Izrael – RASIN PERSONAL PORTAL

26. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Tour de World (7): Riba svetog Petra

Pretposlednji dan u Izraelu posvećen je Galileji, mestima vezanim za poslednje tri godine Isusovog života, i Nazaretu sa crkvom Blagovesti. Krećemo putem ka Mrtvom moru i Jerihonu, jednom od najstarijih gradova na svetu. Na mestu koje označava nivo Sredozemnog mora zaustavljamo se radi fotografisanja; neki to koriste da se slikaju na kamilama.

Jerihon pripada palestinskoj samoupravi. Leži na dvesta pedeset osam metara ispod nivoa mora, što ga čini najnižim gradom na svetu. Kod njega je most preko Jordana koji povezuje Izrael i Jordan, preko njega bi sutradan trebalo da pređemo na putu za Petru.

More sa mnogo imena

Upućujemo se na sever, prema Galilejskom jezeru. Na njegovim obalama, u Kapernaumu, Isus je, po predanju, proveo poslednje tri godine života, u kući ribara Simona, propovedajući novu veru. Ovde je okupio prve apostole, držao Besedu na gori i, po jevanđeljima, nahranio pet hiljada ljudi sa dve ribe i pet hlebova. Sa obala ovog jezera počelo je širenje hrišćanstva.

Jezero ima mnogo imena, Galilejsko more, Tiverijadsko, Genezaretsko; danas se zvanično zove Kineret. Najveće je slatkovodno jezero u Izraelu. U njega se sa severa uliva Jordan, a na jugu iz njega ističe, da bi se konačno ulio u Mrtvo more.

Gora blaženstva

Prvo obilazimo mesto gde Jordan ističe iz jezera, gde hodočasnici obavljaju simbolično „pogruženje” u vodu. To nije istorijsko mesto Isusovog krštenja, ono se nalazi na jordanskoj obali, u blizini Jerihona.

Odatle odlazimo na Goru blaženstva, poznatu po Besedi na gori. Tu je 1938. godine, po nacrtima arhitekte Antonija Barlucija, istog koji je projektovao Dominus Flevit, podignuta franjevačka kapela.

Umnožavanje hleba i ribe

Spuštamo se do mesta poznatog kao „Sedam izvora”. Ovde je crkva Umnožavanja hleba i ribe, podignuta na mestu gde je, po predanju, Isus nahranio mnoštvo; na njenom podu je čuveni vizantijski mozaik ribe i hleba. U blizini je i franjevačka crkva Petrovog prvenstva, na steni uz samu obalu.

Sledeći je Kapernaum, malo ribarsko selo gde je Isus živeo u kući ribara Simona Petra. Tokom iskopavanja nađeni su ostaci naselja i velike sinagoge; jedna od kuća simbolično se naziva „Petrova kuća”. Na ulazu je velika skulptura Svetog Petra sa ključem.

Jelo sa ukusom istorije

Prelazimo na drugu stranu jezera, podno Golanske visoravni, danas poznate po vinogradima iz kojih potiču kvalitetna vina. Jedno probamo uz ručak, zbog kojeg smo i došli na ovu stranu. Specijalitet je riba spremljena „po receptu svetog Petra”. Iskreno, nisam bio posebno oduševljen, ali bar možemo reći da smo probali jelo sa ukusom istorije.

Galileja — Ručak na obali Galilejskog jezera

Madona iz Bruklina

Put nas dalje vodi ka Nazaretu, gde su živeli Isusovi roditelji i gde je Marija primila blagovest. Usput prolazimo kroz Kanu Galilejsku, gde je, po jevanđelju, Isus pretvorio vodu u vino.

Crkva Blagovesti je moderna građevina na dva sprata, a njena posebnost su freske, pokloni pojedinih zemalja sveta, sa biblijskim motivima tumačenim na način svake kulture. Među najzanimljivijima je američka, na kojoj je Madona predstavljena kao žena iz Bruklina, i brazilska, na kojoj je Madona crna.

Reket na svetom mestu

Posetu završavamo u jednoj od prodavnica suvenira. Neko od naših se vratio zbog toaleta i zatekao našeg vodiča kako vlasniku radnje naplaćuje proviziju, „reket”, što nas je doveo kod njega.

Do Jerusalima se vraćamo najboljim izraelskim auto-putem. Pokušavam da uhvatim još koji detalj grada, jer ga sutra napuštamo, pred nama je Jordan i Petra.

26. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Tour de World (6): Kuća hleba

Ovaj dan je planiran za obilazak van Jerusalima. Prvo odredište je Tel Aviv, šezdesetak kilometara udaljen grad na Sredozemnom moru. Dok je Jerusalim bio podeljen između Jordana i Izraela, Tel Aviv je bio glavni grad; i danas se u njemu nalaze skoro sve ambasade.

Put se odužio, jer je auto-put između dva najvažnija izraelska grada prilično opterećen. Prolazimo pored aerodroma Ben Gurion. Prema Sredozemnom moru priroda je izdašnija, reklo bi se, ona jevrejska „obećana zemlja”, za kojom su čeznuli, dok su se borili za pustinjske krajeve oko Mrtvog mora.

Jafa

Jafa je živ lučki grad, od 1950. godine deo Tel Aviva. Zbog svog značaja često je menjala gospodare, bila je pod egipatskom, filistejskom, asirskom, rimskom i arapskom vlašću, pa pod krstašima, Mamelucima i Turcima; Napoleon ju je zauzeo 1799. godine.

Posle razgledanja iz autobusa odlazimo do crkve Svetog Petra i parka oko nje. Dan je sunčan, a poseban doživljaj je pogled na Sredozemno more i ogromne talase koji zapljuskuju obalu.

Grad koji liči na sve gradove

U samom Tel Avivu se ne zadržavamo, obilazimo ga autobusom. To je sasvim druga slika od Jerusalima. Duž obale se dižu grandiozni hoteli, sa plažama, barovima i sekularnim načinom života. Osnovan je 1909. kao novi kvart Jafe; ime mu znači „brežuljak proleća”.

U gradu se prepoznaju delići mnogih velikih gradova: vitki oblakoderi na obali podsećaju na Menhetn, kafići na Pariz, plaže na neko mediteransko letovalište. A samo koji kilometar dalje je stara Jafa sa svojim drevnim šarmom.

Dan holokausta

Toga dana obeležavao se Dan sećanja na holokaust, pa smo planirali da posetimo Jad Vašem, memorijalni centar posvećen stradanju šest miliona Jevreja. Ime je uzeto iz Isaije: „daću im večno ime, koje se neće zatrti.” Centar je osnovan 1953. godine i njegov je zadatak da dokumentuje stradanje, sačuva svedočanstvo o svakoj žrtvi i prenese to nasleđe novim generacijama.

Saznajemo, međutim, da muzej baš tog dana ne radi za posetioce. Umesto njega posetićemo Vitaniju.

Kuća hleba

Iz Tel Aviva se upućujemo u Vitlejem, gde je, po hrišćanskom verovanju, rođen Isus. Na arapskom ime znači „kuća mesa”, a na hebrejskom „kuća hleba”. Posle sporazuma Izraela i Palestinaca grad pripada palestinskoj samoupravi; Izrael je oko njega izgradio sigurnosnu ogradu. To je uticalo i na broj posetilaca i na broj hrišćana koji tu žive, u gradu je jedna od najstarijih hrišćanskih zajednica na svetu, ali se njihov udeo početkom veka smanjio na trećinu onog od pre pola veka.

Ulazak i izlazak iz Vitlejema je pod strogom kontrolom i dugo se čeka, ali se naš lokalni vodič i tu pokazao dostojan svoje funkcije.

Da bi se ušlo, mora se sagnuti

Glavno odredište je crkva Hristovog rođenja, koju su podigli car Konstantin i njegova majka Jelena na mestu gde je, po predanju, rođen Isus; u šestom veku ju je dogradio car Justinijan.

Vitlejem — Ulaz u crkvu Hristovog rođenja

Da bi se ušlo u crkvu, mora se sagnuti, ulaz je vrlo nizak. Kažu da je takav da bi se svako ko ulazi poklonio; drugi tvrde da je snižen da obesni vlastodršci ne bi mogli da u crkvu ujašu na konju.

Do samog mesta rođenja silazi se u podzemnu pećinu. Ono je označeno srebrnom zvezdom sa četrnaest krakova; da bi je dodirnuli, vernici moraju da kleknu.

Vitanija

Vitlejem napuštamo preko sporednog izlaza koji nije opterećen, možda opet pomaže ona čarobna reč „Srbija”. Upućujemo se u selo Vitaniju, ispod Maslinske gore, gde je, po Novom zavetu, Isus vratio iz mrtvih Lazara, uoči svog ulaska u Jerusalim. Spuštamo se u pećinu koja je bila Lazarev grob, a onda se vraćamo u Jerusalim, na večeru i odmor pred sutrašnji odlazak u Galileju.

26. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Tour de World (5): Put bola

Kupola na steni

Penjemo se na vrh Hramovnog brega, gde svojim jedinstvenim šarmom dominira Kupola na steni. Građevina je osmougaona, otvorena vratima prema svakoj strani sveta; podignuta je krajem sedmog veka. U središtu je stena sa koje se, po islamskom predanju, prorok Muhamed vinuo na nebo. To je ona ista stena koja je stajala u središtu Solomonovog hrama, i na kojoj je, po biblijskom predanju, Avram trebalo da žrtvuje Isaka. Jedno mesto, tri vere.

Prostor oko Kupole otvoren je za posetioce samo do podne; čuvari požuruju turiste da napuste Hramovni breg. Naspram Kupole je džamija Al-Aksa, koja sa njom čini treće najsvetije mesto islama, posle Meke i Medine; u nju mogu samo muslimani.

Davidov grob i soba Tajne večere

Put nas dalje vodi ka brdu Sion. Ovde posećujemo Davidov grob i sobu Tajne večere. Na ulazu u prostoriju sa grobom formiraju se dva reda, odvojena za žene i muškarce; glava mora biti pokrivena. Unutra je crni sanduk u obliku piramide, prekriven tkaninom sa Davidovom zvezdom i tekstom na hebrejskom.

U prostoriji iznad nalazi se soba Tajne večere, gde je, po Novom zavetu, Hrist proveo poslednju noć sa apostolima.

Tajna večera — Detalj iz sobe Tajne večere

Put bola

Finale dana bila je poseta Crkvi Hristovog groba. Pre toga treba proći Via Dolorosu, Put bola, Stradalni put, Put krsta.

Via Dolorosa je put kojim je, po hrišćanskom verovanju, Isus išao od izricanja presude do raspeća. Sastoji se od četrnaest stanica, mesta na kojima su podignute kapele i crkve u spomen na ključne trenutke. Trasu su ustanovili franjevci u sedamnaestom veku. Prve stanice su u muslimanskom kvartu, a poslednjih pet u samoj Crkvi Svetog groba. Put prolazi kroz živu pijacu; hodočasnici sa krstovima na ramenima probijaju se između tezgi sa robom. Taj prizor, najsvetiji hrišćanski put koji vodi kroz vašar, više govori o Jerusalimu nego bilo koje objašnjenje.

Crkva Svetog groba

Poslednjih pet stanica, od raspeća do groba, nalaze se pod krovom Crkve Svetog groba. Tu je Golgota, kapela raspeća, ploča miropomazanja od crvenog mermera nad kojom vise lampe svih hrišćanskih zajednica, i najzad sam Hristov grob, u maloj crkvi unutar crkve.

Ova crkva je jedinstvena u svetu, u njoj se, po verovanju, svake godine na Veliku subotu pali Sveti oganj u rukama jerusalimskog patrijarha. Njome upravlja šest hrišćanskih zajednica, a ravnoteža među njima toliko je osetljiva da se ključevi crkve već vekovima čuvaju kod jedne muslimanske porodice, da nijedna hrišćanska strana ne bi imala prednost nad drugom.

Zapadni zid

Iz Crkve Svetog groba upućujemo se ka Zidu plača, kako ga je nazvao Đura Daničić ili Zapadnom zidu, kako ga zovu Jevreji. To je jedini preostali potporni zid Solomonovog hrama, visok osamnaest metara, jedini deo koji je preživeo dva razaranja. Najsvetije je molitveno mesto Jevreja; žene se mole sa desne, muškarci sa leve strane, odvojeni ogradom. U pukotine zida vernici posle molitve ostavljaju ceduljice sa željama.

25. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Tour de World (4): Silazak niz Maslinsku goru

Doručak je bio prilika da se upoznamo sa košer kuhinjom. Svi su se čudili zašto nema mlečnih proizvoda, a objašnjenje je u drevnom pravilu: „Ne kuvaj jare u mleku majke njegove”, po kome se meso i mleko ne smeju spajati.

Usput saznajemo i za „šabat lift”, koji subotom staje na svakom spratu, jer ortodoksni Jevreji tog dana ne smeju ni prst da podignu, a u to spada i pritiskanje dugmeta. Na ulicama viđamo haside, u dugim crnim kaputima, belim košuljama, sa šeširima i karakterističnim zulufima. Hasidski pokret je nastao među Jevrejima istočne Evrope početkom osamnaestog veka; cilj mu je da se bude bliže Bogu kroz sve što čovek radi, govori i misli u svakom trenutku.

Pogled sa Maslinske gore

Obilazak Jerusalima počinjemo sa Maslinske gore, sa koje se preko Kedronske doline pruža veličanstven pogled na Stari grad.

Pred nama dominiraju Kupola na steni i džamija Al-Aksa, podignute na mestu gde je nekada stajao Solomonov hram. Pogled traži i druge značajne građevine, pre svega kupole Crkve Hristovog groba, koje se nalaze u istoj osi sa Kupolom na steni. Najviše zdanje na Maslinskoj gori je zvonik ruskog manastira Hristovog vaznesenja.

Bog je plakao

Silazimo do male crkve Dominus Flevit, „Bog je plakao”, podignute na mestu gde je, po predanju, Isus zaplakao ugledavši pred sobom Jerusalim. Sagrađena je u dvadesetom veku, po zamisli arhitekte Antonija Barlucija, i to u obliku suze. Na tom mestu su pronađeni ostaci vizantijske crkve, temelji i podni mozaici.

U blizini je ruska crkva Svete Marije Magdalene, u kojoj se čuvaju delovi časnog krsta i mošti više svetaca.

Getsimanski vrt

Od crkve Svete Marije Magdalene spuštamo se ka Getsimanskom vrtu, gde se Isus molio i gde je uhvaćen i odveden na suđenje. U vrtu se i danas nalazi osam maslina za koje se veruje da su stare dve hiljade godina. Pored njega je crkva Hristove agonije, poznata i kao Crkva svih nacija, jer je u dvadesetom veku obnovljena donacijama više zemalja.

Dva groba, jedno verovanje

U neposrednoj blizini je Crkva Bogorodičinog groba, jedno od najsvetijih mesta pravoslavlja. Sa ulaza se širokim kamenim stepenicama silazi u pećinu ispod nivoa tla; sam grob je u jermenskoj kapeli. U vreme naše posete jermenski sveštenik je vršio službu, pa se grobu nije moglo prići, nalazi se ispod mermerne ploče pokrivene crvenom plaštanicom izvezenom zlatnim nitima, okružen svežim cvećem, ikonama i kandilima.

Zanimljivo je da po katoličkom verovanju grob Bogorodice nije ovde, nego u Efesu u Turskoj, kuda ju je, navodno, posle Isusovog stradanja odveo Sveti Jovan. Vernicima ostaje da po svom nahođenju veruju koji je grob pravi.

25. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Tour de World (3): Šetnja kroz istoriju

Tih par stotina metara do Izraela prelazimo autobusom. Za neke ulazak neće ostati u lepoj uspomeni, vredne izraelske službenice temeljno će ih proveriti, uključujući i sadržaj memorije mobilnih telefona. O prtljagu da i ne govorimo.

Konačno se nalazimo u autobusu koji nas vozi do Ejlata, ugnežden između Egipta na zapadu i jordanske Akabe na istoku. Malo dalje niz obalu počinje Saudijska Arabija.

Ejlat je ključna luka za Izrael, jer se preko nje obavlja trgovina sa istočnom Afrikom i jugoistočnom Azijom; bez nje bi izraelski brodovi morali da plove oko Rta dobre nade. Najjužniji grad Izraela pravo je otkrovenje svojim koloritom usred pustinje.

Posle Ejlata ponovo se vraćamo pustinjskim pejzažima, koje povremeno prekidaju plantaže banana i drugo rastinje, podignuto na zemljištu otetom od pustinje. Navodnjava se sistemom „kap po kap”, što ćemo narednih dana sretati širom Izraela.

Lotova žena

Putovanje kroz Izrael je poput šetnje kroz istoriju. Skoro da nema mesta bez svoje priče. Stižemo do Mrtvog mora, najveće depresije na planeti. Zadržavamo se kod ogromne kamene gromade koja predstavlja okamenjenu figuru Lotove žene, koju je, po predanju, Jehova pretvorio u slani kamen kada se osvrnula da vidi propast Sodome i Gomore.

Masada

Produžavamo za Masadu, tvrđavu na istočnom obodu Judejske pustinje, iznad Mrtvog mora. Izgradio ju je Irod Veliki tridesetih godina pre nove ere, kao sigurno utočište u slučaju pobune. Postala je poznata po opsadi 73. godine, tokom Prvog jevrejsko-rimskog rata, kada je većina branilaca izvršila samoubistvo shvativši da je pad neizbežan. Zato je Masada simbol jevrejskog otpora. Danas se do lokaliteta stiže žičarom.

Telo koje voda diže

Posle Masade vraćamo se u banju Ein Bokek da se okupamo u Mrtvom moru. Mora se priznati da je to jedinstven doživljaj, veliki salinitet, od trista do četiristo promila, onemogućava da se uđe u vodu do vrata: telo se samo diže čim voda dođe do grudi.

Zlatna kupola u sumrak

Posle predaha upućujemo se ka Jerusalimu, glavnom odredištu putovanja. Grad je u brdima Judeje, na oko osamsto metara visine, što znači da smo se, posle depresije od četiristo metara ispod nivoa mora, popeli za hiljadu dvesta metara.

Stižemo u sumrak, ali još je dovoljno svetla da pred nama zasija jedan od simbola grada — zlatna Kupola na steni u Starom gradu. Konačno smo u jednom od središta civilizacije, mestu koje ima izuzetan značaj za tri velike religije: judaizam, hrišćanstvo i islam. Smeštamo se u hotel koji vrvi od hodočasnika sa svih strana sveta.

Grad na razmeđu

Jerusalim je faktički pod upravom Izraela i njegovo je sedište predsednika i parlamenta, iako palestinska strana istočni Jerusalim smatra svojim glavnim gradom. Zato je pitanje njegovog trajnog statusa jedna od glavnih tema bliskoistočnog sukoba.

Prvi put je naseljen oko 1800. godine pre nove ere, što ga čini jednim od najstarijih gradova na svetu. Stari grad je podeljen na četiri četvrti, jevrejsku, hrišćansku, jermensku i muslimansku. Kroz njegovu istoriju smenjivali su se David i Solomon, Nabukodonosor, Rimljani, muslimani i, konačno, savremena država Izrael. Za sve tri religije to je sveti grad.

Već pri dolasku upoznajemo jednu njegovu osobinu: to je grad na brežuljcima, u kome je gotovo nemoguće peške iz jednog dela u drugi.