Napuštajući Nafplio i njegovu okolinu krcatu istorijom, upućujemo se ka Atini. Usput nas čekaju još dva zanimljiva mesta, pozorište u Epidauru i Korint.
Pozorište je izvanredno očuvano i poznato po čudesnoj akustici. Bilo je deo svetilišta posvećenog bogu Asklepiju; tu se nalazilo i čuveno antičko lečilište.
Pozorište u Epidauru
Iako i Korint ima svoje antičke korene, zadovoljavamo se pogledom na kanal koji je Peloponez učinio ostrvom. Prokopan je preko prevlake Istam i skratio plovidbu između Egejskog i Jonskog mora.
Pogled na Korinstki kanal
Pirej i Rafina
Na putu ka Atini svraćamo u Pirej. Iako je to poseban grad sa skoro dvesta hiljada stanovnika, fizički je spojen sa Atinom i udaljen devet kilometara od njenog centra. Pirej je glavna luka Grčke i istovremeno najprometnija putnička luka u Evropi.
Pirej
Za kampovanje biramo gradić Rafinu, dvadeset pet kilometara od centra Atine. Rafina je druga po veličini putnička luka u Grčkoj. Kamp je blizu mora, pa ćemo imati priliku i da se okupamo.
Rafina
U kolevci demokratije
Boravak u Atini koristimo da posetimo glavna kulturno-istorijska mesta, pre svega Akropolj, Sintagmu, Omoniju i Nacionalni muzej. Najmanje vremena posvećujemo kupovini.
O poseti Atini neću mnogo pisati, jer je o njoj manje-više sve poznato. A i naš boravak nije imao prefiks uživanja, nego je bio prilika da se upoznamo sa prestonicom demokratije.
Sa Atinom se završila naša poseta Grčkoj. Na povratku svraćamo još na Maratonsko polje i Termopile. Gotovo da smo za dve sedmice videli sve ono što je u istorijskom smislu najznačajnije. Godine koje dolaze biće uglavnom vraćanje dobro poznatim mestima, ali biće i otkrivanja novog.
Preko Galičice
U Đevđeliji se delimo u tri grupe. Mi krećemo prema Bitolju i Ohridu. Ponovo spavamo u Negotinu na Vardaru, a zatim preko Pletvara i Prilepa stižemo u Bitolj. Kratko se družimo sa kolegom sa Elektrotehničkog fakulteta Cvetanom i produžavamo za Ohrid, tačnije za Sveti Naum, gde ćemo kampovati naredna dva dana.
Na Ohridsko jezero stižemo iz Oteševa na Prespanskom, preko Galičice. Sa prevoja uživamo u pogledu na oba jezera. Veličanstven doživljaj.
Pogled sa Galičice na Ohridsko i Prespansko jezero
U povratku idemo dolinom Drima i Radike. Ne propuštamo priliku da svratimo u manastir Svetog Jovana Bigorskog i uživamo u njegovom čuvenom ikonostasu.
Manastir Svetog Jovana Bigorskog
Put nastavljamo preko Kosova. Svraćamo u Gračanicu i posećujemo istoimeni manastir, a zatim se kratko zadržavamo u Prištini.
Grčka je u moju kuću ušla na velika vrata, za njih sudbonosne 1967. godine. Tačnije 21. aprila, kada je izvršen državni udar posle koga su na vlast došli takozvani pukovnici. Vojna hunta vladaće do 1974; kada se Grčka bude vratila demokratiji, biće republika, jer je u međuvremenu, 1973, na referendumu ukinuta monarhija.
Atinski Akropolj
Tenkovi pod prozorom
U vreme puča moja majka je sa kolegama sa posla boravila u turističkoj poseti Grčkoj. U trenutku prevrata nalazila se u Solunu, spremajući se za povratak kući. Pričala je kako ju je probudilo tandrkanje tenkova na ulici, i kako je ustala i sa hotelske terase videla kolonu kako se kreće prema centru Soluna.
Kasnije toga dana biće prva grupa kojoj je dozvoljeno da napusti Grčku. Sećam se kako smo se baba, otac i ja pomalo šalili dok smo na televiziji slušali vesti, aludirajući na to kako se mama sad verovatno ponaša. A ona se zaista rasplakala dok su čekali na granici. Oficir je pitao zašto plače; neko je odgovorio da ima malog sina koji se brine šta joj je.
I danas čuvam fotografije napravljene na tom putovanju.
Zemlja za koju treba viza
Ipak, proći će skoro dve decenije pre nego što se i sam nađem u Grčkoj.
Posle pada hunte došlo je do intenziviranja turističkih putovanja na jug Balkana. Ali za Grčku su i dalje bile potrebne vize, iako je sa većinom evropskih zemalja bio na snazi bezvizni režim. Vize će biti ukinute tek pred kraj 2009. godine. Osamdesetih se viza mogla dobiti preko turističkih agencija, a od polovine devedesetih moralo se lično ići u grčku ambasadu.
U protekle skoro četiri decenije Grčku sam prokrstario u tri navrata. Ta putovanja su se u velikoj meri poklapala, Meteori, Delfi, Mikena i naravno Atina. A tokom ovog milenijuma Grčka je praktično bila jedino letnje odredište moje porodice.
Voleo bih da joj se vratim još koji put. Posebno me je uvek privlačio Peloponez, gde nisam video one delove vezane za doba Vizantije. Možda i neko ostrvo, pre svega Krit i Rodos. Mondenska, poput Mikonosa i Santorinija, baš me i ne privlače. Pre bi mi bilo zanimljivo neko manje poznato ostrvo, na kome bih mogao da se osamim i prepustim sopstvenim mislima.
Santorini
Dva automobila i sedmoro ljudi
Uslovi za posetu Grčkoj stekli su se tek 1985. godine. Biće to dvonedeljno putovanje koje će ispuniti sva moja očekivanja i biti prava mala avantura.
Na put se otisnulo sedmočlano društvo u dva automobila: jedan „stojadin” i jedna „škoda”. Gledano iz današnje perspektive, to je samo po sebi dovoljno da se pomisli kako nas avantura upravo čeka.
Te noći kada smo krenuli pala je kiša. I narednih četiri meseca u Beogradu neće padati.
Kablovi u Skoplju
Početak nije bio obećavajući. Pored kiše, imali smo i problema sa pakovanjem. Ipak sam se pokazao kao majstor da u gepek spakujem veliki šator i torbe svih putnika, i tako izbegao da na kola stavljam galeriju, jer u takvoj konfiguraciji nikada nisam vozio.
Držali smo se principa da se ne pratimo u vožnji, nego da se dogovorimo gde ćemo se naći pri sledećem zaustavljanju. Čekao nas je put kroz Srbiju i Makedoniju, takozvanim auto-putem Bratstva i jedinstva, delom magistrale koja se protezala od Jesenica do Đevđelije, a samo je mestimično ličila na pravi auto-put.
Skoplje, panorama iz osamdesetih
U Skoplju sam bio jedini put 1964, prilikom odlaska i povratka sa Ohrida. Tada nije imalo šta da se vidi, jer je grad još vidao rane od zemljotresa iz prethodne godine.
Sada relativno lako nalazimo mesto za parkiranje i krećemo u kraći obilazak. Dušanovim mostom prelazimo u stari deo grada, gde je čuveni Bit-pazar. Tu i ručamo, naravno, roštilj.
„Škoda” ima problema sa paljenjem, pa njen vlasnik Milan kupuje nove kablove, montira ih i krećemo dalje. Ali samo što smo se zaustavili na semaforu, u „škodi” nešto puče i ni makac. Parkiramo se praktično na istom mestu i krećemo u potragu za majstorom. Milan insistira da nađemo servis Auto-moto saveza, što se pokazuje kao nemoguća misija.
Srećom, u blizini nalazimo auto-električara. Mladi majstor prikrpi „škodu” tako da smo mogli dalje; do kraja putovanja nije više otkazivala, ali je Milan morao stalno da daje jači gas na leru, da se kola ne ugase.
Taj majstor, od svojih dvadeset sedam godina, imao je pomoćnika, dečkića od trinaest-četrnaest godina, koji mu je dodavao alat kao instrumentarka hirurgu.
Pošto smo zbog popravke izgubili vreme, noć nas uhvati na putu, pa prenoćismo u hotelu „Park” u Negotinu na Vardaru.
Na Egeju
U Grčku ulazimo preko Evzona. Prvo odmorište nam je Paralija u Olimpijskoj regiji, u to vreme baš popularna kod naših turista. Stižemo u vreme ručka, biramo restoran na samoj plaži i koristimo priliku da se okupamo.
Paralija
Prašina na ulici i sitan pesak na plaži ne nude utisak o Grčkoj kakav sam očekivao.
Meteori
Sledeće odredište su Meteori, kompleks manastira na stenama kod Kalambake. Od Paralije se, pored Platamona i Doline bogova, spuštamo do Larise, a odatle na zapad prema Trikali, od koje je Kalambaka udaljena dvadesetak kilometara.
Panorama Kalambake
Odmah se upućujemo prema stenama. Noć je polako padala dok smo uživali u nestvarnom pogledu na dolinu reke Pineos, u kojoj se smestila Kalambaka.
Meteori
Vraćamo se u gradić i nalazimo kamp za prenoćište. Pošto smo postavili šatore, odlazimo u restoran na večeru. Usput gledamo prenos sa svetskog prvenstva u košarci.
Šetamo se duž Širokog sokaka upoznajući znamenitosti Bitolja. To su Sahat-kula, ili Saat-kula, kako kažu Makedonci, Ajdar-kadi, Jeni i Isak džamija, crkva Svetog Dimitrija. Na kraju sedamo na terasu hotela „Epinal” na kafu sa ratlukom. Nažalost, konobar donosi samo kafu, bez „lokumčeta”, iako je pri naručivanju potvrdio da ono obavezno ide uz kafu.
Cvetan nas vraća do Fakulteta gde su nam ostala kola, i opraštamo se sa Bitoljem žureći put Skoplja.
Tri po tri godine
S obzirom na to da se konferencija ICEST održava kao trijenale, postalo je uobičajeno da svake treće godine dolazim u Ohrid. Jednostavno, tradicija je da Tehnički fakultet iz Bitolja konferenciju organizuje na Ohridskom jezeru. To pruža priliku da ponovo posetim i sam Bitolj.
Ovoga puta sam na konferenciju putovao sa Dejanom i Vladimirom. Pošto se Vladimir vratio dan ranije, u povratku putujemo samo Dejan i ja. Dejan nikada nije bio u Bitolju, pa je to bio razlog više da svratimo i malo prošvrljamo po gradu.
Pre nego što smo se našli na Širokom sokaku, pokušao sam Dejanu da pokažem i druge delove grada. Nažalost, zalutasmo u uskim uličicama. Nekako se dokopasmo ulice Makedonska falanga, u kojoj se nalaze Železnička stanica i Tehnički fakultet. S druge strane ulice je Gradski park, a iza njega takozvana Gradska promenada, koju Bitoljčani popularno zovu Infarkt staza. Promenada se nastavlja na glavnu ulicu, čiji je zvanični naziv Maršala Tita, ali je svi zovu Širok sokak.
Pošto smo se parkirali, šetamo. Ovde se nalaze brojne prodavnice, restorani, opera, galerije, kafići i klubovi. Tu su i arhitektonski simboli grada, nasleđe staro nekoliko vekova. Šetnju završavamo na Trgu Magnolija, na kome se nalazi statua Filipa Drugog Makedonskog. Širok sokak se proteže i dalje, sve do Bulevara 1. maj, koji ide obalom reke Dragor. Pored spomenika Filipu, na trgu su i Sahat-kula i dve džamije, Ajdar-kadi i Jeni.
Pogled na Trg Magnolija i Širok sokak
Pošto je podne već prošlo, a čeka nas dug put do Čačka, dalje se ne zadržavamo. Iako nas neodoljivo mame kafići duž Širokog sokaka.
Makedonsko trijenale
Bitolj i mene je opet povezala famozna brojka tri, jer sam se na Širokom sokaku ponovo našao kroz tri godine. Opet je to bilo na povratku iz Ohrida; konferencija ICEST bila je samo povod da se ponovo prošetam pored jezera. Konačno mi je ovoga puta društvo pravila Danka.
Ka Čačku krećemo u nedeljno jutro, pa imamo prilike da vidimo da je život ovde pomalo usporeniji nego kod nas. U duhu punog liberalizma, kod nas nedeljom sve radi kao i svakog radnog dana. Ovde to nije slučaj. Planirali smo da se Cvetanu javimo tek pošto doručkujemo, ali nikako ne uspevamo da nađemo pekaru. Zato doručak obavljamo u kafiću „Bure” na Trgu Magnolija.
Po običaju, sunčano i toplo nedeljno jutro izmamilo je ljude, koji uveliko kafenišu po kafićima duž Širokog sokaka. Srećom, nedelja je, pa sam parking našao brzo, i to nasred Širokog sokaka. Kao i kod nas, nedeljom je besplatan.
Pre nego što smo doručkovali i pre nego što sam se javio Cvetanu, prošetali smo gradskom pešačkom zonom. Posle zajedničke šetnje sa Dragicom i Cvetanom, preostalo nam je da popijemo kafu i ispričamo se. Bitolj napuštamo u nadi da neće proći ponovo tri godine do novog susreta.
U trenutku kada ovo pišem, navršavaju se te tri godine. Planiram da se ove godine ponovo uputim na jug Balkana. Makar da ne izneverim tradiciju.
Do novog, reklo bi se, pravog viđenja sa Bitoljem došlo je trinaest godina kasnije, 2003. godine. Drugu godinu zaredom letovali smo u Pefkohoriju, ovog puta putujući kolima, tako da smo imali autonomiju u kretanju. Odlučismo da na povratku kući svratimo u Bitolj i posetimo porodicu Mitrovski.
Umesto prema Evzoniju, produžismo ka Edesi i dalje ka graničnom prelazu između Grčke i Makedonije. Dan je bio prilično topao, a naša Korsa nije imala klimu.
Iznad Edese prolazimo kroz ogromne plantaže trešanja. Prolazimo Pelagonijom, nizijom koja se pruža od Prilepa na severu do Kozanija na jugu. Negde sa desne strane puta pogled puca ka planini Nidže i njenom vrhu Kajmakčalanu. Na ničijoj zemlji između prelaza Niki sa grčke i Medžitlija sa makedonske strane uočavamo skupinu izbeglica. Do Bitolja nam je preostalo petnaestak kilometara; put od granice izlazi pravo na Partizansku ulicu, tako da nam je lako da stignemo na odredište.
Dok smo stajali na raskrsnici, pored nas se zaustavi „zastava 101″ sa ženom za volanom. Intuitivno pomislih da je to Cvetanova supruga Dragica, verovatno je videla kola sa čačanskom registracijom i pomislila da su to gosti koje je očekivala. Pokazaće se da sam u pravu, jer dok sam tražio mesto za parkiranje, stiže i ona sa ćerkicom Tinom.
Gradski park u Bitolju
Posle ručka i odmora, uveče izlazimo u grad u šetnju. Praktično prvi put sam na glavnoj ulici, poznatoj kao Širok sokak. Ulica je pešačka zona i tog junskog večeri bila je prepuna šetača. Kao nekad na čačanskom korzou.
U Bitolju se zadržavamo samo to veče. Jutro donosi nastavak putovanja: preko Prilepa i prevoja Pletvar spuštamo se u Tikveško vinogorje. Kada smo stigli do auto-puta, čekalo nas je još četiristo pedeset kilometara do Čačka.
Red je da upoznam Bitolj
Kroz Bitolj ću ponovo proći tek nakon deset godina, 2013. Konačno sam rešio da posle duže pauze ponovo učestvujem na konferenciji ICEST, koju zajednički organizuju fakulteti iz Bitolja, Niša i Sofije, svake treće godine po jedan. Nekako se ustalilo da Bitoljčani konferenciju organizuju u Ohridu, pa je te godine bio njihov red. Kroz Bitolj, tačnije obilaznicom oko njega, prolazimo na povratku iz Ohrida.
Te 2016. godine na konferenciju putujem sa kolegom Slobodanom Đukićem. Posle prijatnog trodnevnog boravka u Ohridu krećemo kući. Đuka ranije nije bio u Bitolju, a ni ja nisam baš neki poznavalac „grada konzula”. Zato se dogovaramo sa Cvetanom da svratimo i da nam malo pokaže grad.
Dogovor je bio da mu se javim kad stignemo i parkiramo se kod Tehničkog fakulteta. Pošto smo već ušli u jul, stižemo u Bitolj praćeni suncem. Cvetan brzo stiže na Fakultet; usput je želeo i da objavi rezultate ispita. Međutim, po običaju ga je čekalo iznenađenje, Fakultet je bio zaključan. Mogao sam samo da ga utešim činjenicom da je i kod nas to čest slučaj.
Pomalo novog, pomalo sećanja
Preko puta Tehničkog fakulteta nalazi se Gradski park, koji u Bitolju zovu Infarkt park, jer se njime najčešće šetaju srčani bolesnici i oni koji su preživeli infarkt. Iznad parka je takozvano Tumbe Kafe, ili Brdo za kafenisanje, jedno od najpoznatijih mesta za rekreaciju Bitoljčana; u blizini je i Železnička stanica.
Setih se svog prvog boravka u Bitolju iz 1964. godine, kada smo iz Skoplja, na putu za Ohrid, doputovali šinobusom.
Prošetasmo do gradskih bazena. Ljubazni čuvar nam dozvoli da ih obiđemo, jer još nije bilo kupača. Cvetan nam predloži da pre nego što se spustimo u grad posetimo Herakleju i Partizansko groblje. Ovde se nalazi i srpsko vojničko groblje, sa grobovima poginulih u balkanskim i Prvom svetskom ratu.
Trg Magnolija u Bitolju
Konačno odlazimo u centar grada, gde se na bitoljskom korzou upoznajemo sa ostalim znamenitostima. Ulica se zvanično zove po Josipu Brozu Titu, ali je Bitoljčani uglavnom nazivaju Korzo ili Širok sokak. Proteže se od trga na kome se nalazi Sahat-kula praktično sve do Herakleje. Postoji projekat da se napravi jedinstvena pešačka transverzala, koja bi išla od Stare bitoljske čaršije, preko Širokog sokaka, sve do antičkog lokaliteta Herakleja.
Zanimljivo je da su fasade zgrada u Širokom sokaku najvećim delom rekonstruisane početkom ovog veka. U mnoge su se vratili strani konzulati, tako da Bitolj ponovo postaje Konzulski grad.
Konzulski grad sam prvi put posetio još kao dete, pre punih šezdeset godina. Trebalo je da prođu pune dve decenije da bih ga ponovo nakratko posetio. Do sledećeg viđenja prošla je gotovo decenija i po. I tek za taj boravak s pravom se može reći da je bio istinski susret sa gradom podno Pelistera. U naredne dve decenije rado ću mu se vraćati, ali ipak će to biti samo kraći boravci, reklo bi se, više proputovanja.
Ali krenimo redom.
Pogled na Bitolj sa planine Baba
Prvi put, 1964.
U Bitolj sam stigao jedne julske noći 1964. godine, iz Skoplja, na proputovanju za Ohrid. Stigli smo truckavim šinobusom, prepunim putnika. Verovatno sam dremao, tako da se ne sećam kroz koja smo mesta prolazili. Jedino se sećam razgovora putnika pored nas, da voz u Bitolju čeka autobus za Ohrid, i da zbog broja putnika neki možda neće uspeti da ga uhvate.
Zato sam nestrpljivo čekao dolazak. Ne obaveštavajući roditelje o svojoj nameri, istrčao sam iz voza, našao autobus i zauzeo mesta. Bili su pomalo ljuti zbog mog postupka, ali i zadovoljni što smo odmah mogli da nastavimo put.
U Bitolju smo se ponovo obreli posle par dana, ali smo se zadržali svega nekoliko sati, do polaska voza za Skoplje. Bio je mrak i sećam se samo kafanice u čijoj smo bašti večerali ćevapčiće. Ostali su mi u sećanju, jer su izazvali moju pažnju, bili su deblji i kraći od onih naših čačanskih iz tog vremena.
Bitolj na sat vremena
Trebalo je da prođe dvadeset jedna godina da se ponovo nađem u Bitolju. I ovog puta bio nam je usputna stanica na putu ka Ohridu.
Vraćali smo se sa letovanja iz Grčke. U Makedoniju smo stigli kasno uveče i odlučili da prespavamo u Negotinu na Vardaru pre nego što nastavimo put. Do Bitolja nas je čekalo stotinak kilometara. Imali smo nameru da svratimo kod našeg kolege Cvetana Mitrovskog. Moja tadašnja supruga je želela da što pre stigne na Ohrid, tako da nismo prihvatili ljubazan poziv domaćina da ostanemo na ručku. Naš drug Vladimir je ostao kod Mitrovskih, a nas dvoje smo produžili.
Prethodno smo malo lutali centrom grada dok nismo našli kuću naših prijatelja. Tako da ni ovog puta nisam stigao da bolje upoznam grad.
Dva puta za sedam dana
Na ponovni dolazak u Bitolj trebalo je da prođu četiri godine. Bilo je to u sklopu kratkog letovanja u Grčkoj, koje smo Vladimir i ja proveli krajem avgusta 1990. godine. Bila je to godina koja je po mnogo čemu bila labudova pesma jednog dela mog života. Između ostalog, i poslednje putovanje u Makedoniju kao deo zajedničke države.
Cilj našeg puta bio je Krf, pa smo odlučili da u Grčku uđemo preko prelaza u blizini Bitolja. Pre toga smo do Makedonije putovali preko Kosova, što je već na početku putovanja donelo avanture, o tome sam pisao u nekoj drugoj priči.
U to vreme nije bilo auto-puta, tako da se trebalo boriti sa gužvom na magistralama kroz Srbiju i Makedoniju. Negde oko tri sata, sa puta prema Đevđeliji, u gradiću Gradsko smo skrenuli prema Prilepu i dalje Bitolju. Stigli smo kada su počele da se pale prve svetiljke.
Porodica Mitrovski se u međuvremenu preselila u stan u Partizanskoj ulici. Ni ovoga puta nisam imao priliku da upoznam grad. Partizanska ulica ide južnim obodom grada i nastavlja se na ulicu kojom se u Bitolj ulazi sa strane Prilepa. Pošto smo bili umorni, nije nam bilo do šetnje, pa smo veče proveli u druženju sa domaćinima. Posle doručka put nas je vodio prema Florini, odnosno Lerinu, a za to nije bio potreban prolazak kroz grad.
Isti scenario odigrao se i sedam dana kasnije, kada smo ponovo svratili kod naših dragih prijatelja. Prethodno je sledila vožnja iz Atine po kišovitom danu, tako da smo u Bitolj stigli mrtvi umorni. I ovoga puta nam je bio potreban odmor, pogotovu posle obilne večere kojom su nas ugostili domaćini.
I tako, posle četiri boravka u Bitolju, grad još uvek nisam bio upoznao.
Naredna, 1964. godina donela je promenu odredišta za letovanje. Doduše, to i neće biti pravo letovanje od dve nedelje, kao što je tada bio običaj, već par dana boravka na Ohridskom jezeru. Za moje roditelje bilo je to podsećanje na bračno putovanje, koje je upravo i bilo na Ohridsko jezero.
U to vreme uglavnom nisam učestvovao u planiranju putovanja. A nije ni bilo potrebno, jer sve što ću videti bilo je novo za mene, pa izvoljevanje tipa „hoću da vidim ovo ili ono” nije imalo mnogo smisla.
Na put smo krenuli 24. ili 25. jula, a prvo odredište bilo nam je Skoplje. Bila su to vremena kada je voz još uvek bio osnovno prevozno sredstvo u putničkom saobraćaju. Od Čačka se do Skoplja moglo stići na dva načina, preko Niša i preko Kosova Polja. U to vreme Kosovo Polje je bilo železnička stanica Prištine, glavnog grada tadašnje Autonomne oblasti Kosovo i Metohija. Priština je tada imala oko četrdesetak hiljada stanovnika i na samom prostoru Kosova i Metohije bila je po značaju iza Prizrena, Peći i Đakovice.
Kroz Dolinu kraljeva
Moji su izabrali da ka Skoplju putujemo preko Kosova Polja. Od 1955. godine Čačak je sa Kraljevom povezan prugom normalnog koloseka, tako da se njome moglo putovati i ka Beogradu i ka Raškoj, pa dalje ka Kosovu Polju, naravno, sa presedanjem u Kraljevu. Kada je 1958. godine završena pruga normalnog koloseka između Stalaća i Kraljeva, moglo se putovati i prema Nišu, pa dalje ka Vranju i Makedoniji.
Od Kraljeva pruga prati Ibar, koji je do Raške produbio klisuru kroz obronke Stolova, Željina i Kopaonika sa desne, i Čemerna, Radočela i Golije sa leve strane svoga toka. Ovaj prostor se često prepoznaje po nazivima Dolina jorgovana, Dolina vekova ili Dolina kraljeva. U vozu nije gužva, tako da imamo mesto u kupeu i moći ćemo malo da odremamo tokom noći.
Spomenik srpskim ratnicima kod Polumira
Sat koji je stao
U Skoplje stižemo u rano jutro. Grad se još oporavlja od katastrofalnog zemljotresa koji ga je pogodio tačno godinu dana ranije. Dočekuje nas porušena stanična zgrada sa satom koji se zaustavio u trenutku nesreće. Na sve strane su ruševine i obeležja mesta gde su poginuli žitelji grada na Vardaru.
Zgrada železničke stanice u Skoplju posle zemljotresa
Odlazimo do kuće brata naše prve komšinice, tetka Jane. Zatičemo njegovu majku i babu; brat je sa porodicom otišao u tazbinu. Ponudile su nam da se malo odmorimo. U neko doba začu se lomljava. Moj otac skoči sa kreveta i krenu napolje, valjda pomislivši da je ponovo došlo do zemljotresa. Srećom, samo je kamion na ulici ispred kuće istovarao ugalj za zimu.
Pošto smo se oprostili sa ljubaznim domaćicama, ponovo smo na železničkoj stanici, gde hvatamo šinobus za Bitolj. Voz je pun putnika. Čujem razgovor vezan za nastavak putovanja prema Ohridu i saznajem da odmah ispred stanice stoji autobus koji polazi čim primi putnike i da je velika gužva. Čim je voz stao, istrčavam, ulećem u autobus i zauzimam tri mesta. Kroz prozor uspevam da obavestim moje gde se nalazim, i u rane jutarnje sate možemo da krenemo ka krajnjem odredištu.
Iako smo u Ohrid stigli vrlo rano, lako nalazimo smeštaj u ulici koja iz centra i sa obale vodi ka Samuilovoj tvrđavi. Tačno preko puta crkve Svete Sofije.
Panorama Ohrida
Biljana platno beleše
Ne sećam se koliko smo dana ostali u Ohridu. Ali se dobro sećam kupanja na gradskoj plaži, penjanja sa ocem do Samuilove tvrđave i izleta brodom do manastira Svetog Nauma, na samoj granici sa Albanijom.
Sećam se i da sam ovde u Ohridu prvi put probao bozu. Nije mi se tada svidela, pa sam uveče tokom šetnji gradom pio limunadu, a moj otac bozu.
U to vreme manastir Svetog Nauma je bio muzej i naplaćivala se ulaznica. Ali su mog oca, sa panama-šeširom i tašnom u ruci, smatrali nekom važnom osobom, samo su ga odmerili i nisu mu naplatili ulaznicu. Celodnevni izlet u Sveti Naum omogućio nam je i kupanje na lepoj peščanoj plaži u blizini izvora Crnog Drima. Jednoga dana gazdarica nam je za ručak spremila čuvenu ohridsku pastrmku.
