Grčka – RASIN PERSONAL PORTAL

11. Oktobra 2026.15. Oktobra 2026.

Tour d'adieu (5): Grčka na točkovima — od Mikene do Guče

Mikena i Tirint

Pošto smo u Patrasu sredili gumu, krećemo na istok Peloponeza, ka Nafplionu i lokalitetima Mikena, Tirint i Epidaur. Dobar deo puta je pravi auto-put, pa za nešto više od sat stižemo na odredište. Prvo idemo u Mikenu. To mi je treća poseta, jer smo prošli put Mikenu obišli čak dva puta. Naravno, sve je već poznato: Lavlja vrata, Agamemnonova grobnica…

Posle tvrđave obilazimo Atrejevu riznicu, zapravo grobnicu koja se pripisuje Atreju, Agamemnonovom ocu.

Kad smo se vratili do kola, ustanovili smo da je guma ponovo ispustila. Menjamo je i krećemo ka Nafplionu, usput merkajući vulkanizera. Nalazimo ga kod Tirinta. Majstor kaže da se probušena guma ne može krpiti i nudi nam polovnu. Pošto nemamo izbora, montiramo je i krećemo dalje. Sledeće odredište je arheološki lokalitet Tirint.

Prema legendi, Tirint je osnovao mitski kralj Projt, a vladao je njime njegov unuk, junak Persej. Zidine Tirinta podigli su Kiklopi, koje je Projt za tu namenu pozvao. Ovde je i Herakle služio kralja Euristeja dok je izvršavao svojih dvanaest zadataka. Tirint je bio jedno od glavnih središta mikenske kulture.

Nafplion

Konačno stižemo u Nafplion, gradić od petnaestak hiljada stanovnika. Upravno je središte Argolide, iako nije najveće mesto; najveći je Argos, koji neki smatraju najstarijim gradom u Evropi. Nafplion je poslednjih decenija izrastao u važan turistički centar. To duguje očuvanom gradskom jezgru, sa mnogo uticaja zapadne arhitekture, što mu daje poseban šarm. Blizina Atine privlači strane turiste, posebno vikendom, pogotovo što su u okolini značajni spomenici kao što su Argos, Mikena, Tirint i Epidaur. Nafplion je važan i za istoriju moderne Grčke, jer je bio njena prestonica od 1829. do 1834. Pre toga, kada je 1821. počeo Grčki ustanak, bio je najjače tursko utvrđenje.

Kratko se zadržavamo u Nafplionu, tek da ručamo, i produžavamo za Drepano, gde smo planirali da prenoćimo u kampu „Asini Beach“. U tom kampu smo boravili i kada smo 1986. godine letovali u Grčkoj. A valjalo je i okupati se, jer se od Paleokastrice nismo brčnuli u moru, a kao, došli smo na letovanje. Kad smo se parkirali i našli mesto za šator, utvrdili smo da je ipak premali za nas dvojicu, pa sam te noći ja spavao u kolima, a Vladimir u šatoru.

Kamp mi je ostao u sećanju po prelepoj šljunkovitoj plaži, pravom osveženju posle grčkih plaža sa sitnim peskom, na kojima smo se uglavnom kupali. Činio mi se i najlepšim od svih kampova u kojima sam do tada bio: puno zelenila, mesta za šatore u plantaži mandarina, a ni cveća nije manjkalo. Pre spavanja prisećamo se boravka od pre četiri godine, a naravno, ne prolazi ni bez sećanja na sve ono što se u međuvremenu izdešavalo.

Epidaur i Korintski kanal

Pošto smo shvatili da nam boravak u kampu neće biti baš ugodan, odlučujemo da već sutradan krenemo ka Atini. Pre nego što smo preko Istamske prevlake krenuli ka kolevci demokratije, svraćamo u Epidaur. Nismo želeli da propustimo priliku da još jednom osetimo akustiku teatra u Asklepijevom svetilištu.

Kratko se zadržavamo na mostu preko Korintskog kanala, koji je presekao Istamsku prevlaku i Peloponez učinio ostrvom, i nastavljamo dalje.

Atina

Na putu ka Atini svraćamo u Pirej, da osetimo dah velike luke. Put nas nanosi na deo luke gde pristaju veliki trajekti, poput onog kojim smo plovili od Krfa do Patrasa. Prvi put vidimo i velike brodove za krstarenje, danas poznatije kao kruzeri. Relativno lako se vraćamo na auto-put za Atinu i razmišljamo o smeštaju. Pre četiri godine kampovali smo u Rafini i svaki dan dolazili u Atinu da obilazimo znamenitosti. Ovoga puta merkamo hotel u blizini Trga Omonija, jer nam se taj kraj čini zgodnim zbog blizine znamenitosti, trgovačke i ugostiteljske zone.

Izbor se nekako suzio na Ulicu Svetog Konstantina, koja povezuje trgove Omonija i Karaiskaki. Biramo hotel „Nestor“, negde na sredini ulice. Cena je bila prihvatljiva, iako smeštaj nije bio nešto posebno. Posle kratkog odmora krećemo u obilazak. Srećom, sve što želimo da vidimo može se obići peške, pa ne moramo da razmišljamo o parkiranju. Prvi cilj je Akropolj i ostaci Partenona, hrama posvećenog zaštitnici grada, boginji Atini, po kojoj je grad i dobio ime.

O istoriji i legendama vezanim za Atinu i celu Grčku manje-više sve se zna. Putniku namerniku iole upućenom u te priče ostaje da zamišlja kako korača stazama vremena iz kojih one potiču. Posle Akropolja spuštamo se preko Agore niz mondensku Plaku. Pada noć, a taverne iz kojih dopiru zvuci buzukija već su oživele. Pomalo navalentni konobari pozivaju turiste unutra. Razmišljajući gde da se i sami prepustimo čarima grčke kuhinje, stižemo do Trga Monastiraki, koji pamtim po mnoštvu radnji sa predmetima od kože. Na početku Ulice Ermu uočavamo restoran u kome su gosti, po našoj proceni, isključivo Grci. Upravo to smo tražili, jer najbolje se jede tamo gde jedu domaći; oni najbolje znaju šta valja.

Za susednim stolom vidimo nešto što nam se dopada i naručujemo: „Isto što jedu za susednim stolom.“ Konobar nam donosi po šest štapića sa nabodenim mlevenim mesom, poput naših ćevapčića, ali dužine desetak centimetara. Pokazaće se da je izbor bio dobar. Kasnije ćemo saznati da se to jelo zove mifteki. Boravci u Grčkoj nametnuli su mi sklonost ka „hajnekenu“, pa ni ovoga puta ne propuštamo priliku.

Ulica Ermu pruža se od Monastirakija do Trga Sintagma, gde je zgrada Parlamenta, ispred koje stoje čuveni evzoni, vojnici u narodnoj nošnji, obuveni u drvene cipele sa kićankama. Smena straže je zanimljiva, pa je ne propuštamo. Pored Parlamenta, Sintagmom dominira i luksuzni hotel „Grand Bretanj“. Na našu Omoniju vraćamo se Ulicom Stadiu, u kojoj su banke i skupe radnje sa proizvodima svetskih modnih brendova.

Za razliku od Sintagme, koja simbolizuje Grčku kao državu, Omonija je simbol trgovačke Grčke. Sa trga se račvaju ulice u kojima cveta trgovina, od one za svakoga, kakvu simbolizuju radnje u Ulici Atinas, do mondenskih butika u Ulici Stadiu.

Dan je bio veoma naporan, pa odlazimo u hotel na počinak i planiranje sutrašnjeg dana. Sreda je dan kada atinske radnje rade samo prepodne, pa smo tako i isplanirali.

Kupujemo uglavnom u Ulici Atinas, jer tu ima najviše radnji, a i najjeftinije su. Stižemo do Monastirakija i ponovo krećemo ka Sintagmi.

Popodne još malo obilazimo Atinu, a uveče ponovo odlazimo u onaj restoran na Monastirakiju, na mifteki i „hajneken“.

Provala oblaka

Ujutru krećemo kući, zapravo ka Bitolju, jer smo planirali da ponovo prespavamo kod Cvetana. Vreme se pokvarilo i ubrzo počinje kiša, prava provala oblaka. Nekako uspevam da preteknem kamionet koji je mileo ispred nas. Tek što sam ga pretekao, s užasom vidim kako nam u susret, zanoseći se bočno, ide autobus. Prošao je pored nas, valjda na pola metra. Vladimir se okrenuo i rekao da je udario u kamionet koji sam upravo pretekao. A onda je sve prekrila vodena zavesa. Morao sam da stanem na prvom proširenju i malo se smirim pre nego što smo nastavili.

Svraćamo u Lamiju, gradić u središtu Grčke koji pamtim po poslastičarnici kojom se ne bi postideli ni najmondenskiji gradovi. Grad i nije tako mali kako mi se činilo pre četiri godine: ima više od pedeset hiljada stanovnika. Tražeći mesto za parkiranje, nailazimo na dobro snabdevenu parfimeriju i posle dugo vremena kupujem svoju omiljenu kolonjsku vodu, „Denim Musk“. Vreme se malo popravilo, ali je i dalje oblačno. Nastavljamo regionalnim putem, jer želimo da preko Kozanija i Florine stignemo do Bitolja. Put vodi kroz brdovite predele, ali zbog kiše i oblaka ne možemo da uživamo u pogledu.

Put nas vodi kroz mesto Servija, ili Srbica, koje su, prema predanju, osnovala slovenska plemena u doba cara Iraklija, u VII veku. U blizini je veštačko jezero na Bistrici (Aliakmonu), najdužoj grčkoj reci. Preko jezera vodi most na putu Larisa – Kozani. Nažalost, nad jezerom su se nadvili teški olovni oblaci, pa jedva čekamo da se domognemo druge obale.

Ubrzo stižemo do Kozanija i nastavljamo ka Florini. Ovaj deo Grčke zapravo je produžetak Pelagonije. I ovde ima dosta uglja, pa prolazimo pored velike termoelektrane. Konačno stižemo u Jugoslaviju. Biće to moj poslednji povratak u zemlju u kojoj sam rođen.

Poslednja noć u Bitolju

Granični prelaz sa naše strane zove se Medžitlija, po obližnjem selu. Do Bitolja ima dvadesetak kilometara skoro pravog puta kroz ravnicu. Do Cvetanovog stana u Partizanskoj ulici lako se stiže, jer je seče ulica kojom se nastavlja put iz Grčke. Prolazimo kroz najlepši deo Bitolja, pored Herakleje, Zoološkog vrta, železničke stanice i Tehničkog fakulteta. Sa leve strane ostaju nam pešačka aleja kroz Gradski park i brdo za kafenisanje, Tumbe kafe. Lako nalazimo Cvetanov soliter između Partizanske i Ulice ASNOM-a i uskoro konačno možemo da se odmorimo. Naravno, uz „meskarenje“, kako kaže Dragica. Ostajemo do duboko u noć.

Uprkos Cvetanovoj ljutnji, za Čačak krećemo relativno rano, jer želimo da stignemo što pre i da skoknemo do Guče, na Sabor trubača. Zbog toga smo i skratili boravak u Grčkoj. Vraćamo se najlakšim putem: preko Prilepa i prevoja Pletvar, pored Kavadaraca, spuštamo se do Gradskog, gde izlazimo na auto-put. Ovoga puta idemo preko Vranja i Niša. Kod Pojata silazimo sa auto-puta i za nekih dva sata smo konačno u Čačku. Posle kraćeg odmora odlazimo u Guču.

Kraj serije „Tour d'adieu 1990“.

← Tour d'adieu (4): Grčka na točkovima — Bitolj, Krf, Patras

11. Oktobra 2026.15. Oktobra 2026.

Tour d'adieu (4): Grčka na točkovima — Bitolj, Krf, Patras

Grčka na točkovima

Grčku sam prvi put posetio 1986. godine. Iako je to bio susret sa prostorima koje sam odavno priželjkivao, sve je proteklo nekako u grču, pa sam jedva čekao priliku da se ponovo zaputim na jug Balkana. U tim nadanjima stigla je i 1990, tako krcata putovanjima, kao nagoveštaj ostvarenja sna o večitom putovanju, koji će raspršiti bura što će nedugo zatim protutnjati ovim prostorima.

Početkom avgusta u goste su nam stigli studenti moskovskog instituta MASI, kod kojih smo mi bili u julu. Sa Vladimirom sam se već ranije dogovorio da ponovo krenemo u Grčku; ostalo je samo pitanje kada. S druge strane, ograničavala nas je želja da se vratimo u Čačak do početka Sabora trubača u Guči. Zbog Rusa sam i ja pomalo otezao sa polaskom, ali smo se ipak dogovorili da krenemo u četvrtak, 18. avgusta. Vladimir je trebalo da dođe svojim kolima, kojima bismo nastavili put, jer je moja „šerpa“ već bila na izdisaju.

Pošto sam odlazio, u klubu studenata na Fakultetu prepodne je organizovana oproštajna sedeljka, na kojoj sam se malo duže zadržao i vratio se kući u stanju koje nije davalo nadu da tog dana mogu da putujem. Kad sam stigao kući, Vladimir je već bio tu, ali nažalost bez kola, što je značilo da se „šerpa“ ipak mora aktivirati. Međutim, na mojim kolima dve gume bile su loše, a i prekidač u volanu bio je pokvaren. Bilo je jasno da sve to mora da se sredi pre polaska, što je samo potvrdilo da tog dana nećemo krenuti. Ja sam morao malo da odspavam, a Vladimiru sam dao zadatak da ode u grad i vidi gde se mogu kupiti najjeftinije gume i prekidač.

Bitolj

Posle ovih nepredviđenih priprema bili smo spremni tek sutradan oko jedan sat popodne. Prva stanica bila je Bitolj, jer smo želeli da posetimo Cvetana. Zbog kašnjenja odlučujemo se za put preko Kosova, jer, kako reče Rade Ljujić: „Kada ja smem sa decom da idem preko Kosova, što ne biste i vi?“ Iako mi se u jednom trenutku učinilo da smo pogrešili u izboru pravca, sve je prošlo bez problema, pa smo u Bitolj stigli oko osam uveče. Posle malo lutanja nalazimo kuću Cvetanovih roditelja, gde nas je čekao.

Kada se danas setim tog vremena, pomalo me obuzima osećanje nestvarnosti. Slobodno sam šetao ulicama grada koji će se samo par meseci kasnije naći u drugoj državi. Uvek ću proklinjati tu „neminovnost“, koja nije morala biti.

Otišli smo kod Cvetana u stan i ostali do kasno u noć u razgovoru, naravno uz jelo i piće. Bilo je to pomalo i ispunjenje duga od pre četiri godine. Jedva sam čekao da legnem, jer sam iza sebe imao više od petsto pređenih kilometara, a sutradan me je čekao naporan dan.

Preko severne Grčke do Krfa

Ujutru smo se oprostili od ljubaznih domaćina, uz obećanje da ćemo svratiti i na povratku. Prva stanica bila je Florina, ili Lerin, kako kažu Makedonci. U jednoj prodavnici menjamo devize i krećemo put Krfa. Čekalo nas je oko 300 kilometara putevima severne Grčke. Kod Kozanija skrećemo ka Janjini. Sećam se Francove priče da se put stalno penje i spušta; zaista je tako. Krajevi kroz koje prolazimo su bezvodni, skoro nigde zelenila. Put nekako prati grčko-albansku granicu. Pogled često odluta ka planinama iza kojih se krije tada još najveća nepoznanica Evrope. Žurimo da što pre stignemo u Igumenicu, jer tako imamo više šansi da još istog dana pređemo na ostrvo koje, iako grčko, predstavlja jedan od srpskih simbola.

Vrelo letnje popodne. Pedesetak kilometara pre Igumenice puca mi guma. Sav sam znojav posle promene i mislim: „Kako bi bilo lepo osvežiti se.“ Pusta želja u ovom bezvodnom kraju. Ali tek što je minulo stado ovaca i utihnuo njihov klepet, kao fatamorgana čuje se zvuk vode. Odmah preko puta iz ogromne cevi šiklja voda. S nevericom guram glavu u mlaz, i dalje ne verujući u ovo čudo.

Put se dalje odvija pod sumnjom: „Šta ako nam se probuši još jedna guma?“ S tim osećanjem stižemo u Igumenicu. Stajem u pogrešan red, sa Italijanima koji se vraćaju kući sa feragosta. Srećom, na vreme se izvlačim i uskoro smo na trajektu za Krf. Smiraj dana na moru, jedan od najlepših doživljaja. Dok Vladimir razgovara sa dve devojke sa rancima, ja, savladan umorom, tonem u san.

U krfsku luku stiže se pored ostrva Vida, kroz „Plavu grobnicu“. Pale se prve sijalice, a mi se vraćamo u stvarnost. Treba naći hotel sa dva imena, u blizini „Piano bara“, gde su odsele Jeca i Goca. Špartamo rivom, ali ne uspevamo da nađemo taj „Piano bar“. Treći put krećemo u potragu peške, pošto smo nekako našli mesto za „šerpu“ u ovom kolima pretrpanom mestašcu. Konačno je Vladimir ugledao ono što tražimo već više od dva sata: umesto natpisa trebalo je uočiti konturu klavira sa pijanistom, izvedenu od svetlosnih cevi. Hotel je zaista bio u blizini. Tamo saznajemo da su Jeca i Goca tog jutra otputovale na ostrvo Paksos.

Krf

Odluku o daljem putu ostavljamo za sutra, uzimamo ne baš jeftinu sobu i vraćamo se po kola. Dok prolazimo pored jedne menjačnice, Vladimir kaže: „Eno one dve Engleskinje što su se danas nudile da sa nama nastave put.“ Odmah shvatam da su to devojke sa trajekta. Naravno, kritikujem ga, uz njegov generalni otpor po tom pitanju. Tako nam je propala prilika za avanturu.

Smeštamo se u hotel i tražimo gde bismo nešto pojeli. Pošto nismo mogli da čekamo mesto u jednoj piceriji, Italijana je još mnogo, biramo restoran u neposrednoj blizini hotela. Tek kasnije shvatamo da je to ekskluzivan restoran, koji su svojim prisustvom udostojila dvojica „dripaca“ u šorcevima, koji su se, sevši, obratili kelnerici po sistemu: „Dete, daj dva piva.“ Večera od par lignji imala je adekvatno ekskluzivnu cenu, ali smo zato „hajnekenom“ bili zadovoljni, pa smo tražili i repete. Na kraju je bilo pravo zadovoljstvo sedeti onako u šorcu i patikama pored doteranih Nemaca. Vraćajući se u hotel, setismo se da treba okrpiti gumu pre nego što krenemo na Paksos.

Ispostavilo se da je čovek na recepciji, sa zvučnom titulom generalnog menadžera i prezimenom Pavliček, naše gore list, iz Crvenke, „najvećeg sela u Jugoslaviji“, čime voli da zadaje zagonetke našim ljudima. Raspitujemo se za brod do Paksosa i za vulkanizera. Kaže da vulkanizer ima odmah pored hotela, ali se onda seti da je nedelja i da ništa ne radi, što znači da se strah produžava. Što se broda tiče, ima ih svaki čas i brzo se stiže. Međutim, u luci saznajemo da brodovi nisu tako česti i da se do Paksosa putuje skoro dva sata. Posle kraćeg dogovaranja odustajemo od Paksosa i susreta sa Jecom i Gocom, uz vidno Vladimirovo nezadovoljstvo. Naravno, ja uvek imam rezervnu varijantu. Prepodne ćemo provesti u razgledanju Krfa i kupanju. Prošetali bismo se i po ostrvu, ali nedostatak rezervne gume visi nad nama kao Damoklov mač. Razloga da ostanemo na Krfu nemamo, znači: pravac Peloponez.

Šetamo gradom. Lepo mestašce, sam centar odiše aristokratijom; vidi se da su ovde nekada boravili Englezi i Francuzi. Odlazimo malo na kupanje, takoreći u samom gradu. Plaža nije nešto naročito, a okolo neki čudan svet: Francuzi, jedna crnkinja histerično vrišti. Vladimir po običaju sedi u hladu i pije pivo. Pijem i ja pivo, ali se i kupam. Ne ostajemo dugo, jer je vreme ručku. Prolazimo pored mnogobrojnih kafanica; u jednoj nas gazda uvodi u kuhinju, što u Grčkoj nije retkost, da nam pokaže šta ima od jela. Neprijatno nam je da odemo, pa ručamo nešto što liči na lovačku šniclu, naravno uz salatu koju ovde zovu grčka, a mi srpska sa sirom ili šopska. I „hajneken“ je obavezan.

Prolazeći pored jedne od mnogobrojnih turističkih agencija, pada mi na pamet da se do Peloponeza prebacimo trajektom umesto kopnom. Objašnjavam Vladimiru: koštaće nas kao jedna noć u hotelu, a uštedećemo i vreme. Kupujemo najjeftinije karte, mada smo mogli da se žrtvujemo i platimo ležajeve u kabini.

Paleokastrica

Pošto trajekt polazi u deset uveče, razmišljamo kako da provedemo ostatak dana na Krfu. Preovlađuje moja žeđ za avanturom. Predlažem da odemo do mestašca Paleokastrica; to ime mi je ostalo u sećanju iz Boškovih priča o letovanjima na Krfu. Naravno, vozim pažljivo, neprestano razmišljajući šta ćemo ako se neka guma probuši. Posle petnaestak kilometara otkrivamo raj: prekrasnu plažu u maloj uvali, mesto kome čovek poželi da se vraća celog života. Ponovo se kupam, a Vladimir odlučuje da malo prošvrlja okolinom. Kada se vratio, reče da je na brežuljku iznad uvale manastir, pa odlučujemo da ga posetimo.

Tu nas je čekalo novo iznenađenje: manastir, sav u beloj boji, koja kao da je nacionalna boja Grka, bio je sav u cveću, što je ovakvom mestu davalo ton veselosti. Naravno, ne propuštam da prizor ovekovečim sa nekoliko snimaka svojim već legendarnim fotoaparatom. Svežina je najavila kraj jednog predivnog popodneva, koje se desilo takoreći slučajno. Sa terase male kafanice, uz tonik, uživamo u pogledu na pučinu i Helija, koji polako odlazi na počinak. Noć se prikradala dok smo ponovo ulazili u grad i tražili dok na kome je trebalo da bude privezan naš trajekt za Patras.

Jurnjava i brige protekla dva dana učinile su da izgubimo iz vida sat razlike između Grčke i Jugoslavije, što nas je moglo koštati zakašnjenja na trajekt. Ipak se sve dobro svršilo i ubrzo smo se našli na tom ogromnom brodu. Smestili smo se u prostoriju sa avionskim sedištima. Odmah sam shvatio da je možda trebalo žrtvovati koju drahmu za kabinu. Pošto nikako nisam uspevao da se koliko-toliko udobno smestim u sedištu, odlučio sam da legnem na pod. Naravno, jutro sam dočekao kao prebijen, ali tek su dolazile naše muke.

Patras

Pokušavajući da izađemo iz luke u Patrasu, nesmotreno smo se ubacili u kolonu vozila koja su se iskrcavala sa trajekata iz Italije, dakle iz inostranstva. Tako smo stigli na granični prelaz i carinu. Carinik je utvrdio da nemamo dokaz da smo kolima ušli u Grčku, a u pasošima imamo pečate da smo u Grčku ušli još pre dva dana. Problem je rešio komandant luke, koji je svojeručno udario pečat u moj pasoš i antidatirao ulazak kola u Grčku. Sada smo mogli da se posvetimo traženju vulkanizera i krpljenju gume, jer smo se već dan i po vozili bez rezervne.

← Tour d'adieu (3): Oproštajno jedrenje i povratak u Moskvu

Tour d'adieu (5): Grčka na točkovima — od Mikene do Guče →

12. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Tour de Balkan (11): Nema smisla, ima razloga

Litohoro i Meteori

Naredni dani konačno donose lepo vreme i puno sunca. Trudimo se da to iskoristimo, ali i da obilazimo okolinu. Jedno veče odlazimo do Leptokarije, tridesetak kilometara južnije; čini nam se da je plaža lepša od naše, sitan šljunak i dublje more.

Na padinama Olimpa nalazi se gradić Litohoro. Mesto je simpatično i deluje smireno posle vreve pored mora. Ima lep park sa neizbežnom kamenom fontanom, što je ovde izgleda običaj, i zanimljivu crkvu.

Boravak koristimo i za odlazak na Meteore, treća je to moja poseta. Biramo put od Katerinija preko Elasone, koji je nešto kraći, ali lošiji, naročito na obroncima Olimpa. Ipak, stižemo za dva i po sata i obilazimo Veliki Meteor.

U povratku pokušavamo da svratimo u Larisu, ali ne uspevamo da nađemo parking, a ni da se snađemo gde je centar. Grad deluje uspavano na četrdeset stepeni, koliko pokazuje termometar na jednoj apoteci.

Iz Olympic Beacha se vraćamo posle sedamnaest umesto planiranih dvadeset dana. Oseti se malo sentimentalnosti, iako ovaj boravak u Grčkoj na mene nije ostavio poseban utisak. Da nije bilo izleta, možda bi letovanje bilo neuspešno.

Sarti, 2007.

Boravak u Olympic Beachu bio je pomalo razočaravajući, pre svega zbog plaže prepune trave. Osim toga, samo mesto nema previše duše, što je za turističko mesto veoma važno. Zato smo se vratili Halkidikiju, ovoga puta na drugi prst, Sitoniju. Odredište je Sarti, mestašce na istočnoj obali sa pogledom na Svetu Goru i vrh Atos.

Ovo je bilo prvo letovanje u špicu sezone, krenuli smo tačno na polovini jula. Na put smo pošli pod utiskom pogoršanja dedinog stanja, pa je Danka pomalo nevoljno krenula.

Nema smisla, ima razloga

Prvi odmor pravimo kod motela „Nais”, gde otkrivamo da su sve površine zauzete, to je jedno od najvažnijih odmorišta turskih porodica koje idu kući na odmor.

Na pumpi na izlazu iz Vranja točim gorivo i raspitujem se za put preko prelaza Prohor Pčinjski. Na pitanje ima li smisla ići tuda, dobijam odgovor:

„Nema smisla, ima razloga.”

Dok se spuštamo serpentinama ka manastiru, podsećam se boravka u njemu iz 1993. godine, kada je ovde održana konferencija „Jupiter”.

Sarti

Brzo nalazimo kuću „Atina”, gde je naš mali, ali nov i dobro opremljen apartman, na kraju starog dela Sartija. U Sartiju je sve nekako na dohvat ruke.

Plaža je lepa, ali često duva vetar i tada se pojavljuju prilično veliki talasi, koji znaju da povuku kupača u dubinu. Aleksandri i meni pružaju priliku da se bacamo u talase u plićaku.

Nažalost, letovanje protiče pod utiskom dedine bolesti i toplo-hladno vesti koje o tome stižu iz Čačka.

Poslednji bastioni

Tokom boravka pravimo dva izleta, do Neos Marmarasa i do Uranopolisa. Kupamo se i na lepoj plaži u gradiću Jerisosu.

Na Atosu se nalazi Sveta Gora, tako da su Uranopolis i Jerisos praktično poslednji bastioni civilizacije. To su mesta odakle polaze brodovi koji hodočasnike i monahe odvode u tu jedinstvenu monašku republiku.

Temperatura povremeno prelazi četrdeset stepeni. Tada je teško naći mesto na kome se čovek oseća prijatno, pogotovu noću. U komšiluku nam je i noćni klub; pored glasne muzike, u jutarnjim satima budi nas i grmljavina motora.

Epilog

Poslednjeg dana javljaju nam iz Čačka da je deda posle dijalize zadržan u bolnici. Iako predlažem da odmah krenemo, vesti nas malo umiruju, pa krećemo posle punog letovanja.

Do granice nas prate problemi sa kolima Miloševića, poslednjih pedesetak kilometara ih šlepujem. Neposredno pred granicom kida se sajla i mi nastavljamo. Kroz Makedoniju nas prati paklena vrućina, u Demir Kapiji bukte požari. A Srbija nas dočekuje najvišom temperaturom otkako se ona meri.

Po stizanju u Čačak odlazimo u bolnicu.

Tako se završilo uzbudljivo letovanje. Ne toliko što je bilo zanimljivo, koliko zbog događaja koji su ga pratili.

12. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Tour de Balkan (10): Paralija posle dvadeset godina

Preko Bitolja

Poslednjeg dana krećemo posle doručka. Na povratku želimo da svratimo u Bitolj, kod porodice Mitrovski. Čeka nas tristo kilometara po vrelom danu, u automobilu bez klime.

Od Edese put se penje u brda prepuna zasada trešanja, kakve nigde nisam video. Zatim se spuštamo u Pelagoniju, dolinu koju dele Makedonija i Grčka; prostire se od Prilepa, preko Bitolja i Florine, sve do Kozana.

Ovuda sam već prolazio 1990. sa Vladimirom. U međugraničnom prostoru vidimo grupu izbeglica sa transparentima, kojima žele da skrenu pažnju putnika koji prelaze granicu.

Put od granice ulazi u Bitolj pored Gradskog parka. Prolazimo pored železničke stanice, koje se sećam iz 1964, kada sam ovde bio prvi put, pa pored Tehničkog fakulteta, i stižemo do Partizanske ulice.

Uveče izlazimo u šetnju Širokim sokakom. Gužva koja tamo vlada podseti me na nekadašnji čačanski korzo. Ostajemo na konaku kod Mitrovskih i ujutru krećemo kući.

Pefkohori, 2004. i 2005.

I naredne godine odlučili smo se za Pefkohori. Na letovanju nam se priključuje porodica Milošević; odredište je ponovo ista vila. Dane provodimo kao i prethodne dve godine, kupanje posle doručka, ručak, popodnevni odmor, ponovo kupanje, uveče šetnja sa posetom poslastičarnici.

Ni posle četiri godine nismo izgustirali Pefkohori. Možda je tome doprinela i činjenica da letujemo van sezone, kad nema velike gužve, pa ni relativno uska plaža nije problem.

Ali 2005. nas more dočekuje sa velikim talasima i vetrom, voda je hladna. Kada smo uveče izašli u grad, učinilo nam se da je ponuda u radnjama slabija. Kao da to više nije onaj stari Pefkohori.

Već drugog dana odlazimo do Hanjotija. Nekako nam se učinio lepši, uređeniji i čistiji, sa svime koncentrisanim oko malog parka u centru, ispod koga je veliki park na samoj obali.

Mesto koje deprimira

Vreme je često tmurno. Jedan takav dan koristimo da odemo do Nea Moudanije i vidimo plažu Dionisio. Plaža nam se svidela, ali samo mesto deluje deprimirajuće: sastoji se isključivo od objekata za izdavanje, uz par prodavnica i kafanica. Mirno jeste, ali bojim se, nepogodno za pravi odmor.

Olympic Beach, 2006.

Posle četiri boravka na Halkidikiju odlučili smo da promenimo odredište. Prvi utisci su, ne znam ni sam. Možda mi je Pefkohori za protekla četiri boravka prirastao srcu.

Birajući odredište, nismo uspevali da nađemo pogodan aranžman za dve sedmice. Čačanski turistički poslenik nam ponudi rešenje: dva desetodnevna boravka u Olympic Beachu. Blizina srpskim turistima omiljene Paralije nekako mi ne uliva poverenje.

Olimpik Bič — *Vila “Elena” u Olympic Beachu*

Dočekuje nas relativno novo naselje sa nekoliko ulica paralelnih moru. Plaža liči na onu u Ulcinju, sa sitnim peskom i dubinom koja desetinama metara ne prelazi pojas odraslog čoveka.

Katerini i Paralija

Prvih dana se vreme koleba. Nemogućnost kupanja koristimo da odemo do Katerinija, desetak kilometara odavde. Prilično je velik grad, veći od Čačka, sa kojim je inače pobratim. Na kraju glavne trgovačke ulice nalazi se lep park sa puno fontana.

Odlazimo peške i do Paralije; za to nam treba oko pola sata. Paralija je pravi grad sa puno radnji i restorana, u kojima dominira prodaja kože i krzna.

Bio sam ovde pre dvadeset godina. Onda je to bio prašnjav gradić, u kome su Jugosloveni bili gotovo jedini gosti, sa natpisima po radnjama skoro isključivo na srpskom. Sada ovde više ne dominiraju ljudi sa naših prostora, više je Poljaka, Rumuna i Mađara.

12. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Tour de Balkan (9): Pefkohori

Novi milenijum doneo je velike promene kada je letovanje u pitanju. Tokom dvadesetog veka letovanja nisu bila redovna pojava u mom životu, skoro da ne mogu da se setim da li sam više od jednom imao tri uzastopne godine provedene na moru. Jer u našem poimanju stvari, letovanje se podrazumevalo kao odlazak na more.

Zato će četrnaest leta između 2002. i 2015. godine, provedenih na grčkom primorju, biti radikalna promena. Biće tu upoznavanja novih predela, eksperimenata, pa i poneka avantura.

Letovanje ili zimovanje

Dok smo čekali autobus koji će nas odvesti u Pefkohori, Danka me je upitala: „Jesi li nas ovo poveo na letovanje ili zimovanje?”

Bila je već druga polovina septembra. Napolju je padala hladna kiša. Sedeli smo u gotovo napuštenom motelu u Batočini. Kiša je padala celu noć.

Prvi put sam se tim putem vozio autobusom. Prvi put sam bio u motelu „Predjane”, zdanje zapušteno, u toaletu voda do gležnjeva. Tokom noći smo prešli granicu sa Makedonijom, a onda me je savladao umor. Kada sam se probudio, prolazili smo klisurom kod Demir Kapije. Sunce je nemilosrdno pržilo.

Prolazimo celom širinom Soluna, jer još nije bila izgrađena obilaznica. Kroz industrijsku zonu, pa na gradsku žilu kucavicu Egnatiju, zatim se spuštamo ka obali, pored Bele kule. Pokušavam da se setim mesta na kojima sam bio tokom prvog boravka. Sećanja su sveža, kao da sam juče bio ovde.

Konačno Halkidiki

Dvadesetak godina ranije letovališta na Halkidikiju bila su pomalo nedostupna našim turistima, pogotovu ona na prvom prstu, Kasandri. Malo je bilo onih koji su letovali u Polihronu, Hanjotiju ili Pefkohoriju; naši su se uglavnom orijentisali na Paraliju, Platamon i dalje do Kamene Vurle, ili na Tasos.

Poluostrvo je sa kopnom povezano uskom prevlakom, presečenom kanalom kod Nea Potideje, na kome je pokretni most. Preko njega se konačno približavamo odredištu. Prolazimo kroz Kaliteju, Polihrono, Hanjoti i evo nas u Pefkohoriju.

Pokazaće se da mesto i nije tako malo, ima nešto preko dve hiljade stanovnika. Naziv potiče od grčke reči za bor, pa u prevodu znači „selo četinara”.

Plaža je stotinak metara od apartmana. Krupan pesak, izuzetno čista voda, dubina se lagano povećava. Pefkohori je sa unutrašnje strane Kasandre i gleda na Nea Marmaras na Sitoniji; svetla tog letovališta i obližnjeg Porto Karasa noću se lepo vide.

Šta ti je trebalo

Bilo je to lepo letovanje, ispunjeno kupanjem i večernjim šetnjama. Jedne večeri smo otpešačili do Hanjotija i od tada se pamti čuveno Aleksandrino pitanje: „Bogati, Branka, šta ti je trebalo da nas dovodiš ovde.”

Pefkohori pruža dobre uslove za šetnju, jer je dovoljno veliko da se tokom jedne šetnje ne može obići celo. U delu iznad magistrale nalazi se stari deo mesta, sa crkvom i dva mala ali izuzetno lepa trga; na svakom je fontana koja menja boje svetla i oblik mlazeva.

Ovde ćemo otkriti i poslastičarnicu sa sladoledom koji će postati merilo za sve sladolede koje budemo probali kasnije širom Grčke. U blizini apartmana bila je i pekara-poslastičarnica koje ćemo se uvek setiti kad nam se jedu kolači, posebno baklave. Čak ćemo ih par komada poneti u Čačak.

Dvanaest torbi

Nezgodna strana ovakvih putovanja jeste što poslednjeg dana moraš da napustiš apartman do devet, a autobus kreće tek uveče. Problem je gde smestiti stvari, gde se istuširati ako se ide na plažu, i sijaset drugih sitnica.

Pošto je kraj sezone, smeštamo se kod prijatelja u drugom objektu. A pitanje kupanja rešava nam vreme, ceo dan pada kiša. Jovana i Snežana odlaze u nabavku ručka, pa tako uspevamo da dočekamo osam sati. Srećom, autobus dolazi do samih vrata, tako da ne moramo da teglimo stvari ni da kisnemo.

Na izlasku iz Pefkohorija čekamo prilično dugo da se spakuju neki putnici. Brojim, jedan od njih unosi dvanaest onih velikih švercerskih torbi. U autobusu je velika vrućina, pa putnici postaju nervozni. Jedino nas dvanaest iz Čačka pokušavamo da se šalimo, a u tome prednjači Dejan. Tema je uglavnom vezana za sutrašnje izbore za predsednika Srbije.

U Batočini nas čeka Zoran Barać, a kad smo stigli kući, prvi zadatak je bio da se podloži kotao. Jer vratili smo se u hladno septembarsko jutro.

Pefkohori, jun 2003.

Prethodne godine smo se za septembar odlučili prilično nevoljno, bojeći se da to ne bude „zimovanje”. Tih deset lepih dana promenilo nam je mišljenje. Zato smo bili manje skeptični kada smo odlučili da se tamo ponovo nađemo, već 31. maja. Sada nas je pomalo plašila činjenica da ćemo tamo provesti svih četrnaest dana.

Kupovina novih kola nametnula nam je želju da odjezdimo Korsom umesto autobusom. Na to je uticala i želja da se posle dužeg vremena sretnem sa Cvetanom u Bitolju. Takav izbor zahtevao je da stanem u red za vizu ispred grčke ambasade i da posle pet dana još jednom odem u Beograd po nju.

Na put krećem sa samo dva sata odmora, u subotnje jutro poslednjeg majskog dana, nešto pre dva. Maršruta je odavno poznata: Čačak–Batočina–Skoplje–Đevđelija–Solun–Pefkohori. Neizvesno je samo koliko će trajati, pre svega zbog zadržavanja na granicama. Sve teče bez problema osim na makedonsko-grčkoj granici, gde na grčkoj strani stojimo više od sat vremena.

Kroz Solun malo lutamo, jer smo nepotrebno skrenuli na obilaznicu prema istoku, ali ipak stižemo posle deset sati vožnje i pređenih sedamsto devetnaest kilometara.

Dan po dan

Vreme uglavnom provodimo na relaciji apartman–plaža. Posle doručka na plažu, gde ostajemo do podne. Povratak, ručak, popodnevni odmor. Na plaži smo ponovo između četiri i pet, ostajemo do sedam. Posle večere šetnja, a ponekad i nabavka. Pošto je mesto veliko, tokom šetnje nikada ne uspevamo da obiđemo celo, pa svaki dan menjamo pravac.

Nekako se ustalilo da se oko pola jedanaest svi nađemo ispred poslastičarnice i onda zajedno vratimo u apartmane. A onda bismo se okupili, najčešće kod Mare i Mila na terasi, uz čašu vina i razgovor.

12. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Tour de Balkan (8): Parking za policiju

Za naredni dan planiramo odlazak na Peloponez. Prvo svraćamo u Epidaur. Grešimo pri skretanju pa stižemo u jedno selo, što je bila prilika da se upoznamo sa životom običnih ljudi, van velegrada i turističkih naselja. Prolazimo pored škole u vreme odmora. Nema razlike sa decom i njihovom grajom kod nas.

Iz Epidaura se upućujemo u Mikenu. Meni je to četvrta poseta ovom čudesnom mestu. Obilazimo i Atrejevu riznicu. Na povratku ka Nafpliju svraćamo u Tirint. Sada je za razgledanje dostupan mnogo manji deo kompleksa, ali čuvar, kada je čuo da smo iz Srbije, dozvoljava nam da uđemo i u deo zabranjen za posete.

Konačno nalazimo malo vremena da se okupamo, u maloj uvali u Drepanu, devet kilometara od Nafplija. Posle kratkog predaha odlazimo u sam grad; posle šetnje njegovim ulicama, tako sličnim drugim mediteranskim gradovima, sedamo da ručamo.

Posle ručka krećemo natrag u Atinu. Kratko se zadržavamo na Istmu sa pogledom na kanal i nastavljamo. Put protiče u mislima hoćemo li naći mesto za parkiranje u blizini hotela. Pošto uspevamo, sledi kratka šetnja Omonijom.

Gde najlepše zalazi Sunce

Sredom radnje u Grčkoj rade samo pre podne, pa odlučujemo da tada obavimo kupovinu, a popodne odemo do rta Sunion, za čiji zalazak Sunca kažu da ima posebnu draž.

Biramo put koji vodi obalom, pa prolazimo kroz poznata letovališta Glifadu i Vuljagmeni. Ruta ima nekih šezdesetak kilometara. Ne žurim, tako da na Sunion stižemo oko pet.

Na najjužnijem rtu poluostrva Atike nalaze se ostaci Posejdonovog hrama, okruženi sa tri strane Egejskim morem. Zatičemo puno turista koji čekaju da se Sunce smiri iza egejskih ostrva. Ovde pored mora pirka vetar, tako da čekanje i nije baš najprijatnije.

Gde smo se to parkirali

Dok je Sunce polako stremilo zapadu, krećemo natrag. Idemo putem koji vodi središtem Atike.

Kada smo stigli do hotela, utvrđujemo da smo se prethodnih večeri parkirali na mestu rezervisanom za policiju. Valjda smo zato uvek i nalazili slobodno mesto. A verovatno nas nisu dirali što smo stranci, pa još iz Srbije.

Ovog puta parkiramo se regularno. Pošto nam je poslednje veče u Atini, častimo se girosom i pivom u restoranu na Omoniji.

Kostim na recepciji

Pošto smo napustili Atinu, upućujemo se ka Delfima. Ovog puta ne lutamo, kao Vladimir i ja pet godina ranije. Posle obilaska ostataka Apolonovog proročišta idemo regionalnim putem ka Lamiji, gde izlazimo na auto-put, ili bar ono što Grci pod tim podrazumevaju. Ne propuštam da svratim u Lamiju, koja me je očarala prvi put kada sam ovde bio.

Usput svraćamo u hotel „Orfej”, gde je Danka zaboravila kostim kada smo u njemu prespavali. Ne očekujemo da ga dobijemo nazad. Međutim, kad smo došli do recepcije, nije bilo potrebe da postavljamo pitanje, kostim je uredno visio okačen na recepciji.

Noć u potopu

Kako smo se približavali Solunu, vreme se kvarilo. Grad nas je dočekao pravim potopom. Ubrzo je pala i noć, pa je u takvim uslovima bilo dodatno teško snaći se u nepoznatom gradu. Motali smo se po Solunu i stigli čak do stadiona PAOK-a, gde su u to vreme igrali prijateljsku utakmicu PAOK i Partizan.

Konačno ugledah neku turističku agenciju. Istrčah i zamolih da nam preporuče hotel. Uputili su nas u „Metropoliten”. Kada smo uspeli da stignemo, čekala nas je paprena cena od dvesta maraka za noć. Predložio sam da krenemo nazad, makar ponovo stigli do „Orfeja”. Srećom, naišli smo na Katerini i tu našli prenoćište. Hotel nije bio ništa posebno, čak ni doručak nije bio uključen u cenu.

Dan povratka

Jutro je osvanulo sunčano, kao da se prethodne večeri nebo nije otvorilo. Doručak smo potražili u restoranu u blizini hotela; baš nam je leglo sveže pecivo uz jutarnju kafu.

Pošto nam je Solun izmakao prethodnog dana, odlučili smo da nastavimo bez svraćanja. Na granici Makedonije i Srbije zatekla nas je gužva, i carinici raspoloženi za pretresanje. Ispred nas su veoma detaljno pretresali mercedes beogradskih registracija; po espapu koji su putnici vadili, očigledno je bilo da se vraćaju od rodbine iz Makedonije. Iako smo očekivali da i nas nešto slično čeka, granicu smo prešli brzo.

Ostalo je samo da se dokotrljamo do Čačka. Ovoga puta izabrali smo put preko Niša i Kragujevca.

12. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Tour de Balkan (7): Putovanje bez fotografija

Činilo se da su sankcije pomalo popustile. Posle svega, Jugoslavija se raspala po svojim šavovima. Republike su postale nove države. Polako smo se navikavali da sada imamo granice tamo gde ih moja generacija nije imala.

Danka i ja smo se venčali 14. septembra 1995. godine, a već sutradan je trebalo da krenemo na svadbeno putovanje. Odlučili smo se za Grčku. Za divno čudo, još uvek se nije moralo lično ići u ambasadu po vizu, završili smo to preko turističke agencije. Nismo imali jasan plan kuda ćemo, niti išta rezervisano. Nadali smo se da je sezona na izmaku i da ćemo lako naći smeštaj.

Mnogo toga nije bilo dostupno kao danas. Nije bilo interneta za rezervacije. Digitalni fotoaparati još nisu bili u širokoj primeni, pa sam poneo onaj takozvani kompaktni. Nažalost, nisam dobro postavio film, tako da ćemo tokom puta „škljocati”, ali ćemo ostati bez fotografija.

Nismo mislili da će ovo putovanje proći bez avantura. Ali kad sve saberemo, bilo ih je više nego što smo se nadali.

Benzin od preprodavca

Dok smo pozavršavali sitne poslove, već je prošlo podne, tako da smo krenuli oko jedan. Cilj je bio da prvog dana stignemo do Soluna.

„Jugo” kojim smo krenuli bio je relativno nov, sa jedva petnaest hiljada pređenih kilometara. Još uvek su bile nestašice benzina, pa se uglavnom kupovao od preprodavaca na ulici, po ceni između četiri i pet maraka. Zbog kašnjenja odlučili smo da putujemo preko Kosova. Do Kraljeva ni na jednoj pumpi nije bilo goriva, pa smo morali da ga kupimo u Konarevu kod preprodavca, mislim za četiri i po marke. Ubrzo se pokazao „kvalitet” tog benzina, jer su ventili počeli baš dobro da zveče.

Vozio sam otprilike do Rudnice, posle čega je volan preuzela Danka. Čim sam seo na suvozačko mesto, zadremao sam. Kad sam se probudio, vozili smo putem krcatim zapregama. Ispostaviće se da smo prošli Kosovsku Mitrovicu i da smo na putu ka Prištini; izgleda da je i ovde petak pazarni dan.

Nismo imali problema do granice sa Makedonijom. Tu me je makedonski policajac vratio u Jugoslaviju, jer nisam imao YU nalepnicu.

Kosovo — *Granični prelaz Đeneral Janković*

Zdravo, Siniša

Na put prema Grčkoj uključujemo se kod skopskog aerodroma, gde je i naplatna rampa. Makedonski policajac nas zamoli da povezemo dvojicu putnika do Negotina na Vardaru, nekih sedamdesetak kilometara. Ne bi nam bio problem da putnici nisu smrdeli na znoj, a možda malo i na alkohol.

Na granicu stižemo oko devet uveče. Prelaz je prazan, pa brzo prelazimo. Poučen iskustvom iz prethodnog boravka, pođoh u carinu da vidim treba li da prijavim automobil. Na ulazu u zgradu sretoh mlađeg čoveka, koji mi se obrati: „Zdravo, Siniša.” Pa nastavi: „Da li me se sećaš?”

Ne razmišljajući mnogo, odgovorih: „Kako da ne.”

On dodade: „Samo da završim posao, pa se vidimo kod kioska na izlazu.”

Brzo utvrdih da mi prijava automobila ne treba, pa se nađosmo na dogovorenom mestu. Nastavismo razgovor, a ja sam sve vreme pokušavao da se setim o kome se radi.

Upitasmo ga za hotel u Solunu, ispostavi se da tamo živi već osam godina. Reče nam da je u toku sajam i da je teško naći smeštaj, pa nam preporuči hotel „Orfej” u blizini Leptokarije. Na rastanku izvadi vizit-kartu i ja se odmah setih o kome se radi: bio je to Dušan Popović, sa kojim sam kao dete išao u Muzičku školu. A sa njegovom sestrom sam radio u Institutu.

Meteori po treći put

Posle doručka ponovo smo na putu. Sledeća stanica su Meteori. U Larisi skrećemo prema Trikali, a zatim ka Kalambaki. Ovo mi je druga poseta.

Kada smo planirali putovanje, ideja je bila da sa Meteora krenemo u Delfe. Ali podne je odavno prošlo kada smo stigli do Lamije, pa predlažem da umesto toga krenemo pravo za Atinu. Kratko se zadržavamo u Termopilima i nastavljamo.

Dok smo se probijali ka Omoniji, noć je stizala paleći ulične svetiljke. Smeštaj tražimo u hotelu „Nestor”, gde smo Vladimir i ja konačili pet godina ranije. Posreći nam se da nađemo i sobu i mesto za parkiranje.

Pošto smo se raspremili i osvežili, prošetali smo do Omonije. Večerali smo, šta drugo nego giros. A ja sam sebi priuštio i pivo, kao nagradu za napore.

Akropolj besplatno

Prvi dan boravka je nedelja, pa koristimo priliku da Akropolj posetimo besplatno. Spuštamo se kroz najstariju atinsku četvrt Plaku. Negde u blizini trga Monastiraki, u jednoj juvelirskoj radnji, kupujemo prsten sa smaragdima za Danku.

Ulicom Ermu upućujemo se ka Sintagmi, gde je zgrada Parlamenta. Odavde prema Omoniji vode dve centralne ulice, Stadiu i Panepistimiu, sa mnogim javnim zgradama, hotelima i radnjama sa luksuznom robom.

Posle odmora šetamo okolinom Omonije, ulicama Atinas, Trećeg septembra i Dvadeset osmog oktobra. Tu se nalaze radnje sa kvalitetnom robom, ali po povoljnijim cenama.

Konačno upoznavanje

Prethodna dva puta nisam stigao da upoznam Atinu. Prvi put uopšte nismo bili u njoj, a drugi put smo se Vladimir i ja zadržali svega dva dana. Ovo je bila prilika da malo prošetamo atinskim ulicama i, pored Akropolja, posetimo još neke znamenitosti.

Drugi dan boravka kombinujemo obilazak sa posetom prodavnicama. U večernjim časovima odlazimo na Plaku, centar noćnog života. Tu je veliki broj taverni u kojima se služe tradicionalna jela i sluša grčka muzika. Večeramo u istom onom restoranu u blizini Monastirakija gde smo večerali Vladimir i ja i kao tada, biftek od mlevenog mesa, koji podseća na naše ćevapčiće.

12. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Tour de Balkan (6): Vodena zavesa

Pošto smo ionako planirali da odemo do Peloponeza, odlučismo da to bude trajektom koji od Krfa ide do Patrasa. Kako nam je do polaska ostalo više od osam sati, odlučismo da upoznamo još nešto, pa se uputismo ka Paleokastrici na zapadu ostrva. O lepoti tog mesta čuo sam od Boška, pa je ovo bila prilika da se i sami uverimo.

Na brdašcu iznad mesta nalazi se manastir sa početka trinaestog veka. Oko mesta je više malih plaža, zbog čega je popularno među turistima. Iskoristismo priliku da celo popodne provedemo u kupanju.

Pošto nismo imali rezervnu gumu, vozio sam pažljivo. Po povratku u Krf večerasmo i krenusmo ka trajektu. Pošto nismo vodili računa o vremenskoj razlici, malo je falilo da zakasnimo.

Trajekt do Patrasa putuje celu noć. Kupili smo karte za prostor sa takozvanim avionskim sedištima, ali brzo shvatismo da to nije baš udobno za celo putovanje. Umesto toga opružih se na podu i tako provedoh noć.

Pečat unazad

U Patrasu nas dočeka velika gužva, jer je pored našeg stigao i trajekt iz Brindizija. Uđosmo u pogrešan red za izlazak iz luke i doživesmo neprijatnu situaciju: carinici nas obavestiše da imamo problem, jer nemamo potvrdu da smo sa kolima u Grčku ušli ranije, čime smo napravili carinski prekršaj. Uputiše nas kod komandanta luke.

Srećom, čovek je bio razuman: udari mi pečat u pasoš i unazad datira ulazak kola na osamnaesti avgust. U međuvremenu se gužva raščistila, pa smo mogli na miru da napustimo luku.

Guma za gumom

Prvo potražismo vulkanizersku radnju, okrpismo gumu i krenusmo ka Nafpliju. Pošto nam je bilo usput, svratismo u Mikenu. Kada završismo obilazak, čekalo nas je novo iznenađenje, ponovo probušena guma. Zamenismo je i ponovo potražismo vulkanizera, koji nam saopšti da je ona koju je trebalo okrpiti neupotrebljiva. Ponudi nam polovnu i nastavismo put.

Pre nego što stigosmo u Nafplio, obiđosmo Tirint. Ponovo prenoćismo u istom kampu Assini Beach u Drepanu. Ispostavi se da je šator koji smo poneli mali za nas dvojicu, tako da ja prespavah u kolima.

Ujutru nastavismo ka Atini, pošto smo prethodno posetili Epidaur i Korint. U Atini se smestismo u hotel „Nestor” u ulici Svetog Konstantina, u blizini Omonije. Ostadosmo dve noći, a preko dana se muvasmo po gradu obilazeći spomenike i muzeje.

Autobus koji je išao postrance

Posle dva i po dana u Atini krenusmo natrag. Plan je bio da uveče stignemo u Bitolj i ponovo prenoćimo kod Cvetana, dakle, trebalo je preći nekih petsto kilometara. Usput planiramo samo da obiđemo Delfe.

Iz Atine krećemo ka Korintu i skrećemo prema Levadiji, pa stižemo u Delfe. Odatle nastavljamo preko Amfise ka Lamiji. Kada smo stigli do auto-puta Atina–Solun, vraćamo se desetak kilometara ka Atini da obiđemo Termopile.

I nastavljamo prema Lamiji. Ubrzo se navukoše crni oblaci i poče jaka kiša. Pljusak je bio toliko jak da je ličio na neprozirnu zavesu.

Ispred nas se nađe kamionet, koji u jednom trenutku uspeh da preteknem. Čim ga pretekoh, pomerih se u krajnju desnu stranu kolovoza. Posle samo nekoliko sekundi ugledah kako se prema meni postrance kreće prevrnuti autobus. I danas mi se čini da je prošao na svega nekoliko desetina santimetara od naših kola.

Pogledah u retrovizor i videh da autobus udari u kamionet koji sam maločas pretekao. I vodena zavesa se spusti.

Iskoristih prvu priliku da stanem i da se malo oporavim od pretrpljenog šoka. Ubrzo kiša prestade i nastavismo put.

Servija

Svratismo u Lamiju. U jednoj kozmetičkoj radnji nađoh svoju omiljenu kolonjsku vodu. Od Lamije nastavismo regionalnim putem prema Kozanima. Put nas nanese kroz mesto Serviju. Legenda kaže da su se Srbi, po odobrenju cara Iraklija, ovde naselili dolazeći iz takozvane Bele Srbije. Mesto se nalazi pored jezera Polifitos, napravljenog na najdužoj grčkoj reci Aliakmon.

Vrlo brzo stigosmo u Kozane. Odavde se prema severu prostire grčki deo Pelagonije, tako da se do Florine vozi uglavnom ravnicom. A onda još tridesetak kilometara do Bitolja. Naravno, kod Mitrovskih ne može da prođe bez gošćenja.

Ujutru se oprostismo sa domaćinima i krenusmo za Čačak. Ovog puta nismo želeli da eksperimentišemo sa putem preko Kosova, pa od Skoplja nastavismo prema Preševu. U Čačak stigosmo predveče, dovoljno da se malo odmorimo i uputimo na Sabor trubača.

11. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Tour de Balkan (5): Potera za piano barom

Drugi boravak u Grčkoj doneće novu avanturu. A okolnosti u kojima se odvijao potvrdiće onu narodnu, ne može i jare i pare.

Moj drugar Vladimir i ja želeli smo da obiđemo Grčku i stignemo na Sabor trubača. I to sve u manje od deset dana.

Bila je 1990. godina. Opšte stanje u Jugoslaviji rovito; vlada Ante Markovića pokušava reformama da stabilizuje zemlju, uvodi se fiksni kurs, sedam dinara za marku. Biće to trka sa vremenom.

U takvim uslovima često putujem: Sovjetski Savez, Italija, jedrenje, ponovo Sovjetski Savez. Kao da mi posle svega treba predah, a očekujem da mi ga pruži kratak boravak u Grčkoj. Krećemo sa idejom da stignemo na Krf, gde bi trebalo da se nađemo sa koleginicama. A posle toga, videćemo.

Kako smo izabrali put

Kada smo odlučivali kojim ćemo se putem uputiti ka Makedoniji, odlučila je sujeta.

Komšiji, koji se takođe spremao za Grčku, rekao sam da ćemo mi preko Batočine i dalje auto-putem. Rekao mi je da smo kukavice, jer će on sa decom preko Kosova. Da pokažem kako nisam kukavica, Vladimir i ja se nađosmo na Ibarskoj magistrali.

Zvižduk kod Kačanika

Svako putovanje je samo po sebi avantura. Međutim, ovo će se pokazati i kao avantura u avanturi.

Neposredno pred polazak sredio sam limariju i ofarbao kola. Nažalost, gume su bile u prilično lošem stanju. Ne stigoh da ih zamenim, pa krenusmo po principu, neće valjda.

Putovanje se odvijalo normalno sve do pred Kačanik. Vozio sam iza kamiona kumanovskih tablica. Kada smo prošli pored čobanina koji je pored puta čuvao krave, ču se oštar zvižduk. Posle par stotina metara naiđosmo na grupu mladića koja je stajala pored puta. Kad prođosmo, u retrovizoru videh da posegnuše za kamenjem, koje polete za nama. Srećom, padoše u prikolicu kamiona. Mi prođosmo neoštećeni. Ali nije nimalo bilo prijatno.

U Gradskom stadosmo da kupimo osveženje i nastavismo prema Prilepu i Bitolju, odredištu prvog dana. Cilj je bio da svratimo kod kolege sa Fakulteta Cvetana Mitrovskog. Malo lutasmo dok ne nađosmo kuću njegovih roditelja, a onda sa njim odosmo u njegov stan u Partizanskoj ulici. Ostadosmo do duboko u noć uz jelo i piće. A čekao nas je dug put do Krfa.

Voda iz betonske cevi

U Grčku ulazimo preko prelaza Medžitlija–Niki. Prvo svraćamo u Florinu, koju Makedonci zovu Lerin, da zamenimo novac. Onda nastavljamo prema Kozanima i dalje Igumenici. Tada još nije bio napravljen auto-put Via Egnatia, pa se vozilo planinskim putem.

Na nekih šezdesetak kilometara pre Igumenice probuši se guma. Brzo je zamenismo. Onako oznojenim i prljavim, dobro bi došlo malo osveženja. Učini mi se da negde u blizini čujem huk vode. Ispostaviće se da preko magistrale, iz široke betonske cevi, bije debeli mlaz hladne vode.

Pošto smo se osvežili, krenusmo dalje da što pre stignemo na trajekt za Krf.

Posle sedam-osam sati vožnje savladao me je umor i dremam na trajektu. Kroz san vidim Vladimira kako razgovara sa nekim devojkama.

Silueta pijaniste

Po silasku sa trajekta zadatak nam je da nađemo hotel u kome su odsele naše koleginice. U telefonskom razgovoru Jeca je Vladimiru rekla da se hotel nalazi pored Piano bara.

Vozimo pored obale tražeći pogledom pomenuti bar. I tako jedno tri puta. U međuvremenu svraćamo i u turistički informativni centar, ne bismo li dobili neku informaciju; tamo srećemo one devojke sa kojima je Vladimir pričao na trajektu. Traže smeštaj. Vladimir mi usput kaže da su predlagale da zajedno nastavimo putovanje.

Kada smo treći put krenuli duž obale, Vladimiru sinu rešenje zagonetke. Umesto naziva, na piano bar je ukazivala silueta pijaniste i klavijature, urađena od svetlosnih cevi i postavljena na krovu lokala.

Brzo nađosmo uski prolaz do hotela bez istaknutog imena. Na recepciji nas dočeka recepcioner po imenu Raul Pavliček. Vrlo brzo utvrdismo da je rodom iz Crvenke, kako on reče, najvećeg sela u Jugoslaviji. Obavesti nas da je hotel u procesu promene imena, iako je na posetnici koju nam je dao pisalo da se zove „Emanuela”.

Prvo se raspitasmo za naše koleginice. Reče nam da su otišle na dva-tri dana na ostrvo Paksos.

Smestismo se i krenusmo da nađemo mesto za večeru. Usput se raspitasmo za vulkanizera. Reče nam da ima tu odmah ispod hotela, na glavnoj ulici, ali se odmah seti da je sutra nedelja i da ne radi. Rešavanje problema ostavismo za sutra i prepustismo se lignjama i pivu.

Dan na Krfu

Posle doručka odjavismo se iz hotela sa idejom da idemo na Paksos. I krenusmo po Krfu.

Prvo utvrdismo da tog dana nema trajekta za Paksos, što nam dodatno zakomplikova situaciju. Prepodne se malo upoznasmo sa gradom, a stigosmo čak i da se okupamo. Ručasmo musaku u jednom restoranu u centru; gazda nas čak uvede u kuhinju da nam pokaže šta restoran nudi.

Prolazeći pored biroa kompanija za trajektni prevoz, dođosmo na ideju o nastavku putovanja.

11. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Tour de Balkan (4): Atina i put kući

Napuštajući Nafplio i njegovu okolinu krcatu istorijom, upućujemo se ka Atini. Usput nas čekaju još dva zanimljiva mesta, pozorište u Epidauru i Korint.

Pozorište je izvanredno očuvano i poznato po čudesnoj akustici. Bilo je deo svetilišta posvećenog bogu Asklepiju; tu se nalazilo i čuveno antičko lečilište.

Iako i Korint ima svoje antičke korene, zadovoljavamo se pogledom na kanal koji je Peloponez učinio ostrvom. Prokopan je preko prevlake Istam i skratio plovidbu između Egejskog i Jonskog mora.

Pirej i Rafina

Na putu ka Atini svraćamo u Pirej. Iako je to poseban grad sa skoro dvesta hiljada stanovnika, fizički je spojen sa Atinom i udaljen devet kilometara od njenog centra. Pirej je glavna luka Grčke i istovremeno najprometnija putnička luka u Evropi.

Za kampovanje biramo gradić Rafinu, dvadeset pet kilometara od centra Atine. Rafina je druga po veličini putnička luka u Grčkoj. Kamp je blizu mora, pa ćemo imati priliku i da se okupamo.

U kolevci demokratije

Boravak u Atini koristimo da posetimo glavna kulturno-istorijska mesta, pre svega Akropolj, Sintagmu, Omoniju i Nacionalni muzej. Najmanje vremena posvećujemo kupovini.

O poseti Atini neću mnogo pisati, jer je o njoj manje-više sve poznato. A i naš boravak nije imao prefiks uživanja, nego je bio prilika da se upoznamo sa prestonicom demokratije.

Sa Atinom se završila naša poseta Grčkoj. Na povratku svraćamo još na Maratonsko polje i Termopile. Gotovo da smo za dve sedmice videli sve ono što je u istorijskom smislu najznačajnije. Godine koje dolaze biće uglavnom vraćanje dobro poznatim mestima, ali biće i otkrivanja novog.

Preko Galičice

U Đevđeliji se delimo u tri grupe. Mi krećemo prema Bitolju i Ohridu. Ponovo spavamo u Negotinu na Vardaru, a zatim preko Pletvara i Prilepa stižemo u Bitolj. Kratko se družimo sa kolegom sa Elektrotehničkog fakulteta Cvetanom i produžavamo za Ohrid, tačnije za Sveti Naum, gde ćemo kampovati naredna dva dana.

Na Ohridsko jezero stižemo iz Oteševa na Prespanskom, preko Galičice. Sa prevoja uživamo u pogledu na oba jezera. Veličanstven doživljaj.

U povratku idemo dolinom Drima i Radike. Ne propuštamo priliku da svratimo u manastir Svetog Jovana Bigorskog i uživamo u njegovom čuvenom ikonostasu.

Sveti jovan Bigorski9 — *Manastir Svetog Jovana Bigorskog*

Put nastavljamo preko Kosova. Svraćamo u Gračanicu i posećujemo istoimeni manastir, a zatim se kratko zadržavamo u Prištini.

U kasnim noćnim satima konačno stižemo u Čačak.