2004 – RASIN PERSONAL PORTAL

16. Oktobra 2026.17. Oktobra 2026.

Večna Italija (4): Toskana pod kišom

Četvrtak, 15. april 2004. Rim – Sijena – Piza – Montekatini

Rim napuštamo već u osam sati. Cilj nam je banja Montekatini, gde ćemo prespavati dve noći, a usput treba da vidimo Sijenu i Pizu. Biće to moj prvi susret sa ovim gradovima, ali ne i sa Toskanom, jer sam već nekoliko puta bio u Firenci.

Ova maršruta kroz Italiju uobičajena je za turiste iz Srbije, a pre svega za đake koji masovno obilaze Italiju na maturskim ekskurzijama. Lido di Jesolo, Rimini, a videćemo i Montekatini, upravo su mesta u kojima odsedaju naši đaci. Hoteli su skromni, a u sobama često ima kreveta na sprat, jer treba maksimalno iskoristiti prostor. Doručak i večera nisu ništa naročito, ali i to je pokazatelj našeg standarda i statusa koji naša zemlja trenutno ima u Evropi.

Vreme koje nas prati ka severu nije obećavajuće. Da bismo ipak nešto videli, valjalo bi da prođe bez kiše. Svi se pomalo pribojavamo dana kakav smo imali u San Marinu.

Konačno stižemo u Sijenu, gradić u toskanskim brdima, na tristotinak metara nadmorske visine. Do istorijskog jezgra penjemo se liftom iz podnožja. Grad je za mene pravo otkrovenje, od položaja, preko glavnog trga, Piazza del Campo, do katedrale. Oni koje istorija manje zanima nalaze vremena za radnje.

Ipak, najzanimljivije je na Piazza del Campo, velikom popločanom trgu oko koga su sve važnije građevine Sijene. Trg je možda najpoznatiji po čuvenoj konjskoj trci Palio, koja se održava dva puta godišnje, 2. jula i 16. avgusta, sa jahačima u srednjovekovnim odorama. Svaki jahač i konj nose boje jedne od gradskih četvrti koje predstavljaju. Za tu priliku trg se prekriva peskom, a jahači smeju bičem da udaraju ne samo svog konja nego i druge konje i jahače. Palio u Sijeni najpoznatija je trka te vrste u Italiji.

Dva sata sigurno nisu dovoljna da se upozna grad kao što je Sijena, a sličnih gradova u Italiji ima još. Valjalo bi se jednog dana vratiti u Toskanu i bolje je upoznati. Pored ovog veličanstvenog trga obilazimo i katedralu.

Nebo je postajalo sve crnje dok smo se približavali Pizi. Naš cilj je Trg čuda (Campo dei Miracoli), sa čuvenim Krivim tornjem i katedralom. Da bi zaštitile spomenike, vlasti Pize ne dozvoljavaju turističkim autobusima i automobilima da priđu trgu, pa smo autobus ostavili na parkingu, a do trga se dovezli gradskim autobusom. U Pizi i njenoj okolini rođeni su ili su studirali mnogi slavni Italijani: Galileo Galilej, matematičar Leonardo iz Pize, poznatiji kao Fibonači, fizičar Enriko Fermi, predsednici Italije Đovani Gronki i Karlo Aceljo Ćampi, premijer Đulijano Amato… Uživamo u zaista čudesnim građevinama na ovom trgu.

Ovo je jedno od onih mesta gde posetilac ne zna čemu pre da se divi: Krivom tornju (zvoniku), katedrali Santa Maria Assunta, neizbežnoj krstionici ili Monumentalnom groblju. Građevine su veoma stare: katedrala je započeta 1064, krstionica 1153, a zvonik 1173. Krstionica je najveća u Italiji, obima 107,25 metara.

Posle napornog, ali lepog dana, konačno stižemo u Montekatini. Dočekuju nas kiša i veoma loš smeštaj: oba kreveta imaju gornji ležaj, pa se na njima ne može sedeti, već samo ležati, a stolica nema. Zbog kiše se nije moglo u šetnju, a za sedenje u kafani nismo bili raspoloženi. Uz to, sutra nas čeka naporan dan u Firenci.

Petak, 16. april 2004. Montekatini – Firenca – Montekatini

Posle Venecije i Padove, Firenca je italijanski grad u kome sam bio najviše puta. Nažalost, glavni grad Toskane posećivao sam uglavnom u proleće ili kasnu jesen, ali vreme je obično bilo podnošljivo, osim onog sunčanog prvomajskog dana 1990, kada sam ovde bio poslednji put. Tokom srednjeg veka, a posebno u doba renesanse, Firenca je verovatno bila najznačajniji grad-država na tlu današnje Italije. Posle ujedinjenja Italije bila je od 1865. do 1871. prestonica Kraljevine Italije.

Grad kao što je Firenca ne može se upoznati, pa čak ni obići, za jedno prepodne. Ali ono najvažnije mora se videti: Piazza della Signoria, sa Palazzo Vecchio, Lođom dela Sinjorija, kopijom Mikelanđelovog Davida i Čelinijevim Persejem sa glavom Meduze, galerija Ufici, Stari most na Arnu, a treba otići i na brežuljak sa druge strane reke, odakle puca pogled na grad.

Nažalost, tokom ovog, ali i nekih ranijih putovanja, primetio sam da moje saputnike kulturno-istorijski spomenici relativno malo zanimaju. Više ih zanima kupovina ili, što je još zanimljivije, sedenje po kafanama uz ogromne količine piva ili vina. To se potvrdilo i u Firenci: prilično jaku kišu koja je počela posle obilaska većina je iskoristila da presedi u kafanama, a kasnije se hvalila šta je jela i pila.

Obilazak smo započeli bazilikom San Minijato, posvećenom Svetom Minijatu, prvom firentinskom mučeniku. Bazilika je na brdu koje je jedna od najviših tačaka Firence.

Obilazak istorijskog jezgra počinjemo od bazilike Santa Kroče, sve vreme strahujući da ne počne kiša. Bazilika je poznata po grobovima mnogih znamenitih Italijana: Mikelanđela, Galileja, Makijavelija, Đoakina Rosinija i drugih, a tu je i spomen-ploča Markoniju. Zanimljivo je da je ovde i Danteov grob, ali je prazan, jer je Dante sahranjen u Raveni. Priča se da je za vreme Drugog svetskog rata grupa firentinskih crnokošuljaša krenula u Ravenu da otme Danteove posmrtne ostatke, ali su ih Ravenjani već bili premestili, pa su otmičari našli prazan grob.

U baziliku ovoga puta nismo ulazili, ali sam ja u njoj bio tokom ranijih poseta. Cilj nam je bio Piazza della Signoria, sa nekim od najznačajnijih građevina koje treba videti.

Ovde treba uočiti Palazzo Vecchio, Lođu dela Sinjorija i četiri vajarska dela: kopiju Mikelanđelovog Davida, Perseja sa glavom Meduze, Neptunovu fontanu i konjaničku statuu Kozima I Medičija. Značaj Firence u srednjem veku, a posebno u renesansi, neraskidivo je vezan za porodicu Mediči, koja je tada vladala gradom. Najpoznatiji vladari iz te kuće bili su Kozimo Stari, prozvan „Otac domovine“, i Lorenco Veličanstveni.

Nedaleko od Piazze della Signoria je katedrala Santa Maria del Fiore, ili Duomo, a pored nje čuvena krstionica sa pozlaćenim reljefnim vratima Lorenca Gibertija.

Ostalo je još da vidimo Ponte Vecchio, i tu je bio kraj zvaničnog upoznavanja sa Firencom. Preostalo nam je par sati za samostalno razgledanje, ili bolje rečeno za kupovinu, jer je to većini putnika ovoga puta bilo zanimljivije. Međutim, tada je počela kiša, i to prilično jaka. Istorijski deo Firence, kojim smo se uglavnom kretali, ima slabo rešenu kanalizaciju za kišnicu, pa smo se pored kiše borili i sa velikim barama po ulicama.

Tokom ranijih putovanja stekao sam utisak da se u Firenci mogu kupiti veoma lepe i kvalitetne cipele, pa smo najveći deo vremena proveli tražeći cipele za Danku. U tome smo uspeli, a ispostaviće se da će, osim još jedne putnice, jedino Danka tokom ovog putovanja kupiti lepe i kvalitetne cipele. Ostale putnice uzdale su se u nekakve prodavnice jeftinih cipela u Padovi. Uz još par sitnica, stižemo i da se odmorimo uz kapućino u tipičnoj italijanskoj kafeteriji, u koju zaposleni Italijani svraćaju tokom podnevne pauze na kapućino i lagani ručak.

Na dogovorenom mestu malo duže čekamo autobus. Kiša nemilosrdno lije i prati nas sve do Montekatinija. Malo odmora, večera i ponovo nazad u sobu, jer nam kiša ni ove večeri ne dozvoljava da vidimo nešto od gradića.

Subota, 17. april 2004. Montekatini – Padova – Lipica

Preostao nam je još jedan dan u Italiji; uveče ćemo već biti u Sloveniji. Kiša je prestala i Sunce se stidljivo pomalja iza oblaka. Danas treba preći više od 400 kilometara, a usput posetiti i Padovu. Već sam dva puta detaljno obišao ovaj stari grad, pa poseta budi samo stare uspomene. Ipak, prošlo je četrnaest godina od mog poslednjeg boravka ovde. Bilo je to one davne 1990, kada mi se činilo da se ostvaruju neki davni snovi. Nažalost, bila je to samo „labudova pesma“ jedne mladosti, godina posle koje ću se osećati kao pripadnik „izgubljene generacije“.

Među saputnicima se osećao umor, ali i želja da se ispune potrošački snovi, pa nije bilo previše zainteresovanih za obilazak grada. Ipak, vredelo je upoznati se bar sa onim najvrednijim: trgom Prato della Valle, bazilikom Svete Justine, bazilikom Svetog Antonija, Piazza delle Erbe, Palazzo della Ragione…

Padova nije veliki grad, pa se rastojanja između ovih mesta lako prelaze peške. Drugačije ne bi ni moglo, jer je industrijalizacija turizma učinila da autobusi ne smeju van za to određenih parkinga. Dok šetam, prisećam se boravka u obližnjoj banji Abano Terme. Nikada nisam bio u mondenskijem mestu. Danas, dok pokušavam da doradim ovaj tekst, potražio sam na internetu podatke o toj banji i našao čak i prezentaciju hotela „Vena d'Oro“, u kome sam 1990. proveo dve noći. Ali vratimo se Padovi i onome po čemu je poznat ovaj značajni univerzitetski centar.

Jedna od njegovih znamenitosti je bazilika Svetog Antonija, u kojoj počivaju mošti ovog sveca, inače zaštitnika i Lisabona, gde je rođen. Ispred bazilike je monumentalna Donatelova konjanička statua kondotjera Gatamelate.

U Padovi je i čuvena Đotova kapela (Cappella degli Scrovegni), sa freskama koje je Đoto naslikao početkom XIV veka.

Pre više od dve decenije, kada sam prvi put bio u Đotovoj kapeli, činilo mi se da njegove freske nisu ništa u poređenju sa freskama srpskih srednjovekovnih manastira, na primer Studenice, oslikane čitavih sto godina ranije. Danas vidim da se to ipak ne može tvrditi sa sigurnošću; stvar je ukusa. Uostalom, Đoto se s razlogom smatra pretečom italijanske renesanse.

Nestrpljivi su ipak dočekali priliku da odemo u kupovinu, u deo Padove sa velikim tržnim centrima. Na žalost mnogih, posebno dama, to nisu bili oni obećani magacini cipela, pa su se gospođe uglavnom zadovoljile cipelama lošijeg kvaliteta. Moj glas se proteklih dana uzalud gubio u njihovim nadama u Padovu: cipele je trebalo kupovati juče u Firenci, ili čak pre neki dan u Rimu.

Pred veče se konačno vraćamo u „Jugoslaviju“. Ponovo spavamo u hotelu „Maestoso“ u Lipici, kao i pre četvrt veka. Kakva razlika u odnosu na one memljive italijanske hotele: sve je čisto i zategnuto, a hotelsko osoblje, naravno, ljubazno. Ponovo srećemo Čačane koji su putovali u Španiju.

← Večna italija (3): Mojsije, lanci i Sikstina

Kraj serije „Večna Italija“.

16. Oktobra 2026.16. Oktobra 2026.

Večna Italija (3): Mojsije, lanci i Sikstina

Sreda, 14. april 2004. Rim

Pošto sam sinoć osmotrio restoran za doručak, predlažem Danki da poranimo, jer se bojim da će kasnije biti gužva. To se pokazalo ispravnim, ali ne samo zato što je kasnije bilo teško naći mesto za stolom, već i zato što je nestalo hrane. Italijani nisu predvideli da su Srbi baš toliko „proždrljiv“ narod i da će po nekoliko puta puniti tanjire, pa je brzo nestalo „konkretne“ hrane, kao što je šunka.

Prepodne je predviđeno za samostalno razgledanje, a u tri sata treba da se nađemo kod ulaza u Vatikanske muzeje. Zato sam napravio plan da prvo obiđemo crkvu Svetog Petra u lancima (San Pietro in Vincoli), a zatim malo procunjamo delovima Rima koje juče nismo videli, kao što je Via Veneto.

Crkva je vrlo blizu hotela, ne više od desetak minuta hoda, i to sve nizbrdo. Usput hoćemo da obiđemo i baziliku Santa Maria Maggiore, najveću Bogorodičinu crkvu u Rimu. Nažalost, ona se restaurira. Zato smo uživali u onome što nudi druga crkva u koju smo se uputili.

Lanci i Mojsije

Ova crkva je poznata po dve stvari. Prva je relikvija po kojoj je dobila ime: lanci kojima je, po predanju, Sveti Petar bio okovan u tamnici. Po jednoj legendi, to su lanci iz jerusalimske tamnice, a po drugoj, iz rimskog Mamertinuma.

Druga znamenitost je Mikelanđelov Mojsije, koji je trebalo da bude deo nadgrobnog spomenika pape Julija II, jedno od najznačajnijih vajarskih dela uopšte. Pažljiv posetilac primetiće malo oštećenje na desnom kolenu. Legenda kaže da ga je napravio sam Mikelanđelo, udarivši čekićem i uzviknuvši: „Zašto ne govoriš?“

Uz ovu skulpturu vezana je i nedoumica: zašto Mojsije ima rogove? Najčešće objašnjenje vezano je za prevod Starog zaveta. U hebrejskom tekstu stoji da je Mojsijevo lice „sijalo“ kada je silazio sa Sinajske gore sa deset zapovesti, ali je ta reč slična reči za „rog“, pa je u latinskom prevodu, Vulgati, Mojsije opisan kao „rogat“ (cornuta). Takav prevod stigao je i do Mikelanđela. Postoji i tumačenje da su rogovi znak snage i božanske svetlosti, koje su umetnici svesno koristili.

U ovoj crkvi je i grob znamenitog slikara, posebno minijaturiste, Julija Klovića, za koga su govorili da je „mali Mikelanđelo i Rafael zajedno“. Rođen je u Grižanima u Vinodolu krajem XV veka. Potpisivao se kao GEORGIVS JVLIVS CLOVIVS CROATA, pa na njegovom grobu stoji natpis „Pictor de Croatia“.

Pokazalo se da osim nas dvoje niko iz grupe nije ni pokušao da poseti ove znamenitosti, a svaki posetilac Rima morao bi da ih vidi. Crkva je blizu Koloseuma i Rimskog foruma, pa se mogu obići u jednom potezu sa najznačajnijim lokalitetima antičkog Rima. U blizini je i stanica metroa Kavur, što nam je olakšalo dalje kretanje.

Od crkve Svetog Petra u lancima odlazimo u kraj oko Via Veneto. Obilazimo Trg Barberini, sa čuvenom Berninijevom fontanom Triton. Sa Trga Barberini Via del Tritone vodi pravo do Via del Corso, gde izlazi na trg sa zgradom italijanskog parlamenta, Montecitorio.

Rim — Berninijeva fontana Triton na Trgu Barberini

Vreme uglavnom provodimo razgledajući radnje između Via del Corso, Piazze Barberini i Via Vittorio Veneto. Prilično umorni, u tri sata stižemo do ulaza u Vatikanske muzeje.

Vatikan

U Vatikanskim muzejima uvek ima šta da se vidi, od antičkih skulptura do slika čuvenih renesansnih slikara. U ovdašnjoj pinakoteci je i jedna od najvrednijih slika na svetu, Rafaelovo „Preobraženje“, koja se, uz Da Vinčijevu „Mona Lizu“ i Botičelijevu „Veneru“, smatra najskupljom slikom na svetu. Naravno, postavlja se pitanje po kom kriterijumu. Kažu, jednostavno: to su tri slike koje nijedna osiguravajuća kuća na svetu nije htela da osigura.

Trebalo bi mnogo prostora da se prikaže sve što je zanimljivo i vredno u Vatikanskim muzejima, ali ovde je lep i Vatikanski park.

Ipak, najznačajnije što se vidi u Vatikanu svakako je Bazilika Svetog Petra, glavna crkva katoličkog sveta. Mogle bi se navoditi mnoge zanimljivosti o gradnji bazilike, njenim dimenzijama, oslikavanju Sikstinske kapele, … Legenda kaže da je u isto vreme kada je Mikelanđelo oslikavao Sikstinsku kapelu, u Rimu radio i Rafael Santi, nekoliko godina mlađi od njega. Rafael je navodno postavio uslov da nikada ne sretne Mikelanđela. Ali radoznalost je bila jača: jednog dana je provirio u Sikstinsku kapelu i visoko na skelama video „starca“ koji je, samo petnaestak centimetara udaljen od tavanice, slikao.

Samo razgledanje Bazilike Svetog Petra zahteva mnogo više vremena nego što smo imali. Svaki deo bazilike, ali i trga ispred nje i građevina okolo, ima neku svoju priču. Ne sme se proći pored još jednog Mikelanđelovog remek-dela, Pijete. To je jedina skulptura na kojoj je njegov potpis: „Mikelanđelo Buonaroti, Firentinac, izradio je ovo“.

Posle Vatikana idemo Ulicom Kola di Rijenco, koja vodi prema Piazzi del Popolo. Ovu trgovačku ulicu, koja nimalo ne zaostaje za Via del Corso, otkrio sam još prilikom prvog boravka u Rimu. Pošto sutra napuštamo Rim, odlučujemo da ovo popodne posvetimo kupovini, a kupovina za Aleksandru je, naravno, u prvom planu. Peške stižemo do Španskog trga, još malo uživamo i pravac hotel.

← Večna Italija (2): Rim se nije promenio

Večna Italija (4): Toskana pod kišom →

15. Oktobra 2026.16. Oktobra 2026.

Večna Italija (2): Rim se nije promenio

Utorak, 13. april 2004. Rimini – Rim

Današnje odredište je Rim, glavni grad Italije, a nekada i prestonica sveta; nije se bez razloga govorilo „Svi putevi vode u Rim“. Prolazimo kroz srednju Italiju, kroz Umbriju, a najznačajniji grad pored koga prolazimo je Peruđa. U Rim stižemo oko tri sata.

Nastaju problemi: kako autobusom ući u grad i gde ga parkirati. Turizam je u poslednje dve decenije prerastao u pravu industriju. U velike turističke centre svakodnevno se sliva ogromna masa znatiželjnika, automobilima, autobusima, vozovima i avionima, i svu tu masu ljudi i vozila treba prihvatiti. Zato su širom Evrope na ulazima u velike gradove uspostavljene kontrolne tačke na kojima se plaćaju propusnice za ulazak, pre svega za autobuse. Ta procedura pratiće nas kroz celu Italiju i često usporavati naše kretanje. Tako je bilo i na ulasku u Rim. Ipak, stižemo do hotela „San Remo“, u neposrednoj blizini železničke stanice Termini.

Pri smeštaju Danka i ja imamo malih problema. Dobijamo ključ sobe na šestom spratu, ali kada smo otključali vrata, ispostavilo se da je soba već zauzeta. Posle kraće rasprave na recepciji dobijamo sobu na sedmom spratu, i to će biti najbolji smeštaj tokom celog boravka u Italiji.

Za popodne je predviđen obilazak Koloseuma i Foruma. Odlazimo metroom, koji ima stanicu kod železničke stanice, što će se pokazati kao još jedna prednost našeg smeštaja.

Susret sa lokalnim vodičem doneo mi je malo iznenađenje. Marija je vodič koji me je vodio po Rimu na svim mojim putovanjima u ovaj drevni grad. Prvi put je to bilo davne 1979, krajem novembra. Sećam se da je tada bila u drugom stanju. Iskoristio sam priliku da je na to podsetim, a ona je dodala da je to sada studentkinja od 24 godine. Usput se sećam ranijih boravaka u Rimu, posete Tivoliju, i pravim poređenja. Rim je ipak večni grad. Tu se ništa nije promenilo. Promenili smo se mi.

Poređenja u pogledu smeštaja i svega drugog što ima veze sa turizmom više ne važe. Prvi put sam u Rimu bio u vreme „crvenih brigada“ i njihovog terora. Danas se toga sećam samo kroz jedan sitan detalj: na autobuskoj stanici ubijen je čovek samo desetak-dvadesetak minuta pošto sam ja uhvatio autobus do našeg hotela „Ritz“, gore na Parioliju.

Ne znam da li ću imati priliku da obiđem neka lepa mesta kojih se sećam iz te, reklo bi se, daleke 1979. Sećam se kako sam se sa Tanjom našao u četiri sata kod Fontane di Trevi, kako smo dozivali jedno drugo, što je privuklo pažnju čak i poslovično bučnih Italijana i turista, koji su bacali novčić za sreću i ponovni dolazak u Rim. Zauvek će mi ostati u sećanju Via Frattina i Via Condotti, čija su svetla zabeležena na onim fotografijama koje smo snimili na Španskom trgu. To večeras želim da pokažem Danki. Tanju sam tada ispratio na neki autobus prema stanici Termini, gde je bio njen hotel. Danas sve to povezuje metro.

Posle Foruma obilazimo najstariji rimski zatvor, Mamertinum, u kome je bio zatvoren Sveti Petar. Zatim preko Kapitola, gde je sedište gradonačelnika Rima, silazimo ka Trgu Venecija. Aktuelni gradonačelnik Rima je Valter Veltroni, iz reda reformisanih komunista. Na Kapitolu više nije originalna statua cara-filozofa Marka Aurelija na konju: zbog smoga je počela da propada, pa je premeštena u muzej na samom Kapitolu, a na trgu je kopija. Pored sedišta gradonačelnika je jedan od mnogobrojnih stubova sa statuom vučice koja doji Romula i Rema.

Rimski Kapitol (Campidoglio) sa statuom Marka Aurelija na konju

Naspram Kapitola je zgrada u čijoj su se mansardi tajno sastajali Sofija Loren i Karlo Ponti pre nego što su se venčali. Konačno silazimo na Trg Venecija (Piazza Venezia), jedan od najznačajnijih rimskih trgova, sa monumentalnim spomenikom kralju Viktoru Emanuelu II, ujedinitelju Italije.

Na ovom trgu je i Palata Venecija, sa čijeg se balkona svojim pristalicama obraćao Benito Musolini. Ovde se završilo današnje zvanično upoznavanje sa Rimom.

Večernja šetnja

Predlažem Danki da obiđemo znamenitosti oko Via del Corso: Panteon, Piazzu Navona, Fontanu di Trevi, Narodni trg i, naravno, Španski trg. Želim da joj pokažem i lepe uličice oko Španskog trga, poznate po buticima najpoznatijih svetskih modnih kuća, Via Condotti i Via Frattina. Noć je već polako stizala kada smo krenuli niz Via del Corso.

Pošto je već bilo prošlo osam sati, u Panteon nismo mogli da uđemo, ali smo ga osmotrili spolja i za trenutak se divili ovoj antičkoj građevini, koju je u današnjem obliku podigao car Hadrijan. Njena kupola, prečnika 43 metra, jedno je od najvećih dostignuća antičkog graditeljstva. Piazza Navona je u neposrednoj blizini.

Dok joj se približavamo, nebo se natmurilo i preti nevreme. Prodavci užurbano sklanjaju tezge, a mi razmišljamo gde da se sklonimo ako počne kiša. Ovde sam 1984. godine jeo najbolji sladoled u životu. Pokušavam da nađem tu poslastičarnicu, ali sve se promenilo, pa i poslastičarnice, jedan od simbola Italije. Ipak kupujem sladoled u jednoj od njih, ali nekako mi ne liči na onaj od pre dvadeset godina. Nebo šaraju munje i valjaju se tmurni oblaci, ali sve prolazi mirno, pa možemo da uživamo u Berninijevoj Fontani četiri reke. Na ovom trgu je lepo i zato što nema automobila, pa vlada carstvo pešaka. I pored želje da vidimo što više, jer u Rimu ostajemo praktično samo dan i po, umor nas polako savladava.

Pošto se vreme smirilo i veče prošlo bez kiše, odlazimo do Fontane di Trevi, jednog od simbola Rima.

Fontanu je projektovao arhitekta Nikola Salvi i ona je zapravo fasada Palate Poli (Palazzo Poli). Ovde je uvek bučno, jer svaki turista koji dođe u Rim želi da u fontanu baci novčić za sreću i ponovni dolazak. Oko fontane su male uličice u kojima treba znati snaći se da bi se stiglo do Španskog trga (Piazza di Spagna).

Via del Corso stižemo do Via Condotti, koja izlazi na Piazzu di Spagna. U toj nevelikoj ulici su butici svih vodećih svetskih modnih kuća; ovo je modni centar Rima. Drago mi je što smo na Španski trg stigli po mraku, jer ćemo ovuda prolaziti i narednih dana. Oleandri još nisu procvetali, ali ima turista koji se penju čuvenim Španskim stepenicama ka crkvi Svetog Trojstva.

Kada smo stigli na Piazzu del Popolo, već je uveliko bio mrak. Na suprotnom kraju od Via del Corso umetnički par izvodi performans. Gore prema Vili Borgeze vide se osvetljene građevine. Iako je rano veče, trg ne deluje previše živo. Ponovo se vraćamo do Španskog trga, da za trenutak uživamo, ne toliko u lepoti prizora koliko u zadovoljstvu što smo ovde.

Srećom, u neposrednoj blizini trga je stanica metroa, koji nas vozi do stanice Termini i našeg hotela. Posle zasluženog tuširanja tonemo u san.

← Večna Italija (1): Posle četrnaest godina

Večna Italija (3): Mojsije, lanci i Sikstina →

15. Oktobra 2026.15. Oktobra 2026.

Večna Italija (1): Posle četrnaest godina

Godine iza nas pružale su nam priliku da upoznamo prostore širom sveta, a pre svega one u nekadašnjem neposrednom susedstvu, kakva je bila Italija. Nažalost, i ona nam je postala daleka. Eto, ponovo se pružila prilika da stignemo u jednu od kolevki današnje civilizacije. Možda je trebalo krenuti ka novim prostorima, ali ni ovo nije bio loš izbor: podsetiti se onoga što smo već jednom upoznali.

Subota, 10. april 2004. Čačak – Lido di Jesolo

Valjalo je poraniti i krenuti put Italije, prvi put posle četrnaest godina, i to ponovo preko Hrvatske i Slovenije. Iako ne osećam odbojnost prema bivšoj „braći“, ipak me obuzima čudan osećaj: nelagodnost, srdžba i još mnogo toga što je teško jednostavno opisati.

Početak putovanja obično nameće mnogo pitanja: kakvo će biti vreme, jer ne treba zaboraviti da je početak aprila, i koliko ćemo čekati na granicama, jer nas do današnjeg odredišta, gradića Lido di Jesolo kod Venecije, čekaju tri granice.

Uglavnom putuje poznato društvo sa ranijih putovanja u Francusku i Rumuniju. Iako to nije presudno, mnogo vremena u autobusu nosi sa sobom i mnogo prilika za ispoljavanje „posebnosti“.

Put koji danas prelazimo većini putnika je poznat sa ranijih putovanja, jer najvećim delom vodi kroz nekada jedinstvenu državu, a Italija je, slobodno se može reći, bila najčešće odredište nekadašnjih Jugoslovena. Ipak, većini je ovo prvi prolazak kroz Hrvatsku i Sloveniju posle raspada Jugoslavije, i svi hoće da vide šta se promenilo u protekloj deceniji.

Kod Rume nam se priključuje vodič Miloš Zubić, mladić koji studira turizmologiju na univerzitetu u Ferari. Prvu pauzu pravimo u motelu kod Šida. Hladno jutro i kiša koja se više kani nego što pada. Po izgledu i usluzi motela vidi se da ovo više nije ona maršruta iz vremena kada je auto-put Bratstvo i jedinstvo, na deonici od Beograda do Zagreba, bio saobraćajna kičma Jugoslavije, ali i celog Balkana.

Granicu sa Hrvatskom kod Batrovaca prelazimo relativno brzo, iako je njihov policajac, odustavši od namere da pasoše pregleda u autobusu, ipak to učinio uz pomoć računara; nije zgoreg proveriti da neko od putnika nije boravio na ovim prostorima tokom devedesetih. Auto-put sa njihove strane još nije završen do same granice, ali pripreme su u toku: uz trasu je raskrčen deo Spačvanskih i Bosutskih šuma. I ovde važi naša izreka „što južnije, to tužnije“. Nije iznenađenje, jer su ovi prostori bili u sastavu Republike Srpske Krajine i verovatno u njima i dalje najviše ima Srba. Ovo je, uostalom, zbog šuma i podvodnog terena i ranije bio retko naseljen kraj. Izgrađeni deo puta je u dobrom stanju i odlično obeležen. Ni motel u kome pravimo pauzu u Hrvatskoj ne ostavlja bolji utisak od našeg. Dok stojimo sa strane, primećujem ljutit komentar, možda začinjen i psovkom, vozača koji je zastao pored motela kada je video odakle je naš autobus.

I granicu između Hrvatske i Slovenije kod Bregane brzo prelazimo. Na slovenačkoj strani zastoj je malo duži, ali to je i očekivano, jer se Slovenci vežbaju kako će se ponašati od 1. maja, kada postanu deo Evropske unije i formalno postanu neka vrsta predstraže EU prema Balkanu sa zapadne strane. Zastajemo kod motela u Otočcu. Poslednji put sam ovde bio pre skoro devetnaest godina. Tu u šumi sam tada našao jednu od najkvalitetnijih pečurki, blagvu (Amanita caesarea).

Ni Slovenci još nisu sasvim završili auto-put prema Hrvatskoj, ali se vidi da užurbano rade. Pokušavam da uočim promene u odnosu na 1990, kada sam poslednji put bio u Sloveniji, ali sam prespavao prolazak pored Ljubljane, pa nisam stekao celovitu sliku. Od Ljubljane do italijanske granice auto-put je potpuno završen, pa stižemo brzo i relativno rano, što je obećavalo da ćemo se možda i prošetati po Lido di Jesolu. Nažalost, na italijanskoj granici čekamo više od dva sata da se neki od policajaca umilostivi i obavi pasošku kontrolu. I oni se žale da ih je malo u smeni, a posla mnogo.

Odredište nam je Lido di Jesolo, turističko mesto na jadranskoj obali nedaleko od Venecije. Smeštaj nije bogzna kakav, a večera još lošija: neka supa od pečuraka sa mnogo brašna i nešto poput gulaša sa parčetom krmenadle, a za desert kompot od trešanja.

Posle večere smo se malo prošetali. Mesto je namenjeno turizmu, ali ne i odmoru; izgleda da uglavnom služi za prenoćište grupa koje dolaze da posete Veneciju. Srećemo Čačane koji putuju u Španiju: Mila Miloševića, Ivanu Lazović, Sanju Jovanović i Vesnu Savić.

Nedelja, 11. april 2004. Lido di Jesolo – Venecija – Ravena – Rimini

Čekao nas je naporan dan: Venecija, Ravena i počinak u Riminiju. Do Venecije idemo brodićem iz luke na vrhu rta na kome je Lido di Jesolo. Dan je lep i obećava ugodnu šetnju. Tokom jednog od ranijih boravaka u Veneciji doživeo sam pravi potop, iako je bilo leto.

Iskrcavamo se na Obali Slovena (Riva degli Schiavoni), čije ime pokazuje da su ovde pristajali trgovci iz slovenskih krajeva, pre svega iz Dalmacije. Najpre idemo do Mosta uzdisaja, koji je povezivao Duždevu palatu sa tamnicom. Nažalost, nemamo vremena da posetimo ni palatu ni crkvu Svetog Marka, a više nije ni tako jeftino; turizam je postao važna privredna grana. Zadovoljavamo se pogledom i pričom vodiča na Trgu Svetog Marka, a zatim odlazimo do mosta Rialto na Velikom kanalu.

U slobodno vreme Danka i ja odlazimo do crkve Santa Marija dela Salute. Vraćamo se vaporetom, venecijanskim vodenim autobusom. Pošto ne znamo kako se kupuje karta, od crkve do Trga Svetog Marka se švercujemo. Po običaju, sledi čekanje na neodgovorne. Najduže čekamo Minju Radovanovića; brodić čak polazi, jer ima zakazanu sledeću vožnju. Srećom, Minja stiže u poslednji čas, pa izbegavamo moguće komplikacije.

Do sada sam u Veneciju dolazio sa strane Mestra, ili Nove Venecije, kako ga zovu, vozom ili kolima, koja smo ostavljali na ostrvu Tronketo. Iako nam je u doba socijalizma predvorje Evrope bio Trst, vreme će pokazati da sam isto toliko često boravio i ovde.

Put do Ravene vodi pored Padove, Roviga, Ferare i Arđenta. Iako Ravena ima više značajnih spomenika, kao što su bazilika San Vitale, Teodorikov mauzolej i Danteov grob, obilazimo samo baziliku San Vitale.

Dolazak u Rimini donosi komplikacije: zbog visine autobusa ne možemo da nađemo podvožnjak kroz koji bismo stigli do obale, gde je naš hotel. Uspevamo da prođemo tek kada su ispumpani vazdušni jastuci, a bezrazložna nervoza pojedinih putnika dostigla je vrhunac. Hotel je bio sličan onom u Lido di Jesolu.

Posle večere malo se šetamo oko hotela i odlazimo na spavanje. Rimini, bar ovaj deo u kome je naš hotel, tipično je primorsko mesto, sa nizom hotela i restorana. Sa druge strane ulice je čitav niz privatnih plaža, sa kabinama za presvlačenje, ležaljkama i suncobranima, a tu su i tereni za odbojku na pesku i druge igre. U Italiji postoji propis po kome su dva metra plaže uz more javno dobro i pristup tom delu plaže ne sme se ničim ograničavati.

Ponedeljak, 12. april 2004. Rimini – San Marino – Rimini

Današnji dan rezervisan je za Republiku San Marino. Grad na planini Titano nalazi se u neposrednoj blizini Riminija. Nažalost, nismo imali prilike da uživamo u čarobnom pogledu sa San Marina, jer je gradić bio obavijen tamnim oblacima, iz kojih je nemilosrdno lila kiša. Dok ostali saputnici, posle upoznavanja sa istorijom i znamenitostima, sklonište traže po mnogobrojnim prodavnicama suvenira i kafeterijama, Danka i ja silazimo do parkinga, gde je bio naš autobus. Vozači su uključili grejanje i skuvali kafu, pa smo vreme do povratka u Rimini proveli u toplom.

Kiša je nastavila da pada i po povratku u Rimini. Kratko odlazimo u centar, malo razgledamo prodavnice i vraćamo se u naš ne baš preterano udoban hotel.

← Tour de Europe

Večna Italija (2): Rim se nije promenio →