Prvi i jedini put na Divčibarama sam bio davne 1962. godine. Bilo je to vreme kada sam Srbiju upoznavao zahvaljujući majčinom radu u banci.
Moram priznati da sam puno puta prošao blizu Divčibara, ali ponovni odlazak se prosto nije nametao. Čak ni onda kada je Aleksandra, dok je bila u vrtiću, ovde boravila u sklopu boravka u prirodi.
Pošto su prvomajski izleti postali gotovo tradicija, predložih da ove godine posetimo Divčibare. Nametnule su se gotovo slučajno, pročitah kako nisu ništa manje lepe od Zlatibora, ali su dosta slabije posećene.
Subota, 2. maj 2026.
Jutro osvanu sunčano i prilično toplo. Na put krenusmo odmah posle doručka. Odlaznu maršrutu sam odmah znao: Čačak–Jančići–Gojna Gora–Duškovci–Tometino Polje–Divčibare. Prema karti, tim putem ima nešto preko pedeset kilometara.
Put do Jančića je dobro poznat, jer smo njime prolazili prilikom odlazaka i povrataka sa Kablara. Vijuga dolinom reke Kamenice, koja je sedamdesetih i osamdesetih bila glavna kupališna oaza Čačana. Danas ovde niču vikendice, čak i mnogo lepše nego nekada; mnoge imaju svoje bazene, što ukazuje na status vlasnika.
Gojna Gora se nalazi na visoravni sa koje puca pogled čak do Čačka. A i Ovčar i Kablar odavde imaju drugačiju vizuru. Iako je dan vedar, prema Čačku ima izmaglice, pa pogled i nije baš idealan.
Devojačke bare
Divčibare se nalaze u centralnom delu planine Maljen. Često se tretiraju kao posebna planina, dok se u suštini radi o visoravni. Ime, devojačke bare, lokalitet je dobio u spomen na tragičnu smrt jedne mlade devojke. Administrativno najvećim delom pripadaju Valjevu, od kog su udaljene trideset sedam kilometara.
Noć u autobusu
Divčibare sam jedini put posetio davne 1962. godine. Majka je radila u čačanskoj banci i oni su imali običaj da organizuju izlete. S obzirom na to da se tada radilo i subotom, obično se polazilo subotom popodne, prenoćilo na odredištu i vraćalo u nedelju.
Za taj boravak vezana je jedna zanimljivost. Kad smo stigli, ispostavilo se da prenoćište nije obezbeđeno, pa se postavilo pitanje gde će grupa od četrdesetak „turista” provesti noć. Deo putnika je noć proveo u autobusu. Pošto sam bio najmlađi u grupi, noć sam proveo na zadnjem sedištu, sa glavom u majčinom krilu. Najveći deo muške populacije odlučio se za noćnu šetnju Divčibarama, da bi pred zoru odmor potražio u senu.
Kranovi na sve strane
Majsko podnevno Sunce mami da se posedi napolju. Praznik je na Divčibare doveo puno turista, prednjače Beograđani i Novosađani, ako je suditi po registracijama. I ovde je izgradnja u punom zamahu. Možda ne kao na Zlatiboru, ali na sve strane se vide kranovi i objekti u izgradnji.
Posle kafe nastavljamo ka Valjevu. Cilj nam je vidikovac „Paljba”. Pošto je na istoj strani kao i onaj prethodni, pogled je sličan, samo ovde ima mnogo više ljudi koji bi hteli da im pogled zaluta prema Drini ili da naprave fotografiju za uspomenu. Pojedinci nemaju osećaj za meru, to jest za potrebu drugih da i oni uživaju u pogledu, pa se zadržavaju predugo na platou.
Preko Suvobora
Vraćamo se putem preko Mionice, gde skrećemo prema Ljigu. Posle pet-šest kilometara stižemo do skretanja za selo Struganik, rodno mesto vojvode Živojina Mišića. Odavde nas put vodi preko suvoborskih sela, Planinice, Brajića i Teočina. Sa leve strane ostaje nam vrh Suvobora, a sa desne Ravna gora.
U ataru sela Brezna prelazimo put Gornji Milanovac–Pranjani, a zatim stižemo u Srezojevce. U tom selu, u porodici Vukomanović, rođena je knjeginja Ljubica, supruga knjaza Miloša, i njen bratanac Aleksa, profesor Liceja u Beogradu i suprug Mine Karadžić.
Odavde je put dobro poznat i brzo stižemo u grad. Praznični izletnički dan završavamo u gostionici „Mladost”, uz girice.
