Fruška gora je od Beograda udaljena nekih pedesetak kilometara. Ali to je sasvim dovoljno da se obilazak ovog, više brda nego planine, po pravilu odlaže.
Koristimo pomalo neobavezan boravak u Beogradu da konačno prokrstarimo nacionalnim parkom i bar na trenutak upoznamo ono što ovaj prostor između Dunava i sremske ravnice nudi. Pokazaće se da je za upoznavanje Fruške gore premalo jedno jesenje popodne.
Četvrtak, 22. oktobar 2020.
Zbog ranije dogovorenog sastanka, put Srema se upućujemo tek oko pola jedan. Odlučio sam da do Fruške gore stignemo starim novosadskim putem, ali pokazaće se da to nije tako jednostavno. Zanemarili smo činjenicu da u Beogradu može biti protesta. A ispostaviće se da su bila čak dva: ispred Ministarstva prosvete protestvovali su studenti tražeći smanjenje školarina, a ispred Skupštine, koja je danas konačno dobila novog predsednika, vlasnici turističkih organizacija.
Put od Inđije prema obroncima Fruške gore presvučen je novim asfaltom, tako da je vožnja udobna.
Iriški venac
U Maradiku skrećemo prema Iriškom vencu. Najveći deo Fruške gore nalazi se u Srbiji, a mali deo zalazi u istočnu Hrvatsku. Deo je 1960. godine proglašen nacionalnim parkom, prvim u Srbiji. Najviši vrh je Crveni Čot sa petsto trideset devet metara. Naziv Fruška gora potiče od starog slovenskog etnonima Frug, sinonima za Franke, pa ime znači „planina Franaka”.
Na vrhu se nalaze ostaci televizijskog tornja, oštećenog u bombardovanju 1999. godine. Toranj nije obnovljen — tačnije, nije mu vraćena prethodna funkcija, ali su njegovi ostaci iskorišćeni da se na vrh montiraju nove komunikacione antene.
Ispod tornja je hotel „Norcev”, koji je Elektrovojvodina svojevremeno izgradila kao nastavno-obrazovni i rekreativni centar. U njemu sam boravio u jesen 2006. godine, na konferenciji o naučno-tehničkim informacijama.
Na Iriškom vencu se nalazi i spomenik „Sloboda”, podignut 1951. godine, rad Sretena Stojanovića. Tu je i spomenik „Ljudskom nemaru”, podignut 2010. na inicijativu ekoloških organizacija.
Vrdnik
Sa Iriškog venca nastavljamo prema Vrdniku, sa ciljem da posetimo turistički kompleks „Vrdnička kula”. Nalazi se ispod ostataka nekadašnjeg utvrđenog grada; od njega je danas ostala samo Donžon kula, sa nešto bedema i ruševinom jedne kule. Pronađeni predmeti iz rimskog doba ukazuju da je prvobitno utvrđenje ovde podignuto još tada, kao osmatračnica ili predstraža Sirmijumu.
Ručak koji nije bio
Vraćamo se na Iriški venac i upućujemo ka manastiru Krušedolu, sa namerom da u restoranu pored samog manastira ručamo. Put je asfaltiran, ali toliko uzak da se dva automobila ne mogu mimoići, pa jedan mora da siđe na prašnjavu bankinu.
Kad smo stigli, čekalo nas je iznenađenje: po spoljnim obeležjima, restoran nije radio.
Krušedol je zadužbina poslednjih srpskih despota u Sremu, Brankovića. Sastoji se iz dve celine, muškog manastira sa crkvom posvećenom Blagovestima, koji je osnovao vladika Maksim Branković, i ženskog sa crkvom posvećenom Sretenju, koji je podigla njegova majka, zamonašena despotica Angelina.
U manastiru su, pored porodice Brankovića, sahranjena dva patrijarha Srpske pravoslavne crkve, Arsenije Treći Čarnojević i Arsenije Četvrti Jovanović Šakabenta, kao i kralj Milan Obrenović, vojvoda Stevan Šupljikac i knjeginja Ljubica Obrenović.
Kada smo se spremali da krenemo, prilaze nam dve devojke koje smo mimoišli pri dolasku. Zanimalo ih je kako da dođu do restorana „Arena” na Iriškom vencu. Pošto su pominjale Grgeteg, pomislio sam da traže istoimeni manastir, pa ih vozimo do skretanja za selo. Tek kad sam pisao ove redove, shvatih da su Grgeteg pominjale zato što se sam Iriški venac nalazi u ataru tog sela.
Irig
Irig je najveće mesto na samoj Fruškoj gori. Okolina je poznata kao voćarsko-vinogradarski rejon. Ima i bogatu kulturnu tradiciju, naročit značaj ima Prva srpska čitaonica, osnovana 1842. godine.
Nažalost, odustajemo i od ručka u vinskoj kući, jer nam se učinilo da je zauzeta za neko porodično slavlje. Pošto se već približava veče, odustajemo i od svraćanja u Novi Sad, više zbog problema sa parkiranjem, a manje zbog straha od korone.
Kod Sremskih Karlovaca vidljivi su radovi na izgradnji brze pruge Beograd–Budimpešta. Hotel „Dunav”, koji se nalazio na samoj obali, srušen je.
Blizina koja vara
Pošto u Vojvodini nismo uspeli da nađemo mesto za ručak, odlučujemo se da večeramo u restoranu u našem naselju.
Kao što rekoh na početku, Fruška gora je tako blizu Beogradu, ali da bi se upoznale sve njene čari, potrebno je više od jednog dana. A mi smo na ovaj izlet krenuli iza podneva. Samo da se obiđu, a ne i posete fruškogorski manastiri, nije dovoljno to vreme. A posetiti ih svakako treba, jer kriju toliko toga vezanog za našu istoriju da to i ne slutimo.
Ovaj naš izlet obuhvatio je samo jedno popodne, ali prešli smo više od dvesta kilometara. Dan je bio sunčan, iako je kraj oktobra. Nažalost, celim putem je lebdela epidemija korona virusa, koja je bila u punom zamahu.