Te 1989. godine, kada sam ponovo letovao na Jadranu, ništa nije slutilo da će već za dve godine Jugoslavija biti bivša država.
Vladimir i ja smo odlučili da te godine letujemo u Crnoj Gori, tačnije u Budvi. Ne računajući dva dana provedena u Rafailovićima 1982, ovo je bilo moje prvo letovanje na crnogorskom primorju. Na putovanju su nam se pridružili Snežana i Miodrag Popović. Vladimir i ja smo u Čačak došli dan ranije; sutradan su pristigli i Popovići, pa smo posle doručka kod moje mame Rade mogli da krenemo u avanturu.
Prva destinacija bio nam je Žabljak, gde smo planirali da ostanemo tri dana u hotelu „Durmitor”. Usput svraćamo u manastir Mileševu. A onda preko Jabuke, Pljevalja i Đurđevića Tare stižemo u najviše gradsko naselje u Jugoslaviji, Žabljak.
Početak je avgusta, ali na skoro hiljadu petsto metara nadmorske visine ipak se oseća svežina. Dobro upućeni kažu da je ovo vreme najpogodnije za posetu Durmitoru. Ali mi nećemo biti te sreće, jer će tih dana ovde gotovo sve vreme padati kiša.
Smeštamo se u drveni bungalov pored glavne zgrade hotela, koja postoji još od pre Drugog svetskog rata. Vreme koristimo za obilazak Crnog jezera, Zminjeg jezera i za pokušaje da se popnemo na neki od vrhova Durmitora. Pošto nismo opremljeni za planinarenje, naši pokušaji se uglavnom završavaju u podnožju Velikog medveda i Savinog kuka.
Greškom u raj
Sledeće odredište bilo nam je Cetinje i Lovćen. Usput Vladimir i ja želimo da svratimo u Nikšić kod kolege i prijatelja Mila Tomaševića, koji se tamo nalazi kod majke i sestara. Sa Popovićima smo se dogovorili da se nađemo na Cetinju oko četiri sata.
Lutamo na izlasku iz Žabljaka i nalazimo se na putu koji obilazi Durmitor. Iako je makadamski, odlučujemo da se njime spustimo do Plužina i Pivskog jezera, pa tim putem stignemo u Nikšić.
Predivni pejzaži Durmitora, pogled na Prutaš, Sedlo i druge delove masiva, kao da govore da je dobro što smo zalutali. Završni ugođaj pruža pogled na svetlozelenu vodu Pive, zarobljene u jezero hidroelektrane, branom visine preko dvesta metara kod sela Mratinje.
Put prema Nikšiću deo je magistrale Sarajevo–Titograd. Deonica od Foče do Nikšića je skoro završena, tako da se vozimo novim putem izgrađenim po svim standardima. Usput svraćamo do Pivskog manastira, koji je izmešten zbog formiranja akumulacionog jezera.
Brzo nalazimo kuću porodice Tomašević. Ostajemo na ručku i nastavljamo put ka Cetinju. Pošto smo se našli sa Popovićima, penjemo se na Lovćen, uživamo u pogledu na Crnu Goru sa Jezerskog vrha, i preostaje nam da se spustimo u Budvu.
Uživanje, a ništa nije slutilo
Spuštalo se veče kada smo stigli u Budvu. Brzo nađosmo smeštaj, istina, malo podalje od same Budve, u Lastvi Grbaljskoj. Ali u blizini je jedna od najlepših plaža u Crnoj Gori, Jaz. Tu ćemo uživati narednih sedam dana. Svaki dan ćemo odlaziti u Budvu, provodeći tamo jutra i večeri, a napravićemo i par izleta prema jugu Crne Gore i Boki Kotorskoj.
Popovići odlučiše da ostanu još par dana, a Vladimir i ja se uputismo kući preko Dubrovnika, Mostara i Sarajeva. Posetu Vrelu Bune pored Blagaja iskoristismo da u obližnjem restoranu ručamo pastrmku. A kratak predah u Sarajevu pruži nam šansu za posetu Baščaršiji i ćevape kod čuvenog „Želje”.
Iz Sarajeva krenusmo u sumrak. Na skretanju za Sokolac zaustavi nas milicioner, ali samo da bi zamolio da povezemo njegovog kolegu do Čačka.