Četvrtak, 15. april 2004. Rim – Sijena – Piza – Montekatini
Rim napuštamo već u osam sati. Cilj nam je banja Montekatini, gde ćemo prespavati dve noći, a usput treba da vidimo Sijenu i Pizu. Biće to moj prvi susret sa ovim gradovima, ali ne i sa Toskanom, jer sam već nekoliko puta bio u Firenci.
Ova maršruta kroz Italiju uobičajena je za turiste iz Srbije, a pre svega za đake koji masovno obilaze Italiju na maturskim ekskurzijama. Lido di Jesolo, Rimini, a videćemo i Montekatini, upravo su mesta u kojima odsedaju naši đaci. Hoteli su skromni, a u sobama često ima kreveta na sprat, jer treba maksimalno iskoristiti prostor. Doručak i večera nisu ništa naročito, ali i to je pokazatelj našeg standarda i statusa koji naša zemlja trenutno ima u Evropi.
Vreme koje nas prati ka severu nije obećavajuće. Da bismo ipak nešto videli, valjalo bi da prođe bez kiše. Svi se pomalo pribojavamo dana kakav smo imali u San Marinu.
Konačno stižemo u Sijenu, gradić u toskanskim brdima, na tristotinak metara nadmorske visine. Do istorijskog jezgra penjemo se liftom iz podnožja. Grad je za mene pravo otkrovenje, od položaja, preko glavnog trga, Piazza del Campo, do katedrale. Oni koje istorija manje zanima nalaze vremena za radnje.
Ipak, najzanimljivije je na Piazza del Campo, velikom popločanom trgu oko koga su sve važnije građevine Sijene. Trg je možda najpoznatiji po čuvenoj konjskoj trci Palio, koja se održava dva puta godišnje, 2. jula i 16. avgusta, sa jahačima u srednjovekovnim odorama. Svaki jahač i konj nose boje jedne od gradskih četvrti koje predstavljaju. Za tu priliku trg se prekriva peskom, a jahači smeju bičem da udaraju ne samo svog konja nego i druge konje i jahače. Palio u Sijeni najpoznatija je trka te vrste u Italiji.
Dva sata sigurno nisu dovoljna da se upozna grad kao što je Sijena, a sličnih gradova u Italiji ima još. Valjalo bi se jednog dana vratiti u Toskanu i bolje je upoznati. Pored ovog veličanstvenog trga obilazimo i katedralu.
Nebo je postajalo sve crnje dok smo se približavali Pizi. Naš cilj je Trg čuda (Campo dei Miracoli), sa čuvenim Krivim tornjem i katedralom. Da bi zaštitile spomenike, vlasti Pize ne dozvoljavaju turističkim autobusima i automobilima da priđu trgu, pa smo autobus ostavili na parkingu, a do trga se dovezli gradskim autobusom. U Pizi i njenoj okolini rođeni su ili su studirali mnogi slavni Italijani: Galileo Galilej, matematičar Leonardo iz Pize, poznatiji kao Fibonači, fizičar Enriko Fermi, predsednici Italije Đovani Gronki i Karlo Aceljo Ćampi, premijer Đulijano Amato… Uživamo u zaista čudesnim građevinama na ovom trgu.
Ovo je jedno od onih mesta gde posetilac ne zna čemu pre da se divi: Krivom tornju (zvoniku), katedrali Santa Maria Assunta, neizbežnoj krstionici ili Monumentalnom groblju. Građevine su veoma stare: katedrala je započeta 1064, krstionica 1153, a zvonik 1173. Krstionica je najveća u Italiji, obima 107,25 metara.
Posle napornog, ali lepog dana, konačno stižemo u Montekatini. Dočekuju nas kiša i veoma loš smeštaj: oba kreveta imaju gornji ležaj, pa se na njima ne može sedeti, već samo ležati, a stolica nema. Zbog kiše se nije moglo u šetnju, a za sedenje u kafani nismo bili raspoloženi. Uz to, sutra nas čeka naporan dan u Firenci.
Petak, 16. april 2004. Montekatini – Firenca – Montekatini
Posle Venecije i Padove, Firenca je italijanski grad u kome sam bio najviše puta. Nažalost, glavni grad Toskane posećivao sam uglavnom u proleće ili kasnu jesen, ali vreme je obično bilo podnošljivo, osim onog sunčanog prvomajskog dana 1990, kada sam ovde bio poslednji put. Tokom srednjeg veka, a posebno u doba renesanse, Firenca je verovatno bila najznačajniji grad-država na tlu današnje Italije. Posle ujedinjenja Italije bila je od 1865. do 1871. prestonica Kraljevine Italije.
Grad kao što je Firenca ne može se upoznati, pa čak ni obići, za jedno prepodne. Ali ono najvažnije mora se videti: Piazza della Signoria, sa Palazzo Vecchio, Lođom dela Sinjorija, kopijom Mikelanđelovog Davida i Čelinijevim Persejem sa glavom Meduze, galerija Ufici, Stari most na Arnu, a treba otići i na brežuljak sa druge strane reke, odakle puca pogled na grad.
Nažalost, tokom ovog, ali i nekih ranijih putovanja, primetio sam da moje saputnike kulturno-istorijski spomenici relativno malo zanimaju. Više ih zanima kupovina ili, što je još zanimljivije, sedenje po kafanama uz ogromne količine piva ili vina. To se potvrdilo i u Firenci: prilično jaku kišu koja je počela posle obilaska većina je iskoristila da presedi u kafanama, a kasnije se hvalila šta je jela i pila.
Obilazak smo započeli bazilikom San Minijato, posvećenom Svetom Minijatu, prvom firentinskom mučeniku. Bazilika je na brdu koje je jedna od najviših tačaka Firence.
Obilazak istorijskog jezgra počinjemo od bazilike Santa Kroče, sve vreme strahujući da ne počne kiša. Bazilika je poznata po grobovima mnogih znamenitih Italijana: Mikelanđela, Galileja, Makijavelija, Đoakina Rosinija i drugih, a tu je i spomen-ploča Markoniju. Zanimljivo je da je ovde i Danteov grob, ali je prazan, jer je Dante sahranjen u Raveni. Priča se da je za vreme Drugog svetskog rata grupa firentinskih crnokošuljaša krenula u Ravenu da otme Danteove posmrtne ostatke, ali su ih Ravenjani već bili premestili, pa su otmičari našli prazan grob.
U baziliku ovoga puta nismo ulazili, ali sam ja u njoj bio tokom ranijih poseta. Cilj nam je bio Piazza della Signoria, sa nekim od najznačajnijih građevina koje treba videti.
Ovde treba uočiti Palazzo Vecchio, Lođu dela Sinjorija i četiri vajarska dela: kopiju Mikelanđelovog Davida, Perseja sa glavom Meduze, Neptunovu fontanu i konjaničku statuu Kozima I Medičija. Značaj Firence u srednjem veku, a posebno u renesansi, neraskidivo je vezan za porodicu Mediči, koja je tada vladala gradom. Najpoznatiji vladari iz te kuće bili su Kozimo Stari, prozvan „Otac domovine“, i Lorenco Veličanstveni.
Nedaleko od Piazze della Signoria je katedrala Santa Maria del Fiore, ili Duomo, a pored nje čuvena krstionica sa pozlaćenim reljefnim vratima Lorenca Gibertija.
Ostalo je još da vidimo Ponte Vecchio, i tu je bio kraj zvaničnog upoznavanja sa Firencom. Preostalo nam je par sati za samostalno razgledanje, ili bolje rečeno za kupovinu, jer je to većini putnika ovoga puta bilo zanimljivije. Međutim, tada je počela kiša, i to prilično jaka. Istorijski deo Firence, kojim smo se uglavnom kretali, ima slabo rešenu kanalizaciju za kišnicu, pa smo se pored kiše borili i sa velikim barama po ulicama.
Tokom ranijih putovanja stekao sam utisak da se u Firenci mogu kupiti veoma lepe i kvalitetne cipele, pa smo najveći deo vremena proveli tražeći cipele za Danku. U tome smo uspeli, a ispostaviće se da će, osim još jedne putnice, jedino Danka tokom ovog putovanja kupiti lepe i kvalitetne cipele. Ostale putnice uzdale su se u nekakve prodavnice jeftinih cipela u Padovi. Uz još par sitnica, stižemo i da se odmorimo uz kapućino u tipičnoj italijanskoj kafeteriji, u koju zaposleni Italijani svraćaju tokom podnevne pauze na kapućino i lagani ručak.
Na dogovorenom mestu malo duže čekamo autobus. Kiša nemilosrdno lije i prati nas sve do Montekatinija. Malo odmora, večera i ponovo nazad u sobu, jer nam kiša ni ove večeri ne dozvoljava da vidimo nešto od gradića.
Subota, 17. april 2004. Montekatini – Padova – Lipica
Preostao nam je još jedan dan u Italiji; uveče ćemo već biti u Sloveniji. Kiša je prestala i Sunce se stidljivo pomalja iza oblaka. Danas treba preći više od 400 kilometara, a usput posetiti i Padovu. Već sam dva puta detaljno obišao ovaj stari grad, pa poseta budi samo stare uspomene. Ipak, prošlo je četrnaest godina od mog poslednjeg boravka ovde. Bilo je to one davne 1990, kada mi se činilo da se ostvaruju neki davni snovi. Nažalost, bila je to samo „labudova pesma“ jedne mladosti, godina posle koje ću se osećati kao pripadnik „izgubljene generacije“.
Među saputnicima se osećao umor, ali i želja da se ispune potrošački snovi, pa nije bilo previše zainteresovanih za obilazak grada. Ipak, vredelo je upoznati se bar sa onim najvrednijim: trgom Prato della Valle, bazilikom Svete Justine, bazilikom Svetog Antonija, Piazza delle Erbe, Palazzo della Ragione…
Padova nije veliki grad, pa se rastojanja između ovih mesta lako prelaze peške. Drugačije ne bi ni moglo, jer je industrijalizacija turizma učinila da autobusi ne smeju van za to određenih parkinga. Dok šetam, prisećam se boravka u obližnjoj banji Abano Terme. Nikada nisam bio u mondenskijem mestu. Danas, dok pokušavam da doradim ovaj tekst, potražio sam na internetu podatke o toj banji i našao čak i prezentaciju hotela „Vena d'Oro“, u kome sam 1990. proveo dve noći. Ali vratimo se Padovi i onome po čemu je poznat ovaj značajni univerzitetski centar.
Jedna od njegovih znamenitosti je bazilika Svetog Antonija, u kojoj počivaju mošti ovog sveca, inače zaštitnika i Lisabona, gde je rođen. Ispred bazilike je monumentalna Donatelova konjanička statua kondotjera Gatamelate.
U Padovi je i čuvena Đotova kapela (Cappella degli Scrovegni), sa freskama koje je Đoto naslikao početkom XIV veka.
Pre više od dve decenije, kada sam prvi put bio u Đotovoj kapeli, činilo mi se da njegove freske nisu ništa u poređenju sa freskama srpskih srednjovekovnih manastira, na primer Studenice, oslikane čitavih sto godina ranije. Danas vidim da se to ipak ne može tvrditi sa sigurnošću; stvar je ukusa. Uostalom, Đoto se s razlogom smatra pretečom italijanske renesanse.
Nestrpljivi su ipak dočekali priliku da odemo u kupovinu, u deo Padove sa velikim tržnim centrima. Na žalost mnogih, posebno dama, to nisu bili oni obećani magacini cipela, pa su se gospođe uglavnom zadovoljile cipelama lošijeg kvaliteta. Moj glas se proteklih dana uzalud gubio u njihovim nadama u Padovu: cipele je trebalo kupovati juče u Firenci, ili čak pre neki dan u Rimu.
Pred veče se konačno vraćamo u „Jugoslaviju“. Ponovo spavamo u hotelu „Maestoso“ u Lipici, kao i pre četvrt veka. Kakva razlika u odnosu na one memljive italijanske hotele: sve je čisto i zategnuto, a hotelsko osoblje, naravno, ljubazno. Ponovo srećemo Čačane koji su putovali u Španiju.
Kraj serije „Večna Italija“.
