Ulica piramida, u kojoj je bio naš hotel, izgrađena je u čast otvaranja Sueckog kanala i povezuje plato Gize sa Kairom. Duga je jedanaest kilometara i slobodno se može reći da predstavlja svu slojevitost Egipta: na jednoj strani velelepna zdanja, na drugoj udžerice i gomile smeća. U Kairu nema pešačkih prelaza, osim kod semafora, pa je prelazak ulice prava mala avantura.
Savršenstvo bez instrumenata
Prvo odredište je plato Gize sa tri velike piramide, Keopsovom, Kefrenovom i Mikerinovom. Čim smo stupili na tlo ovog nalazišta, prvo što se uočava jesu prodavci suvenira. Nude po naizgled bagatelnim cenama, a toliko su uporni da, bežeći od jednog, utrčavamo u naručje drugog.
Slušajući vodiča, pokušavamo da se vratimo više od četiri milenijuma unazad i dočaramo sebi napore koje je tadašnji čovek morao da uloži. Jer nije reč samo o sposobnosti da se ogromni kameni blokovi prevezu i obrade bez točkova. Nego o preciznosti sa kojom je sve to urađeno, bez mernih instrumenata. I danas bi tako nešto bilo teško napraviti.
Pored dolinskog hrama kralja Kefrena nalazi se čuvena Sfinga, koju obilazimo na kraju posete.
Grad mrtvih
Odlazimo u Egipatski muzej, gde je izloženo blago drevnog Misira. Najznačajniji eksponat svakako je Tutankamonovo blago, sa čuvenom posmrtnom maskom.
Posle kratkog okrepljenja krećemo ka Sinaju. Još dugo prolazimo kroz Kairo, kroz deo koji je predsednik Naser tražio da liči na Novi Beograd, i pored Severnog groblja. Ono, zajedno sa Južnim, čini jednu od najvećih osobenosti grada, poznatu kao Grad mrtvih. Zapravo je to grad živih, na kairskim grobljima, kažu, živi više od milion ljudi koji nemaju svoje stanove.
Kamena pustinja
Konačno se domogosmo Istočne pustinje. Suecki kanal prelazimo kroz tunel prokopan ispod njega, nazvan po egipatskom inženjeru Ahmedu Hamdiju, oficiru koji je poginuo obezbeđujući prelaz Treće armije preko kanala u ratu 1973. godine.
Većina ljudi, kad se pomene pustinja, pomisli na pesak. Ali ovo su kamene pustinje, gde je pesak zapravo prašina koja samo dopunjava opšti utisak sivila.
Za Sinaj sam prvi put čuo još kao dete, jer su tamo, u mirovnoj misiji, boravili i vojnici JNA. Tako je bilo do rata 1967, kada su Sinaj zauzeli Izraelci; oni su njime upravljali do rata 1973, posle kojeg je proglašen demilitarizovanom zonom. To stanje traje do danas.
Jedna od zanimljivosti putovanja preko Sinaja jesu česti policijski punktovi. Mi uglavnom brzo prolazimo, dovoljno je da vozač izgovori čarobnu reč „Srbija” pa da nastavimo. Odmaramo kod jedne „pustinjske stanice” sa restoranom i benzinskom pumpom. Sunce koje je već zalazilo, i sumrak koji se spuštao, davali su mestu poseban pečat.
Na prilazu Tabi spuštamo se iz sinajskih brda putem koji vijuga poput zmije. Posle poslednje policijske kontrole stižemo u hotel, koji nam donosi sasvim novu vizuru Egipta. Vodič nam kaže da je granica sa Izraelom udaljena svega par stotina metara.