Tih par stotina metara do Izraela prelazimo autobusom. Za neke ulazak neće ostati u lepoj uspomeni, vredne izraelske službenice temeljno će ih proveriti, uključujući i sadržaj memorije mobilnih telefona. O prtljagu da i ne govorimo.
Konačno se nalazimo u autobusu koji nas vozi do Ejlata, ugnežden između Egipta na zapadu i jordanske Akabe na istoku. Malo dalje niz obalu počinje Saudijska Arabija.
Ejlat je ključna luka za Izrael, jer se preko nje obavlja trgovina sa istočnom Afrikom i jugoistočnom Azijom; bez nje bi izraelski brodovi morali da plove oko Rta dobre nade. Najjužniji grad Izraela pravo je otkrovenje svojim koloritom usred pustinje.
Posle Ejlata ponovo se vraćamo pustinjskim pejzažima, koje povremeno prekidaju plantaže banana i drugo rastinje, podignuto na zemljištu otetom od pustinje. Navodnjava se sistemom „kap po kap”, što ćemo narednih dana sretati širom Izraela.
Lotova žena
Putovanje kroz Izrael je poput šetnje kroz istoriju. Skoro da nema mesta bez svoje priče. Stižemo do Mrtvog mora, najveće depresije na planeti. Zadržavamo se kod ogromne kamene gromade koja predstavlja okamenjenu figuru Lotove žene, koju je, po predanju, Jehova pretvorio u slani kamen kada se osvrnula da vidi propast Sodome i Gomore.
Masada
Produžavamo za Masadu, tvrđavu na istočnom obodu Judejske pustinje, iznad Mrtvog mora. Izgradio ju je Irod Veliki tridesetih godina pre nove ere, kao sigurno utočište u slučaju pobune. Postala je poznata po opsadi 73. godine, tokom Prvog jevrejsko-rimskog rata, kada je većina branilaca izvršila samoubistvo shvativši da je pad neizbežan. Zato je Masada simbol jevrejskog otpora. Danas se do lokaliteta stiže žičarom.
Telo koje voda diže
Posle Masade vraćamo se u banju Ein Bokek da se okupamo u Mrtvom moru. Mora se priznati da je to jedinstven doživljaj, veliki salinitet, od trista do četiristo promila, onemogućava da se uđe u vodu do vrata: telo se samo diže čim voda dođe do grudi.
Zlatna kupola u sumrak
Posle predaha upućujemo se ka Jerusalimu, glavnom odredištu putovanja. Grad je u brdima Judeje, na oko osamsto metara visine, što znači da smo se, posle depresije od četiristo metara ispod nivoa mora, popeli za hiljadu dvesta metara.
Stižemo u sumrak, ali još je dovoljno svetla da pred nama zasija jedan od simbola grada — zlatna Kupola na steni u Starom gradu. Konačno smo u jednom od središta civilizacije, mestu koje ima izuzetan značaj za tri velike religije: judaizam, hrišćanstvo i islam. Smeštamo se u hotel koji vrvi od hodočasnika sa svih strana sveta.
Grad na razmeđu
Jerusalim je faktički pod upravom Izraela i njegovo je sedište predsednika i parlamenta, iako palestinska strana istočni Jerusalim smatra svojim glavnim gradom. Zato je pitanje njegovog trajnog statusa jedna od glavnih tema bliskoistočnog sukoba.
Prvi put je naseljen oko 1800. godine pre nove ere, što ga čini jednim od najstarijih gradova na svetu. Stari grad je podeljen na četiri četvrti, jevrejsku, hrišćansku, jermensku i muslimansku. Kroz njegovu istoriju smenjivali su se David i Solomon, Nabukodonosor, Rimljani, muslimani i, konačno, savremena država Izrael. Za sve tri religije to je sveti grad.
Već pri dolasku upoznajemo jednu njegovu osobinu: to je grad na brežuljcima, u kome je gotovo nemoguće peške iz jednog dela u drugi.