Grčka na točkovima
Grčku sam prvi put posetio 1986. godine. Iako je to bio susret sa prostorima koje sam odavno priželjkivao, sve je proteklo nekako u grču, pa sam jedva čekao priliku da se ponovo zaputim na jug Balkana. U tim nadanjima stigla je i 1990, tako krcata putovanjima, kao nagoveštaj ostvarenja sna o večitom putovanju, koji će raspršiti bura što će nedugo zatim protutnjati ovim prostorima.
Početkom avgusta u goste su nam stigli studenti moskovskog instituta MASI, kod kojih smo mi bili u julu. Sa Vladimirom sam se već ranije dogovorio da ponovo krenemo u Grčku; ostalo je samo pitanje kada. S druge strane, ograničavala nas je želja da se vratimo u Čačak do početka Sabora trubača u Guči. Zbog Rusa sam i ja pomalo otezao sa polaskom, ali smo se ipak dogovorili da krenemo u četvrtak, 18. avgusta. Vladimir je trebalo da dođe svojim kolima, kojima bismo nastavili put, jer je moja „šerpa“ već bila na izdisaju.
Pošto sam odlazio, u klubu studenata na Fakultetu prepodne je organizovana oproštajna sedeljka, na kojoj sam se malo duže zadržao i vratio se kući u stanju koje nije davalo nadu da tog dana mogu da putujem. Kad sam stigao kući, Vladimir je već bio tu, ali nažalost bez kola, što je značilo da se „šerpa“ ipak mora aktivirati. Međutim, na mojim kolima dve gume bile su loše, a i prekidač u volanu bio je pokvaren. Bilo je jasno da sve to mora da se sredi pre polaska, što je samo potvrdilo da tog dana nećemo krenuti. Ja sam morao malo da odspavam, a Vladimiru sam dao zadatak da ode u grad i vidi gde se mogu kupiti najjeftinije gume i prekidač.
Bitolj
Posle ovih nepredviđenih priprema bili smo spremni tek sutradan oko jedan sat popodne. Prva stanica bila je Bitolj, jer smo želeli da posetimo Cvetana. Zbog kašnjenja odlučujemo se za put preko Kosova, jer, kako reče Rade Ljujić: „Kada ja smem sa decom da idem preko Kosova, što ne biste i vi?“ Iako mi se u jednom trenutku učinilo da smo pogrešili u izboru pravca, sve je prošlo bez problema, pa smo u Bitolj stigli oko osam uveče. Posle malo lutanja nalazimo kuću Cvetanovih roditelja, gde nas je čekao.
Kada se danas setim tog vremena, pomalo me obuzima osećanje nestvarnosti. Slobodno sam šetao ulicama grada koji će se samo par meseci kasnije naći u drugoj državi. Uvek ću proklinjati tu „neminovnost“, koja nije morala biti.
Otišli smo kod Cvetana u stan i ostali do kasno u noć u razgovoru, naravno uz jelo i piće. Bilo je to pomalo i ispunjenje duga od pre četiri godine. Jedva sam čekao da legnem, jer sam iza sebe imao više od petsto pređenih kilometara, a sutradan me je čekao naporan dan.
Preko severne Grčke do Krfa
Ujutru smo se oprostili od ljubaznih domaćina, uz obećanje da ćemo svratiti i na povratku. Prva stanica bila je Florina, ili Lerin, kako kažu Makedonci. U jednoj prodavnici menjamo devize i krećemo put Krfa. Čekalo nas je oko 300 kilometara putevima severne Grčke. Kod Kozanija skrećemo ka Janjini. Sećam se Francove priče da se put stalno penje i spušta; zaista je tako. Krajevi kroz koje prolazimo su bezvodni, skoro nigde zelenila. Put nekako prati grčko-albansku granicu. Pogled često odluta ka planinama iza kojih se krije tada još najveća nepoznanica Evrope. Žurimo da što pre stignemo u Igumenicu, jer tako imamo više šansi da još istog dana pređemo na ostrvo koje, iako grčko, predstavlja jedan od srpskih simbola.
Vrelo letnje popodne. Pedesetak kilometara pre Igumenice puca mi guma. Sav sam znojav posle promene i mislim: „Kako bi bilo lepo osvežiti se.“ Pusta želja u ovom bezvodnom kraju. Ali tek što je minulo stado ovaca i utihnuo njihov klepet, kao fatamorgana čuje se zvuk vode. Odmah preko puta iz ogromne cevi šiklja voda. S nevericom guram glavu u mlaz, i dalje ne verujući u ovo čudo.
Put se dalje odvija pod sumnjom: „Šta ako nam se probuši još jedna guma?“ S tim osećanjem stižemo u Igumenicu. Stajem u pogrešan red, sa Italijanima koji se vraćaju kući sa feragosta. Srećom, na vreme se izvlačim i uskoro smo na trajektu za Krf. Smiraj dana na moru, jedan od najlepših doživljaja. Dok Vladimir razgovara sa dve devojke sa rancima, ja, savladan umorom, tonem u san.
U krfsku luku stiže se pored ostrva Vida, kroz „Plavu grobnicu“. Pale se prve sijalice, a mi se vraćamo u stvarnost. Treba naći hotel sa dva imena, u blizini „Piano bara“, gde su odsele Jeca i Goca. Špartamo rivom, ali ne uspevamo da nađemo taj „Piano bar“. Treći put krećemo u potragu peške, pošto smo nekako našli mesto za „šerpu“ u ovom kolima pretrpanom mestašcu. Konačno je Vladimir ugledao ono što tražimo već više od dva sata: umesto natpisa trebalo je uočiti konturu klavira sa pijanistom, izvedenu od svetlosnih cevi. Hotel je zaista bio u blizini. Tamo saznajemo da su Jeca i Goca tog jutra otputovale na ostrvo Paksos.
Krf
Odluku o daljem putu ostavljamo za sutra, uzimamo ne baš jeftinu sobu i vraćamo se po kola. Dok prolazimo pored jedne menjačnice, Vladimir kaže: „Eno one dve Engleskinje što su se danas nudile da sa nama nastave put.“ Odmah shvatam da su to devojke sa trajekta. Naravno, kritikujem ga, uz njegov generalni otpor po tom pitanju. Tako nam je propala prilika za avanturu.
Smeštamo se u hotel i tražimo gde bismo nešto pojeli. Pošto nismo mogli da čekamo mesto u jednoj piceriji, Italijana je još mnogo, biramo restoran u neposrednoj blizini hotela. Tek kasnije shvatamo da je to ekskluzivan restoran, koji su svojim prisustvom udostojila dvojica „dripaca“ u šorcevima, koji su se, sevši, obratili kelnerici po sistemu: „Dete, daj dva piva.“ Večera od par lignji imala je adekvatno ekskluzivnu cenu, ali smo zato „hajnekenom“ bili zadovoljni, pa smo tražili i repete. Na kraju je bilo pravo zadovoljstvo sedeti onako u šorcu i patikama pored doteranih Nemaca. Vraćajući se u hotel, setismo se da treba okrpiti gumu pre nego što krenemo na Paksos.
Ispostavilo se da je čovek na recepciji, sa zvučnom titulom generalnog menadžera i prezimenom Pavliček, naše gore list, iz Crvenke, „najvećeg sela u Jugoslaviji“, čime voli da zadaje zagonetke našim ljudima. Raspitujemo se za brod do Paksosa i za vulkanizera. Kaže da vulkanizer ima odmah pored hotela, ali se onda seti da je nedelja i da ništa ne radi, što znači da se strah produžava. Što se broda tiče, ima ih svaki čas i brzo se stiže. Međutim, u luci saznajemo da brodovi nisu tako česti i da se do Paksosa putuje skoro dva sata. Posle kraćeg dogovaranja odustajemo od Paksosa i susreta sa Jecom i Gocom, uz vidno Vladimirovo nezadovoljstvo. Naravno, ja uvek imam rezervnu varijantu. Prepodne ćemo provesti u razgledanju Krfa i kupanju. Prošetali bismo se i po ostrvu, ali nedostatak rezervne gume visi nad nama kao Damoklov mač. Razloga da ostanemo na Krfu nemamo, znači: pravac Peloponez.
Šetamo gradom. Lepo mestašce, sam centar odiše aristokratijom; vidi se da su ovde nekada boravili Englezi i Francuzi. Odlazimo malo na kupanje, takoreći u samom gradu. Plaža nije nešto naročito, a okolo neki čudan svet: Francuzi, jedna crnkinja histerično vrišti. Vladimir po običaju sedi u hladu i pije pivo. Pijem i ja pivo, ali se i kupam. Ne ostajemo dugo, jer je vreme ručku. Prolazimo pored mnogobrojnih kafanica; u jednoj nas gazda uvodi u kuhinju, što u Grčkoj nije retkost, da nam pokaže šta ima od jela. Neprijatno nam je da odemo, pa ručamo nešto što liči na lovačku šniclu, naravno uz salatu koju ovde zovu grčka, a mi srpska sa sirom ili šopska. I „hajneken“ je obavezan.
Prolazeći pored jedne od mnogobrojnih turističkih agencija, pada mi na pamet da se do Peloponeza prebacimo trajektom umesto kopnom. Objašnjavam Vladimiru: koštaće nas kao jedna noć u hotelu, a uštedećemo i vreme. Kupujemo najjeftinije karte, mada smo mogli da se žrtvujemo i platimo ležajeve u kabini.
Paleokastrica
Pošto trajekt polazi u deset uveče, razmišljamo kako da provedemo ostatak dana na Krfu. Preovlađuje moja žeđ za avanturom. Predlažem da odemo do mestašca Paleokastrica; to ime mi je ostalo u sećanju iz Boškovih priča o letovanjima na Krfu. Naravno, vozim pažljivo, neprestano razmišljajući šta ćemo ako se neka guma probuši. Posle petnaestak kilometara otkrivamo raj: prekrasnu plažu u maloj uvali, mesto kome čovek poželi da se vraća celog života. Ponovo se kupam, a Vladimir odlučuje da malo prošvrlja okolinom. Kada se vratio, reče da je na brežuljku iznad uvale manastir, pa odlučujemo da ga posetimo.
Tu nas je čekalo novo iznenađenje: manastir, sav u beloj boji, koja kao da je nacionalna boja Grka, bio je sav u cveću, što je ovakvom mestu davalo ton veselosti. Naravno, ne propuštam da prizor ovekovečim sa nekoliko snimaka svojim već legendarnim fotoaparatom. Svežina je najavila kraj jednog predivnog popodneva, koje se desilo takoreći slučajno. Sa terase male kafanice, uz tonik, uživamo u pogledu na pučinu i Helija, koji polako odlazi na počinak. Noć se prikradala dok smo ponovo ulazili u grad i tražili dok na kome je trebalo da bude privezan naš trajekt za Patras.
Jurnjava i brige protekla dva dana učinile su da izgubimo iz vida sat razlike između Grčke i Jugoslavije, što nas je moglo koštati zakašnjenja na trajekt. Ipak se sve dobro svršilo i ubrzo smo se našli na tom ogromnom brodu. Smestili smo se u prostoriju sa avionskim sedištima. Odmah sam shvatio da je možda trebalo žrtvovati koju drahmu za kabinu. Pošto nikako nisam uspevao da se koliko-toliko udobno smestim u sedištu, odlučio sam da legnem na pod. Naravno, jutro sam dočekao kao prebijen, ali tek su dolazile naše muke.
Patras
Pokušavajući da izađemo iz luke u Patrasu, nesmotreno smo se ubacili u kolonu vozila koja su se iskrcavala sa trajekata iz Italije, dakle iz inostranstva. Tako smo stigli na granični prelaz i carinu. Carinik je utvrdio da nemamo dokaz da smo kolima ušli u Grčku, a u pasošima imamo pečate da smo u Grčku ušli još pre dva dana. Problem je rešio komandant luke, koji je svojeručno udario pečat u moj pasoš i antidatirao ulazak kola u Grčku. Sada smo mogli da se posvetimo traženju vulkanizera i krpljenju gume, jer smo se već dan i po vozili bez rezervne.
