Aleksandra – RASIN PERSONAL PORTAL

14. Oktobra 2026.14. Oktobra 2026.

Neka druga Rumunija (1): Drakulinim tragom kroz Transilvaniju

Bližili su se Aleksandrin rođendan i polazak u prvi razred, a ja sam nas prijavio za putovanje po Rumuniji pod nazivom „Drakulina tura“. Danka je krenula pod protestom, što nije bilo obećavajuće. Ali…

Prvi dan: Čačak – Temišvar – Sibiu

Moji susreti sa Rumunijom do tada su se svodili na Temišvar i onih šezdesetak kilometara od granice do njega. Prvi put sam u Rumuniji bio 1998, u vreme kada sam se zbog diskus hernije teško kretao. Jedva sam mogao da pređem dvadesetak metara pre nego što bih zbog užasnih bolova morao da stanem. Temišvar me tada nije previše impresionirao, a pogotovo ne pejzaži koje smo sretali usput. Ipak se sa zadovoljstvom sećam tih aprilskih dana. Srbija je tek izlazila iz perioda sankcija i svaka novina iz sveta, makar to bio svet za koji smo smatrali da je i dalje iza nas, bila je nešto lepo.

Bili smo smešteni u hotelu Politehnike, koji se upravo renovirao. Nalazio se u samom centru grada, preko puta najveće gradske crkve, koju, iako je pravoslavni hram, nazivaju katedralom. Ovaj veliki trg, prava pešačka oaza, zove se Trg pobede (Piața Victoriei). Na jednom kraju je katedrala, a na drugom Opera. Trg je bio poprište dramatičnih događaja iz decembra 1989, koji su doveli do pada Čaušeskua. Po trgu i zgradama oko njega vidi se da je Temišvar deo evropske kulture, jer je kao deo Banata pripadao i ogromnoj Austrougarskoj monarhiji. Nažalost, samo par stotina metara od centra počinju delovi grada sa oronulim porodičnim kućama, drvenim ogradama i ulicama kojima često nedostaje asfalt.

Ove redove o Temišvaru pišem kao utiske iz ranijih godina, jer ćemo se ovoga puta u njemu zadržati samo dva-tri sata, što je svakako premalo da bi se upoznao ovaj ipak simpatičan grad. Posle ovog putovanja, 2003. godine, još dva puta ću posetiti Temišvar, na konferencijama na ovdašnjem univerzitetu. Za te boravke vezane su neke zanimljive dogodovštine i poznanstva, pre svega sa kolegom Dušanom Popovom, jednim od najuglednijih Srba u Rumuniji. Već za nekoliko godina videće se kako se velike promene dešavaju kod naših suseda.

Pri svakoj poseti Temišvaru otkrivao sam poneki sitan detalj iz njegove istorije i današnjeg života.

Ovoga puta navešću samo jedan: Temišvar je 1884. godine postao prvi grad u kontinentalnoj Evropi sa električnim uličnim osvetljenjem, o čemu svedoči i spomen-lampion.

Cilj prvog dana našeg putešestvija je Sibiu, u delu Rumunije koji Rumuni zovu Transilvanija, a Mađari Erdelj. Putovanje je organizovala novosadska agencija „Karpati“, specijalizovana za ture po Rumuniji. Agenciju vodi bračni par Stanković, a naš domaćin i vodič bio je Borivoj Stanković, diplomirani inženjer mašinstva, koji će nas oduševiti poznavanjem istorije, ali i savremenih prilika u Rumuniji.

Sledeći veći grad posle Temišvara je Lugoš (Lugoj). Ovaj grad od pedesetak hiljada stanovnika podario je svetu neke poznate ljude: botaničara Augusta Kanica, holivudskog glumca Belu Lugošija, slavnog po ulozi grofa Drakule, i gimnastičarku Laviniju Milošović, svetsku i olimpijsku šampionku. Posle Lugoša iz Banata prelazimo u Transilvaniju i tu počinju da se menjaju naše predrasude o Rumuniji kao zaostaloj balkanskoj državi.

Prvi grad u Transilvaniji pored koga prolazimo je Deva, poznata po čuvenoj gimnastičkoj školi, iz koje je ponikla i Nadja Komaneči. Gradom dominira tvrđava, koja je imala veliki značaj u vreme Janoša Hunjadija, našeg Sibinjanin Janka, čiji je sin bio ugarski kralj Matija Korvin. Ono što se vidi po dolasku u Transilvaniju dalo mi je ideju da ovim zabeleškama dam naslov „Neka druga Rumunija“: putevi su novi, pokriveni kvalitetnim asfaltom. Već je pala noć, pa samo naslućujemo predele kroz koje prolazimo. A okolo su istorijska mesta: Alba Julija, Hunedoara, Targu Mureš… Dok se vozimo, razmišljam o istoriji koja nas povezuje, a o kojoj tako malo znamo.

Konačno stižemo u Sibiu, gde ćemo prenoćiti. Hotel „Continental Forum“ primer je socrealističke gradnje: veliko, gotovo monumentalno zdanje, sa velikim sobama i visokim plafonima. Veče je prijatno, pa se malo šetamo oko hotela. Mnogo starih zdanja i prilično čist grad. I ovo je neka „druga Rumunija“. Ovde je nekada partijski sekretar bio Niku Čaušesku, najmlađi sin i miljenik vladajućeg bračnog para. Vodič nas upoznaje sa sutrašnjim planom, koji će biti naporan kao i prvi dan. Na kraju putovanja videćemo da smo za šest dana obišli skoro trećinu Rumunije.

Drugi dan: Sibiu – Sigišoara – Brašov – Sinaja

Posle doručka upoznajemo se sa znamenitostima grada. Iako je Rumunija pretežno pravoslavna, u ovom regionu ima dosta potomaka nemačkih doseljenika, Sasa, koji su ovamo dolazili još u srednjem veku. Sibiu je jedan od sedam gradova koje su osnovali, po kojima je Transilvanija na nemačkom dobila ime Siebenbürgen. Zato ovde ima i crkava drugih veroispovesti, a jedna od znamenitosti Sibiua je Evangelička crkva. Obilazimo i Veliki (Piața Mare) i Mali trg (Piața Mică).

Znamenitost Sibiua je i Nacionalni muzej Brukental (Muzeul Național Brukenthal). Samuel fon Brukental, čije ime nosi, bio je guverner Transilvanije pod Habzburzima, a prve zbirke potiču iz 1790.

Gradovi se nižu kao na traci. Posle Sibiua čekala nas je Sigišoara, rodno mesto Vlada Cepeša (Țepeș), poznatijeg kao Drakula, po kome je naša tura i dobila ime. Bio je vlaški vojvoda i vladao je Vlaškom u tri navrata: 1448, od 1456. do 1462. i 1476.

Grad je veoma lep. Iznad njega dominira gornji grad, opasan bedemom sa kulama; bilo ih je četrnaest, a do danas je sačuvano devet. Kule su gradili gradski cehovi, pa po njima nose i imena. Grad je autentično sačuvan iz XV veka. U njemu su srednjovekovna muzejska postavka, soba za mučenje, oružarnica, ali i fenomenalan vidikovac, sa pločicama na kojima su ispisane svetske metropole i udaljenost do njih. Do vrha kule vode strme stepenice, koje škripe pod nogama i stvaraju pravi ugođaj. U rodnoj kući kontroverznog vlaškog vladara je restoran u srednjovekovnom stilu, sa svećama umesto električnog osvetljenja.

Naporno penjanje po gornjem gradu traži odmor, koji pravimo u maloj kafanici u njegovom podnožju. Pijem „hajneken“, kao u bilo kom drugom gradu Evrope. Jer ovo je bila i ostala Evropa. Ta ista Evropa ju je delimično bila izopštila, ali se ni oni nisu previše bunili, bar ne javno. Danka je već odavno svoj otpor prema ovom putovanju zamenila zadovoljstvom što vidi sve ove lepote.

Iz Sigišoare nastavljamo za Brašov, jedan od najvećih gradova Rumunije i važan industrijski centar. Šetnja glavnom ulicom otkriva nam još jedan stari grad. U centru se priprema prostor za večernji koncert Rikija Martina, pa se teško probijamo kroz masu sveta koja se sprema da prisustvuje koncertu ili da ga bar čuje sa odstojanja. Usput nalazimo vremena i za obilazak radnji. Tu i tamo vide se table svetski poznatih firmi. Rumunija je kandidat za članstvo u Evropskoj uniji i polako se otvara prema Evropi, pogotovo u razvijenijim delovima zemlje, a Transilvanija to sigurno jeste.

Odlazimo i do čuvene Crne crkve (Biserica Neagră), čiji su zidovi potamneli u požaru u kome je crkva stradala. Potiče iz XIV veka i važi za najveću gotičku crkvu između Beča i Carigrada. Pošto je autobus na suprotnoj strani, još jednom prolazimo glavnom gradskom ulicom.

Kao što se vidi i sa panorame, istorijsko jezgro Brašova dobro je očuvano. Nema novih socrealističkih zgrada; one su uglavnom na periferiji i u novim kvartovima. Stare zgrade su relativno dobro održavane, koliko je to zbog njihove starosti uopšte moguće. Voleo bih da jednog dana vidim i druge gradove Transilvanije, jer sigurno ima još ovakvih lepih prizora.

Posle pedesetak kilometara vožnje stižemo u Sinaju, poznato mondensko skijalište u Karpatima. Ovde se vidi mnoštvo hotela i vila u specifičnom stilu, koji stvara osećaj da ste u nekom drugom, bajkovitom vremenu. Mesto je nastalo oko istoimenog manastira, koji je podigao povratnik sa hodočašća na Sinajsku goru. Sinaja, koja danas ima petnaestak hiljada stanovnika, nalazi se na obroncima Južnih Karpata, u podnožju planinskog lanca Bučeđi i dolini reke Prahove, na nadmorskoj visini između 800 i 1.000 metara, 50 kilometara južno od Brašova i 120 kilometara severno od Bukurešta. Grad je počeo da se razvija kada su između Bukurešta i Brašova izgrađeni pruga i put. Raskošna arhitektura vrhunac doseže u kraljevskom dvorcu Peleš (Peleș), po mnogima najlepšem dvorcu Evrope. Kao turistički centar Sinaja živi tokom cele godine, a zimi je poznato skijalište, sa terenima između 1.400 i 2.100 metara i sezonom od decembra do aprila. Zbog prirode i zanimljive arhitekture često je zovu „perla Karpata“.

Smeštamo se u hotel „Sinaja“, koji još jednom ruši predrasude o Rumuniji: njihov hotel sa tri zvezdice izgleda i nudi mnogo više od nekih evropskih hotela sa više zvezdica. Ima sve što treba planinskom hotelu: tople, ušuškane i prostrane sobe, bilijar, internet-kafe, teretanu, bazen…

Svaki dan je naporan, jer po pravilu obilazimo više od jednog mesta. Za sutra je planirana poseta zamku Bran, a popodne manastir Sinaja i dvorac Peleš.

← Tour de Europe

Neka druga Rumunija (2): Od Brana do Bukurešta →

10. Oktobra 2026.10. Oktobra 2026.

Pariz (8): Ne samo grad svetlosti

Nedelja, 20. septembar 2015. Popodne

Pariz se, naravno, ne može obići za nekoliko dana, koliko običnim turistima poput Aleksandre i mene stoji na raspolaganju. Ali to nas nije sprečilo da pokušamo da vidimo što više. Posle podnevnog odmora ponovo krećemo. Stanica Franklin D. Ruzvelt pokazala se kao dobro polazište za kraj oko Jelisejskih polja, pa smo i ovog sunčanog nedeljnog popodneva od nje krenuli niz aveniju.

Najpre prolazimo Avenijom Vinstona Čerčila, između Velike i Male palate. Velika palata, izložbeni prostor i muzejski kompleks, građena je od 1897. za Svetsku izložbu 1900, zajedno sa Malom palatom i mostom Aleksandra III. Zlatno doba doživela je u prvoj polovini XX veka, kada su se u njoj održavala takmičenja u jahanju i predstavljale novosti iz sveta automobila, avijacije i kućnih aparata.

Na skretanju sa Jelisejskih polja u Aveniju Vinstona Čerčila je spomenik generalu Šarlu de Golu, a na kraju Male palate, kod Sene, spomenik njegovom savremeniku sa druge strane Lamanša, Vinstonu Čerčilu. Odavde smo na korak od mosta Aleksandra III.

Most važi za najraskošniji u Parizu i zaštićen je kao istorijski spomenik. Izgrađen je od 1896. do 1900, sa lampama u stilu art nuvoa, heruvimima, nimfama i krilatim konjima na oba kraja. Nazvan je po ruskom caru Aleksandru III, koji je sa Francuskom sklopio savez.

Preko mosta stižemo na Orsej obalu, gde su dve važne državne institucije: Ministarstvo inostranih poslova, poznato u celom svetu po imenu ulice u kojoj se nalazi, i Burbonska palata, sedište Narodne skupštine. Ovde su nekada dolazili mnogi slikari da slikaju obale Sene. Burbonska palata, tačno naspram Konkorda, podignuta je od 1722. do 1728. za vojvotkinju od Burbona, a za vreme Napoleona dobila je neoklasicističko pročelje sa korintskim stubovima, koje podseća na Madlenu. Od 1879. u njoj zaseda Narodna skupština, a u njenoj biblioteci čuvaju se i dokumenti sa suđenja Jovanki Orleanki i Rusoovi rukopisi.

Mostom Konkord vraćamo se na desnu obalu i izlazimo na Trg Konkord.

Razmišljamo o šetnji parkom Tiljeri, ali je već gotovo osam sati, kada se park zatvara. Umesto toga produžavamo ka Madleni.

Želimo da se Bulevarom Osman prošetamo do Etoala, ali stižemo samo do Trga Svetog Avgustina. Tu predahnemo uz piće, a pošto je u blizini stanica linije koja ide do našeg predgrađa, vraćamo se u hotel da se spakujemo za povratak kući.

Ponedeljak, 21. septembar 2015. Pariz – Beograd – Čačak

Došao je i poslednji dan. Preostaju nam Luvr, još malo „špartanja“ po Parizu, povratak u hotel i odlazak na aerodrom. Posle doručka stvari ostavljamo na recepciji i metroom odlazimo u centar.

Luvr je jedan od onih muzeja koji se ne mogu upoznati za nekoliko sati koliko ćemo imati. Jedan je od najvećih i najposećenijih muzeja na svetu, u proseku ga dnevno obiđe oko petnaest hiljada ljudi, većinom stranaca. Smešten je u Palati Luvr, nastaloj od tvrđave Filipa II s kraja XII veka, čiji su ostaci i danas vidljivi u podrumu. Kada je Luj XIV 1682. preselio dvor u Versaj, u Luvru je ostala kraljevska zbirka umetnina, a za vreme Revolucije odlučeno je da palata postane muzej. Otvoren je 10. avgusta 1793, sa 537 slika, uglavnom iz konfiskovane kraljevske i crkvene imovine. Pod Napoleonom zbirke su se znatno uvećale, a muzej je neko vreme nosio i njegovo ime. Novi ulaz, Piramida, delo američkog arhitekte kineskog porekla I. M. Peja, koju je naručio predsednik Miteran, postao je gotovo jednako popularan kao i sam muzej.

Umetničko i istorijsko blago Luvra predstavlja istoriju sveta na jednom mestu, pa je teško izdvojiti ono najvrednije. Ipak, biseri su svakako Miloska Venera, Nika sa Samotrake i Hamurabijev zakonik.

Miloska Venera, helenistička mermerna statua iz perioda oko 130–100. godine pre nove ere, visoka 203 centimetra, predstavlja Afroditu, boginju ljubavi i lepote. Ruke i prvobitno postolje su izgubljeni. Pronašao ju je 1820. jedan meštanin na ostrvu Milos, u Egejskom moru.

Nika sa Samotrake, krilata boginja pobede, visoka 2,4 metra, podignuta je oko 190. godine pre nove ere u slavu pomorske pobede. Prvobitno je stajala na ostrvu Samotraki, na postolju u obliku brodskog pramca. Prikazana je raširenih krila, kao da u njih duva vetar, a draperija je tako tanka da otkriva telo ispod nje. Danas stoji na počasnom mestu, na vrhu glavnog stepeništa muzeja.

Hamurabijev zakonik najpoznatiji je i najbolje sačuvani zakonik drevne Mesopotamije, ispisan na steli od crnog diorita, visokoj 2,25 metara. Pronađen je 1902. u iranskoj Suzi, kuda ga je u XII veku pre nove ere kao ratni plen odneo elamski kralj.

Ulazak u muzej kakav je Luvr neminovno ostavlja gorak ukus u ustima. Svaki posetilac je svestan gde se nalazi i šta bi mogao da vidi. Ali svestan je i da jednodnevni, ili još gore jednosatni boravak u njegovim salama više liči na „nemoguću misiju“ nego na susret sa biserima svetske umetnosti i tragovima civilizacije. Ulazak u salu sa Mona Lizom, remek-delom Leonarda da Vinčija, i pokušaji da je koliko-toliko vidimo izbliza, prerastaju gotovo u borbu za goli život. Posle svega ostaje seta, što nismo uspeli ni za trenutak na miru da uživamo u tom zagonetnom osmehu. Ali i zbog svih drugih remek-dela, koja se ko zna kakvim čudom i čijom voljom sabraše na ovom mestu, a koja nismo stigli da vidimo.

Oproštaj sa Parizom

Po izlasku iz Luvra odlazimo u radnje u Ulici Rivoli, za koje smo prethodnog dana procenili da bi mogle ponuditi nešto zanimljivo. Nažalost, uzalud smo se nadali uspešnoj kupovini. Boravak završavamo ručkom u restoranu koji nam je preporučila vodič Maja, „Brasserie le Wilson“, na mestu gde Avenija predsednika Vilsona izlazi na Trokadero. Ispostavlja se da je isto mesto za oproštajni ručak izabrala i jedna porodica iz Leskovca. Biramo jela sa dnevnog menija i uživamo u popodnevnom Suncu i pogledu na Ajfelov toranj.

Posle ručka još jednom sa platoa ispred Palate Šajo gledamo Ajfelov toranj, Senu i Marsova polja. Bio je to oproštaj sa Parizom i prilika da se na brzinu podsetimo šta smo sve videli za pet dana, ali i šta smo propustili, nadajući se nekom novom boravku u gradu koji nije samo grad svetlosti.

Po povratku u hotel ustanovljavamo da smo avionske karte ujutru zaboravili u sobi. Tražimo ih, ali su, po svoj prilici, završile u smeću. Kada smo se požalili vodiču Kristijanu, stiglo je olakšanje: karte nam i nisu potrebne. Dovoljno je da na čekiranju pokažemo pasoše i dobićemo kartu za ukrcavanje.

Ka aerodromu idemo obalom Sene. Sa desne strane ostaje nam hipodrom Lonšan, a sa leve Defans sa svojim neboderima. Iako sam želeo da upijem svaki preostali delić Pariza, umor me savladava i ostatak puta dremam. Zatim sledi uobičajena procedura: čekiranje, pasoška i carinska kontrola, ukrcavanje i ugodan let do Beograda. Pošto su nas kola čekala u garaži na aerodromu, odmah krećemo kući, u Čačak.

Tri puta u Parizu, 1978, 2003. i 2015, i svaki put potraga za istom ulicom Basano.

Kraj serije „Pariz“.

10. Oktobra 2026.10. Oktobra 2026.

Pariz (7): Pariz koji kupuje

Subota, 19. septembar 2015. Pariz

Današnji dan rezervisali smo za radnje, jer nedeljom ne rade, a u ponedeljak, zbog Luvra, verovatno nećemo imati vremena. Biramo velike robne kuće na Bulevaru Osman, Galeriju Lafajet i Prentan. Naša linija 9 ide duž bulevara, a sa jedne stanice izlazi se pravo na ulaz u Galeriju Lafajet. Stižemo na sam početak radnog dana, ali već zatičemo veliku gužvu, koju prvenstveno čine Kinezi, poređani u redove ispred butika poznatih modnih brendova u prizemlju.

Kinezi su potpuno nadmašili svoje azijske prethodnike u turističkom osvajanju sveta, Japance. Japanci su bili pravi turisti, koji su neprekidno škljocali foto-aparatima, a Kinezi su uz to i neverovatni „kupoholičari“. Pojedinim buticima prosto je nemoguće prići. Naš pohod na čuvene robne kuće završio se neuspešno: nismo kupili ništa. Istina je da Aleksandra ima specifičan ukus, ali zaista nije bilo stvari zbog kojih je vredelo zastati, a da su koštale koliko-toliko normalno. O stvarima čija je cena prelazila hiljadu evra ne vredi ni govoriti.

Slučajno otkriveni Pariz

Pošto prethodne večeri nismo stigli do Centra Žorž Pompidu, posle „trgovine“ krećemo ka njemu. Od Opere, Italijanskim bulevarom, stižemo do Bulevara Monmartr, pa nastavljamo Ulicom Monmartr i Reomirovom ulicom. Sasvim slučajno šetnju nastavljamo Ulicom Montorgej, prepunom restorana, kafea, pekara, prodavnica ribe, sireva, vina, voća, povrća i cveća. Ovo je ulica u kojoj se Parižani druže tokom svakodnevne kupovine.

Pomalo iznenađeni i oduševljeni što smo upoznali jedan svakodnevni, običan Pariz, stižemo do Hala. Do 1971. ovde je bila centralna pariska pijaca, na čijem je mestu izgrađen tržni centar, uglavnom pod zemljom i direktno povezan sa metroom, a sada je bio u rekonstrukciji. Preko Bulevara Sevastopolj malim uličicama stižemo do Trga Žorž Pompidu i istoimenog kulturnog centra, poznatijeg kao Bobur, po četvrti u kojoj se nalazi.

Centar je građen u hi-tek stilu, a sve instalacije su spolja i obojene prema nameni: zelene cevi su vodovod, plave klimatizacija, žute struja, a crveno su obeleženi prolazi za posetioce i uređaji za bezbednost. Otvoren je 1977. i nosi ime predsednika Pompidua. U njemu su javna biblioteka, Muzej moderne umetnosti i IRCAM, centar za muzička i akustička istraživanja. Sa druge strane trga je Kulturni centar Srbije u Parizu.

Zadovoljavamo se pogledom spolja i idemo dalje, ponovo pored Gradske kuće, koja nas je prethodne večeri dočekala pljuskom. Prelazimo Ulicu Rivoli, koja se paralelno sa Senom pruža od Konkorda gotovo do Bastilje, i prelazimo na Site. Razgledamo Palatu pravde i evo nas ponovo ispred Notr Dama. Red za ulazak je predugačak, pa obilazak nastavljamo na levoj obali, u Latinskoj četvrti. Usput, u jednoj bočnoj ulici, uočavamo stubiće za punjenje električnih automobila.

Bulevar Sen Žermen najznačajnija je ulica leve obale. Od tridesetih godina prošlog veka povezuje se sa noćnim životom, kafeima i studentima, a četvrt Sen Žermen bila je središte egzistencijalizma, vezanog za Sartra i Simon de Bovoar. Danas je to jedna od najskupljih trgovačkih ulica, a u kafeima i dalje buja politički i intelektualni život.

Kod Napoleona

Pošto su nam cilj Invalidi, Vavilonskom ulicom stižemo do Bulevara Invalida i ubrzo smo pred veličanstvenim kompleksom, kojim dominira pozlaćena kupola Kraljevske kapele. Pažljiv posmatrač može sa bulevara, kroz bujno šiblje oko Rodenovog muzeja, da uoči čuvenog Mislioca.

Palatu Invalida, barokno-klasicističko zdanje Žila Ardena-Mansara iz perioda 1679–1708, podigao je Luj XIV za zbrinjavanje ranjenih i osakaćenih vojnika, zamišljajući je i kao spomenik svim junacima ratova. Ispod jedne od najimpresivnijih kupola u svetskoj arhitekturi nalazi se Napoleonov sarkofag.

Francuska je 1840, posle teških pregovora, dobila pravo da Napoleonove posmrtne ostatke prenese sa Svete Jelene. Sahranjeni su ovde 15. decembra 1840, devetnaest godina posle smrti, jer je u testamentu poželeo da počiva na obalama Sene. Sarkofag čini pet kovčega smeštenih jedan u drugi. Ovde su sahranjeni i njegova braća Žozef i Žerom, kao i sin, čije je posmrtne ostatke 1940. iz Beča preneo Hitler, kao „gest dobre volje“ prema Francuzima. Tu su i maršal Foš i mnogi drugi generali.

Da bismo videli Napoleonov grob, morali smo da prođemo rigoroznu kontrolu francuske vojske. Pokazaće se da je to bila najdetaljnija kontrola tokom svih pet dana u Parizu.

Od Trga Invalida Avenijom Mot-Pike stižemo do Trga Žofr, odakle preko Marsovih polja puca pogled na Ajfelov toranj i Palatu Šajo. Iza nas ostaju spomenik maršalu Žofru i Vojna škola. Na početku Marsovih polja je Spomenik miru, od čelika i stakla, na kome je reč „mir“ ispisana na desetinama jezika i pisama, a posetioci u posebne otvore mogu da ostave svoje poruke mira.

Vreme je lepo, pa su mnogi Parižani i turisti izašli na Marsova polja. Srećnici ili oni dovoljno uporni da izdrže red na Ajfelovom tornju mogli su da uživaju u divnom pogledu na grad. I nas dvoje smo želeli da se popnemo na najvišu tačku Pariza, ali nas je već letimičan pogled na redove, i uteha da smo Pariz sa visine videli prethodnog dana, naterao da samo čeznutljivo pogledamo uvis i polako krenemo preko Sene.

Vikend je, pa su staze i stepeništa ka Trokaderu zaposeli i ulični prodavci, mahom emigranti iz frankofonske Afrike. Nude kopije satova i naočara za sunce svetskih brendova i suvenire, naravno Ajfelove tornjeve u svim veličinama i magnete. Ovaj način prodaje, koji se danas odomaćio širom Evrope, prvi put sam video upravo ovde, pre gotovo četrdeset godina. I tada i danas između njih i policije vodi se tihi rat: razbeže se kad policija naiđe, ali čim opasnost prođe, ponovo su tu.

Na platou ispred Palate Šajo zatičemo naše vodiče Maju i Kristijana na kafe-pauzi između dve ture. Kratko razgovaramo, bacamo još poneki pogled na Pariz okupan suncem i vraćamo se u hotel na podnevni odmor.

Ulica Basano, ponovo

Pošto smo prepodne prepešačili veliki deo Pariza, za veče ne pravimo ambiciozan plan. Metroom idemo do Trijumfalne kapije i krećemo desnom stranom Jelisejskih polja, jer smo prethodne večeri prošli suprotnom. Zaustavljamo se ispred Kuće Luj Viton, jednog od simbola savremene mode.

Kraj je radnog vremena, ali ponovo smo svedoci kineskog pohoda na svet. Omalene Kineskinje svih godina izlaze gotovo u čoporima, sa po nekoliko kesa u rukama, i odmah počinju da prepakuju pazar, pokušavajući da ga smeste u jednu kesu ili torbu.

Odmah ispod Kuće Luj Viton je Ulica Basano, u kojoj je bio hotel „Belmon“, gde sam odseo prilikom prvog boravka u Parizu, u septembru 1978. Ovo je 16. arondisman, kažu najotmeniji pariski kvart, a deo između Jelisejskih polja, Avenije Kleber i Sene zovu i Zlatnim trouglom Pariza. Na početku ulice još uvek je čuveni restoran „Raspućin“. Opet se setih one septembarske noći 1978, kada su svirači u rubaškama balalajkama ispraćali jutarnje goste, a zatim trčali za njima do Jelisejskih polja da ih još jednom pozdrave, dok su njihove skupe limuzine lagano klizile u parisko jutro.

Tada mi se činilo da je ulica kratka i da je hotel na par koraka od Jelisejskih polja. Verovatno zato ni ovoga puta ne stižemo do njega i pomislih da je od njega u međuvremenu nastao poslovni prostor. Ali kada sam ga kasnije potražio na internetu, video sam da je i dalje tu, samo nismo bili dovoljno uporni. A ni ulica nije tako kratka kako sam mislio: pruža se od Jelisejskih polja do Avenije Jena, presecajući usput i Aveniju Marso.

Preko puta Ulice Basano je kabare „Lido“, a blok niže, na uglu Jelisejskih polja i Avenije Džordža V, restoran „Fukets“, simbol bogatstva i luksuza, ali i kulture i umetnosti. U njemu se može sresti svako ko iole nešto znači u Parizu, a ovde je Nikola Sarkozi 2007. proslavio pobedu na predsedničkim izborima.

Spuštamo se do Ruzveltovog trga, gde se završava deo Jelisejskih polja sa trgovinama, restoranima i hotelima. Kasno je, savladao nas je umor, pa koristimo to što je stanica Franklin D. Ruzvelt na našoj liniji i bez presedanja se vraćamo u hotel.

Nedelja, 20. septembar 2015. Defans

Pošto je nedelja, pretpostavljam da rade bar neki veliki tržni centri, i to verovatno na Defansu, glavnoj poslovnoj četvrti Pariza, najvećem namenski građenom poslovnom centru u Evropi, punom modernih solitera.

Defans je oko pet kilometara od Trijumfalne kapije, na produžetku Jelisejskih polja, duž Avenije Šarla de Gola, koja dobrim delom ide ispod zemlje, da bi između solitera ostao širok plato. Ime je dobio po spomeniku braniocima Pariza iz francusko-pruskog rata, podignutom 1883. Gradnja je počela 1958, a Velika kapija, završena 1989, stoji na istoj osi sa Trijumfalnom kapijom i obeliskom na Konkordu.

Od Trijumfalne kapije idemo linijom RER, regionalne brze mreže koja povezuje centar sa predgrađima. Na Defansu nas čeka problem: karte sa kojima smo došli ne otvaraju izlazne kapije. Pokušavamo na više izlaza, bez uspeha. Spas dolazi od službenice metroa, koja nam otključava vrata, i konačno se nalazimo na prostranom trgu obasjanom jutarnjim Suncem.

Brzo utvrđujemo da ponuda u tržnim centrima i nije nešto naročita, pa se vraćamo u Pariz. Izlazimo kod Luvra i koristimo priliku da se fotografišemo između Trga Karusel i Piramide.

Šetnju nastavljamo Ulicom Rivoli. Kratko se zadržavamo kod Kraljevske palate, u čijoj je blizini zgrada Komedi Fransez. Nedelja je, pa robu u radnjama možemo da razgledamo samo kroz izloge. Uočavamo neke zanimljive stvari i planiramo da se sutra, posle Luvra, vratimo. Šetnju završavamo na Trgu Šatle, kod Fontane pobede, podignute u čast Napoleonovih pobeda, najveće fontane iz njegovog vremena koja još radi.

Giros u Latinskoj četvrti

Preko Sitea, pored Palate pravde i mostom Sen Mišel, ulazimo u Latinsku četvrt. Između Sene, bulevara Sen Mišel i Sen Žermen i Ulice Sen Žak nalazi se pregršt malih kafanica koje prosto mame. Postala je tradicija da svaki put kada se nađem u Parizu ovde ručam ili večeram. Pre nego što smo seli u jedan grčki restoran, obilazimo crkvu Sen Severin. Bila je to, zapravo, greška: pomešao sam je sa crkvom Sen Sulpis, koja se pominje u romanu Dena Brauna „Da Vinčijev kod“. U grčkom restoranu jedemo, šta bi drugo, giros, a zatim ulazimo u najbližu stanicu metroa i vraćamo se u Bulonj-Bilankur na podnevni odmor.

Nastavak: Pariz (8): Ne samo grad svetlosti

10. Oktobra 2026.10. Oktobra 2026.

Pariz (6): Kralj Sunce pod oblacima

Petak, 18. septembar 2015. Versaj

Današnji dan bio je predviđen za posetu dvorcu Versaj, oko koga je nastao istoimeni gradić, nedaleko od našeg Bulonj-Bilankura. Hotelski restoran je u suterenu, pa je u vreme kada gosti u najvećem broju silaze na doručak bolje sići peške nego čekati lift, koji jedva prima četvoro, i to ako su svi manjih gabarita.

Restoran je savremeno opremljen, a ponuda je ona uobičajena u francuskim hotelima. Ali kada se udruže želje gostiju i ponašanje osoblja, sve deluje nekako loše. Turisti pred celodnevni obilazak Pariza žele da se najedu tako da ih to drži do kasnog popodneva, pa uzimaju velike količine suhomesnatog, a osoblje oteže sa iznošenjem novih količina. Zato se na doručak ponekad mora prilično čekati.

U Versaj krećemo u deset sati. Neki saputnici su se odlučili za samostalan obilazak, jer agencije na cenu ulaznice dodaju i prilično skupu uslugu vodiča. S druge strane, Versaj ili Luvr bez vodiča ostaju manjkavi, jer vodič treba da ukaže na ono najvažnije, a samostalno se mnogo toga može propustiti.

Versaj nas dočekuje prohladnim i oblačnim vremenom. Povremeno se probije poneki zrak Sunca, što samo pojačava osećaj veličanstvenosti celog kompleksa, koji je postao uzor za mnoge dvorce i parkove širom Evrope. Versaj je nekada bio de facto prestonica Kraljevine Francuske, a dvorac rezidencija Luja XIV, Luja XV i Luja XVI, sve do Revolucije 1789. Nastao je iz lovačkog dvorca Luja XIII, koji su za Luja XIV dogradili arhitekti Le Vo, Arden-Mansar i drugi, enterijer je osmislio Lebren, a vrtove Andre le Notr.

Brojke su impresivne: oko 700 soba, više od dve hiljade prozora, 67 stepeništa, hiljade slika, skulptura i komada nameštaja. Park se prostire na 815 hektara, sa 200.000 stabala i pedesetak većih fontana, sa Velikim i Malim Trijanonom i Kraljičinim selom.

Pre ulaska u dvorac obilazimo park. Ispred zapadne fasade su dva velika pravougaona bazena, od kojih se odbijaju sunčevi zraci obasjavajući fasadu Dvorane ogledala. Na njima su bronzane statue četiri glavne francuske reke: bradati muškarci okrunjeni trskom, sa veslom ili rogom izobilja u rukama. Spuštamo se i do Oranžerije, kraljevskog voćnjaka, u kome se preko zime čuva više od hiljadu stabala narandži, limuna, šipka i palmi, od kojih su neka starija od dvesta godina.

Kraljevsko šetalište, zvano i „Zeleni tepih“, dugo je 335 metara, sa dvanaest statua i isto toliko vaza. Na njegovom početku zatičemo nesvakidašnju modernu skulpturu, čiji je oblik izazvao velike polemike i proteste, što se vidi i po grafitima ispisanim po njoj.

Središnju osu vrtova čini Veliki kanal u obliku krsta, postavljen tako da pri zalasku Sunca stvara igru svetlosti na vodi. Leti su po njemu plovili brodovi i gondole koje je kralju poklonila Venecija, a zimi su zaleđenom površinom klizile sanke i klizaljke. Voda je u park stizala iz velike pumpne stanice u Marliju, kroz više od 160 kilometara cevi. Ni to nije bilo dovoljno da sve fontane rade istovremeno, pa su puštane samo one pored kojih je kralj prolazio u šetnji. Najpoznatija je Apolonova fontana: bog Sunca u kočiji leti nebom, a paralela sa Lujem XIV, „Kraljem Suncem“, nije slučajna.

Ka dvorcu se vraćamo bočnim šetalištima, pored vrtova sa najrazličitijim drvećem, žbunovima i cvećem. Na platou ispred Dvorane ogledala postavljena su ogromna ogledala, koja turisti koriste za fotografije dvorca iz neobičnih uglova. Ni mi to ne propuštamo, a zatim ulazimo u dvorac.

Iznad glavnog ulaza, u samom središtu dvorca, bila je kraljevska spavaća soba. Tu je Luj obavljao ceremonije ustajanja i odlaska na počinak, kojima se poistovećivao sa izlaskom i zalaskom Sunca. Najraskošnija je ipak Dvorana ogledala, sa sedamnaest ogromnih ogledala naspram prozora koji gledaju na vrtove. Prvobitni srebrni nameštaj trajao je tek desetak godina: kralj ga je 1689. poslao da se pretopi za potrebe rata. Na krajevima dvorane su Ratna soba i Soba mira, a u kojoj će biti primljen strani diplomata zavisilo je od odnosa Francuske sa njegovom zemljom. U Dvorani ogledala proglašeno je 1871. Nemačko carstvo, a 1919. potpisan je Versajski mirovni ugovor, kojim je okončan Prvi svetski rat.

Obilazimo i kraljeve i kraljičine odaje, trpezariju kraljevske porodice i mnogobrojne slike, skulpture i tapiserije. Posle kraće rasprave o mogućim destinacijama na povratku, cela grupa se ipak vraća u hotel.

Pariz sa visine

Nas dvoje se dobro odmaramo pre popodnevnog obilaska. Da bi se Pariz doživeo na pravi način, treba ga videti sa visine: sa Ajfelovog tornja, Kule Monparnas i Sakr-Kera, po mogućnosti sa sva tri mesta. Sakr-Ker smo videli prethodnog dana. Pošto većina posetilaca hrli na Ajfelov toranj, a za vikend najavljuju lepo vreme i velike gužve, predlažem Aleksandri da odemo na Kulu Monparnas.

Na Trokaderu presedamo na liniju 6. Duž bulevara Garibaldi i Paster metro ide iznad zemlje, pa imamo jedinstvenu priliku da posmatramo kako pulsira Pariz na početku vikenda. Vreme je promenljivo, smenjuju se sunčani i oblačni intervali.

Monparnas je ime dobio po brdašcu „Parnas“, koje je u XVIII veku poravnato da bi se izgradio istoimeni bulevar. Od 1910. do Drugog svetskog rata ovamo su se sa Monmartra preselili umetnici i intelektualci iz celog sveta. U kafićima su se rađale nove ideje, ovde je navraćala Pegi Gugenhajm, a još kao nepoznat pisac dolazio je i Hemingvej. Tu epohu zovu „lude godine“. Šezdesetih godina Monparnas postaje poslovna četvrt, a tada je podignuta i Kula Monparnas.

Veoma brzi liftovi za tren nas iznose na vrh zgrade visoke 210 metara, posle Ajfelovog tornja najviše u Parizu. Penjemo se i na krov, dok se nad gradom gomilaju teški sivi oblaci, koje povremeno probija Sunce, praveći veličanstvenu predstavu. Iako pogled mami da ostanemo, spuštamo se na Bulevar Monparnas i šetamo do raskrsnice odakle ka Seni vodi Bulevar Sen Mišel. Mi biramo aleju na sredini Avenije Opservatorije i spuštamo se ka Luksemburškom parku. Iza nas ostaje pogled na Opservatoriju i spomenik maršalu Neju.

Luksemburški park prostire se na oko 23 hektara. Ime je dobio po vojvodi od Luksemburga, od koga je imanje 1612. kupila Marija Mediči, udovica Anrija IV i majka Luja XIII. U središtu je osmougaoni Veliki bazen, okružen geometrijski oblikovanim travnjacima i alejama, sa mnogo statua, među kojima je i statua Svete Ženevjeve, zaštitnice Pariza. Ovde možete uzeti jednu od mnogobrojnih stolica i odneti je gde želite da sednete. Najlepša je barokna Fontana Mediči iz 1624.

Luksemburška palata podignuta je za Mariju Mediči u firentinskom stilu, jer je bila nostalgična za mladošću u Firenci. Ali kraljica nije dugo uživala u njoj: posle sukoba sa kardinalom Rišeljeom morala je da napusti Francusku. Za vreme Revolucije palata je bila zatvor, u Drugom svetskom ratu sedište Luftvafea, a danas je u njoj Senat. Park je ovekovečio Viktor Igo u „Jadnicima“.

Poslednjim atomima baterije foto-aparata snimam Aleksandru ispred palate, kratko se odmaramo i nastavljamo ka Bulevaru Sen Mišel. Kiša počinje da prokapljuje kada stižemo do zgrada Sorbone.

Sorbonu je 1253. osnovao teolog Rober de Sorbon, da bi olakšao teološke studije siromašnim studentima. Od starih zgrada sačuvana je samo crkva. Ovde su studirali Marija i Pjer Kiri, Anri Poenkare, Simon de Bovoar, Marina Cvetajeva, a studirali su ili doktorirali i mnogi poznati Srbi.

Kiša na ostrvu Site

Stižemo i do Bulevara Sen Žermen. Razmišljamo o večeri u nekoj od kafanica u trouglu Sen Žermen – Sen Mišel – Sena, ali se ipak odlučujemo da pređemo na ostrvo Site i vidimo možemo li da uđemo u katedralu Notr Dam, posvećenu Bogorodici. Njena gradnja počela je 1163, a završena je 1345, kao prvo remek-delo gotike.

Nažalost, katedrala je već bila zatvorena, pa krećemo ka Centru Žorž Pompidu, čija arhitektura sasvim odudara od tradicionalnog Pariza. Dok prelazimo Senu, kiša pada sve jače, a ispred Gradske kuće dočekuje nas pravi pljusak.

Gradska vlada je na ovom mestu od 1357. Zgrada čija je gradnja počela 1533. izgorela je 1871, za vreme Pariske komune, kada je bila glavni štab komunara. Obnovljena je do 1882, a fasadu krasi 136 statua znamenitih Parižana.

Kada smo stigli do Ulice Rivoli, shvatili smo da kiša neće skoro prestati i da bi dalja šetnja bila besmislena. Stanica Otel de Vil, na liniji 1, koja se ukršta sa našom linijom 9, bila nam je kao poručena. Ali, umorni od duge šetnje i sa vlagom koja nam se već uvukla u kosti, pravimo grešku i ulazimo u voz u suprotnom smeru. Već na sledećoj stanici to shvatamo, posle presedanja na stanici Franklin D. Ruzvelt nalazimo se u pravom vozu i preostaje nam samo da brojimo stanice do Bilankura.

Nastavak: Pariz (7): Pariz koji kupuje

10. Oktobra 2026.10. Oktobra 2026.

Pariz (5): Nagrada za upis

Raduje me svako putovanje, a posebno odlazak u grad koji je teško do kraja upoznati. Pariz je sigurno jedan od takvih gradova. Ovo je, uz to, bilo obećano putovanje, kojim smo želeli da nagradimo Aleksandru za dosadašnji uspeh u školovanju i uspešno upisane studije medicine. Imao sam težak zadatak: da joj pokažem što više od Pariza, uz opravdan strah da li će moja kičma izdržati predstojeće napore. Posle svega imam utisak da sam zadatak uspešno ispunio.

Četvrtak, 17. septembar 2015. Beograd – Pariz

Nismo se posebno pripremali za ovaj put. Najviše smo razmišljali o tome kako da stignemo do Beograda, jer je na aerodromu trebalo biti oko pola pet ujutru. Kao najracionalnija varijanta nametao se taksi do samog aerodroma. Ali kada sam se malo raspitao i „pronjuškao“ po internetu, zaključio sam da je najbolje da idemo našim kolima i da ih tokom puta ostavimo u javnoj garaži na aerodromu. Zato smo u Beograd otišli još u sredu uveče, prespavali u stanu i među prvima se javili na šalter agencije „Viva Travel“, organizatora putovanja. Prtljag smo brzo predali, pa nam je ostalo samo da čekamo poletanje aviona na liniji JU330 za Pariz. Bio je to moj prvi let sa „novom“ kompanijom Air Serbia.

Pošto je avion istog jutra doleteo iz Bejruta, poleteli smo sa zakašnjenjem, pa smo na aerodrom „Šarl de Gol“ sleteli oko deset sati. Aleksandra i ja smo imali „čast“ da nam carinici pregledaju prtljag, ali sve se brzo završilo i ubrzo se grupa okupila oko vodiča, koji nam je poželeo dobrodošlicu u grad svetlosti. Boravak je ipak počeo problemom: nedostajalo je dvoje putnika. Posle konsultacija vodiča sa agencijom u Beogradu ukrcali smo se u autobus i krenuli u panoramsko razgledanje.

Aerodrom je severoistočno od grada, pa se auto-putem brzo nalazimo u predgrađu Sen Deni, gde se uključujemo na Periferijski bulevar, koji u širokom krugu okružuje Pariz. Tu je i nacionalni stadion, Stade de France, za koji kažu da bi bio gotovo neiskorišćen da se na njemu ne održavaju koncerti i drugi spektakli.

Naše krstarenje Parizom odvijaće se uglavnom u zapadnoj polovini grada, jer je na toj strani predgrađe Bulonj-Bilankur, gde je hotel koji će biti naša baza. Prvo odredište je Trokadero, kojim dominira Palata Šajo. Ispod nje se prema Seni spušta park, a preko reke su Ajfelov toranj i Marsova polja, sve do Vojne škole. Izlazimo iz autobusa da uživamo u pogledu sa platoa ispred palate.

Pogled na Pariz sa platoa Palate Šajo

Avenijom Kleber stižemo do Trga Šarla de Gola, čuvenog Etoala, sa Trijumfalnom kapijom, koju je Napoleon posle Austerlica zamislio kao spomenik svojoj vojsci. Gradnja je počela 1806, a završena je tek tridesetih godina XIX veka. Ispod slavoluka je od 1920. Grob neznanog junaka iz Prvog svetskog rata, a sa trga se zrakasto razilazi dvanaest avenija, kako ga je preuredio baron Osman. Kroz kapiju su prolazili pobednički marševi: nemački 1871. i 1940, francuski 1918. i savezničko-francuski 1944.

Od Trijumfalne kapije spuštamo se Jelisejskim poljima, glavnom pariskom avenijom, dugom dva kilometra, koja je ime dobila po mestu blaženih iz grčke mitologije. U gornjem delu su radnje najpoznatijih svetskih brendova i ekskluzivni restorani. U blizini je i ulica Basano, u kojoj sam pre skoro četiri decenije, prilikom prvog boravka u Parizu, odseo u hotelu „Belmon“. O tome ću još pisati.

Od Avenije Montenj počinje parkovski deo Jelisejskih polja, sa palatama i pozorištima. Iza parka je Jelisejska palata, rezidencija francuskih predsednika, a sa druge strane avenije Velika i Mala palata. Pažljiv posmatrač između njih uočiće pozlaćene krilate konje na mostu Aleksandra III, a dalje i pozlaćenu kupolu Invalida. Ubrzo stižemo na Konkord, najveći pariski trg. Iza njega je park Tiljeri, a malo dalje Luvr.

Kada sa druge strane obeliska na Konkordu pogledate uz Jelisejska polja, videćete istorijsku osu, koja preseca ceo Pariz: od Konkorda, preko Trijumfalne kapije i avenije Šarla de Gola, sve do moderne Velike kapije na Defansu.

Sa Konkorda kratkom Kraljevskom ulicom, pored čuvenog restorana „Maksim“, stižemo na Trg Madlena. Crkva Svete Marije Magdalene zamišljena je kao hram slave Napoleonove Velike armije, u obliku antičkog hrama. Posle Napoleonovog pada Luj XVIII odlučio je da nedovršeno zdanje postane crkva. Bilo je čak i ideja da posluži kao prva pariska železnička stanica, ali je 1842. konačno osveštana kao crkva.

Obilazak nastavljamo Kapucinskim bulevarom, jednim od četiri velika pariska bulevara. Prolazimo pored dvorane „Olimpija“, u kojoj je Olivera Katarina 1968, uz orkestar Janike Balaža, održala niz koncerata, kojima su prisustvovale najveće francuske zvezde tog vremena. Priča se da je pred njom posle jednog koncerta kleknuo i sam Salvador Dali, očaran njenom lepotom i glasom. Na kraju bulevara je Opera, Palata Garnije, otvorena 1875.

Avenijom Opere spuštamo se do Kraljevske palate, nekadašnje rezidencije kardinala Rišeljea, pa pored Luvra i Piramide prelazimo Senu preko mosta Karusel. Obalama Anatola Fransa i Orsej stižemo do Burbonske palate, sedišta Narodne skupštine. Nedaleko su Invalidi, kompleks koji je Luj XIV podigao za zbrinjavanje ranjenih i osakaćenih vojnika, a danas čuva muzeje i spomenike vojne istorije Francuske i Napoleonov grob.

Ispred Invalida se zaustavljamo radi predaha i slikanja. Nad Parizom su se nadvili teški kišni oblaci, a po vlažnom kolovozu vidi se da je već padala kiša. Time se završava panoramsko razgledanje. Preko Marsovih polja krećemo ka Seni i Bulonjskoj šumi, iza koje je, u Aveniji generala Leklerka u Bulonj-Bilankuru, naš hotel „Select“ iz lanca Best Western.

Smeštamo se u sobu 43 i odmaramo pre prvog samostalnog izlaska. Hotel je blizu Defansa i Rolan Garosa. Nedaleko je stanica Bilankur, na zelenoj liniji metroa broj 9. Karte se kupuju na automatima na ulazu u stanicu. Pojedinačna karta je, naravno, najskuplja varijanta, pa se, posle razmišljanja o petodnevnoj karti od oko 35 evra, odlučujemo za karnet od deset karata. Pariski metro je lak za korišćenje i po tome veoma sličan moskovskom. Nisam to mislio pre skoro četiri decenije.

Monmartr i prvo veče

Za prvu šetnju biramo baziliku Svetog Srca, Sakr-Ker, na brdu Monmartr, odakle se pruža izvanredan pogled na grad. Linijom 9 idemo do stanice Strasbur–Sen Deni, presedamo na ljubičastu liniju 4 i izlazimo na stanici Šato Ruž. Nalazimo se u spletu malih uličica sa arapskim prodavnicama i restoranima. Od zgrada ne vidimo crkvu, ali pošto je na vrhu brda, odlučujemo se da idemo samo uzbrdo, nadajući se da ćemo tako stići do cilja. Pokazaće se da smo bili u pravu. Poslednju deonicu savlađujemo strmim stepenicama, što baš ne prija mojoj kičmi i manjku kondicije. Ali do izražaja dolazi moja upornost kada su u pitanju skitački poduhvati. Konačno stižemo na plato ispred bazilike, načičkan turistima željnim pogleda na Pariz.

Bazilika je posvećena Srcu Isusovom, građena je od 1875. do 1914, u rimsko-vizantijskom stilu, po uzoru na Svetu Sofiju i Svetog Marka u Veneciji. U umetničkom smislu nije posebno značajna, ali je, kao mesto odakle Pariz izgleda predivno, postala jedan od njegovih simbola. U njoj je jedan od najvećih mozaika na svetu, sa Hristom raširenih ruku.

Posle tmurnog dana, prohladno predvečerje na Monmartru dočekuje nas ponekim zrakom Sunca koji se probija kroz oblake. Dok silazimo niz padinu, iza nas ostaje kupola obasjana predvečernjim Suncem. Bulevarom Kliši, preko Pigala, stižemo do čuvenog kabarea „Mulen Ruž“, u kraju poznatom po seks-radnjama i noćnom životu.

Odavde prema velikim bulevarima nalazi se čitav niz pozorišta. Pored Pariskog teatra, u Ulici Blanš, prolazimo baš kada se gledaoci tiskaju da zauzmu mesta. Od crkve Svetog Trojstva spuštamo se do Bulevara Osman, na koji izlazimo baš kod Galerije Lafajet, najznačajnije pariske robne kuće.

Šetnju nastavljamo pored Opere ka Madleni. U crkvi se uveče održavaju koncerti ozbiljne muzike, a te večeri je na programu bila violinska muzika. Za trenutak smo bili u iskušenju da se pridružimo ljubiteljima violine koji su već pristizali, ali bi to za prvi dan bilo preambiciozno. Spuštamo se do Konkorda i šetamo Jelisejskim poljima. Noć već osvaja Pariz, a stiže nas i umor, pa usput predahnemo na klupama u donjem, parkovskom delu avenije, sve do Ruzveltovog trga.

Iznad trga počinje deo sa trgovinama svetskih brendova. Kuriozitet su izložbeni saloni Mercedesa, Renoa i Pežoa, a tu je i kabare „Lido“. Konačno stižemo do Trijumfalne kapije. Noć se spustila na Pariz, pa se vraćamo u hotel na zaslužen odmor, jer nas sutra čeka naporan dan.

Nastavak: Pariz (6): Kralj Sunce pod oblacima