Pošto sam sinoć osmotrio restoran za doručak, predlažem Danki da poranimo, jer se bojim da će kasnije biti gužva. To se pokazalo ispravnim, ali ne samo zato što je kasnije bilo teško naći mesto za stolom, već i zato što je nestalo hrane. Italijani nisu predvideli da su Srbi baš toliko „proždrljiv“ narod i da će po nekoliko puta puniti tanjire, pa je brzo nestalo „konkretne“ hrane, kao što je šunka.
Prepodne je predviđeno za samostalno razgledanje, a u tri sata treba da se nađemo kod ulaza u Vatikanske muzeje. Zato sam napravio plan da prvo obiđemo crkvu Svetog Petra u okovima (San Pietro in Vincoli), a zatim malo procunjamo delovima Rima koje juče nismo videli, kao što je Via Veneto.
Santa Maria Maggiore
Crkva je vrlo blizu hotela, ne više od desetak minuta hoda, i to sve nizbrdo. Usput hoćemo da obiđemo i baziliku Santa Maria Maggiore, najveću Bogorodičinu crkvu u Rimu. Nažalost, ona se restaurira. Zato smo uživali u onome što nudi druga crkva u koju smo se uputili.
Lanci i Mojsije
Ova crkva je poznata po dve stvari. Prva je relikvija po kojoj je dobila ime: lanci kojima je, po predanju, Sveti Petar bio okovan u tamnici. Po jednoj legendi, to su lanci iz jerusalimske tamnice, a po drugoj, iz rimskog Mamertinuma.
Lanci Svetog Petra
Druga znamenitost je Mikelanđelov Mojsije, koji je trebalo da bude deo nadgrobnog spomenika pape Julija II, jedno od najznačajnijih vajarskih dela uopšte. Pažljiv posetilac primetiće malo oštećenje na desnom kolenu. Legenda kaže da ga je napravio sam Mikelanđelo, udarivši čekićem i uzviknuvši: „Zašto ne govoriš?“
Uz ovu skulpturu vezana je i nedoumica: zašto Mojsije ima rogove? Najčešće objašnjenje vezano je za prevod Starog zaveta. U hebrejskom tekstu stoji da je Mojsijevo lice „sijalo“ kada je silazio sa Sinajske gore sa deset zapovesti, ali je ta reč slična reči za „rog“, pa je u latinskom prevodu, Vulgati, Mojsije opisan kao „rogat“ (cornuta). Takav prevod stigao je i do Mikelanđela. Postoji i tumačenje da su rogovi znak snage i božanske svetlosti, koje su umetnici svesno koristili.
Mikelanđelov Mojsije
U ovoj crkvi je i grob znamenitog slikara, posebno minijaturiste, Julija Klovića, za koga su govorili da je „mali Mikelanđelo i Rafael zajedno“. Rođen je u Grižanima u Vinodolu krajem XV veka. Potpisivao se kao GEORGIVS JVLIVS CLOVIVS CROATA, pa na njegovom grobu stoji natpis „Pictor de Croatia“.
Pokazalo se da osim nas dvoje niko iz grupe nije ni pokušao da poseti ove znamenitosti, a svaki posetilac Rima morao bi da ih vidi. Crkva je blizu Koloseuma i Rimskog foruma, pa se mogu obići u jednom potezu sa najznačajnijim lokalitetima antičkog Rima. U blizini je i stanica metroa Kavur, što nam je olakšalo dalje kretanje.
Od crkve Svetog Petra u okovima odlazimo u kraj oko Via Veneto. Obilazimo Trg Barberini, sa čuvenom Berninijevom fontanom Triton. Sa Trga Barberini Via del Tritone vodi pravo do Via del Corso, gde izlazi na trg sa zgradom italijanskog parlamenta, Montecitorio.
Berninijeva fontana Triton na Trgu Barberini
Vreme uglavnom provodimo razgledajući radnje između Via del Corso, Piazze Barberini i Via Vittorio Veneto. Prilično umorni, u tri sata stižemo do ulaza u Vatikanske muzeje.
Vatikan
Čekajući ulaz u Vatikanske muzeje
U Vatikanskim muzejima uvek ima šta da se vidi, od antičkih skulptura do slika čuvenih renesansnih slikara. U ovdašnjoj pinakoteci je i jedna od najvrednijih slika na svetu, Rafaelovo „Preobraženje“, koja se, uz Da Vinčijevu „Mona Lizu“ i Botičelijevu „Veneru“, smatra najskupljom slikom na svetu. Naravno, postavlja se pitanje po kom kriterijumu. Kažu, jednostavno: to su tri slike koje nijedna osiguravajuća kuća na svetu nije htela da osigura.
Trebalo bi mnogo prostora da se prikaže sve što je zanimljivo i vredno u Vatikanskim muzejima, ali ovde je lep i Vatikanski park.
Vatikanski park
Ipak, najznačajnije što se vidi u Vatikanu svakako je Bazilika Svetog Petra, glavna crkva katoličkog sveta. Mogle bi se navoditi mnoge zanimljivosti o gradnji bazilike, njenim dimenzijama, oslikavanju Sikstinske kapele… Legenda kaže da je u isto vreme kada je Mikelanđelo oslikavao Sikstinsku kapelu, u Rimu radio i Rafael Santi, nekoliko godina mlađi od njega. Rafael je navodno postavio uslov da nikada ne sretne Mikelanđela. Ali radoznalost je bila jača: jednog dana je provirio u Sikstinsku kapelu i visoko na skelama video „starca“ koji je, samo petnaestak centimetara udaljen od tavanice, slikao.
Sikstinska kapela – Strašni sud
Samo razgledanje Bazilike Svetog Petra zahteva mnogo više vremena nego što smo imali. Svaki deo bazilike, ali i trga ispred nje i građevina okolo, ima neku svoju priču. Ne sme se proći pored još jednog Mikelanđelovog remek-dela, Pijete. To je jedina skulptura na kojoj je njegov potpis: „Mikelanđelo Buonaroti, Firentinac, izradio je ovo“.
Mikelanđelova Pijeta u Bazilici Svetog Petra
Bazilika Svetog Petra noću
Bazilika Svetog Petra danju
Trg Svetog Petra
Posle Vatikana idemo Ulicom Kola di Rijenco, koja vodi prema Piazzi del Popolo. Ovu trgovačku ulicu, koja nimalo ne zaostaje za Via del Corso, otkrio sam još prilikom prvog boravka u Rimu. Pošto sutra napuštamo Rim, odlučujemo da ovo popodne posvetimo kupovini, a kupovina za Aleksandru je, naravno, u prvom planu. Peške stižemo do Španskog trga, još malo uživamo i pravac hotel.Nastavak: Večna Italija (4): Toskana pod kišom
Današnje odredište je Rim, glavni grad Italije, a nekada i prestonica sveta; nije se bez razloga govorilo „Svi putevi vode u Rim“. Prolazimo kroz srednju Italiju, kroz Umbriju, a najznačajniji grad pored koga prolazimo je Peruđa. U Rim stižemo oko tri sata.
Nastaju problemi: kako autobusom ući u grad i gde ga parkirati. Turizam je u poslednje dve decenije prerastao u pravu industriju. U velike turističke centre svakodnevno se sliva ogromna masa znatiželjnika, automobilima, autobusima, vozovima i avionima, i svu tu masu ljudi i vozila treba prihvatiti. Zato su širom Evrope na ulazima u velike gradove uspostavljene kontrolne tačke na kojima se plaćaju propusnice za ulazak, pre svega za autobuse. Ta procedura pratiće nas kroz celu Italiju i često usporavati naše kretanje. Tako je bilo i na ulasku u Rim. Ipak, stižemo do hotela „San Remo“, u neposrednoj blizini železničke stanice Termini.
Grb Rima
Pri smeštaju Danka i ja imamo malih problema. Dobijamo ključ sobe na šestom spratu, ali kada smo otključali vrata, ispostavilo se da je soba već zauzeta. Posle kraće rasprave na recepciji dobijamo sobu na sedmom spratu, i to će biti najbolji smeštaj tokom celog boravka u Italiji.
Za popodne je predviđen obilazak Koloseuma i Foruma. Odlazimo metroom, koji ima stanicu kod železničke stanice, što će se pokazati kao još jedna prednost našeg smeštaja.
Železnička stanica Termini u Rimu
Susret sa lokalnim vodičem doneo mi je malo iznenađenje. Marija je vodič koji me je vodio po Rimu na svim mojim putovanjima u ovaj drevni grad. Prvi put je to bilo davne 1979, krajem novembra. Sećam se da je tada bila u drugom stanju. Iskoristio sam priliku da je na to podsetim, a ona je dodala da je to sada studentkinja od 24 godine. Usput se sećam ranijih boravaka u Rimu, posete Tivoliju, i pravim poređenja. Rim je ipak večni grad. Tu se ništa nije promenilo. Promenili smo se mi.
Poređenja u pogledu smeštaja i svega drugog što ima veze sa turizmom više ne važe. Prvi put sam u Rimu bio u vreme „crvenih brigada“ i njihovog terora. Danas se toga sećam samo kroz jedan sitan detalj: na autobuskoj stanici ubijen je čovek samo desetak-dvadesetak minuta pošto sam ja uhvatio autobus do našeg hotela „Ritz“, gore na Parioliju.
Rimski Koloseum
Ne znam da li ću imati priliku da obiđem neka lepa mesta kojih se sećam iz te, reklo bi se, daleke 1979. Sećam se kako sam se sa Tanjom našao u četiri sata kod Fontane di Trevi, kako smo dozivali jedno drugo, što je privuklo pažnju čak i poslovično bučnih Italijana i turista, koji su bacali novčić za sreću i ponovni dolazak u Rim. Zauvek će mi ostati u sećanju Via Frattina i Via Condotti, čija su svetla zabeležena na onim fotografijama koje smo snimili na Španskom trgu. To večeras želim da pokažem Danki. Tanju sam tada ispratio na neki autobus prema stanici Termini, gde je bio njen hotel. Danas sve to povezuje metro.
Rimski forum (Foro Romano)
Posle Foruma obilazimo najstariji rimski zatvor, Mamertinum, u kome je bio zatvoren Sveti Petar. Zatim preko Kapitola, gde je sedište gradonačelnika Rima, silazimo ka Trgu Venecija. Aktuelni gradonačelnik Rima je Valter Veltroni, iz reda reformisanih komunista. Na Kapitolu više nije originalna statua cara-filozofa Marka Aurelija na konju: zbog smoga je počela da propada, pa je premeštena u muzej na samom Kapitolu, a na trgu je kopija. Pored sedišta gradonačelnika je jedan od mnogobrojnih stubova sa statuom vučice koja doji Romula i Rema.
Rimski Kapitol (Campidoglio) sa statuom Marka Aurelija na konju
Naspram Kapitola je zgrada u čijoj su se mansardi tajno sastajali Sofija Loren i Karlo Ponti pre nego što su se venčali. Konačno silazimo na Trg Venecija (Piazza Venezia), jedan od najznačajnijih rimskih trgova, sa monumentalnim spomenikom kralju Viktoru Emanuelu II, ujedinitelju Italije.
Piazza Venezia
Na ovom trgu je i Palata Venecija, sa čijeg se balkona svojim pristalicama obraćao Benito Musolini. Ovde se završilo današnje zvanično upoznavanje sa Rimom.
Večernja šetnja
Predlažem Danki da obiđemo znamenitosti oko Via del Corso: Panteon, Piazzu Navona, Fontanu di Trevi, Narodni trg i, naravno, Španski trg. Želim da joj pokažem i lepe uličice oko Španskog trga, poznate po buticima najpoznatijih svetskih modnih kuća, Via Condotti i Via Frattina. Noć je već polako stizala kada smo krenuli niz Via del Corso.
Panteon u Rimu
Pošto je već bilo prošlo osam sati, u Panteon nismo mogli da uđemo, ali smo ga osmotrili spolja i za trenutak se divili ovoj antičkoj građevini, koju je u današnjem obliku podigao car Hadrijan. Njena kupola, prečnika 43 metra, jedno je od najvećih dostignuća antičkog graditeljstva. Piazza Navona je u neposrednoj blizini.
Dok joj se približavamo, nebo se natmurilo i preti nevreme. Prodavci užurbano sklanjaju tezge, a mi razmišljamo gde da se sklonimo ako počne kiša. Ovde sam 1984. godine jeo najbolji sladoled u životu. Pokušavam da nađem tu poslastičarnicu, ali sve se promenilo, pa i poslastičarnice, jedan od simbola Italije. Ipak kupujem sladoled u jednoj od njih, ali nekako mi ne liči na onaj od pre dvadeset godina. Nebo šaraju munje i valjaju se tmurni oblaci, ali sve prolazi mirno, pa možemo da uživamo u Berninijevoj Fontani četiri reke. Na ovom trgu je lepo i zato što nema automobila, pa vlada carstvo pešaka. I pored želje da vidimo što više, jer u Rimu ostajemo praktično samo dan i po, umor nas polako savladava.
Piazza Navona
Pošto se vreme smirilo i veče prošlo bez kiše, odlazimo do Fontane di Trevi, jednog od simbola Rima.
Fontana di Trevi
Fontanu je projektovao arhitekta Nikola Salvi i ona je zapravo fasada Palate Poli (Palazzo Poli). Ovde je uvek bučno, jer svaki turista koji dođe u Rim želi da u fontanu baci novčić za sreću i ponovni dolazak. Oko fontane su male uličice u kojima treba znati snaći se da bi se stiglo do Španskog trga (Piazza di Spagna).
Piazza di Spagna
Via del Corso stižemo do Via Condotti, koja izlazi na Piazzu di Spagna. U toj nevelikoj ulici su butici svih vodećih svetskih modnih kuća; ovo je modni centar Rima. Drago mi je što smo na Španski trg stigli po mraku, jer ćemo ovuda prolaziti i narednih dana. Oleandri još nisu procvetali, ali ima turista koji se penju čuvenim Španskim stepenicama ka crkvi Svetog Trojstva.
Piazza del Popolo
Kada smo stigli na Piazzu del Popolo, već je uveliko bio mrak. Na suprotnom kraju od Via del Corso umetnički par izvodi performans. Gore prema Vili Borgeze vide se osvetljene građevine. Iako je rano veče, trg ne deluje previše živo. Ponovo se vraćamo do Španskog trga, da za trenutak uživamo, ne toliko u lepoti prizora koliko u zadovoljstvu što smo ovde.
Srećom, u neposrednoj blizini trga je stanica metroa, koji nas vozi do stanice Termini i našeg hotela. Posle zasluženog tuširanja tonemo u san.
Godine iza nas pružale su nam priliku da upoznamo prostore širom sveta, a pre svega one u nekadašnjem neposrednom susedstvu, kakva je bila Italija. Nažalost, i ona nam je postala daleka. Eto, ponovo se pružila prilika da stignemo u jednu od kolevki današnje civilizacije. Možda je trebalo krenuti ka novim prostorima, ali ni ovo nije bio loš izbor: podsetiti se onoga što smo već jednom upoznali.
Subota, 10. april 2004. Čačak – Lido di Jesolo
Put od Čačka do Lido di Jesola
Valjalo je poraniti i krenuti put Italije, prvi put posle četrnaest godina, i to ponovo preko Hrvatske i Slovenije. Iako ne osećam odbojnost prema bivšoj „braći“, ipak me obuzima čudan osećaj: nelagodnost, srdžba i još mnogo toga što je teško jednostavno opisati.
Početak putovanja obično nameće mnogo pitanja: kakvo će biti vreme, jer ne treba zaboraviti da je početak aprila, i koliko ćemo čekati na granicama, jer nas do današnjeg odredišta, gradića Lido di Jesolo kod Venecije, čekaju tri granice.
Uglavnom putuje poznato društvo sa ranijih putovanja u Francusku i Rumuniju. Iako to nije presudno, mnogo vremena u autobusu nosi sa sobom i mnogo prilika za ispoljavanje „posebnosti“.
Put koji danas prelazimo većini putnika je poznat sa ranijih putovanja, jer najvećim delom vodi kroz nekada jedinstvenu državu, a Italija je, slobodno se može reći, bila najčešće odredište nekadašnjih Jugoslovena. Ipak, većini je ovo prvi prolazak kroz Hrvatsku i Sloveniju posle raspada Jugoslavije, i svi hoće da vide šta se promenilo u protekloj deceniji.
Kod Rume nam se priključuje vodič Miloš Zubić, mladić koji studira turizmologiju na univerzitetu u Ferari. Prvu pauzu pravimo u motelu kod Šida. Hladno jutro i kiša koja se više kani nego što pada. Po izgledu i usluzi motela vidi se da ovo više nije ona maršruta iz vremena kada je auto-put Bratstvo i jedinstvo, na deonici od Beograda do Zagreba, bio saobraćajna kičma Jugoslavije, ali i celog Balkana.
Granicu sa Hrvatskom kod Batrovaca prelazimo relativno brzo, iako je njihov policajac, odustavši od namere da pasoše pregleda u autobusu, ipak to učinio uz pomoć računara; nije zgoreg proveriti da neko od putnika nije boravio na ovim prostorima tokom devedesetih. Auto-put sa njihove strane još nije završen do same granice, ali pripreme su u toku: uz trasu je raskrčen deo Spačvanskih i Bosutskih šuma. I ovde važi naša izreka „što južnije, to tužnije“. Nije iznenađenje, jer su ovi prostori bili u sastavu Republike Srpske Krajine i verovatno u njima i dalje najviše ima Srba. Ovo je, uostalom, zbog šuma i podvodnog terena i ranije bio retko naseljen kraj. Izgrađeni deo puta je u dobrom stanju i odlično obeležen. Ni motel u kome pravimo pauzu u Hrvatskoj ne ostavlja bolji utisak od našeg. Dok stojimo sa strane, primećujem ljutit komentar, možda začinjen i psovkom, vozača koji je zastao pored motela kada je video odakle je naš autobus.
I granicu između Hrvatske i Slovenije kod Bregane brzo prelazimo. Na slovenačkoj strani zastoj je malo duži, ali to je i očekivano, jer se Slovenci vežbaju kako će se ponašati od 1. maja, kada postanu deo Evropske unije i formalno postanu neka vrsta predstraže EU prema Balkanu sa zapadne strane. Zastajemo kod motela u Otočcu. Poslednji put sam ovde bio pre skoro devetnaest godina. Tu u šumi sam tada našao jednu od najkvalitetnijih pečurki, blagvu (Amanita caesarea).
Ni Slovenci još nisu sasvim završili auto-put prema Hrvatskoj, ali se vidi da užurbano rade. Pokušavam da uočim promene u odnosu na 1990, kada sam poslednji put bio u Sloveniji, ali sam prespavao prolazak pored Ljubljane, pa nisam stekao celovitu sliku. Od Ljubljane do italijanske granice auto-put je potpuno završen, pa stižemo brzo i relativno rano, što je obećavalo da ćemo se možda i prošetati po Lido di Jesolu. Nažalost, na italijanskoj granici čekamo više od dva sata da se neki od policajaca umilostivi i obavi pasošku kontrolu. I oni se žale da ih je malo u smeni, a posla mnogo.
Odredište nam je Lido di Jesolo, turističko mesto na jadranskoj obali nedaleko od Venecije. Smeštaj nije bogzna kakav, a večera još lošija: neka supa od pečuraka sa mnogo brašna i nešto poput gulaša sa parčetom krmenadle, a za desert kompot od trešanja.
Plaža u Lido di Jesolu
Posle večere smo se malo prošetali. Mesto je namenjeno turizmu, ali ne i odmoru; izgleda da uglavnom služi za prenoćište grupa koje dolaze da posete Veneciju. Srećemo Čačane koji putuju u Španiju: Mila Miloševića, Ivanu Lazović, Sanju Jovanović i Vesnu Savić.
Nedelja, 11. april 2004. Lido di Jesolo – Venecija – Ravena – Rimini
Put od Lido di Jesola do Riminija
Čekao nas je naporan dan: Venecija, Ravena i počinak u Riminiju. Do Venecije idemo brodićem iz luke na vrhu rta na kome je Lido di Jesolo. Dan je lep i obećava ugodnu šetnju. Tokom jednog od ranijih boravaka u Veneciji doživeo sam pravi potop, iako je bilo leto.
Grb Venecije
Iskrcavamo se na Obali Slovena (Riva degli Schiavoni), čije ime pokazuje da su ovde pristajali trgovci iz slovenskih krajeva, pre svega iz Dalmacije. Najpre idemo do Mosta uzdisaja, koji je povezivao Duždevu palatu sa tamnicom. Nažalost, nemamo vremena da posetimo ni palatu ni crkvu Svetog Marka, a više nije ni tako jeftino; turizam je postao važna privredna grana. Zadovoljavamo se pogledom i pričom vodiča na Trgu Svetog Marka, a zatim odlazimo do mosta Rialto na Velikom kanalu.
U slobodno vreme Danka i ja odlazimo do crkve Santa Marija dela Salute. Vraćamo se vaporetom, venecijanskim vodenim autobusom. Pošto ne znamo kako se kupuje karta, od crkve do Trga Svetog Marka se švercujemo. Po običaju, sledi čekanje na neodgovorne. Najduže čekamo Minju Radovanovića; brodić čak polazi, jer ima zakazanu sledeću vožnju. Srećom, Minja stiže u poslednji čas, pa izbegavamo moguće komplikacije.
Do sada sam u Veneciju dolazio sa strane Mestra, ili Nove Venecije, kako ga zovu, vozom ili kolima, koja smo ostavljali na ostrvu Tronketo. Iako nam je u doba socijalizma predvorje Evrope bio Trst, vreme će pokazati da sam isto toliko često boravio i ovde.
Grb Ravene
Put do Ravene vodi pored Padove, Roviga, Ferare i Arđenta. Iako Ravena ima više značajnih spomenika, kao što su bazilika San Vitale, Teodorikov mauzolej i Danteov grob, obilazimo samo baziliku San Vitale.
Teodorikov mauzolej u Raveni
Dolazak u Rimini donosi komplikacije: zbog visine autobusa ne možemo da nađemo podvožnjak kroz koji bismo stigli do obale, gde je naš hotel. Uspevamo da prođemo tek kada su ispumpani vazdušni jastuci, a bezrazložna nervoza pojedinih putnika dostigla je vrhunac. Hotel je bio sličan onom u Lido di Jesolu.
Grb Riminija
Posle večere malo se šetamo oko hotela i odlazimo na spavanje. Rimini, bar ovaj deo u kome je naš hotel, tipično je primorsko mesto, sa nizom hotela i restorana. Sa druge strane ulice je čitav niz privatnih plaža, sa kabinama za presvlačenje, ležaljkama i suncobranima, a tu su i tereni za odbojku na pesku i druge igre. U Italiji postoji propis po kome su dva metra plaže uz more javno dobro i pristup tom delu plaže ne sme se ničim ograničavati.
Pogled na Rimini
Ponedeljak, 12. april 2004. Rimini – San Marino – Rimini
Grb San Marina
Današnji dan rezervisan je za Republiku San Marino. Grad na planini Titano nalazi se u neposrednoj blizini Riminija. Nažalost, nismo imali prilike da uživamo u čarobnom pogledu sa San Marina, jer je gradić bio obavijen tamnim oblacima, iz kojih je nemilosrdno lila kiša. Dok ostali saputnici, posle upoznavanja sa istorijom i znamenitostima, sklonište traže po mnogobrojnim prodavnicama suvenira i kafeterijama, Danka i ja silazimo do parkinga, gde je bio naš autobus. Vozači su uključili grejanje i skuvali kafu, pa smo vreme do povratka u Rimini proveli u toplom.
San Marino
Kiša je nastavila da pada i po povratku u Rimini. Kratko odlazimo u centar, malo razgledamo prodavnice i vraćamo se u naš ne baš preterano udoban hotel.
Vrlo brzo po povratku sa Kavkaza vratio sam se za stalno u Čačak. Bio je to nastavak bajke započete na Kavkazu.
U Čačku, 12. novembra 2018.
Petak, 27. april 1990. Beograd
Nije prošlo ni mesec dana mog ponovnog života u Čačku, a Vladimir i ja smo odlučili da prvomajske praznike provedemo u Italiji. Realno je bilo očekivati da stignemo do Venecije i Padove, eventualno do Firence, mada sam se ja zanosio i Rimom. Na zapadu Jugoslavije duvali su novi vetrovi, koji su se zvali „demokratija“. Pripremali su se, ili su već bili održani, višestranački izbori za republičke organe vlasti.
Moja kola su posle svih onih hiljada pređenih kilometara bila kao na izdisaju, pa nije dolazilo u obzir da njima idemo. Nadali smo se da neće biti loše ni sa Vladimirovim „jugom“. Po običaju, nismo krenuli u petak, kako smo planirali, jer je trebalo završiti još neke poslove oko deviza i kola. Međutim, odlaganje će celom poduhvatu dati novu dimenziju, pa će on biti možda i uspešniji.
Da bismo prekratili vreme, izašli smo u grad i sreli Dudlberija. Reč po reč, on predloži da nam se na putu pridruže on i Ljupka. Ponudio je svoju novu „ladu samaru“, a odluku je prepustio Ljupki, kada izađe sa posla. Pošto je ona pristala, uz piće na Trgu Marksa i Engelsa dogovorili smo se da krenemo sutradan oko podne.
Subota, 28. april 1990. Beograd – Kozina
Grb Slovenije
Krenuli smo skoro po planu, sa ciljem da do kraja dana stignemo do granice. Osećam nelagodnost pri pomisli na prolazak kroz Hrvatsku i Sloveniju. U Sloveniji su višestranački izbori već završeni, a u Hrvatskoj je održan prvi krug. Odmaramo se kod motela „Plitvice“. Sve vreme tražim nagoveštaje promena u ponašanju milicije, prodavaca, običnih ljudi. Još ništa nije vidljivo, ali neka zebnja ostaje.
Stajemo i u Brežicama, po navici još iz vremena kada smo išli na Elektrijade. Usput razmišljamo gde da prenoćimo; želimo da to bude što bliže granici, po mogućstvu u Lipici. Zaboravili smo da je praznik i da na ovu stranu hrli još mnogo turista poput nas, ali ipak nalazimo mesto u motelu na graničnom prelazu Kozina.
Nedelja, 29. april 1990. Venecija
Trst smo svi već dobro upoznali, pa se upućujemo pravo ka Veneciji. Želimo da idemo putem pored mora, da vidimo nešto novo, jer nam je dosta auto-puta. Ali i pored sve pažnje ne uspevamo da uhvatimo „plavi“ put i opet smo na „zelenoj“ trasi. Zahvaljujući tome brže stižemo u Veneciju.
Grb Venecije
Odmah krećemo u razgledanje, jer je nedelja, pa nema mogućnosti za drugu dimenziju ovog puta, kupovinu. Veneciju dobro poznajem, bio sam ovde već nekoliko puta, ali uvek postoji mogućnost da se otkrije neki novi detalj ili da se vratiš nečemu što je ostavilo utisak ranije. Prvi put posećujem crkvu Svetog Marka i divim se konjima iz Konstantinopolja.
Dan je prelep, nije previše toplo, idealno vreme za razgledanje. Ostajemo do sumraka.
Bio je ovo moj prvi susret sa prazničnom Italijom. Na ulazu u Veneciju dočekali su nas brojni „lovci“ na turiste, čiji je zadatak da popune parkinge, a usput nude i prevoz čamcima, gondolama i razne druge usluge.
Panorama Venecije
Odlučili smo se za parking na Tronketu, ali je već bio pun. Nije nam preostalo ništa drugo nego da smeštaj za našu ladu potražimo u ogromnoj garaži. To je značilo i poduže čekanje u redu za izlazak iz garaže kada smo, u smiraj tople aprilske večeri, hteli da naš „brod“ usmerimo ka Padovi. Dok smo čekali, sunčeva svetlost uzmicala je pred mnogobrojnim svetiljkama.
Volim ove mediteranske prostore. Možda se na njima može doživeti i poneka neprijatnost, prevara ili krađa, ali u vazduhu neprekidno treperi radost življenja. Smeh odzvanja i tamo gde lebdi duh siromaštva.
Panorama Venecije iz vazduha
Bezbrojni venecijanski kanali pružaju namerniku priliku da uvek nađe poneki nov detalj, čak i kada je gotovo siguran da je tuda već prošao. Venecija je prepuna turista. Valjda zbog praznika, preovlađuju Italijani, koji i sami dolaze da upoznaju čari ovog po mnogo čemu jedinstvenog grada.
Padova i Abano Terme
Grb Padove
Uvek sam bio pristalica putovanja sa primesama avanture. Precizno planiranje ubija lepotu doživljaja koje svako putovanje nosi sa sobom. Dok smo prelazili tih četrdesetak kilometara do Padove, još nismo bili svesni da smo na pragu male avanture oko prenoćišta. U Padovi sam prvi put bio pre pet godina i doživeo je kao jedan od gradova u kojima se nije pisala samo istorija Apeninskog poluostrva, već i sveta.
Venecija i Padova polako se stapaju u jedan grad, pa usput prolazimo pored mnogobrojnih kafanica sa baštama namenjenih pre svega domaćim gostima; upravo takva mesta tražio sam na svojim putovanjima. Nalazimo se u slivu reke Po, jednom od najbolje regulisanih u Evropi, pa prolazimo kroz splet kanala za navodnjavanje i predele bujne vegetacije.
Panorama Padove
Još na prilazima Padovi tražimo prenoćište, ali svuda nailazimo na odmahivanje glavom. Logično pitanje je gde se onda može naći prenoćište. Upućuju nas u Abano Terme. Očigledno je reč o banji; oko Padove ima dosta banjskih lečilišta. Pre pet godina kampovao sam u jednoj takvoj, Montegroto Terme. Smatrajući to sigurnim utočištem, ipak usput stajemo kod svakog hotela i tražimo smeštaj. U jednom nas upućuju na novi hotel u blizini, kažu nešto skuplji, jer ima četiri zvezdice. Po meni, dovoljno za avanturu.
Hotel „Executive“ nalazi se u novom delu Padove, koji je još u izgradnji; okolo je ogromno gradilište. Cena je baš „prigodna“, što bi rekao Vladimir: sto maraka za dvokrevetnu sobu. Ali smeštaj je odličan, možda najbolji koji sam ikada imao u nekom hotelu. Soba sa televizorom sa dvadesetak programa, ogromno kupatilo, u kome bi mogao fudbal da se igra, i naravno, sve svetlo i besprekorno čisto. Dok se Vladimir tušira, ja se igram sa televizorom, ali umor je ipak jači.
Ponedeljak, 30. april 1990. Padova
Iako je ovaj put zamišljen pre svega kao turistički, mora se naći malo vremena i za kupovinu. Srećom, Padova nije preterano veliki grad, što taj posao donekle olakšava, ali za mene postoji čitav niz drugih problema: kako naći dovoljno veliku majicu, jaknu i slično.
Uporedo sa kupovinom obilazimo znamenitosti Padove, koja je, kao većina gradova severne Italije, prepuna istorijskih spomenika, posebno iz doba renesanse. Usput tražimo prenoćište za sledeću noć, ali mesta nema ni za lek. U jednom pansionu nam rezervišu smeštaj u hotelu „Vena d'Oro“ u Abano Termama, kuda smo se bili uputili još prethodne večeri.
Jurnjava po trgovinama ne ostavlja mnogo prostora za sećanja, ali susret sa Abano Termama svakako zaslužuje koju reč. Čini mi se da do tada nisam bio u mondenskijem mestu, čak ni u poređenju sa gradovima na Azurnoj obali. Stekao sam utisak da celo mesto čine samo mnogobrojni hoteli utonuli u more zelenila. Prosto je neverovatno da za ovaj turistički raj, koji upoznajem ovako neočekivano i gotovo pod prinudom, ranije nisam čuo. Očigledno je reč o banjskom lečilištu koje posećuje određena kategorija ljudi, tražeći leka svojim jadima. Kao što ćemo sutradan videti, bili smo ubedljivo najmlađi gosti hotela. Hotel, koji svakako nije bio najluksuzniji, imao je dva bazena, zatvoreni i otvoreni, a i sobe su bile sasvim pristojne. Čak je i grejanje radilo, jer je poslednja aprilska noć bila prohladna.
Hotel „Vena d'Oro“ u Abano Termama
Posle smeštaja odlazimo da potražimo gde bismo mogli nešto da pojedemo. Šetamo širokim ulicama omeđenim drvoredima, punim zelenila i cveća. Na sve strane putokazi ka ovdašnjim hotelima, često zvučnih imena. Ponegde nailazimo i na butike; njihovoj robi, ali i cenama, pozavideli bi i u najelitnijim trgovinama svetskih metropola. Odlučujemo se za picu i pivo. Prvi put jedem kalcone. Usput pravimo planove za sutra, a sutra nas čeka Firenca.
Utorak, 1. maj 1990. Firenca
Švedski sto za doručak, prilika za Dudlberija da stvori zalihe za put. Izgleda da smo najmlađi gosti u hotelu. Ostali su uglavnom postariji stranci, Austrijanci i Nemci, koji su ovde došli ne bi li nekoj svojoj boljci našli leka.
Grb Firence
Iako nas do Firence čeka oko 300 kilometara, biramo regionalni put, planirajući da usput svratimo u Bolonju. Međutim, ne napredujemo onako brzo kako smo očekivali, pa odustajemo od Bolonje i iza Ferare izlazimo na auto-put. Žurimo u Firencu, grad muzeja i grad-muzej. Biće to moja treća poseta gradu koji je u prohujalim vekovima toliko darivao umetnosti celom čovečanstvu. Za jedno popodne ne može se bogzna šta videti od lepote sakupljene u ovom gradu, ali dovoljno je pogledati grad i Arno sa brežuljka na levoj obali reke, pa da se zauvek ostane zaljubljen i uvek ponovo poželi doći.
Panorama Firence
Relativno lako nalazimo mesto za parkiranje, i to prilično blizu onoga što želimo da posetimo: katedrale Svete Marije od Cveća, galerije Ufici, mostova na Arnu, crkve Svetog Krsta. Ali dočekalo nas je neprijatno iznenađenje: zbog Praznika rada ne radi nijedna državna ustanova, pa ni Ufici. Tako ostajemo uskraćeni za susret sa Botičelijevom Venerom. Zato ne gubimo vreme i obilazimo druge dostupne znamenitosti. Boravak završavamo u restoranu na drugoj strani Arna, na predivnom brežuljku odakle puca pogled na grad koji se kupa u poslednjim sunčevim zracima. Sve izgleda nekako na dohvat ruke.
U povratku odmah biramo auto-put. Dule vozi pomalo rizično, a nas troje protestujemo. Istina, treba prevaliti trista kilometara, ali se pri tome ne mora izgubiti glava. Saobraćaj je prilično gust, jer se Italijani posle praznika vraćaju svakodnevici. Konačno stižemo u naše Abano Terme i završavamo u istoj piceriji kao prethodne večeri. Posle svega prepuštamo se okrepljujućem snu, jer nas je čekao put u susret događajima kojih ne bih voleo da se sećam. Čekala nas je Jugoslavija, nad kojom su se nadvijali vetrovi rata, najavljujući svoj tutanj.
Sreda – četvrtak, 2–3. maj 1990. Mestre – Kozina – Beograd
Za doručkom Dule ponovo pravi zalihe sa švedskog stola. Sticajem okolnosti, ovo putovanje bilo je zaista turističko. Osim jednog popodneva u Padovi, vreme smo uglavnom posvećivali obilasku znamenitosti gradova u kojima smo boravili.
Preostalu kupovinu odlučujemo da obavimo u Mestru. Bio sam tamo već dva puta, 1979. i 1985, pa ću se valjda ponečeg i setiti. Da bismo bili efikasniji, razdvajamo se; Vladimir i ja, naravno, ostajemo tandem i u kupovini. Ljupka nije bila u inostranstvu još od Elektrijade, valjda 1978, pa je Dule odrešio kesu za garderobu. Sa kupovinom ne žurimo, jer opet nameravamo da prespavamo na granici i put za Beograd nastavimo tek sutradan.
Opet nas je čekao motel na graničnom prelazu Kozina. Posle doručka polako krećemo kući. Već smo se izveštili u vožnji lade, pa normalno koristimo petu brzinu, za koju Dule do ovog puta skoro nije znao da postoji. Duž puta kroz Sloveniju još vise zastave posle praznika, samo slovenačke, nigde nijedne jugoslovenske. Pitam se u sebi: „Zašto te neko sprečava da neke krajeve osećaš kao deo sopstvenog životnog prostora? Nikada nisam tražio da se ovde osećam isto kao u Čačku.“
Događaji koji su dolazili učiniće da ovo bude moje poslednje putovanje na zapad nekadašnje Jugoslavije.
Četiri dana u Veneciji brzo prođoše. Za povratak odosmo do železničke stanice i ukrcasmo se na voz. Trebalo je preživeti još ulazak putnika u Trstu i carinsku kontrolu. Saputnici su nam bili mladi par sa devojčinom majkom, koji su se u Italiju otisnuli radi kupovine venčanice i odela za venčanje. Carinik je bio dobre volje, pa prođosmo bez plaćanja. Na izlasku onako u šali reče mladom paru:
„Nemojte da mi se hvalite kod kuće da sam vas pustio.”
Sumrak u Firenci
Firenca
I Firenci sam se tokom decenija vraćao, uglavnom u prolazu, osim prvog puta 1984, kada sam i prenoćio. Kao i svaki grad, i nju možemo iznova otkrivati; ali putnik namernik se uglavnom vrti u poznatim okvirima. Pjaca dela Sinjorija, Ufici, Santa Marija del Fjore, Palaco Piti, Ponte Vekio. Umalo zaboravih Đotov zvonik i baziliku Santa Kroče.
Za Firencu se s pravom može reći da je grad-muzej, jer svaki kutak podseća na neku znamenitu ličnost. Renesansa i porodica Mediči obezbedili su joj mesto u svetskoj istoriji. Namerno ne pominjem Mikelanđela, Leonarda i Dantea, njihova besmrtnost dovoljno govori sama za sebe.
Nažalost, boravci u Firenci ostali su bez posete galeriji Ufici. Rođenju Venere još uvek mogu da se divim sa fotografija.
Prazan grob
U Firenci sam se prvi put obreo u predvečerje zime 1984, u sklopu putovanja u Rim. Odlazak je bio autobusom, povratak avionom. Stigli smo predveče i smestili se u hotel koji nije bio blizu centra, pa smo ostali unutra i gledali prenos NBA utakmice.
Sutradan smo imali obilazak. Detalja se ne sećam, ali pamtim Gospodski trg i crkve Santa Marija del Fjore i Santa Kroče. Ostala mi je u sećanju priča o praznom Danteovom grobu, Dante i danas počiva u Raveni, iako je odred crnokošuljaša iz Firence pokušao da ukrade njegovo telo.
Prošetali smo se i Starim mostom. Pokazivali su nam dokle je voda doprla na Ponte Vekiju kada se Arno izlio i poplavio Firencu.
Rim
Italija je, kao predvorje zapada, često bila odredište mojih putovanja. Rim je u tri navrata bio krajnji cilj. Svojim mestom u istoriji čovečanstva to svakako zaslužuje.
Prvi put sam u njega stigao avionom, preko manjeg aerodroma Ćampino, malo ko zna da je to jedan od najstarijih aerodroma na svetu koji je još uvek u upotrebi. Naredna dva puta stizaću autobusom, što je bila prilika da upoznam i pejzaže srednje Italije. Delimično sam putovao čuvenim Auto-putem sunca, koji je inicijalno povezivao Milano sa Napuljem. Kada smo putovali od Firence prema Rimu, ređali su se samo tuneli i vijadukti.
Aerodrom Ćampino
Vidi Rim pa umri
Konačno sam znao datum odlaska u vojsku. Odlučih da privremeni rastanak sa „civilizacijom” obeležim putovanjem. Te 1979. sam baš putovao, početkom jula Venecija, u avgustu desetak dana u Varšavi. Izabrah Rim, računajući da bi na jugu Italije i krajem novembra trebalo da bude toplo.
Kraj sedamdesetih bio je i kraj „zlatnih” godina Jugoslavije. Putovalo se u svet gospodski, avionom. Za relativno male pare odsedalo se u dobrim hotelima. Turizam još uvek nije bio industrija kao danas, a karte za kulturno-istorijske objekte bile su pristupačne.
Hotel “Ric” u Rimu
Smešteni smo u hotel „Ric” na brdu Parioli, po rečima vodiča, rimsko Dedinje. Pošto sam za par dana odlazio u vojsku, kupovine me uopšte nisu zanimale; u Beograd sam se vratio sa teflonskim plehom za pečenje i haljinicom za sinovicu.
Upoznavanje večnog grada
I oni koji se rode u gradu poput Rima teško da ga u potpunosti upoznaju. A šta onda može da očekuje putnik namernik. Mora da se prepusti izboru vodiča, ili da se pripremi unapred i u slobodno vreme krene svojim putem. Možda je najbolje prvi put upoznati grad organizovano, a onda sledeći put doći u sopstvenoj režiji i zaviriti u skrivene kutke.
Panorama Rima
Obilazak je obuhvatio Vatikan i crkvu Svetog Petra, Kolosej, Rimski forum i istorijske brežuljke, pre svega Kapitol sa skulpturom Marka Aurelija. Tu su i trgovi Venecija i del Popolo, pa Navona sa svojim fontanama, i Španski trg sa stepenicama ispred crkve Svetog Trojstva. Usput se prolazi i pored Fontane di Trevi; bacanjem novčića možda će vam se ispuniti neka želja. Makar ona da ponovo dođete u Rim.
Fontana di Trevi
Posetili smo i Panteon, kao i crkvu Svetog Petra u okovima. U njoj se nalazi monumentalna Mikelanđelova skulptura Mojsija; ime je dobila po lancima kojima je navodno bio okovan Sveti Petar. Pomalo skrivena, tu je i slika minijaturiste Julija Klovića, ispod koje piše, „Mali Mikelanđelo i Rafaelo zajedno”.
Ne sećam se zašto 1984. godine nisam išao na letovanje. Početak naredne, 1985. godine doneo je neke promene u mom životu, pa tako i u izboru mesta gde ću provesti letnji odmor. Sa tadašnjom devojkom Jasnom, njenom drugaricom Majom i njenim momkom Milanom odlučismo da kampujemo u Savudriji.
Kamp u Savudriji
Tokom boravka u Savudriji pravili smo izlete u okolna mesta, kao što su Portorož i Piran. U Portorožu ćemo jesti pastu sa tartufima.
Maja i Milan su išli na letnju školu fizike na jezero Komo, pa im pravimo društvo tokom kratkog putovanja po severu Italije. Prvog dana odlazimo preko Lipica do Trsta. Vraćamo se u Jugoslaviju i kampujemo u šumarku između Sežane i Lipica. Potom odlazimo u Veneciju. Po obilasku grada odlazimo da kampujemo u banji Montegroto Terme, a naredni dan je predviđen za obilazak obližnje Padove.
Panorama Padove
Bio je ovo moj prvi boravak u Padovi. Obilazimo baziliku Svetog Antonija, ispred koje stoji skulptura mletačkog generala Gatamelate na konju, delo čuvenog vajara Donatela iz 1453. godine. Tu je i Cappella degli Scrovegni, oslikana Đotovim freskama. Obilazimo i trg Prato della Valle, na kome se nalazi bazilika Svete Justine.
U Padovi se nalazi i jedan od najstarijih univerziteta u Evropi, osnovan 1222. godine. Na njemu je diplomirala Elena Lukrecija Kornaro Piskopija, prva žena u Evropi koja je stekla doktorat.
Ovde nam se putevi razdvajaju, Maja i Milan produžavaju na Komo, a Jasna i ja se vraćamo za Jugoslaviju. Cilj nam je Mali Lošinj. Dok ručamo u jednoj piceriji, pomalo u šali predlažem da i mi produžimo za Komo.
Povratak sa setom
Od Venecije ka Trstu idemo putem pored obale. Zadržavamo se u Trstu, tako da granicu prelazimo posle ponoći. Na graničnom prelazu traže da izađem iz kola i otvorim gepek. Tek tada vidim da sa obe strane puta stoje naoružani vojnici. Izgleda da smo naleteli na neku raciju.
Vozim kroz Istru. Pošto je već prilično kasno, stajem pored puta u blizini gradića Grožnjan. Ubrzo počinje pravi potop, takav da je voda ušla čak i u unutrašnjost kola.
Posle oblačnog jutra vreme se popravlja, tako da prvo svraćamo u Grožnjan, a zatim i u Motovun. Reč je o gradićima sagrađenim na vrhu brežuljka; pogled iz njih je pravi užitak. Pre nego što smo stigli na trajekt u Brestovi, zadržavamo se kratko u Pazinu.
Motovun
Iz Brestove trajekt vozi do Porozine na Cresu, a na Lošinj se prelazi preko pokretnog mosta izgrađenog kod mesta Osor. Naše odredište je Mali Lošinj, tačnije kamp u uvali Čikat. Ovde provodimo par dana i krećemo nazad.
Panorama Malog Lošinja
Od Rijeke, preko Delnica, Kočevja i Novog Mesta stižemo u Otočec na Krki. Ovde provodimo noć u kampu pored reke, a ujutru obilazimo obližnje šume u potrazi za pečurkama. Ovde smo se kratko zadržali i na odlasku, tada sam u šumi iznad auto-puta našao jednu od najukusnijih pečuraka, blagvu ili jajčaru (Amanita caesarea). Sledio je povratak u Beograd.
