Oznaka: Gernika

Petak, 25. april 2008. Madrid

Posle malog „lutanja“ po hotelu, na petom spratu nas dočekuje pravi „kontinentalni“ doručak, ili, kako se to u vojsci zvalo, „dečja radost“: puter i marmelada. Istina, ponudili su nam i dva tostera, ali za nas četrdeset pet to je ipak bilo premalo.

Posle doručka idemo na stadion madridskog „Reala“, koji nosi ime dugogodišnjeg predsednika kluba Santijaga Bernabeua. Obilazak je tako osmišljen da se vide sva značajna mesta: od panoramskog pogleda sa vrha tribina do svlačionica, kupatila i sala za masažu. Ne može se zaobići ni muzej, kroz koji se upoznaje istorija ovog najtrofejnijeg kluba na svetu. Strastveni ljubitelj fudbala može da uživa u pogledu na travu slavnog stadiona, da sedne u fotelje igrača ili u VIP ložu. Na kraju stižemo i do prodavnice, u kojoj navijači mogu da kupe dres, trenerku ili nešto drugo sa imenom omiljenog igrača i grbom slavnog kluba. Ovde se možda skupi i više novca nego od ulaznica. Video sam jednog momka koji je iskeširao čitavih 600 evra za nekakav dres ili trenerku.

Sledeće odredište bio je čuveni Prado (Museo del Prado), jedan od najpoznatijih muzeja na svetu, sa jednom od najboljih zbirki slika. Najznačajnije su zbirke Velaskeza, Goje, El Greka i Murilja, ali tu su i Ticijan, Rubens, Hijeronimus Boš, Rembrant, Botičeli i drugi.

Današnji dan je praktično posvećen samostalnom razgledanju Madrida, iako smo na stadion i u Prado išli u grupi. Zato smo Danka i ja još ujutro u hotelu napravili plan šta želimo da vidimo. Posle Prada, nažalost kratkog, jer da bi se videlo sve što je u njemu nije dovoljno ni nekoliko dana, a kamoli sat-dva koliko smo mogli da odvojimo, idemo u Muzej kraljice Sofije (Museo Nacional Centro de Arte Reina Sofía).

Postavka ovog muzeja posvećena je uglavnom španskoj umetnosti XX veka, sa značajnim zbirkama Pikasa i Dalija. Imali smo priliku da vidimo i izložbu posvećenu Pikasu, a najznačajnija slika koju smo videli svakako je „Gernika“. Prado, Muzej kraljice Sofije i Muzej Tisen-Bornemisa čine madridski „zlatni umetnički trougao“.

U neposrednoj blizini Muzeja kraljice Sofije je železnička stanica Atoča (Estación de Atocha). Svojom arhitekturom i botaničkom baštom u unutrašnjosti, ova najveća madridska železnička stanica i sama je znamenitost. U svetu je, međutim, postala poznata posle terorističkog napada 11. marta 2004, kada je poginula 191 osoba, a oko 1.800 ranjeno.

Ne propuštamo priliku da uživamo u enterijeru, a zatim odlazimo u glavni madridski park, Retiro (Parque del Buen Retiro), koji zauzima oko 1,4 kvadratna kilometra na obodu centralnog dela grada, odmah iznad Prada.

Dan je izuzetno vreo, pa čim smo se našli u parku, koristimo priliku da se odmorimo na klupi u senci gustog drveća. Oko nas se mladi Španci odmaraju na travnatom tepihu parka, što mi sebi ipak nismo mogli da priuštimo.

Posle napornog dana vraćamo se u hotel da se malo odmorimo, a uveče ponovo koristimo priliku da još malo upoznamo centar Madrida. Sutra nastavljamo dalje, a Madrid ćemo dodatno upoznati na povratku.

Subota, 26. april 2008. Madrid – Toledo – Lisabon

Krećemo bez doručka, jer polazimo, za njihove prilike, prilično rano. Prvo odredište je Toledo, na reci Taho, sedamdesetak kilometara južno od Madrida.

Obilazak počinjemo sa vidikovca, sa koga puca divan pogled na grad, u kome dominiraju katedrala i tvrđava Alkazar. Zatim odlazimo u sam grad, koji se diže visoko na brdu iznad Taha, ovde relativno male reke. Odlazimo do katedrale, glavnog cilja naše posete, ali obilazak moramo da prekinemo, jer počinje prepodnevna misa.

U Toledu je živeo i stvarao El Greko. U crkvici Santo Tome (Iglesia de Santo Tomé) nalazi se jedna od njegovih najznačajnijih slika, „Sahrana grofa od Orgaza“, koju ne propuštamo. U blizini, u jednoj od tipičnih kuća tog vremena, je i El Grekov muzej, otvoren 1911, koji se upravo renovira. Muzej je u jevrejskoj četvrti Toleda, u kojoj je i sinagoga.

Slobodno vreme koristimo za obilazak mnogobrojnih prodavnica suvenira. Danka u jednoj od njih kupuje „majorka“ bisere. Toledo je inače poznat po čuvenim mačevima koji su se ovde izrađivali. Do autobusa stižemo preko starog mosta na Tahu.

Zbog Toleda smo bili skrenuli sa auto-puta koji od Madrida vodi ka Lisabonu, a sada se njime ponovo upućujemo na zapad. Predeo nije naročito zanimljiv, a restorani u kojima pravimo pauze daleko su od sličnih u drugim zemljama Zapadne Evrope.

Posle Madrida, koji je zasebna autonomna zajednica, put nas vodi kroz Kastilju–La Manču, a zatim, ka Portugaliji, kroz Estremaduru. Središnji i zapadni deo Španije je visoravan; sam Madrid je na oko 650 metara nadmorske visine. Pored puta preovlađuju maslinjaci; Španija je inače jedan od najvećih proizvođača maslinovog ulja na svetu.

Ulaskom u Portugaliju predeo se donekle menja: više je šuma, a pored puta nailazimo na mnogobrojne torove sa svinjama. Liče na naše mangulice. U Lisabon ulazimo preko mosta „25. april“. Most je prvobitno nosio ime diktatora Salazara, za čije je vladavine i podignut, a ime mu je promenjeno u čast „revolucije karanfila“, koja je počela 25. aprila 1974. godine.

Lisabon je na ušću reke Težo u Atlantski okean. Pošto ona ovde pravi ogroman estuar, mnogi pogrešno misle da je Lisabon na moru. Težo je ista ona reka Taho koju smo videli kod Toleda; razlika je samo u španskom i portugalskom nazivu. Pokušavamo da dokučimo ponešto o gradu. Na prvi pogled deluje zanimljivo, jer leži na brežuljcima iznad Teža, a deluje i čisto.

Hotel nam je relativno blizu centra, tik uz Trg markiza od Pombala (Marquês de Pombal), kojim dominira njegova statua sa lavom kraj nogu. Iznad trga je park Edvarda VII, na čijem je gornjem kraju vidikovac sa veličanstvenim pogledom na grad i Težo.

Posle smeštaja i kratkog odmora, metroom se spuštamo do Trga Restauradores, a zatim pešačkom ulicom stižemo do same reke. Usput razgledamo prodavnice i vraćamo se ka hotelu. Na Trgu Restauradores srećemo Stefanoviće, Uroševiće i Petroviće i nalazimo mesto za večeru u restoranu „Nicola“.

Vodič nam je rekao da su u Portugaliji cenjeni specijaliteti od bakalara i da obavezno treba probati „vinju verde“, što bi se po naški reklo mlado vino. Ostalo će se verovatno često prepričavati kad god se u ovom društvu bude pominjao put na ovu stranu sveta, ali treba zabeležiti da nas je ta večera koštala 240 evra. Prava sitnica! Jeli smo škampe i druge đakonije koje, uzgred budi rečeno, nismo naručili. Što smo probali, niko nas nije terao. A to što nam je konobar umesto preporučenog vina doneo neko čija je cena bila skoro 40 evra po flaši, a popili smo dve, samo je događaj za priču i nauk za ubuduće.

U isto vreme u Lisabonu su boravili i Branko i Violeta Milenković sa nekim novim prijateljima. Kratko se srećemo, a onda peške nazad do hotela. Da nije bilo uzbrdice, bila bi to lagana šetnja pred spavanje.