Nastavljaju se opisi susreta sa novim predelima i ljudima. Ovo putovanje u Sombor bilo je odavno planirano, ali je trebalo da se složi nekoliko kockica da do njega zaista i dođe. Moram priznati da me posete raznim gradovima, pogotovo kada, poput Sombora, zaista odišu nekim kvalitetom, teraju da prema svom rodnom gradu budem još strožiji. U Sombor smo putovali na poziv Franca Presetnika, kome je Sombor rodni grad, da prisustvujemo manifestaciji „Somborski kotlić 2006“, takmičenju u spravljanju ribljeg paprikaša.
Subota, 22. jul 2006. Čačak – Sremski Karlovci – Novi Sad – Sombor
Nisu nam bile potrebne velike pripreme za ovaj put, mada smo poneli dosta stvari. Prognoza je najavljivala veliku vrućinu, oko 35 stepeni, pa je trebalo poneti rezervnu odeću. Pošto smo imali rezervisanu dvokrevetnu sobu u hotelu „Internacion“, nekadašnjoj „Slobodi“, Danka je ponela i posteljinu, za slučaj da postoji pomoćni ležaj, što se pokazalo kao ispravno.
Krenuli smo po planu, odmah posle sedam sati. Prvi cilj bio nam je prodajni salon „Eurosalon“ na beogradskom Sajmištu. Želeli smo da vidimo ima li nekog pogodnog ležaja za Aleksandru, ili bar da dobijemo neku lepu ideju za njegovu izradu.
Pošto se manifestacija održava uveče, planirali smo da na putu do Sombora svratimo u Sremske Karlovce i Novi Sad. Zato idemo starim putem, preko Batajnice, Nove i Stare Pazove i Inđije. U Karlovcima sam bio prvi put. Prijatan gradić, sa nekoliko institucija u samom centru koje su važne za našu istoriju: Patrijaršija i mitropolija, najstarija gimnazija u Srba i čuvena karlovačka Bogoslovija samo su najznačajnije među njima. Naravno, nismo imali vremena da obiđemo Brankov grob na Stražilovu ili neki od čuvenih fruškogorskih manastira, ali neka nešto ostane i za sledeću posetu.
Novi Sad nije daleko od Karlovaca, ili obrnuto. Po običaju grešim na ulazu u grad i biram drumsko-železnički most, kojim uglavnom prolaze teretnjaci u tranzitu kroz Novi Sad. Naravno, čekamo skoro pola sata, prvo voz, a zatim vozila iz suprotnog smera. Srećom, Bulevar Mihajla Pupina je blizu; tu brzo nalazimo parking i krećemo u centar. Bulevar se nastavlja Varadinskim mostom ka Petrovaradinu, kojim dominira čuvena tvrđava. Na bulevaru su neke od najznačajnijih zgrada Novog Sada, kao što je čuvena „Kifla“, zgrada Banovine, u kojoj je Skupština Vojvodine, zatim čuveni hotel „Putnik“, a tu počinje i Zmaj Jovina, gradska pešačka zona. Glavnim gradskim trgom dominiraju Gradska kuća, Katedrala, koja se upravo restaurira, i Meštrovićev spomenik Svetozaru Miletiću. U rano popodne, kada sunce nemilosrdno peče, ljudi nema mnogo, čak ni pod suncobranima kafića u pešačkoj zoni.
Svraćamo u kineski restoran „Sečuan“: Danka na svinjetinu sa valjušcima, ja na svinjetinu u slatko-kiselom sosu, a Aleksandra se sladi sladoledom sa toplom čokoladom. Posle ručka kroz Dunavski park stižemo do kola i nastavljamo put Sombora.
Kroz Bačku
Na putu ka auto-putu prolazimo pored ogromnog tržnog centra „Rodić MB“, u čijem je sklopu i savremena pivara u kojoj se pravi „MB“ pivo. Bar spolja gledano, veći tržni centar do tada nisam video, računajući i one po Zapadnoj Evropi. Takozvanim auto-putem vozimo se tridesetak kilometara prema Subotici, za šta debelo plaćamo putarinu (280 dinara). Sa „auto-puta“ silazimo na raskrsnici koja levo vodi ka Vrbasu, a desno ka Srbobranu. Kada sam prvi put prolazio ovuda, još 1972, put za Suboticu vodio je kroz sam Srbobran, ili Sentomaš, kako kažu Mađari.
Skrećemo ka Vrbasu, a onda se nižu Kula, Crvenka, Sivac i Kljajićevo. I konačno Sombor. Čovek ne može da ne bude setan dok prolazi kroz ova mesta, jer je ovaj kraj bio jedan od centara prehrambene, ali i druge industrije, ne samo Srbije, nego i one velike Jugoslavije. Na to podsećaju natpisi na ulazima u fabrike: „Vital“, „Karneks“, Fabrika štofova i fabrika armatura „Istra“ u Kuli, „Jaffa“ biskviti i mnogi drugi. Zanimljiv je susret sa Sivcem. Selo, jer ipak nije grad, kakvih po Vojvodini ima mnogo, veličine naših Mrčajevaca, ima tri velike crkve, od kojih je svaka, reklo bi se, veća od naše čačanske. Na ulazu u Kljajićevo nepregledna polja požnjevenog žita i slama uvaljana u bale obložene plastikom. Tako nešto kod nas nikada nisam video.
„Somborski kotlić“
Prvi utisak o Somboru: grad sa mnogo zelenila i veoma malo višespratnica. U centru gotovo da nema zgrade podignute posle Drugog svetskog rata, a stare nemaju više od dva sprata. Uz pomoć policajca, ali i posle dva kruga, stižemo do hotela, u kome je upravo svadba. Smeštamo se u sobu 308, na trećem spratu. Dok se Danka i Aleksandra tuširaju, odlazim do obližnjeg trga, gde će se održati manifestacija, i lako nalazim Franca, u punom jeku priprema za večernje takmičenje, na kome je jednom već pobedio, a jednom bio treći. Posle espresa u obližnjem kafiću vraćam se u hotel, gde se odmaramo do polaska.
Franc je za svoje prijatelje zakupio tri velika stola blizu bine, postavljene ispred zgrade koja se zove Gradska kuća, iako u njoj nije opština. Kada smo stigli, na bini su svirali đaci muzičke škole, a zatim su se smenjivali razni orkestri, pre svega tamburaški. U osam sati dat je znak za paljenje vatri i početak kuvanja. Mislio sam da će to trajati dugo, ali sve je bilo gotovo za oko sat vremena. Takmičari su dali uzorke paprikaša žiriju, sastavljenom uglavnom od vlasnika poznatih čardi, a mi smo mogli da degustiramo ono što su majstori napravili.
Ceo trg, koji nezvanično zovu „Ćelavi trg“, jer je krajem osamdesetih na njemu posečen park da bi se moglo mitingovati, bio je pokriven stolovima, za kojima su se prijatelji takmičara spremali za degustaciju, ali i za zabavu, koja je sastavni deo manifestacije. Pošto se biraju i najlepše uređen sto i najveselije društvo, na stolovima se moglo videti mnogo zanimljivih rešenja, a da bi bilo što veselije, točile su se velike količine pića.
Vrhunac zabavnog dela bio je koncert grupe „Garavi sokak“, koji je trajao skoro sat i po. Među gostima je bio i pesnik Raša Popov, koji je, parafrazirajući Napoleonove reči o Veneciji, rekao: „Sombor je večeras trpeza cele srednje Evrope.“ Na samom početku obraćanja pozdravio je „naš najkulturniji grad“, i po tim rečima i ovaj moj tekst u naslovu govori o kulturi.
Pošto se Aleksandri paprikaš nije dopao, morali smo da joj potražimo nešto za večeru. Zahvaljujući tome obišli smo uži centar Sombora i videli da je te večeri skoro ceo grad na nogama. Oni koji nisu bili na trgu sedeli su po mnogobrojnim kafićima u bočnim ulicama ili šetali glavnom ulicom, što me je podsetilo na korzo iz moje rane mladosti. Suprotno očekivanju, jedva smo našli malu piceriju, ispred koje je Aleksandra konačno utolila glad parčetom pice. Zbog toga smo zakasnili na početak svirke „Garavog sokaka“.
Na spavanje smo otišli oko pola jedan, jer je Aleksandra insistirala rečima: „Ali meni se spava.“ Iako smo rezervisali dvokrevetnu sobu, u njoj je bio i pomoćni ležaj, pa nije bilo problema. Pogotovu što smo bili dovoljno umorni posle više od 300 pređenih kilometara i šetnje po suncu kroz gradove koje smo posetili.
Nedelja, 23. jul 2006. Sombor – Bezdan – Čačak
Franc nam je za deset sati zakazao obilazak Županije, u kojoj je monumentalna slika „Senćanska bitka“. Posle doručka malo smo prošetali Somborom. Obišli smo pijacu, koja je manja i slabije snabdevena od čačanske, i otišli do parka na kraju glavne ulice, upravo tamo gde sam juče zastao da pitam za hotel. U deset smo bili ispred kafića, i taman što smo seli da popijemo piće, stigao je Franc. Sa nama su bili i njegova tetka Mancika, zapravo prijateljica njegove majke još iz detinjstva, sa suprugom i njegova prijateljica Gordana.
U Županiji, koja je u pomenutom parku, čekao nas je vodič, koji nam je dao nekoliko podataka o zgradi i pustio tonski zapis o njenoj istoriji i o slici „Senćanska bitka“. U toj bici Austrijanci su porazili Turke i sprečili ih da ponovo stignu pred Budim i Peštu, a bogami i pred Beč. Na ulazu u Županiju je slika-maketa Sombora, koju je na osnovu snimka iz aviona uradio poznati beogradski arhitekta Brana Jovin, inače rođeni Somborac.
Posle Županije Franc je predložio da odemo do Bezdana, pored koga protiče Dunav i gde počinje Veliki bački kanal, i to prevodnicom za koju kažu da ju je projektovao čuveni francuski inženjer Ajfel, onaj isti po kome je nazvan znameniti toranj u Parizu. Sa druge strane Dunava je Batina, gde na bregu dominira spomenik Batinskoj bici, vođenoj ovde, na obalama Dunava, u jesen 1944. godine.
Piće u čardi na obali Dunava značilo je ovogodišnji rastanak sa Somborom. Podne je već odavno bilo prošlo kada smo krenuli nazad. Vrućina je bila velika. Put do auto-puta prošao je nekako brže nego juče u suprotnom smeru. A onda smo se onim što pokušavaju da zovu auto-putem domogli Beograda i naše Ibarske magistrale. Posle sada već uobičajenog ručka u restoranu „Srbija“ požurili smo kući. Nažalost, savladao me je umor, pa sam u Ćelijama morao da zastanem i odremam par minuta. U Čačak smo stigli oko sedam sati.
Epilog
Proteklih godina imao sam jaku želju da godišnji odmor iskoristim da što više proputujem po Srbiji. Nažalost, to je uglavnom ostajalo na lepim željama. Ove godine situacija se nešto popravila. Da nije bilo ovako vrelih dana, verovatno bismo putovali i više. Ali biće još vremena za to.
Šta reći o Somboru? Na prvi pogled zanimljiva varoš, sa mnogo zelenila i starinskih kuća, i to bi uglavnom bilo to. Vidi se da je grad rastao i razvijao se u okvirima jedne druge kulture. Nema bleštavih radnji kao u Čačku, ali ni to nije dovoljno za konačan zaključak. Grad se može upoznati samo ako živiš u njemu; tek tada možeš videti njegovu dušu i dušu njegovih žitelja. Možda je zanimljiv detalj da, uprkos velikom broju ljudi na ulicama tokom subotnje manifestacije, nisam video nijedan incident, niti bilo šta slično. A na trgu je bilo mnogo ljudi pod gasom, bila je gužva i mnogo nehotičnih dodira. Možda sam se baš zato odlučio da naslov ovog pisanija pominje kulturu.