sledi putovanje kroz Andaluziju i La Manču i povratak u Madrid. Usput pogled traži one čuvene Don Kihotove vetrenjače.
Vetrenjače u La Manči
Madrid nas dočekuje u dvostruko prazničnom raspoloženju: prvomajskom i uoči Dana Madrida, 2. maja, kada se obeležava ustanak protiv Napoleonove vlasti. Smeštamo se u isti hotel, ali kuhinja je zaključana, jer njeno korišćenje nije uračunato u cenu aranžmana. Posle kratkog odmora odlazimo u centar, koji nas dočekuje svečarski raspoložen i pun ljudi.
Suprotno očekivanjima, otkrivamo da rade i robne kuće „El Corte Inglés“, što nam pruža priliku da još nešto kupimo. Najviše vremena provodimo tražeći neki zanimljiv CD sa španskom muzikom. A onda se prepuštamo reci ljudi koja teče između Vrata Sunca, Plaza Mayor i okolnih ulica. Na sve strane srećemo one popularne „žive skulpture“ i oseća se svečarska atmosfera.
Prvi maj u Madridu
Na Plaza Mayor su u toku završne pripreme za sutrašnji koncert povodom Dana Madrida. Postavljena je i Gojina slika „Drugi maj“. Madrid je jedan od onih gradova koji umeju da žive i to prenose na svoje posetioce. Želim da što više uživam u svemu oko sebe, jer je pitanje kada ću ponovo doći. Zato se prepuštamo kolonama ljudi, koje nas nose na mesta koja danas privlače najviše sveta.
Petak, 2. maj 2008. Eskorijal i Dolina palih
Danas je predviđena poseta dvorcu Eskorijal (El Escorial) i Dolini palih (Valle de los Caídos), pedesetak kilometara od Madrida. Dvorac i manastir Eskorijal podigao je kralj Filip II u podnožju planinskog masiva Sijera de Gvadarama.
Pogled na Eskorijal
Građevina je pravougaona, dimenzija oko 224 sa 153 metra, i između ostalog je mesto gde se sahranjuju španski kraljevi i članovi njihovih porodica. Obilazimo unutrašnjost, uključujući i kriptu sa grobnicama, a zatim i vrt oko zamka.
Uspomena na Eskorijal
Posle dvorca obilazimo gradić nastao oko njega. Sve vrvi od turista. Pošto je vreme ručku, pokušavamo da nađemo mesto u nekom od mnogobrojnih restorana, ali bez uspeha.
Iz Eskorijala idemo u obližnju Dolinu palih, monumentalni kompleks građen od 1940. do 1958, sa bazilikom uklesanom u stenu Sijere de Gvadarame i benediktinskim manastirom iza nje. Iznad bazilike je krst visok 150 metara, koji se vidi sa velike daljine. U kompleksu je sahranjeno 33.872 poginulih sa obe strane u Španskom građanskom ratu. U oltarskom delu bazilike sahranjeni su španski diktator Fransisko Franko i osnivač španske Falange Hose Antonio Primo de Rivera.
Hose Antonio Primo de Rivera bio je najstariji sin generala Migela Prima de Rivere, koji je Španijom kao diktator vladao od 1923. do 1930. U oktobru 1933. osnovao je Špansku falangu, po uzoru na Musolinijeve fašiste, a iste godine izabran je u republikanski parlament. Podržao je nacionalistički vojni udar 1936, koji je doveo do građanskog rata, ali je pre početka rata uhapšen, optužen za zaveru i vojnu pobunu, osuđen na smrt i pogubljen u prvim mesecima rata. Frankistička Španija smatrala ga je mučenikom.
U Dolini palih
Napuštamo Sijeru de Gvadaramu i žurimo nazad u Madrid, koji danas slavi svoj dan, u spomen na ustanak protiv Napoleonove vlasti 1808. Odlazimo do Kraljevske palate, gde je, nažalost, vojna parada uz prisustvo kralja Huana Karlosa i članova kraljevske porodice već održana. Na Plaza Mayor je glavna proslava, sa scenskim, muzičkim i vizuelnim performansom. Provodimo još jedno veče na prazničnim ulicama Madrida. Na povratku u hotel svraćamo na Trg Drugog maja (Plaza del Dos de Mayo), gde se takođe slavi, i pridružujemo se slavlju uz pivo u jednom od mnogobrojnih restorana.
Plaza del Dos de Mayo
To je bio kraj našeg boravka na Iberijskom, ili Pirinejskom, poluostrvu. Za nama ostaje mnogo utisaka.
Subota, 3. maj 2008. Madrid – Sofija – Čačak
Posle doručka odlazimo na aerodrom Barahas, odakle nas avion vraća na naše Balkansko poluostrvo. Ovoga puta let je mnogo udobniji, jer više nismo sabijeni kao sardine. Nebo nad Apeninima i Balkanom je prilično vedro, pa pokušavamo da prepoznamo predele iznad kojih letimo, i let brže prolazi. Evo nas ponovo u Sofiji, odakle krećemo pravo u Srbiju. Prolazimo kroz Sićevačku klisuru, pored Niša, Kruševca i Kraljeva, gde se opraštamo od nekih saputnika, ali i od našeg vodiča Relje, i konačno, u ranim jutarnjim časovima, stižemo kući.
Kraj serije „Evropom kroz tri časovne zone“.