Sa Jerusalimom se opraštamo sa setom. Pokušavam da uhvatim još ponešto od ovog razmeđa tri religije, još jednom da bacim pogled na Hramovni breg, na kome već blešti Kupola na steni. Konačno grad ostaje iza nas, a mi hitamo ka Jerihonu i graničnom prelazu prema Jordanu.
Granica koja se ne prelazi
Sa osamsto metara nadmorske visine spuštamo se u najveću svetsku depresiju, četiristo metara ispod nivoa mora. Ali na granici nas čeka iznenađenje: na tom prelazu ne možemo da pređemo, nego moramo na sedamdesetak kilometara severniji, kod grada Bet Šana. To znači dvostruku kilometražu i novo čekanje. Pošto je podne već prošlo, jasno je da od posete Petri tog dana neće biti ništa.
Posle mnogo peripetija i presedanja konačno prelazimo u Jordan, gde nas dočekuje lokalni vodič. Posle udobnih izraelskih autobusa, jordanski nas pomalo vraća u stvarnost, putevi su lošiji, a prašnjave bankine podsećaju na Srbiju.
Rešenje u razgovoru
Pošto sedimo odmah iza vodiča Dimitrija, slušamo kako pregovara sa agentima u Jordanu i Egiptu. Razabiram da nam se sprema drugačija varijanta: da prespavamo u Jordanu, pa sutra rano posetimo Petru i onda produžimo pravo za Šarm el Šeik. Konačan izbor pada na hotel na jordanskoj obali Mrtvog mora.
Pošto sa sobom imamo samo ručni prtljag, koji nije za spavanje, u radnjicama pored restorana snabdevamo se najnužnijim. Najviše se traži kupaći pribor. Ja za pet evra nalazim neki ogroman šorts.
Sad i nikad više
Novo iznenađenje čeka nas u holu hotela Kempinski, gde nas osoblje dočekuje sa sokovima i toplim ubrusima. Ali tu iznenađenjima nije kraj.
Soba je zapravo apartman, deo za spavanje i deo za sedenje, svaki sa svojim televizorom. Kupatilo ima četiri odvojene prostorije, a između njega i sobe budoar sa stolom za šminkanje. Iz sobe se izlazilo pravo na travnjak, preko terase sa pletenom garniturom.
Pošto prtljaga nemamo, brzo se smeštamo i odlazimo na kupanje. Desno od sobe je bazen, a tu je i Mrtvo more. Obukoh onaj ogromni šorts i uđoh u bazen, pa se spustih i do plaže. Dok Sunce polako sklapa zrake, sa ivice okruglog bazena puca pogled na Mrtvo more i svetla na izraelskoj strani. Usred bazena gori gasna buktinja i celom ambijentu daje poseban izgled.
Za večeru se nemamo u šta obući osim u ono što se zateklo na nama. Večeramo u restoranu sa pogledom na Mrtvo more i daleka svetla Izraela. Posle večere šetamo pored bazena okupanog raznobojnom svetlošću, zamišljajući kako bi bilo lepo ostati ovde duže od jednog popodneva. „Sad i nikad više”, odzvanja kao eho, jer je ovo ambijent kakav sebi teško možemo priuštiti, a zapao nas je slučajno, zahvaljujući granici koju nismo mogli da pređemo.
Kameni grad
Jutro nas vraća na prašnjavu jordansku džadu koja vodi ka prestonici Nabatejaca, Petri. Još pre tridesetak godina Boško mi je rekao da doći na Bliski istok, a ne videti Petru ne može biti pravi doživljaj. Za većinu nas taj skriveni kamenjar poznat je iz filma o Indijani Džonsu; sada ćemo ga videti sopstvenim očima.
Do samog ulaska u kameni prolaz koji vodi u srce Petre ima kilometar i po. Usput srećemo kamilare i konjovodce. Vodič nas obaveštava da je u cenu ulaznice uračunat i povratak na konju, ali ispostaviće se da između teorije i prakse postoji raskorak, jer konjovodci ipak traže dodatni novac. To, međutim, ne može da pokvari užitak.
Klanac je dug kilometar i po, mestimično dubok i dvesta metara, a u najužem delu širok samo dva. Grad je bio raskršće karavanskih puteva koji su spajali Egipat sa Sirijom i južnu Arabiju sa Sredozemljem. Na kraju klanca, kad se stene razmaknu, ukazuje se ono zbog čega se ovamo dolazi, u kamenu isklesano zdanje poznato kao Riznica.
