Posle leta provedenog na moru i u Čačku, u septembru se ponovo obreh u Beogradu. Upisao sam kurs engleskog na Institutu za strane jezike, a ostatak vremena uglavnom lenčario. Skoro svakog dana svraćao sam na Fakultet. I dalje sam navraćao u Laboratoriju, sada su tamo bili neki novi diplomci. Kolege iz generacije su svakodnevno branile diplomske radove, proslavljalo se u „Domovini”. Pričalo se o zaposlenju.
Početkom oktobra i ja reših da potražim posao. Caja me odvede u „Pupin” i tamo saznadoh da predstoji konkurs za pripravnike. Konkurisah poslednjeg dana. A onda je trebalo sačekati odluku samoupravnih organa. Konačno, zajedno sa još četvoro kolega iz generacije, Ljiljanom Raković, Veselinom Vračarom, Vladimirom Kukićem i Draškom Sotirovskim, počeh da radim u četvrtak, 1. decembra 1977. godine, u OOUR-u Računska tehnika Instituta „Mihajlo Pupin”.
Kasnije nam se pridružiše Miodrag Milojković, Slobodan Jovanović i Ognjen Petković, a negde u drugoj polovini osamdesetih i Vlatko Cindrić. U drugim OOUR-ima, odnosno laboratorijama, radiće kolege Nenad Kirćanski, Manja Živković, Vesna Dedić, Vladimir Krstić, Miodrag Pravdić i Vladimir Marković. Ako sam nekoga zaboravio, neka mi oprosti.
Okupljanja
U proteklih pola veka okupismo se samo jednom, obeležavajući četvrt veka od upisa. Bilo je to davne 1997. godine. Okupi se nas tridesetak, o čemu svedoče fotografije. Posle sastanka u amfiteatru, čini mi se, 65, druženje nastavismo u SKC-u i restoranu „Orašac”. Nažalost, vreme tranzicije nas je sprečilo da to obavimo u našem nekadašnjem sastajalištu, „Domovini”.
Prethodne godine sam bio u prilici da obeležim dva jubileja: pedeset godina mature u čačanskoj Gimnaziji i isto toliko godina od upisa na Elektrotehnički fakultet. Bile su to prilike za susret sa starim društvom koje je obeležilo lepu deceniju naših života. Podsetili smo se mnogih lepih, ali i ponekog teškog trenutka. Bilo je tu i prepoznavanja, pogotovu među kolegama sa Fakulteta, jer neki se nisu videli od vremena apsolviranja.
Svaki takav susret ostavlja nam pomalo sete što se nismo češće viđali, ali donosi i nadu da ćemo se ubuduće viđati češće. Seta je tu i zato što susreti nisu potrajali malo duže. Ali iza njih ostaju fotografije koje svedoče o promenama koje smo doživeli. I poneka nova priča za sećanje.
Zašto „u prvoj aproksimaciji”
Žurio sam da završim ova svoja sećanja pre nego što se ponovo okupimo, u subotu, 1. oktobra 2022. godine. Imalo se tu još štošta napisati. Ali sam se maksimalno trudio da izostavim događaje i priče koje bi zadirale u intimu pojedinaca. Da bi ovaj tekst bio verodostojno sećanje na jednu generaciju studenata elektrotehnike, valjalo bi da i drugi pokušaju nešto da napišu.
Neko će se pitati zašto sam ovom pisaniju dao naslov „U prvoj aproksimaciji”. Pa setićete se da je to bila uzrečica mnogih naših profesora kada su želeli da neki izraz ili stav pojednostave. Složićete se da je to i jedan od bitnih pristupa u obavljanju inženjerskih poslova, posebno projektovanja.
A možda i u sećanju. Jer sve ovo što sam zapisao takođe je samo prva aproksimacija, najbolje što pamćenje može da ponudi posle pola veka. Ostalo neka dopune oni koji su bili tu.
U Čačku, 27. juna 2023. godine
Školske drugarice i drugove, kao i kolege koji pročitaju ove tekstove, pozivam da ostave svoj komentar ispod objave. A ako smatraju da je celishodno, neka i sami zapišu svoja sećanja, rado ću ih objaviti na ovom portalu. Možete mi se javiti preko stranice Kontakt.
Poslednja četiri predmeta koja smo imali u devetom semestru bila su Elektronika III/1, Digitalni prenos informacija, Projektovanje pomoću računara i Organizacija rada.
Elektroniku nam je predavao Dragoljub Rabrenović, a vežbe ponovo Miodrag Popović. Digitalni prenos informacija ili, kako smo ga popularno zvali, PCM, zbog onog Pulse Code Modulation, predavao nam je Dušan Drajić, a vežbe Grozdan Petrović. Iz ovog predmeta smo imali i laboratorijske vežbe, koje su nam držali postdiplomci Veljko Milutinović, Branimir Perić i Marinović.
Projektovanje pomoću računara predavao nam je Antonije Jovanović, a vežbe Milenko Cvetinović. Antonije je bio poznat pod nadimkom Mačevalac, jer je bio poklonik mačevanja i višestruki reprezentativac naše zemlje u ovom sportu.
Za kraj sam ostavio Organizaciju rada, jer je to bio i poslednji ispit koji smo polagali na studijama. Predavao ga je Stjepan Han, profesor na Ekonomskom fakultetu u Subotici. Predavanja smo imali subotom, po pet časova. Par puta se desilo da ga nije bilo u predviđeno vreme; čekanje se ponekad produživalo i do devet sati, pa i kasnije. A on bi se iznenada pojavio i zatekao samo najupornije. Sa predavanja mi je ostalo sećanje na demonstraciju značaja jednosmerne i dvosmerne komunikacije.
Oproštaj
Zahvaljujući Stjepanu Hanu i njegovim predavanjima vikendom, oproštaj sa nastavom na Fakultetu desio se u subotu, 15. januara 1977. godine. Odatle i ona grupna fotografija ispred Fakulteta. Pored te crno-bele slike, srećom su ostale i neke fotografije u boji, da nas večno podsećaju na zajedničke dane.
Preliminarno opraštanje sa Fakultetom završili smo u restoranu „Manjež”, gde smo pozvali u društvo i zajedno zapevali sa Usnijom Redžepovom i Verom Ivković, koje su se u to vreme tu ručale.
Sledećeg dana upriličeno je apsolventsko veče u restoranu „Romani Tar” na Terazijama. Ne sećam se ko nam je svirao, ali se sećam gostiju, Borislav Mihajlović Mihiz, Brana Crnčević, Vlastimir Đuza Stojiljković. Dočekalo nas je hladno beogradsko jutro sa snegom. A onda smo veselje nastavili u „Poslednjoj šansi”. Kad su nas otuda „izbacili”, prešli smo u bife „Lasta” kod crkve Svetog Marka, gde je bila stanica autobusa koji su vozili na aerodrom. Pored pomenutih gostiju, ovde se našlo i par profesora i studenata.
Ponešto od tih događanja i danas dobro pamtim. Ostalo je izbrisalo vreme i ispijeni alkohol. Uglavnom se pilo pivo, tako da ga u jednom trenutku u bifeu više nije bilo. Ili, u neko doba se ceo sat pričalo samo na ruskom. Koliko je bilo interesantno, govori i to što je tadašnji dekan Dimitrije Tjapkin telefonom pozvao jednog od prodekana i tražio da umesto njega ide na sastanak u Rektorat.
Diplomski
Posle toga ostalo nam je da položimo preostale ispite i potražimo temu za diplomski rad. Zahvaljujući Draganu Stojanoviću, konačno se odlučih za diplomski iz Digitalnog prenosa informacija. Provedoh naredna dva i po meseca u Laboratoriji, trudeći se da što pre završim studije. Zbog toga propustih još jedno studentsko druženje u okviru apsolventske ekskurzije. Ali vreme provedeno u Laboratoriji i druženje sa drugim diplomcima bilo je prava zamena za to.
Diplomski rad odbranih u subotnje jutro, 25. juna 1977. godine. Pozvah Drajića i Grozdana na piće, moleći se da ne prihvate, jer u džepu nisam imao dovoljno novca za kafanu. Posle odbrane izađoh ispred Fakulteta, pogledah uz Bulevar, pogledah niz Bulevar i osetih se nekako glupo. Nešto se desilo, a kao da se nije desilo ništa. O tome šta me tek čeka nisam ni razmišljao.
Stigosmo do četvrte godine, gde nas sačeka najveći broj predmeta. Pored Radiotehnike, koju smo preneli iz prethodne godine, te godine smo imali samo jedan dvosemestralni ispit, Statističku teoriju telekomunikacija. Predavanja nam je držao Georgije Lukatela, a vežbe Milan D. Savić. Ovo srednje slovo je isticano, jer je postojao još jedan asistent istog imena i prezimena, Milan M. Savić. S obzirom na njihovu konstituciju, srednje slovo je moglo da ima i asocijaciju „Debeli/Mršavi”.
Verovatno ćete se setiti onog hemijskog VUK, „Voda u Kiselinu”, primenjenog na telekomunikacije. Čini mi se da je Ilija govorio „odmeravanje”, a Lukatela „odabiranje”. Pošto nam je Lukatela predavao kasnije, moralo se voditi računa da se slučajno ne upotrebi termin odmeravanje umesto odabiranje. Bio je to rezultat neke svađe među profesorima iz prošlost, pa smo imali Katedru za telekomunikacije i Katedru za komunikacije.
Predmeti kojih se sećam
Konačno je i moje pamćenje zakazalo, pa ne mogu da se setim svih predmeta iz četvrte godine. U zimskom semestru imali smo Sintezu električnih kola, koju nam je predavao Borivoje Stamenković; Elektroakustiku, sa dvojcem Husnija Kurtović i Petar Pravica; i Elektronska merenja, koja nam je predavao Vojin Popović. Takođe smo se upoznali sa znanjima vezanim za funkcionisanje televizije, u okviru predmeta Osnovi televizije, koji nam je predavao Branislav Nastić.
Što se tiče Sinteze električnih kola, radilo se o predmetu koji je bio prilično šablonski. Čini mi se da je to jedini predmet čija znanja kasnije u praksi nisam imao potrebu da koristim.
Sa elektroakustikom je obrnuto, skoro svakog dana sam u prilici da se podsetim nečega iz tog predmeta. Posebno se to odnosi na filtriranje zvuka prilikom prostiranja kroz kućne prostorije. Ili ono da samoglasnici nose snagu, a suglasnici razumljivost u govoru. Posle svih ovih godina mislim da elektroakustika i odgovarajuća znanja i danas imaju mesto u nastavnim planovima studija elektrotehnike, pre nekih, često modernih predmeta, koji u nastavnim programima imaju funkciju crvenog maramčeta.
Što se tiče elektronskih merenja, moguće je da ni tada nisu imala mesto u nastavnim planovima kao samostalan predmet. Jer već smo živeli u tehnološkom dobu koje je zahtevalo da se merenja izučavaju unutar svake struke, saglasno potrebama i osobenostima pojedinačnih struka. Nažalost, merenja i danas postoje kao poseban predmet. Ali to nije jedina anomalija našeg visokoškolskog obrazovanja. Mnogo toga se nije nimalo promenilo od naših studentskih dana, a svet je i tehnički, a pogotovu tehnološki, odavno iskoračio koracima od sedam milja.
Razdvajanje na smerove
Sa sedmim semestrom završi se naše zajedničko studiranje na nivou elektronskog odseka. Moradosmo da se odlučimo za jedan od smerova: Elektronika, Automatika, Telekomunikacije, Radio-difuzija i Obrada podataka. To je podrazumevalo da ćemo u naredna dva semestra imati različite predmete, istina, biće tu i ponekog zajedničkog. S obzirom na to da se najveći broj studenata odlučio za smer Elektronika, pažnju ću posvetiti njemu. Neko ko bude čitao ovaj tekst imaće slobodu da dopiše ono što bi bilo sećanje na ostale smerove.
Novi predmeti bili su Televizijska tehnika, Logičko projektovanje i Elektronika III/2, odnosno Digitalna elektronika. Mislim da je moje sećanje ovde pomalo zakazalo i da iz spiska predmeta četvrte godine neki nedostaju. Nadam se da ću ih se u narednim danima setiti.
Televizijsku tehniku nam je predavao Branislav Nastić. Upoznali smo se sa NTSC, PAL i SECAM sistemima televizije. Neko će se sigurno setiti da je kod nas televizija u boji uvedena pre nego u Italiji. Razlog je bio pomalo banalan: trebalo im je puno vremena da se odluče između nemačkog PAL i francuskog SECAM sistema. Za to vreme Italijani iz severnog dela zemlje mogli su da gledaju program u boji preko TV Kopar. Danas to sve pomalo deluje arhaično i nepoznato gledaocima takozvane digitalne televizije. Međutim, nekadašnji standardi analogne televizije i danas su prisutni, jer je ponešto od njih ugrađeno u HDTV standarde.
Predmet koji će me pratiti ceo vek
Logičko projektovanje nam je predavao Bora Lazić, a vežbe, do odlaska u vojsku, Laslo Kraus. Bio je to predmet koji se bitno razlikovao od onoga što smo do tada učili. Tada nisam ni slutio da će me znanja stečena u okviru ovog predmeta pratiti kroz celu profesionalnu karijeru, a i sada u penziji.
Što se Bore Lazića tiče, životi će nam se ukrštati sve do njegove smrti: počev od saradnje na projektima u Institutu „Mihajlo Pupin”, preko mentorstva na postdiplomskim studijama i članstva u komisiji za odbranu doktorata. Konačno, biće mi u svim komisijama za izbore u nastavnička zvanja na Tehničkom fakultetu u Čačku.
Digitalnu elektroniku predavao nam je Spasoje Tešić, a vežbe Dragan Vasiljević. Moj zemljak Tešić prošao je trnovit put od seljačeta iz milanovačkog sela Brđani do profesora univerziteta. Pre nego što se upisao na Elektro-odsek tadašnje Velike tehničke škole, bio je učitelj u čačanskom selu Pakovraću. Akademsku karijeru je započeo kao asistent iz Nacrtne geometrije na Građevinskom odseku, posle čega je prešao na matični fakultet.
U trećoj godini smo imali najmanje ispita, ali su svi bili „kapitalci”. U njih se udenuo i jednosemestralni predmet Numerička analiza sa osnovama programiranja. Numeričku analizu nam je predavao Dobrilo Tošić, a Osnove programiranja Dušan Slavić. Za većinu nas to je bio prvi direktniji susret sa računarima.
Vežbe iz programiranja u programskom jeziku Fortran IV izvodile su se na tabli. Ali koliko se sećam, imali smo priliku da dva svoja programa propustimo na pravom računaru IBM 1130, koji se nalazio u Računskom centru Fakulteta. Ispit smo takođe polagali „na papiru”, ispisujući program na onim fortranskim formularima. Kasnije su operateri iz Računskog centra ukucavali programe, tačnije, bušili ih na papirne kartice, da bi mogla da se proveri ispravnost napisanog. Ako bi oni pogrešili, teško se dokazivalo da student nije. Tada izabrano korisničko ime rasin i dan-danas koristim, kad god je to moguće.
Četiri glavna predmeta iz ove godine bila su: Elektronika II, Elektromagnetika, Osnovi telekomunikacija i Elementi elektronskih uređaja. Bila su to verovatno četiri najobimnija ispita koja smo imali tokom studija. Po onim pravilima o prenošenju, sva četiri su mogla da se prenesu u četvrtu godinu.
Prazan amfiteatar
Elektroniku II nam je predavao Branko Raković, a vežbe je ponovo držao Miodrag Popović; pošto je krajem letnjeg semestra otišao u vojsku, zamenio ga je Budimir Drakulić. Profesor Raković je bio jedan od najozbiljnijih profesora koji su nam predavali, tako da sa njegovih predavanja ne pamtim nijednu anegdotu.
Elektromagnetiku nam je predavao Jovan Surutka, a vežbe je držao Antonije Đorđević, u to vreme još uvek student. Na predavanja, iako su bila jedna od najboljih tokom celih studija, dolazilo je malo studenata. Profesor je imao dobru knjigu i to je verovatno bio jedan od razloga. Otprilike nas je bilo taman da se popuni „nulti” red. Doduše, bilo je i ponekog studenta koji je sedeo u normalnim klupama: tu su redovno sedeli Vladimir Malinić i Dušan Maksić i igrali šah, a Branka Jokanović je čitala romane.
Šešir u vazduhu
Osnove telekomunikacija predavao je Ilija Stojanović, a vežbe su držali Zoran Petrović i Zorka Stojanović. Profesor Stojanović nije dozvoljavao da se ulazi u amfiteatar pošto on uđe, pa je obično zaključavao vrata za sobom. Jednom prilikom je to zaboravio da učini, pa se na vrhu stepenica pojavio stariji gospodin sa šeširom na glavi. Ilija je prekinuo predavanje i obratio se pridošlici: „Druže, molim vas napustite salu.” Pošto čikica nije reagovao, Ilija je još jednom ponovio naredbu, a onda se stuštio i prosto čoveka izgurao iz amfiteatra. Pri tome je čoveku šešir odleteo u vazduh.
Ispit sa kolicima
Elemente elektronskih uređaja predavao je Dimitrije Tjapkin, a vežbe Vita Milanović, a kasnije, kada se vratio iz vojske i Rifat Ramović. Ranije se predmet zvao Elementi telekomunikacionih uređaja, pa je i u naše vreme korišćena skraćenica ETU umesto EEU. Bio je to predmet gde se na ispitu mogla koristiti sva moguća literatura. Zato se u jednom od brojeva „Elektrona” pojavila karikatura na kojoj je prikazan student koji, gurajući kolica i noseći ranac na leđima, ulazi u salu iznad koje piše „Ispit iz EEU”, a iz prepunih kolica i ranca ispadaju knjige.
Tokom oktobra te školske godine padale su velike kiše. Dovedena je u pitanje berba kukuruza na poljima Poljoprivrednog kombinata Beograd, jer mašine nisu mogle da uđu u blatnjave njive. Pozvaše studente da pomognu. Trebalo je da idemo jednog petka, ali kiša je bila jača i od ljudi, pa se naš dobrovoljni angažman završi pomalo neslavno. Nastava je bila odložena. Međutim, profesor Tjapkin, kad je čuo da je radna akcija otkazana, odluči da održi čas. Naravno, prisustvovalo je malo studenata, samo oni koji su se zatekli na Fakultetu kada je stiglo obaveštenje.
U drugom semestru dobismo predmet Radiotehnika, koji je bio dvosemestralni. To je značilo da ćemo ga polagati tek u januaru naredne godine. Predavanja je držao Aleksandar Marković, a vežbe Đorđe Paunović.
Mislim da je naša generacija, pored olakšica u prenosu ispita u narednu godinu, imala i dodatni oktobarski ispitni rok. Tako da se uglavnom okupismo u istom sastavu oktobra 1973. godine. Znam da je posle prve godine Fakultet napustio Dragoslav Ćirić, čiji je otac kao vojno lice dobio prekomandu u Zagreb, gde će on nastaviti studije. Fakultet je napustila i koleginica Vesna Matović; pre nekoliko godina saznaću da je posle prve godine prešla na Farmaceutski fakultet i tamo se penzionisala u zvanju redovnog profesora. Nažalost, po penzionisanju će relativno brzo preminuti. S druge strane, došlo je do prelaska većeg broja studenata sa Odseka za tehničku fiziku na elektronski odsek.
Ponovo dobismo tri udarna predmeta: Matematiku II, Elektroniku I i Teoriju kola. Od dvosemestralnih tu su još bile Tehnička mehanika i Strani jezik II.
Profesor koji je predavao iz glave
Matematiku II predavao je Radovan Janić, a vežbe držao Milan Lučić, bar za one koji nisu išli na specijalnu grupu. Janić je držao predavanja iz glave, bez gledanja u papire.
Negde pri kraju drugog semestra, dok smo se za vreme pauza sunčali na prolećnom suncu, povede se diskusija da li on zaista zna sve napamet. Pošto se oglasi zvono, požurismo u amfiteatar. U to vreme su išla predavanja iz polja. Pošto je ispredavao o skalarnom i vektorskom polju, Janić krenu da priča o složenom polju. Pri nekom izvođenju poče da zastajkuje, zatim krenu da traži neke papiriće po džepovima sakoa. Na kraju reče: „Ovo vam uostalom i ne treba.” Naravno, niko mu nije zamerio, a eto, taj simpatičan slučaj sačuvah u sećanju i posle pola veka. Inače, profesor Janić je važio za nastavnika koji ni na kolokvijumima ni na ispitima ne daje problemske zadatke. Ali je svaki zadatak podrazumevao prilično posla da bi se došlo do rešenja.
Što se tiče Milana Lučića, on nas je na prvom času dočekao pitanjem: „Ja sam na jedno uvo potpuno gluv, a na drugo pedeset posto. Koliko sam ukupno gluv?” Bilo je na njegovim časovima i drugih zanimljivosti, ali posebno mi je u sećanju ostao jedan događaj. Na prvom kolokvijumu, negde oko Nove godine, kad se već prilično smračilo i bilo upaljeno svetlo, nestade struje. On mene posla u dekanat da proverim o čemu se radi i kad će struja ponovo doći. Bio je to presedan, jer za vreme ispita, a oni najvažniji su trajali po četiri sata, nije bilo dozvoljeno napuštanje sale, čak ni zbog odlaska u toalet. Inače, Lučić je posle raspoređivanja studenata znao da prođe prolazom raširenih ruku, određujući razmak između njih. Onome ko je sedeo bliže ivici moglo je da se desi da mu uvo zabridi.
Caja i nulti red
Elektroniku I predavao je Slavoljub Marjanović, već tada legendarni Caja. Vežbe prvoj grupi držao je Jordan Isailović, a drugoj Miodrag Popović. Časove vežbi uglavnom smo imali u učionicama na trećem spratu. Jordan je u pauzi između časova ostajao u razgovoru sa studentima. Jednog dana nas upita kako učimo. Počeše pojedini studenti da iznose svoje stavove i iskustva. Posle kraće stanke, Jordan reče da grešimo. Ispriča kako mu je isto pitanje postavio stariji zemljak i kako mu je rekao u čemu greši: savetovao mu je da obavezno posle svakog predavanja pročita beleške, podvuče ono što je važno, eventualno dopuni ono što je zapamtio, a nije zapisao, i potrudi se da sve što pre zaboravi!
Teoriju kola nam je predavao Radoslav Horvat, a vežbe držala Dušica Ćalović. Predavanja iz elektronike i teorije kola, po tri časa, imali smo sredom: prvo elektroniku od 7.15, a onda teoriju kola od 10.15. Postojanje onog „nultog” reda u amfiteatru tek sada je došlo do izražaja. Ali sada je bilo više onih koji su želeli da se tu smeste, pa se došlo u situaciju da se moralo poraniti da bi se zauzelo mesto. Problem je bio što su vrata Fakulteta često bila zatvorena, pa smo cupkali ispred dok se ne otvore. Par puta sam poranio i na Fakultet ušao sa čistačicama; ostavio bih svesku i vratio se u stan da još malo odremam. Srećom, stanovao sam u obližnjoj ulici Braće Nedića. Kako sam zavideo Zoranu, Stojanu i Vuju, koji su bili cimeri u „Loli”, pa im je red za zauzimanje mesta padao svake treće srede.
Predavanja iz elektronike donela su još jednu praksu, snimanje kasetofonom. Pre početka predavanja, na stolu koji se nalazio na katedri bio je poređan niz kasetofona. Mi iz „nultog” reda igrali smo ulogu pomoćnika koji je trebalo da uključe snimanje na početku predavanja, odnosno isključe kasetofon kada se predavanje završi. Ja sam bio pomoćnik Vladimiru Paunoviću. Zahvaljujući tome, pošto bi on skinuo zapis sa kasete, dobijao sam kopiju teksta. Naravno, u to vreme je to bila kopija dobijena otiskom ispod indigo-papira.
Ispit sa gostima
Pošto je Caja Marjanović bio nekonvencionalan nastavnik, iz tog vremena ostala je i poneka anegdota. Trebalo bi puno vremena i prostora da ih sve zapišem, ali pomenuću jednu, koja je imala i svoj kasniji nastavak.
Prvog dana usmenog ispita u junu 1974. godine doveo je dvojicu kolega iz inostranstva. Verovatno ih je predstavio, ali nisam na to obratio pažnju, jer je ispit bio važniji. Jedan od zadataka na ispitu bio je da se izvede izraz za dvostruku širinu p-n spoja. Pošto nije bilo uobičajeno da na pismenom bude teorijsko pitanje, gotovo niko to pitanje nije uradio.
I onda je Caja počeo da pravi „šou”. Počeo je da izvodi studente i da ih to pita. Ako bi zapelo, stavljao ih je u klupu da nastave, a izvodio nove. Možda je to pomalo bila i predstava za strance.
Tri godine kasnije, samo što sam počeo da radim u Institutu „Mihajlo Pupin”, u moju kancelariju smestiše kolegu Sidorova iz Novosibirska. U razgovoru on pomenu da ga je Caja dovodio na ispit na Fakultetu. Nije mi preostalo drugo do da kažem da je to bilo kada sam ja polagao elektroniku. Iz razgovora saznadoh da je drugi prisutni stranac bio dr Šebic iz tadašnje Istočne Nemačke.
Praćenje Cajinih predavanja bilo je izuzetno naporno. Em smo ustajali rano, em je on stalno menjao ritam izlaganja. Ponekad se dešavalo da kaže: „Ovo prethodno što sam rekao ne važi.” Zbog toga je sveska ličila na bojno polje. A mi smo posle tri sata bili prilično umorni. Onda su sledila predavanja profesora Horvata, koji je pričao prilično jednoličnim glasom, prava prilika da se zaspi. Pogotovu u zimske dane, kada je u amfiteatru bilo prilično toplo. Sećam se koliko puta sam na predavanjima iz teorije kola rukom pridržavao kapke da ne zaspim.
Ostali predmeti
Dvosemestralni predmet bila je Tehnička mehanika. Predavao nam je Borislav Lilić, a vežbe držao Zoran Vrcelj. Bora nije voleo automatičare, a posebno robotičare. Tada se dosta pisalo o beogradskoj školi robotike i egzoskeletu, pa je jednom na predavanjima prokomentarisao: „Idete ulicom i vidite, čovek se kreće pomoću egzoskeleta, a ono sve škripi.” Zoran Vrcelj je, nažalost, bolovao od distrofije i kretao se pomoću štaka. Uvek je bio besprekorno obučen, sa kravatom i maramicom u džepu sakoa, i briljantinom zaglađenom kosom.
Dvosemestralni ispit bila su i Električna merenja, koja nam je predavao Filip Petrović; iz ovog predmeta imali smo samo laboratorijske vežbe.
U zimskom semestru imali smo predmet Tehnologija elektrotehničkog materijala, koji nam je predavao Čedomir Petrović, a u letnjem semestru predmet istog naziva predavao nam je Pantelija Nikolić. U zimskom semestru imali smo i Fiziku II, koju nam je predavao Kerim Slipičević, a vežbe držao Mihailo Marković. Kerim je bio nastavnik koji je potekao iz Instituta u Vinči; posle rada po svetu kao ekspert Ujedinjenih nacija za atomsku energiju vratio se u zemlju i počeo da predaje na ETF-u. Kasnije je, pomalo ljut, napustio Fakultet i otišao za profesora na Univerzitet u Mostaru.
Te godine imali smo i predmet Elementi elektroenergetskih uređaja, koji nam je predavao Ilija Volčkov. U okviru vežbi upoznajemo se sa radom električnih mašina. Neke od njih potiču još iz vremena Prvog svetskog rata i dobijene su kao reparacija ratne štete.
Pored navedenih predmeta, i u drugoj godini smo imali Odbranu i zaštitu i strane jezike, koje su nam predavali isti nastavnici kao i u prvoj godini.
Zanimljivo je da smo retko gubili časove. U prvoj godini skoro da se ne sećam da se to uopšte desilo, pa čak i u višim godinama neodržani časovi biće zaista retkost. Pamtim da su nastavnici, u slučaju neodržavanja nastave, obavezno na sledećem času zakazivali nadoknadu. Ako mi nismo imali sopstveni predlog, bez pardona su sami određivali termin, sviđalo se to nama ili ne. U vreme praznika po pravilu nije bilo spajanja dana, pa su semestri trajali predviđeni broj sedmica i nije bilo potrebe za produžavanjem.
Kakav nam je bio standard
Studentski standard je podrazumevao stanovanje u domu, ishranu u studentskim menzama i korišćenje raznih povlastica, prvenstveno za prevoz u gradskom saobraćaju. Možda će zvučati paradoksalno, ali studentski troškovi su tada bili relativno veći nego što ih imaju današnji studenti. A živeli smo u socijalizmu.
Menza u “Loli” danas
Pošto nisam stanovao u domu, ne znam koliko je koštala stanarina. Ali ručak i večera u menzi koštali su 13.400 starih dinara, odnosno 134 nova. U to vreme studentske menze nisu nudile doručak. Mesečna povlašćena karta za prevoz u GSP koštala je 3.600 starih dinara. Ovo navođenje starih i novih dinara pratiće nas tokom celih studija; mislim da će se definitivno izgubiti tek negde krajem sedamdesetih.
Za doručak su obično korišćene pekare. Preko puta Fakulteta postojale su dve, jedna kod „Vukovog spomenika”, a druga blizu raskrsnice sa ulicom Ivana Milutinovića. U njoj sam obično doručkovao posle drugog časa: tri pogačice i jogurt, a kad se nije žurilo, pao bi i burek. Pored pekare bila je poslastičarnica „Bosfor” istog vlasnika, gde sam često svraćao na bozu. Zahvaljujući njoj upoznao sam tadašnjeg predsednika SANU Pavla Savića, koji je takođe svraćao u „Bosfor” na bozu.
Oni koji su stanovali u studentskom domu „Lola” imali su na raspolaganju i druge pekare u Bulevaru, a naročito je bila popularna pekara „Gvozden” u Sinđelićevoj ulici. Nikako se ne smeju zaboraviti ni oni crveni PKB kiosci sa zemičkama sa viršlama i kobasicama, koje smo zalivali jogurtom u tetrapaku. Bila je to beogradska hot-dog varijanta. Zemičke su obično bile bajate, ali to nam nije smetalo da se ponovo vraćamo.
Privilegija zvana KST
Privilegija studenata elektrotehnike, građevine i arhitekture bio je KST, Klub studenata tehnike. Bilo je to jedno od kultnih mesta za zabavu mladih u Beogradu. Pored disko-večeri, u KST su često gostovali poznati muzičari. Neke kasnije poznate grupe prvu afirmaciju stekle su upravo tamo, na primer „Zajedno” i „Suncokreti”, kojima je zajednički imenitelj bio Borisav Đorđević, koji će ostati upamćen kao Bora Čorba. Verovatno će se neko setiti pesme „Goro moja”, koja je moguće svoju praizvedbu doživela baš u KST. Pominjem je, jer ju je, na stihove Alekse Šantića, komponovao naš ispisnik, a na Fakultetu godinu stariji kolega Peđa Ristić.
Početkom sedamdesetih Beograd se izborio za mesto na svetskoj kulturnoj sceni. Tome je značajno doprineo FEST, koji je pod sloganom „Hrabri novi svet” prvi put održan u januaru 1971. godine. U Beogradu u to vreme gostuju najpoznatija pozorišna i muzička imena sveta. Samo koju godinu pre toga u Beogradu je izveden jedan od najpopularnijih mjuzikala dvadesetog veka, „Kosa”, i to samo godinu dana pošto je originalno izveden na Brodveju.
Bili su to sve izazovi sa kojima smo se mi, brucoši elektrotehnike, te 1972. godine suočavali. Pogotovu mi koji smo u Beograd stigli iz svih krajeva Jugoslavije.
Kako do literature
Što se tiče samih studija, suočavali smo se sa problemima literature. Pre svega mislim na tri glavna predmeta, Osnove elektrotehnike, Matematiku I i Fiziku I. U principu, udžbenici su postojali, ali je u svakom ponešto nedostajalo od onoga što je obuhvatao program predmeta. To je značilo da treba što bolje hvatati beleške, a to je podrazumevalo redovno pohađanje nastave.
Ako me pamćenje ne vara, najveći problem su predstavljali zadaci iz osnova elektrotehnike. Za Matematiku I postojale su odlične metodičke zbirke profesora Mitrinovića. Takođe, studenti su nabavljali ruske zbirke, od kojih je najpoznatija bila ona Demidovičeva. Isto je važilo i za zbirke iz Fizike I; ja sam još u prvoj godini gimnazije kupio zbirku Irodova. Posle pola veka i danas mislim da je to jedna od najboljih zbirki zadataka iz fizike.
Katedra za matematiku bila je u to vreme jedna od najjačih na Fakultetu. Njen šef, profesor Dragoslav Mitrinović, bio je jedan od vodećih matematičkih autoriteta na ovim prostorima. Međutim, bilo je i onih koji su smatrali da je matematici pomalo neopravdano dat toliki značaj. Do danas se održala priča da je profesor energetike Rakić, poznatiji kao tata Raka, imao običaj da na sednicama Nastavno-naučnog veća prokomentariše: „U Beogradu postoji jedan Prirodno-matematički fakultet i jedan neprirodno matematički fakultet, Elektrotehnički.”
Za uspešno hvatanje beleški nije bila dovoljna samo brzina pisanja. Zbog žamora studenata, škripe klupa, ali i ponekad tišeg govora nastavnika, već od trećeg ili četvrtog reda bilo je teško uhvatiti svaku reč. Zbog toga se neko setio da iz drugih učionica donese klupe i postavi ih ispred katedre. Tako se dobio takozvani „nulti” red. U njemu su po pravilu sedeli oni koji su želeli da naprave što bolje beleške. U prvoj godini korišćenje ovog dodatnog reda nije bilo baš izraženo.
Stigosmo do kraja školske godine
Tokom prve godine imali smo dva kolokvijuma iz Matematike I, mislim na studente koji nisu pohađali specijalnu grupu; koliko su oni imali provera znanja, to oni najbolje znaju. Iz osnova elektrotehnike takođe smo imali dva kolokvijuma, po jedan u svakom semestru.
Što se tiče Fizike I, praktična nastava i periodične provere znanja bile su organizovane kao neka vrsta preteče današnje „Bolonje”. Vežbe su bile praktične i teorijske. Tokom godine studenti su bili obavezni da urade dvadeset laboratorijskih vežbi, podeljenih u četiri modula po pet vežbi. Svaka odbranjena vežba donosila je jedan bod. Pre svakog modula polagao se ulazni, teorijski kolokvijum, koji je nosio dva boda, a na kraju modula izlazni, računski kolokvijum, koji je donosio jedan bod. Ako bi uspešno obavio sve zadatke, student je mogao da dobije ukupno trideset dva boda, a za izlazak na ispit bilo je neophodno osvojiti dvadeset četiri.
Trčeći između predavanja i vežbi, stigosmo do kraja semestra i suočismo se sa ispitima. Najvažnije je bilo da položimo Elektriku, matematiku i fiziku. Te godine je donet novi Statut Fakulteta, prema kome se moglo preneti n ispita u n-tu godinu, dakle, u drugu godinu mogli smo preneti čak dva od pomenuta tri ispita. Da li je to donelo dobro studentima, kako je na prvi pogled izgledalo, videće se u kasnijim godinama.
I ovo nas je pratilo
Ono što nas je pratilo cele godine, a nastaviće se tokom celih studija, bila je čuvena tetka Mica. Mileva Savić, poznatija kao tetka Mica, bila je referent za studentska pitanja u Studentskoj službi Elektrotehničkog fakulteta. Za sve što je bilo iz domena studentskih pitanja, upis godine, overu semestara, overu ispita, uzimanje raznih potvrda, moralo se doći na šalter kod tetka Mice. Bila je stroga, ili je tako delovala. Ali je bila tu da pomogne svakom studentu, da ga posavetuje i poželi mu uspeh na ispitu.
Prijavljivanje ispita vršilo se odgovarajućom prijavom, koja je koštala jedan novi dinar. Plaćalo se tako što se kupovala taksena marka odgovarajuće vrednosti, koja se zatim lepila na predviđeno mesto na prijavi. Marke su se najčešće kupovale na kioscima na kojima su se prodavale cigarete; u knjižarama ih obično nije bilo. Izuzetak je bila knjižara „Matador”, koja se nalazila između Kumanovske i ulice Braće Nedića, gde sam stanovao tokom studija. Kako su studije odmicale, sve je teže bilo naći potrebne taksene marke. Srećom, vrlo brzo je ukinuto plaćanje prijave ispita, a sa njim i naša jurnjava za markama.
Početak i kraj časa označavalo je zvono. Sat koji je upravljao zvonom nalazio se u kabinetu u kome su sedeli Miodrag Ranojević i Marija Šušnjar. Za vreme bombardovanja Beograda sat je bio oštećen, tačnije, uništeno je njegovo klatno. Originalno klatno bilo je izvedeno kao bimetal, da bi se kompenzovala promena dužine sa promenom temperature. Međutim, posle rata je stavljeno obično metalno klatno. Čini mi se da je o tome na predavanjima iz oscilacija pričao Jovan Jovičić, uz pitanje: „Kada su časovi duži, a kada kraći, leti ili zimi?”
Dugo se spremah da započnem svoje pisanije na temu „generacije iz pedeset i neke”, koju je sudbina ili zajednička želja okupila oktobra 1972. godine na istom mestu, u Bulevaru 73. Bio je to tada Bulevar revolucije, a ranije i danas Bulevar kralja Aleksandra. Ipak, za sve nas on je bio i ostao samo Bulevar.
Ne živim više na mestu svoje mladosti. Valjda zato i retko prolazim Bulevarom. Ali taj njegov deo od Pravnog do Vuka se, za divno čudo, nije promenio. Sve je ostalo isto, samo je hotel „Metropol” dobio dodatak i sad se zove „Metropol Palas”. Ta zgrada je i jedina iskakala iz akademskog miljea koji su činila zdanja na pomenutom potezu, Pravni fakultet, Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković” i konačno zgrada Tehničkih fakulteta.
Upravo u tom zdanju, još uvek sa kućnim brojem 73, odvijaće se ova priča. Tačnije, ovo je priča o onima koji su se 2. oktobra 1972. godine obreli u amfiteatru 56 Elektrotehničkog fakulteta i krenuli na zajednički put. Njeni odjeci odavno su se iz hodnika Fakulteta prelili po celom svetu. I ne treba se iznenaditi da do nas ponovo dođu iz neočekivanih i skrivenih kutaka Zemljine kugle.
Prvi dan
Svako od nas po nečemu pamti taj dan. Neki možda nisu u potpunosti bili svesni gde smo se našli i kuda će nas sve to odvesti. Neki su bili usamljeni, jer nije bilo poznatih. Drugi su, pak, kao da su samo promenili zgradu u kojoj će nadalje provoditi dane, bili su i dalje okruženi dobro poznatim licima. Poneko je već imao naznake šta nas čeka, jer je imao stariju braću, sestre ili prijatelje koji su već bili studenti elektrotehnike.
Ipak, svi smo bili znatiželjni šta će reći dekan i profesori koji su se tog jutra obratili novoj generaciji brucoša. Možda se poneko i seća tih reči. Meni su se u sećanje urezale reči da već prvog petka imamo takozvani ulazni kolokvijum iz fizike. Još uvek se sećam dileme, kako se može zakazati kolokvijum iz fizike, a da pre toga nismo imali nijedan čas. Dileme je nestalo posle čitanja oglasne table i razgovora sa zemljacima, studentima druge godine: trebalo je nabaviti Praktikum iz fizike od Vučića i spremiti određene oblasti.
I onda je sve krenulo svojim tokom. Predavanja iz Matematike I, kod Lazara Karadžića, Fizike I, kod Jovana Jovičića, i naravno Osnova elektrotehnike kod Miodraga Ranojevića, legendarnog Mike Elektrike. Vežbe iz matematike držao mi je Ilija Lazarević, iz fizike Olivera Jovičić, a iz osnova elektrotehnike Hildegard Božilović. Bili su tu i drugi asistenti, pogotovu iz fizike, a ne treba zaboraviti ni Gradimira Božilovića, Rumenog, koji je držao vežbe iz osnova elektrotehnike drugoj grupi, nama sa Odseka za elektroniku.
Zgrada Tehničkih fakulteta u Bulevaru 73
Da se ne zaboravi
Umalo zaboravih i one manje važne predmete koje smo imali u prvoj godini. Odbranu i zaštitu, koju nam je predavao Voja Abramović, nadam se da se sećate njegovih reči: „Ko mi položi Miku i matematiku, dobiće šest da ne kaže ni reč. A ako kaže, može da dobije i više.” Zatim strane jezike: Ljudmila Ilić (ruski), Jelica Marković (engleski), Nada Arsenijević (nemački). Pa opšta praksa. Sećam se reči jednog od nastavnika, čini mi se da se zvao Nikola Marcikić: „Bio je vek mašinstva, sada je vek elektrotehnike, a dolazi vek tehnologije.” Bile su to pomalo proročke reči od pre pet decenija.
Krenulo se i u traženje knjiga koje su nastavnici preporučivali, ali i onih za koje su starije kolege govorile da mogu biti od koristi. Za nas iz provincije bila je to prilika da, dok tražimo prodavnice „Građevinske knjige” i „Tehničke knjige”, pomalo upoznajemo Beograd.
Ulazimo u svakodnevicu
Vrlo brzo nam se nametnula dilema, da li ići na specijalnu grupu iz matematike ili ostati kod klasičnog načina predavanja. Izabrao sam ovo drugo i nisam se pokajao. Metoda držanja vežbi koju je primenjivao Ilija Lazarević biće mi vodilja kada kasnije i sam stanem za katedru.
Počela su prva upoznavanja sa kolegama, prvi kolokvijumi i ispit iz Nacrtne geometrije u januarskom ispitnom roku kod Borivoja Ćurčića, legendarnog Ćureta, koji mi je istovremeno držao i vežbe sredom od šest do devet. Kako su se sredom igrale utakmice Kupa šampiona koje je televizija prenosila, dešavalo se da povremeno pobegnem sa poslednjih časova vežbi. Bili su to valjda jedini časovi tokom studija kojima svojevoljno nisam prisustvovao.
Upoznavanje sa okruženjem
Vrlo brzo smo se navikli na prostor u kome su se odvijali naši studentski dani. Prizemlje i treći sprat u levom krilu zgrade Tehničkih fakulteta pripadali su Elektrotehničkom fakultetu. U prizemlju su to bili amfiteatri 56 i 65 i učionice 57, 59, 60, 61 i 62, a na trećem spratu 310, 311, 312 i 313. Valjda nisam pogrešio. Vežbe iz nacrtne geometrije imali smo u takozvanom Paviljonu II u dvorištu Fakulteta, a vežbe iz Fizike I u Zavodu za fiziku, koji se nalazio u Ruzveltovoj ulici.
Nastava je, po mom mišljenju, bila jako dobro organizovana. Časovi su najranije počinjali u 7.15 i trajali 45 minuta. Možda je to za današnje prilike bilo prilično rano, ali s obzirom na raspoloživi prostor, broj studenata i grupa, moralo se ponešto i žrtvovati. Početak i kraj časa označavao je zvuk zvona. Pre podne su časovi trajali najduže do 13 sati, nakon čega je sledila pauza za ručak. Popodnevna nastava je počinjala u 15 sati i po pravilu se završavala do 21 sat. U prvoj godini tako kasno smo imali nastavu jedino kod profesora Ćurčića.
Sećam se njegovih priča o tolerancijama u mašinstvu. I kako je nevođenje računa o tolerancijama Nemce koštalo poraza kod Moskve. Ili da je za dvadeset devet hiljada automobila u „Folksvagenu” dnevno moralo da bude spremno trideset pet hiljada motora. I onih izvanrednih crteža aviona i lokomotive, urađenih slobodnom rukom. Neki se sećaju da nas je jednom na predavanjima pozdravio sa: „Dobar dan, budući pravnici i ekonomisti.” Isto tako, kao francuski đak, kada je pisao na tabli 2′ i 2″, govorio je sa francuskim naglaskom: „Du prim, Du segond.”
Mislim da su samo neke laboratorijske vežbe trajale duže, najdalje do 22 sata, kada se zgrada zatvarala.
Studentski dani teku
Svako će se setiti ponekog zanimljivog događaja sa predavanja. Na primer, predavanja profesora Ranojevića, na kojima se šetao od jednog do drugog kraja stola postavljenog na katedri. Pri tome je lupkao prstima po stolu, a katedra i njegove cipele su škripale, dovoljno glasno da studenti koji su sedeli već u četvrtom ili petom redu slabo čuju šta Mika govori.
Poslednjih petnaestak godina vode se velike diskusije o rezultatima uvođenja studija po takozvanom bolonjskom konceptu, pogotovu što na delu imamo srpsku varijantu „Bolonje”. A poznato je da smo majstori da obesmislimo čak i dobru ideju. Oni koji su imali priliku da rade u visokom školstvu setiće se da smo mi elemente tog koncepta studiranja imali već na prvoj godini. Način izvođenja nastave i provera znanja iz Fizike I bili su upravo ono što „Bolonja” propagira. Ili polaganje preko kolokvijuma, koje je praktikovano na specijalnoj grupi iz Matematike I, bila je to preteča „Bolonje”.
Bili smo prva generacija koja je mogla da položi ispit iz osnova elektrotehnike preko kolokvijuma i pismenog dela ispita. Bez susreta sa Mikom licem u lice.
Ma koliko se trudio da se setim tih lepih i gotovo bezbrižnih dana, shvatim da ponešto nedostaje. Srećom, tu su susreti, istina retki, sa školskim drugovima, koji mi osveže pamćenje. A bogami i ja njima.
Moje školovanje, bar ono redovno, trajalo je dvanaest godina. A praktično traje i dan-danas. Valjda se nisam školovao samo onih prvih sedam godina, do polaska u školu. Zato sam valjda i uzdahnuo kad su me upisivali u prvi razred, kao da sam naslućivao šta me čeka u životu.
Posle osnovne škole i gimnazije došao je fakultet. Praktično do kraja nisam znao šta ću da studiram. Bio sam gotovo siguran da će to biti fizika, a onda se preokret desio tokom leta. Tada smo se na fakultete prijavljivali krajem avgusta, tako da smo imali dodatna dva meseca za razmišljanje.
Dan kada se sve rešilo
Prelomih, i 28. avgusta 1972. godine sa ocem se uputih u Beograd, da se prijavim za studije elektrotehnike. Od stanice do Fakulteta prošetasmo se peške, trebalo je početi sa upoznavanjem Beograda.
Fakultet nas dočeka sa problemom: za prijavu su se delili brojevi, a kada smo mi stigli, brojevi su za taj dan već bili podeljeni. A mi smo došli na jedan dan, da završimo posao i vratimo se u Čačak. Dok smo nas dvojica većali šta da radimo, iz prostorija Studentske službe izađe čovek i obrati se mom ocu, pozvavši ga da uđe. Kasnije ću saznati da je to bio Mihailo Simić, zaposlen u administraciji Fakulteta.
Pošto je otac ušao, mene uhvati strah, jer mu nisam rekao da želim da se prijavim na elektroniku. Šta ako umesto toga upiše energetiku? Kad je izašao, to mi je bilo prvo pitanje koje sam uputio. Ipak me je prijavio na elektroniku.
Prvi ulazak u stan
Sa Fakulteta se uputismo u obližnju ulicu Braće Nedića, da me otac upozna sa budućim „gazdama” i naravno sa samom sobom u kojoj ću stanovati. Negde u junu tata i mama su bili u Beogradu i sa tetka Jelom i čika Milivojem dogovorili detalje.
Zatekosmo čika Milivoja samog kod kuće, ali i on se spremao da izađe, pa na brzinu videh buduću sobicu. Pošto je za mene sve ovo bila velika promena, nisam previše razmišljao o veličini budućeg stana. Važno je bilo da do Fakulteta imam pet minuta i da smo problem stanovanja na vreme rešili.
Čika Milivoje se ponudi da nas odveze do centra grada. Tada na raskrsnici Braće Nedića i Bulevara revolucije nije bilo semafora, pa on malo neoprezno izlete na šine, tramvaj koji je dolazio od Pravnog fakulteta projuri tik iza njegovog „Pežoa 304S”, koji je, za razliku od običnog 304, imao menjač na podu. Tako je moj dolazak u Beograd bio prilično uzbudljiv. Odvezosmo se do Terazija, gde svratismo kod tatinog prijatelja Krcuna Simovića.
Gazde
Stanovao sam kod bračnog para Jelene i Milivoja Ivanovića. Meni, koji sam navikao na širinu porodičnog doma, najteže je pala ta uska, mračna i pomalo memljiva devojačka sobica.
Tetka Jela je bila prototip predratne gospođice, koja ni posle trideset godina od rata nije zaboravila nekakav „sjaj” predratnog života. Bila je ćerka predratnog arhitekte Mojsilovića; imala je rođenu sestru Veru, udatu za arhitektu Branka Zeremskog.
Čika Milivoje je bio profesor muzike, tačnije violine, u zemunskoj muzičkoj školi „Kosta Manojlović”. Pre saobraćajne nesreće bio je poznat dirigent, čak i u internacionalnim okvirima, tako da su puno putovali po Evropi. Zahvaljujući tome, tetka Jela je, iako nije radila, živela kao prava gospođa. Godinu-dve pre nego što sam počeo da stanujem kod njih, na povratku iz Italije doživeli su saobraćajnu nesreću, i u to vreme su još imali zdravstvenih problema zbog kojih su povremeno išli u banje.
Čika Milivoje je imao živu majku u selu Grabovica kod Gornjeg Milanovca. Bio je jedinac, a majka ga je othranila sama, jer joj je muž poginuo u, kako se to danas kaže, Velikom ratu. U Grabovici i Milanovcu imao je relativno brojnu familiju.
Dolazak
Pošto nisam polagao prijemni ispit, ostalo je da sačekam njegovo održavanje i konačno se upišem na Elektrotehnički fakultet Univerziteta u Beogradu.
U Beograd sam konačno stigao u subotu, 30. septembra 1972. godine. Mamu i mene je sačekala tetka Jela, i opet smo doživeli uzbuđenje: saopštila nam je da ju je ujela osica koja se zatekla u stvarima što su ih moji roditelji poslali kamionom. Od toga je dobila anafilaktički šok i završila u bolnici.
Hrabro sam krenuo na studije. Ali u nedelju, kada se mama spremala za povratak u Čačak, osetio sam tugu zbog rastanka. Da bi me odobrovoljila, odvela me je u kupovinu u Robnu kuću na Terazijama i kupila dve tace koje i danas koristimo u domaćinstvu.
Robna kuća na Terazijama
Od samog početka tražio sam od roditelja da mi nađu bolji stan. A opet, nekako mi se nije napuštala ta blizina Fakulteta. I tako ću u Braće Nedića ostati punih jedanaest godina. Neki događaji, kao što je smrt čika Milivoja, terali su me na odrastanje, jer sam prvi put morao da donosim odluke samostalno.
Pisanje ovog teksta započeo sam pre punih deset godina. Nadao sam se da će biti dovoljno vremena da ga završim pred proslavu pedeset godina mature. Šta me je u tome sprečilo, ne znam ni sam. Mogao bih navesti nekoliko razloga, ali to bi bilo samo puko pravdanje. Krajem maja obeležili smo i taj dan kada smo postali akademski građani. Ali nekako nije bilo kao što sam očekivao. Doduše, bio je to dostojanstven skup, kao što i priliči našim godinama. Možda je naš penzionerski status uticao da budemo pomalo suzdržani, pa u tome leži uzrok neispunjenih očekivanja. Srećom, iza nas je ostalo puno toga, tako da ne treba da nas žalosti poneki sitan detalj vezan za dan kada smo se sećali mladosti.
U Čačku, 31. jula 2022. godine
Prisećanje
Dok pokušavam da započnem pisanje, po glavi mi se mota misao, da li ja uopšte treba ovo da pišem. Možda sam mnogo toga zapamtio, ali nisam uvek umeo to najbolje da sročim i upakujem u lepe rečenice. A opet, negde u srcu me nešto tera da baš ja budem taj koji će pokušati da ostavi ovaj trag. O „dečici” koja su tog septembarskog dana postala veliki đaci.
Godine koje su ostale iza nas proredile su naše redove. Nema nekih od nas sa kojima smo se zajedno radovali ili tugovali. Još više su se proredili profesorski redovi. Zato je ovaj trud koji kanim učiniti pokušaj da svima nama ostavim spomen na te ipak lepe gimnazijske dane.
O školi su već mnogi pisali. Istina, ponešto je još uvek skriveno i verovatno će zanavek tako ostati. Ali generacija zaslužuje da o njoj i o onima koji joj pripadaju ostane trag za sećanje. A to zaslužuju i naši profesori. Neko od nas se još uvek ljuti na nekog od njih, do nivoa da ih krivi za svoje životne neuspehe. Mislim da je vreme koje je ostalo za nama ipak ublažilo mnogo toga što je bilo bolno i ružno. Danas sa ponosom gledamo na te kratke četiri godine koje smo proveli u istom stroju.
U iščekivanju
Novi početak, kao i sve one prethodne pa i buduće, dočekao sam sa strahom. Gimnazija nije bila sporna kao mesto nastavka školovanja, ali iskustva iz osnovne škole ostavila su zebnju u mom srcu. Sam početak više je bio zaogrnut plaštom iščekivanja: ko će mi biti razredni starešina, ko budući školski drugovi, i da li će među njima biti neko od mojih drugova iz osnovne škole.
Sve se to razrešilo 1. septembra 1968. godine. Bila je to godina koja se danas pominje kao trenutak kada je mladost Evrope pokušavala da „nađe svoju dušu”, kada su odjeci događaja širom Evrope doprli i do naših prostora. Nas ti događaji nisu previše dotakli. Čekali su nas trenuci izazova, gde nastaviti školovanje. Trenuci u kojima smo na neki način određivali svoju sudbinu, praveći prvi korak u izboru zanimanja. U takvim okolnostima, junska zbivanja u Beogradu i takozvane studentske demonstracije bile su samo eho nečega ipak dalekog.
Novi početak
U to vreme prvi razred je bio zajednički za sve đake, a tek u drugom razredu smo se odlučivali za jedan od dva smera, prirodno-matematički ili društveno-jezički. Gimnazija je tada nosila ime srpskog matematičara, komuniste i revolucionara Filipa Filipovića.
U odeljenju I6 našlo se trideset šest učenika, dvadeset sedam devojčica i devet dečaka. Razredni nam je bio Ratomir Ćosić, profesor fizike. Pošto je Gimnazija imala više odeljenja nego učionica, postojala su takozvana „leteća odeljenja”, ona koja su svaki sledeći čas imala u drugoj učionici. Na samom početku bili smo takvo odeljenje, a onda smo dobili svoju učionicu broj 38 na drugom spratu. Naravno, bićemo mi još nekoliko puta leteće odeljenje, ali pomenuta učionica biće naša baza i naš zvanični dom. Ta praksa će se nastaviti i sledećih godina, samo će nam se baza menjati.
Za očekivati je da ova priča bude hronološki organizovana; valjda je nama inženjerima to logično i prirodno. Međutim, posle toliko godina neka su sećanja jasnija i lakše ih je prikazati, dok je mnogo toga prekrio zaborav. A opet, neka će izroniti na svetlost dana kada dublje zaronim u prošlost.
Ako se tog prvog gimnazijskog dana dobro sećam, onda se kraja, podele svedočanstava, sećam kao kroz maglu. Valjda su nam već tada misli bile okrenute ka budućnosti i izboru životnog poziva. Bio sam gotovo ubeđen da ću studirati fiziku, a onda se elektrotehnika pomalo neočekivano nametnula kao rešenje. Verovatno smo se tog poslednjeg dana gotovo zaklinjali da ćemo se redovno viđati. A onda će nas život raspršiti na razne strane, tako da neke od svojih drugarica i drugova neću videti nijednom od tog junskog rastanka 1972. godine. Neću ih pominjati, jer je to zajednička sramota.
Gimnazija u Čačku
Ovo smo bili mi
U odeljenju je većina đaka bila sa sela ili sa periferije Čačka. Trojka, Marija i Nikola Novaković i Dragan Đorđević, mogla je da se pohvali da su prava gradska deca. Mogao bih se i ja prošvercovati među njih, ali živeo sam sa druge strane mostića, u ulici Kneza Miloša, gde se na neki način završavao grad i počinjala periferija. Samo koju godinu ranije na svom imanju mogli smo da držimo stoku, što je značilo da nismo pripadali gradskom području.
Možda sam nekoga preskočio. Ali tu je godišnji Izveštaj Gimnazije, u kome se mogu pronaći neki odgovori i pomalo osvežiti pamćenje. A možda se neki i neće složiti da ih tretiram kao decu sa periferije.
Prvi dani su bili pomalo turbulentni, jer trebalo je upoznati profesore, a bilo je još uvek i prelazaka iz jednog odeljenja u drugo. Te godine je u Gimnaziju upisano oko tristo pedeset đaka, raspoređenih u deset odeljenja. Godinama kasnije ću saznati da je parna smena tretirana kao „seljačka”, a neparna kao „gradska”. Srećom, mi to tada nismo osećali niti o tome razmišljali. Istina, u odeljenjima I1 i I3 bila su nekako koncentrisana deca iz tada uglednih čačanskih porodica.
Ali za nas to ipak nije bilo od preteranog značaja, pogotovu što je u odeljenju I2 takođe bilo dece iz ne manje uglednih porodica. Osim toga, to nije značilo da su roditelji ostalih đaka bili manje ugledni, bez obzira na mesto življenja i nivo obrazovanja. Dodatni uzrok ovoj, nazovi, separaciji đaka bio je strani jezik koji smo učili u osnovnoj školi. Bilo je to vreme kada je još uvek dominirao ruski. Taj dvoboj između ruskog i engleskog donekle su narušavali đaci koji su završili osnovnu školu u Slatini, gde se učio francuski.
Nismo bili jedini
Da ovo ne bi bila samo priča o odeljenju I6, treba se podsetiti i drugih činjenica — recimo, ko su bile razredne starešine u generaciji koja je upisala Gimnaziju te turbulentne 1968. godine:
I1 — Radoslava Popović, profesor matematike I2 — Mileva Milenković, profesor geografije I3 — Radmila Marković, profesor geografije I4 — Milica Todorović, profesor latinskog jezika I5 — Radenko Kovačević, profesor matematike I6 — Ratomir Ćosić, profesor fizike I9 — Mikoš Protić, profesor fizičkog vaspitanja I10 — Vera Sklopić, profesor francuskog jezika
Časovi fizike i biologije održavani su uvek u odgovarajućim kabinetima, 27 i 41, na prvom odnosno drugom spratu. Za izvođenje nastave fizičkog vaspitanja spajana su po dva odeljenja, pa su muškarci časove imali u Velikoj sali, a devojke u takozvanoj Svečanoj sali, koja se nalazila na drugom spratu iznad Nastavničke kancelarije, odnosno Zbornice. U prvoj godini nastavu fizičkog imali smo zajedno sa odeljenjem I8. Inače, Gimnazija je zgradu delila sa osnovnom školom koja je takođe nosila ime Filipa Filipovića; njihove učionice nalazile su se u prizemlju i na prvom spratu. Današnja Zbornica Gimnazije bila je podeljena na dve zbornice.
Prve impresije
Pored upoznavanja sa novim drugaricama i drugovima, kao najvažnije pitanje nametali su se nastavnici, odnosno profesori, kako smo morali da ih oslovljavamo. Nekoliko dana po početku školske godine, na jedan od časova stigla je takozvana Naredba direktora, koju je nastavnik koji je držao čas morao da pročita đacima. Naredbom su se đaci upoznavali sa pravilima i načinom vladanja u školi i van nje. Đaci su imali obavezu da u školu dolaze u đačkim bluzama i keceljama, koje su morale da budu teget boje sa amblemom škole zašivenim na levoj strani. Između ostalog, đacima je bilo zabranjeno da posle 20 sati budu na ulici bez pratnje roditelja. Naravno, podrazumevalo se da se ne sme sedeti u kafanama.
Direktor Gimnazije u to vreme bio je Vladislav Popović, u Čačku poznatiji kao Vapa; nadimak je poticao od imena njegovog rodnog sela. Po struci profesor književnosti, važio je za strogog čoveka. Zato niko od đaka nije voleo da zbog, makar i nestašluka, ode na raport kod direktora. Znao je za vreme časova da šparta hodnicima, pa i da uđe na čas i prošeta se učionicom. Pri tome je umeo oštrim glasom da ukaže na eventualni propust u odeljenju ili kod pojedinca. I kroz Gimnaziju, ali i ulicom, kretao se karakteristično, povijen napred, sa rukom zabačenom za leđa i šakom koja je stezala podlakticu druge ruke. Našoj generaciji biće direktor tri godine, kada će ga naslediti profesorka matematike Radoslava Popović.
Tu su bili i profesori
Našem odeljenju predavali su:
Jugoslovenska književnost — Angelina Maričić (Gina) Matematika — Dragan Ivanović (Mas) Fizika — Ratomir Ćosić (Ćole) Biologija — Milivoje Sklopić (Sklopo) Geografija — Mileva Milenković (Mila) Istorija — Stojanka Bajić (Bajićka) Ruski jezik — Radoslav Delević (Delčo) Latinski jezik — Milica Todorović (Mika Latinka) Likovna umetnost — Prvoslav Đorđević (Pipin) Muzička umetnost — Dimitrije Ilić (Diko) Tehničko obrazovanje — Milorad Ilić (Leš) Fizičko vaspitanje — Živorad Stanković (Bija)
Osim Delevića, koji je u Gimnaziji počeo da radi te školske godine, ostali su bili starosedeoci. A neki su već imali i status gimnazijskih legendi.
Časovi su počinjali u 7.30 u prepodnevnoj i u 13 sati u popodnevnoj smeni. Radna sedmica je imala trideset pet časova. Pošto smo u školu išli šest dana u sedmici, svakodnevno smo imali po šest časova, i jedan dan pet. Poslednji, šesti čas u prepodnevnoj smeni trajao je četrdeset umesto četrdeset pet minuta.
Sedeo sam u prvoj klupi u srednjem redu, sa Draškom Todorovićem iz Trbušana. Iza nas su sedele Mariola Pavlović i Ljiljana Brašnjević. Od đaka sa kojima sam učio osnovnu školu, u odeljenju je bila još i Mirjana Zorić.
Nove promene
U drugu godinu ulazimo kao odeljenje II4, prirodno-matematičkog smera. Novo odeljenje je formirano od đaka odeljenja I4 i I6 koji su izabrali ovaj smer. Iako je više đaka došlo iz I4, razredni starešina je Ratomir Ćosić, jer će nam on predavati do kraja školovanja. Što se tiče profesora, promene su minimalne: Jugoslovensku književnost nam predaje Radomir Stefanović (Raško), Tehničko obrazovanje M. Lukić (Mića Jus). Dobijamo i novi predmet, Hemiju, koju nam predaje Radmila Mojsilović.
Prvu klupu u srednjem redu ću naredne tri godine deliti sa danas pokojnim Ljubišom Veljovićem. Bio je to drugi put da zajedno učimo u istom odeljenju: naše školsko drugovanje počelo je u prvom razredu osnovne škole i trajalo do šestog, posle koga je Ljubiša prešao u drugo odeljenje. Gimnazija nas je ponovo spojila.
Pogled na gotovo požutelu fotografiju za trenutak me vraća u prošlost. Od tada je proteklo više od pedeset godina. Mnogih, čija me nasmejana lica gledaju sa fotografije, više nema. Pre nego što pokušam da se setim tih zajedničkih dana, pokušaću da se setim naših imena, onim redosledom kojim nas je zabeležilo oko kamere.
Odeljenje I4 OŠ „Dr Dragiša Mišović”, školske 1960/61. godine
Znam da neka lica na toj fotografiji nedostaju. Siguran sam za Mitrović Sunčicu, Vojičić Slavka, Draškovića i Bisenić Slavicu.
Slika podseća na vreme ispunjeno i lepim i ružnim događajima. Danas, posle pola veka, treba učiniti napor da stvari budu što ružičastije. Nažalost, za neke je to bez značaja, jer ih više nema među živima. Gledajući tu, kako rekoh, gotovo požutelu fotografiju, na um mi pada ideja: da se na dan kada nas je sudbina spojila skupimo i podsetimo na te zajedničke dane. Pažljivi čitalac će primetiti da je ovaj tekst inicijalno pisan pre više od četvrt veka. Nažalost, događaji su nas preticali i ta ideja je do danas ostala neostvarena. A tada nam je i učitelj Branko Plazinić bio živ.
Malo faktografije
Pokušavam da se posle svih tih godina setim nekih faktografskih podataka. Te 1960. godine osnovna škola „Dr Dragiša Mišović” upisala je četiri razreda prvaka. Bila je to tek druga godina rada ove škole. Podignuta je na gradskom obodu, u kraju poznatom pod imenom Prćilovica, preko puta hotela „Morava”. Nekako u isto vreme, između tadašnje ulice Ratka Mitrovića i hotela, prosečena je nova ulica, koja je ponela ime Borisa Kidriča. Idući iz grada, sa njene leve strane tih godina su nikle stambene zgrade.
Oko škole i hotela bilo je puno slobodnog prostora. U pravcu današnjeg Bulevara Vuka Karadžića još uvek su bile njive i livade, sve gore do pruge za „Slobodu”. Dobar deo tog prostora činilo je imanje porodice Obrenović, pa se tamo često mogao sresti i jedan od vlasnika, stari Budimir Obrenović.
Od ulice Kneza Miloša pored škole je vijugala ulica Dragana Vranića. Sastojala se iz nekoliko delova i završavala se tamo gde i danas, na tadašnjoj ulici Ratka Mitrovića, kod „Vile Harmonike”. I dan-danas je to ulica iz više delova, ali više nije blatnjavi sokak pun rupa ispunjenih vodom. U to vreme svakog jutra ovom ulicom slivala se reka đaka. Druga đačka reka stizala je Dragačevskom ulicom, i zajedno smo se tiskali na maloj školskoj kapiji naspram kuće Davida Torbice.
Iako dobro pamtim te dane, mnogih detalja se svakako ne sećam, jer njihovo urezivanje u pamćenje tadašnjih đačića u direktnoj je vezi sa značajem koji je događaj imao za svakog od nas.
Još poneko zapažanje
Kako danas pomalo nadrealistički deluju one mnogobrojne bare koje je trebalo preskočiti ili zaobići na tih par stotina metara, naspram današnjih asfaltiranih ulica i uređenih trotoara. Ili šljaka, kojom je bio posut put i samo školsko dvorište, koja je lako ostavljala tragove na našoj odeći. Danas je sve to zamenilo asfaltirano dvorište sa platanima u mnogobrojnim žardinjerama. Naravno, današnja škola pomalo liči na mali grad, sa tri krila i fiskulturnom salom, nasuprot onog jedinog krila koje kao da je bilo posađeno na poljani.
Potekli su školski dani
Tog septembarskog dana svoje đake prozvali su učiteljice Jovanka Čvorović, Olga Ćirjanić i Olga Minić, i učitelj Branko Plazinić. U školu su me odveli roditelji. Dobro se sećam da je moj otac, kada je video da će mi učitelj biti Branko, napravio svoju čuvenu grimasu. Mnogo godina kasnije saznaću zašto je to učinio, ali neka to i dalje ostane moja mala tajna. Takođe, kasnije ću saznati da je učiteljica trebalo da mi bude Jovanka Čvorović, ali je ona tati rekla da verovatno neće izvesti tu generaciju, jer je njen suprug trebalo da dobije premeštaj u Beograd.
Odeljenje je brojalo četrdeset pet đaka, što je zaista bilo premnogo. U početku sam sedeo sa komšijom iz susednog dvorišta, Srboljubom Danilovićem. A onda nas je učitelj počeo da razmešta, kako smo počinjali da budemo nemirni.
Pokušavajući da se setim tih dana, nekako mi se stalno nameću sećanja koja bih ostavio za vlastitu intimu. Pogotovu što za neke ta sećanja baš i nisu prijatna. Vreme je mnogo toga ispeglalo. Ali neka to ostane samo između mene i ekrana računara.
Tokom školovanja trudio sam se da ne izostajem sa nastave, pa čak ni da kasnim. Ali jedno od retkih kašnjenja desilo se baš u prvom razredu. Trebalo je poneti neki novac u školu, a baba nije imala sitno. Dok je ona skoknula do prodavnice, vreme je neumitno teklo. Kad sam stigao, čas je već uveliko trajao. Prvi čas je bio iz srpskog jezika; učitelj je čitao basnu „Gavran i lisica”. On je u to vreme predavao i likovno vaspitanje starijim razredima, pa nije propustio da basnu ilustruje crtežom na tabli. Kad sam ušao, upravo je završavao crtež. Još tada sam shvatio šta znači nesklad koji se javlja kad istovremeno precrtavaš sa table i pratiš ono što učitelj govori.
Događaji usput
Jedan od događaja po kojima ću zapamtiti prvi razred bilo je totalno pomračenje Sunca, 15. februara 1961. godine. Ta dva sata proveo sam u kući, u zamračenoj sobi, jer je od gledanja u „zaklonjeno” Sunce pretila opasnost od gubitka vida. Naravno, ako se nije gledalo kroz specijalno ili makar nagarevljeno staklo.
Pre neki dan preminuo je još jedan drugar sa te požutele slike iz šezdesetih, Rade Radovanović. Poslednjih godina sreli smo se par puta na ulici; jednom dok je prodavao kupus iz automobila u Nemanjinoj ulici.
