Trebalo je da prođe više od dve godine da bih saznao za njegov odlazak. Poslednji put smo se videli pre nepunih deset godina, kada sam se posle skoro tri decenije ponovo vratio Dalmaciji i Gradcu. Posedeli smo uz neizbežnu lozu na terasi njegovog doma u uvali Bošac, ispod stare kostele, jednog od imenitelja naših zajednički provedenih dana.
Naše prijateljstvo trajalo je više od pola veka, tačnije od 1963. godine, kada sam po drugi put letovao u mestašcu Gradac. On je dolazio iz Zagreba, gde je živeo sa mlađom sestrom i roditeljima, koji su bili rodom iz Gradca. Bio je krupan dečak, stariji od mene dve godine, i uvek je imao neke zanimljive priče. Viđaćemo se narednih desetak godina, prilikom mojih boravaka u Gradcu.
Sredinom osamdesetih slučajno se u Moskvi sretoh sa direktorom Sveučilišnog računskog centra iz Zagreba. Razgovor nas dovede i do Anta. Saznadoh da je jedan od vodećih programera u tom centru.
Poslednji put sam u Gradcu bio daleke 1984. godine. Bilo je to van sezone godišnjih odmora, pa se ne videsmo. A onda prođoše nepune tri decenije do ponovnog susreta. Saznadoh da je i dalje u informatičkim vodama i da radi u firmi „Informare”.
Poslednjih godina redovno smo razmenjivali elektronske poruke. A onda poruke počeše da se vraćaju. Pošto je greška koja je pratila to vraćanje bila neuobičajena, nadao sam se da je reč o prolaznom problemu.
I onda juče nađoh umrlicu u „Slobodnoj Dalmaciji”. Misli mi se vratiše u prošlost. Nestalo je još jedne spone sa detinjstvom, sa bezbrižnim danima, sa zajedničkom zemljom. Podsetih se svih neispričanih priča i nadanja da će još biti vremena da nadoknadimo propušteno.
Iako smo sudbinski vezani zajedničkim mesecom rođenja, naše druženje počelo je tek sa punoletstvom. Od leta 1971. godine, kada nas je povezao gotovo slučajan susret na čačanskom korzou, proteklo je pola veka. I sledeću deceniju bićemo skoro nerazdvojni; negde pri kraju studija viđali smo se skoro svaki dan.
Porodične i poslovne obaveze uticale su da se naše druženje nekako proredi, ali prijateljstvo nikada nije dovođeno u pitanje. Ređem viđanju doprineo je i moj povratak u Čačak, gde je on retko dolazio. Prilikom svakodnevnog prolaska pored kuće njegovih roditelja pogledao bih ne bih li ga ugledao.
Uglavnom smo se viđali prilikom generacijskih proslava. A poslednji put sam ga video na autobuskoj stanici preko puta Mašinskog fakulteta. U dugačkom braon kaputu i sa braon šeširom bio je slika i prilika svog oca Slavka, čak sam na trenutak pomislio da je to Slavko. Vest o njegovoj smrti tog hladnog decembra me je koliko iznenadila, još više rastužila. Jer Mišo je bio čovek sa kojim se imalo o čemu pričati.
Teško mi je da nađem prave reči kojima bih iskazao sećanje na Miša. Jer sve me nekako vraća u dane bezbrižnosti. U dane kada smo znali da za jedno veče obiđemo po nekoliko beogradskih kafana, obično polazeći iz restorana na Hipodromu, gde smo se družili sa džokejima i vlasnicima konja. Ti noćni obilasci i upoznavanje noćnog života Beograda doneli su nam mnogo zanimljivih saznanja, jer nas je u tome vodila zajednička osobina — znatiželja. Ali smo se trudili da ti naši noćni izleti ne izađu iz okvira zabave i ne prerastu u ozbiljnu avanturu.
Mišo je, kao retko ko od mojih prijatelja, posedovao visok stepen empatije prema ljudima iz okruženja — ne samo prema svojim bližnjima. Bio je spreman da pomogne čak i kada je to ugrožavalo njegov komoditet, pa i više od toga. Kao retko ko bio je posvećen studijama, ali ne zato što mu je cilj bio visok prosek. Želeo je da pored teorijskih znanja stekne što više prakse, što je nama gimnazijalcima bio priličan problem.
Sećam se kako je koristio svaki trenutak da ovlada radom na strugu u Laboratoriji profesora Antića, kod koga će diplomirati i kasnije postati asistent. Opredelivši se za termotehniku kao poziv, nije mu bilo teško da se preko leta uputi u Nemačku i upozna se sa radom minhenskih energana koje su radile na otpad. Njegovoj ličnosti određeni šarm davala je i doza tajanstvenosti sa kojom je živeo. Znao je ponekad da „nestane”. Obično bi se vratio bez detaljnijih objašnjenja.
Negde krajem septembra 1980. godine, dok sam brojao vojničke dane u Sarajevu, stigla je od njega razglednica. Ne sećam se šta je poslao, ali sam zapamtio rečenicu napisanu nekako sa strane. Sastojala se iz tri uzastopna septembarska datuma i događaja koji su mu se desili u životu, magistriranje, ženidba i odlazak u vojsku.
Za razliku od njega, koga je porodični život prilično smirio, ja sam i dalje trčao kroz život. Sve nadajući se da će biti vremena za stare prijatelje. Ali vreme i događaji su hteli drugačije. Posle burnih devedesetih, kada se svima novi vek smešio godinama mirnog življenja, stiže tužna vest o njegovom preranom odlasku. I još jedna izgubljena nada da ćemo imati prilike da se setimo „onih naših dana”.
Zagrejanost za jedrenje pokazala se već početkom jeseni iste te 1989. godine, kada smo odlučili da se ponovo otisnemo put Jadrana. Ovoga puta ekipa je bila manja, samo nas sedmoro. Za početak smo odabrali Rovinj.
Rovinj
Do Rovinja putujemo vozom linijom Beograd–Pula, koja ide na zapad sve do Divače, a onda okreće na jug. Poslednja stanica nam je Kanfanar, odakle se autobusom vozimo do odredišta. Marina se nalazi na suprotnom kraju od starog grada, kojim dominira crkva Svete Eufemije; preko puta marine je ostrvo Sveta Katarina.
Cilj jesenje ture je jedrenje na jug do Kornata i povratak u Rovinj. Pošto smo već uhodani u prijem jedrilice, brzo se pakujemo i krećemo put marine u Pomeru, na samom jugu Istre.
Marina u Pomeru
Ne sećam se svih mesta na kojima smo konačili, osim onih na ostrvu Rabu, Raba i Supetarske Drage. Doduše, u Supetarsku Dragu smo se sklonili prinudno, bežeći od čuvene senjske bure, koja nas je uhvatila baš kod Golog otoka. Buru ćemo doživeti i dok smo plovili pored Suska i Unija; tada ćemo se skloniti u jednu od uvala kod Malog Lošinja. Čini mi se da smo jednu noć proveli i u uvali na Premudi.
Ostrvo Rab
Svet je ipak mali
Poslednju noć sidrimo u luci Pula. U to vreme se neke naše kolege nalaze službeno u Puli, pa koristimo priliku da se vidimo. Ujutru se kroz Fažanski kanal, pored Brionskih ostrva, vraćamo u Rovinj.
Dok čekamo autobus za Kanfanar, Kraka i ja uživamo u pogledu sa brda na kome se nalazi crkva Svete Eufemije. U jesen 1989. već se osećala bura koja će narednih godina dovesti do raspada Jugoslavije. Iako će se Istra pokazati kao drugačija regija u odnosu na ostatak Hrvatske, nekako smo se osećali pomalo nelagodno dok smo čekali voz iz Pule koji će nas vratiti u Beograd.
Kraj je bio na vidiku
Godina 1990. bila je po mnogo čemu prekretnica u mom životu. Odlučio sam da napustim Institut „Mihajlo Pupin” i sreću potražim na Tehničkom fakultetu u Čačku. Zbog zaostalih poslova i dalje ću živeti na relaciji Čačak–Beograd. Valjda jedino te godine nisam mnogo razmišljao o troškovima. Putovao sam kao nikada ranije, a bogami ni kasnije; kući sam svraćao tek toliko da promenim garderobu.
S proleća su počeli višestranački izbori, koji su u Sloveniji, a zatim i u Hrvatskoj, značili silazak Saveza komunista sa vlasti. U takvim okolnostima po treći put sam se našao na Jadranu zbog jedrenja.
Ovoga puta smo odlučili da povežemo prethodna dva jedrenja i obiđemo Kornatski arhipelag. Time bismo praktično prokrstarili celu jugoslovensku obalu Jadrana, tačnije onaj njen deo u kome ima mnogo ostrva. Za polazište smo izabrali marinu u Jezerima na ostrvu Murteru.
ACI marina Jezera na Murteru
Postali smo mi i oni
Prema Jadranu putujemo vozom na relaciji Beograd–Split. U Perkoviću presedamo u lokalni voz do Šibenika. Poslednja je dekada juna. Višestranački izbori u Hrvatskoj održani su početkom maja i pobedila je Hrvatska demokratska zajednica. Na košarkaškom igralištu pored stanice iscrtani su njeni simboli i poruke podrške.
Od Šibenika do Murtera ide se autobusom. Pošto imam vremena do polaska, Boško i ja se penjemo do pijace, da vidimo isplati li nam se da tu kupimo voće i povrće za narednih sedam dana. Usput nailazimo na natpise koji pozivaju na smrt Srba. Nimalo se ne osećamo prijatno.
Namirnice kupujemo na Murteru. Meni zapada da nosim džak sa krompirom, pa malo zaostajem za ostalima, koji prilično bučno idu ka marini. Prolazim pored grupe meštana koji sede na parapetu pored trotoara. Čujem komentar: „Ovi mora da su Slobodanovi.”
Po dolasku u marinu čeka nas standardna procedura. Ovoga puta plovimo sa dve jedrilice, sa sedmočlanim posadama. Ne sećam se svih mesta gde smo prenoćili; jednu noć smo bili u marini na ostrvu Žutu, a jednu u uvali Telašćici na Dugom otoku.
ACI marina na ostrvu Žutu
Ja se opraštam…
Poslednje veče provodimo u Vodicama. Sidrimo u samoj luci i izlazimo na večeru u jedan od restorana na rivi. Pomalo se osećamo neprijatno. Pogotovu kada jedan pijan čovek, po svoj prilici građevinski radnik, teturajući se rivom zapeva „Oj, vojvodo Sinđeliću”.
Po povratku u marinu Jezera završavamo administrativne obaveze i žurimo na voz. Par dana po povratku u Beograd pravimo večerinku kod Boška, čime se to jedrenje praktično završava.
Iako je raspad Jugoslavije faktički bio stvar vremena, opet smo odlučili da nastavimo tradiciju. Potvrdio sam svoje učešće u novoj ekspediciji, ali je razvoj događaja uticao da se to, bar što se mene tiče, ne dogodi. Za početak jedrenja ponovo su izabrali Split. Samo jedrenje je uglavnom prošlo bez problema. Ali povratak je doneo silne nevolje. Neki su imali velikih neprijatnosti u vozu koji ih je vraćao u Beograd. Neki su se odlučili za avion, ali je i tu bilo komplikacija.
Iako su se osećale tenzije, još uvek smo se nadali da će Jugoslavija opstati. U martu 1989. godine premijer je postao Ante Marković i počeli su da duvaju vetrovi ekonomskog liberalizma. A društvo iz „Pupina” je našlo novu zanimaciju, jedrenje.
Grupa kolega je u leto 1988. odlučila da preko kompanije ACI Club Yugoslavia iznajmi jedrilicu i obiđe neka od ostrva u središnjem delu Jadrana. To se ponovilo i 1989, kada sam se i ja priključio ekspediciji.
Novi izazov
Krajem juna smo se vozom uputili ka Splitu, gde se u ACI marini nalazila početna tačka naše avanture. Grupu čini dvanaest članova posade. Glavni skiperi su Kraka, Slobodan Ivančević i Komsomolac, Nebojša Vuksanović. Jedrilica, koja će nam biti dom narednih sedam dana, velika je i nova.
Naravno, pravi ugođaj kod jedrenja je kretanje na vetar. Ali kada njega nema, moraju se pokrenuti motori. Kraka je zagovornik jedrenja čak i kada je vetar toliko slab da ne može da naduva jedra. Narednih dana suočićemo se i sa još jednom njegovom strašću, sidrenjem u divljim uvalama, umesto uplovljavanja u neku od ACI marina.
Panorama Splita i ACI marine
Iz Splita krećemo oko tri popodne. Prvo odredište nam je marina u Palmižani na Paklenim otocima, naspram grada Hvara. Iako sidrimo u marini u kojoj postoji restoran, večeramo na jedrilici, što je takođe poseban doživljaj. Tokom plovidbe ješćemo par puta u restoranima, ali doručak i ručak će uvek biti spremani na brodu. Posle večere sledi druženje na palubi uz piće, priču, a ponekad i pesmu.
ACI marina Palmižana na Paklenim otocima
Stražari Jadrana
Na Visu nam je cilj mesto Komiža. Pre toga plovimo do ostrva Biševa, gde se zadržavamo na kupanju. Ne propuštamo priliku da posetimo čuvenu Modru špilju; uspevam da roneći prođem kroz podvodni otvor.
Predveče pristajemo u Komižu i odlučujemo da večeramo u nekoj od konoba. Zbog toga izlazimo na obalu, što baš i nije jednostavno, pošto sidrimo dalje od mola. Boško, dok pokušava da iz čamca pređe na stepenice, ostaje bez oslonca, čamac beži i on pada u vodu. U tom trenutku sam još bio na jedrilici, i to sa fotoaparatom u rukama. Ali jednostavno mi se nije dalo da ovekovečim taj prizor.
Posle večere se vraćamo na jedrilicu. Pošto mi je unutra suviše toplo, odlučujem da spavam na palubi. To će se pokazati kao dobar izbor, pa ću tako i narednih noći.
Ujutru plovimo ka Lastovu. Dan je prekrasan. Kupamo se na Lastovčićima; plaža je od sitnog šljunka, jedna od najlepših na kojima sam bio. Uživanje me čini nesmotrenim, što se završava opekotinama po ramenima. Na Lastovu kupujemo jastoga i Boško se iskazuje kao vrstan kuvar.
Posle doručka jedrenje nastavljamo put Mljeta. Noćimo u uvali Saplunara na južnom kraju ostrva. Pošto smo oplovili ostrvo, sidrimo u Pomeni i obilazimo Mljetska jezera. Popodne plovimo prema Korčuli. Prolazimo pažljivo kroz plitki kanal između Korčule i ostrva Badije, kobilica u jednom trenutku čak zastruže po dnu. Sidrimo u korčulanskoj luci, tako da veče provodimo na kopnu.
Korčula
Šlag na tortu
Narednog dana jedrimo oko Korčule i Pelješca i noć provodimo u jednoj od uvala na špicu Pelješca. Pretposlednjeg dana plovimo oko Hvara i Brača i noćimo u marini u Milni na Braču. Poslednjeg dana prelazimo samo put do marine u Splitu, gde treba da se razdužimo sa jedrilicom.
Milna na Braču
Dok čekamo da se postupak razduženja završi, Boško i ja pijemo kafu u restoranu u marini. Kupili smo „Politiku” i čitamo komentare o mitingu na Gazimestanu, održanom na Vidovdan povodom šeststo godina Kosovske bitke. Prilaze nam dva momka i pitaju da li je slobodno. Dok odgovaramo potvrdno, shvatamo da su to Goran Bregović i Emir Kusturica, bavili su se bojenjem Bregovićeve jedrilice, kojom će krenuti na put preko Atlantika.
Trebalo je da prođe punih osam godina da se ponovo nađem na Jadranu. Više to nije bilo putovanje kroz veliku državu. Sada se ona zvala Savezna Republika Jugoslavija, i od nekadašnje zemlje u njenom sastavu su ostale samo Srbija i Crna Gora. U međuvremenu se na ovim prostorima desilo mnogo toga. Nestala je jedna država koja je za nešto više od sedamdeset godina promenila nekoliko naziva, ali i epiteta kojima su je častili njeni žitelji.
Dva dana pre polaska na odmor u Bečiće, Aleksandra je napunila prvi rođendan, pa je ovo bilo njeno prvo ozbiljno putovanje. A i početak porodičnih putovanja. Smeštaj smo rezervisali preko čačanskog „Autoprevozturista”, u hotelu „Splendid”. Bio je to stari hotel iz socijalističkog perioda, prilično ruiniran, jer su tokom zbivanja devedesetih u njemu boravile izbeglice. Kasnije, kada bude napravljen novi „Splendid”, hvaliću se kako smo tamo boravili.
Biće ovo zanimljivo letovanje, jer će voda tokom celog boravka biti izuzetno hladna, tako da se neću nijednom okupati.
Panorama Bečića
Čekajući novi milenijum
Pošto smo nekako uspeli da spakujemo stvari, uključujući i Aleksandrina kolica, u naš „Jugo”, mogli smo da se uputimo prema Jadranu. Prvu pauzu, radi doručka, pravimo na Zlatiboru. Posle toga počinje saobraćajna avantura: prvo treba savladati krivine dok se spuštamo niz Zlatibor, a onda i kanjon Morače i druge opasne delove puta kroz Crnu Goru. Od Titograda se vozimo dobrim putem ka Budvi. Doduše, imamo problema sa Aleksandrom, koja se na izlasku iz Titograda baš rasplakala.
U Bečiće stižemo relativno rano, tako da možemo da se smestimo i malo odmorimo pre večere. Sobe nisu neudobne, ali su nameštaj, a posebno kupatilo, baš izraubovani. Hrana u restoranu će biti prilično dobra. Konobari tokom večere prave intervju sa gostima u pogledu izbora jela za naredni dan. Doručak je na bazi švedskog stola, što je već počinjalo da bude standard i u našim hotelima.
Sveti Stefan
Sve sem kupanja
Pored svakodnevnog sunčanja na hotelskoj plaži, trudimo se da napravimo izlete u okolinu, uglavnom u večernjim časovima. Tako odlazimo par puta u susednu Budvu, ali i do Kotora i Tivta. Jedan dan smo se provozali sve do Sutomora.
Tokom te šetnje svraćamo u manastir Reževiće, gde je iguman monah Mardarije, rodom iz Gojne Gore. Pošto je on bio prijatelj sa Dankinim dedom i stricem, svraćamo da ga obiđemo i pozdravimo. Danka je kao dete sa stricem i njegovom porodicom kampovala u maslinjaku pored manastira.
Da je voda bila topla, bio bi to prilično ugodan boravak.
U isto vreme, u hotelu „Alet”, letovala je i porodica Stanković, Irena, Zorica i Nebojša. Par puta smo se našli sa njima, a jedan dan sam sa njima išao i na, u to vreme čuveni, buvljak u Tuzi. Kada nismo išli van, šetali smo obalom, uz obavezno svraćanje u odmaralište „Naftne industrije” na odlične kolače.
Malu senku na boravak u „Splendidu” bacilo je skraćivanje boravka za jedan dan. Po našem računu, pretposlednjeg večera boravka, konobar nam je neočekivano saopštio da nam je to poslednja večera. Umesto da proverimo na recepciji da li je to tačno, mi smo se spakovali i posle doručka krenuli da se odjavimo. Recepcioner nas je začuđeno pitao zašto idemo kad imamo još jedan dan. Nismo hteli da se vraćamo, iako je on išao za nama sve do kola, ubeđujući nas da se predomislimo.
Bio je ovo svojevrstan oproštaj sa Jugoslavijom kao turističkom destinacijom. Jer sledeći put kada budem boravio na crnogorskom delu Jadrana, to će biti država Crna Gora. A putovanja će imati odrednicu Tour de Balkan.
Te 1989. godine, kada sam ponovo letovao na Jadranu, ništa nije slutilo da će već za dve godine Jugoslavija biti bivša država.
Vladimir i ja smo odlučili da te godine letujemo u Crnoj Gori, tačnije u Budvi. Ne računajući dva dana provedena u Rafailovićima 1982, ovo je bilo moje prvo letovanje na crnogorskom primorju. Na putovanju su nam se pridružili Snežana i Miodrag Popović. Vladimir i ja smo u Čačak došli dan ranije; sutradan su pristigli i Popovići, pa smo posle doručka kod moje mame Rade mogli da krenemo u avanturu.
Prva destinacija bio nam je Žabljak, gde smo planirali da ostanemo tri dana u hotelu „Durmitor”. Usput svraćamo u manastir Mileševu. A onda preko Jabuke, Pljevalja i Đurđevića Tare stižemo u najviše gradsko naselje u Jugoslaviji, Žabljak.
Početak je avgusta, ali na skoro hiljadu petsto metara nadmorske visine ipak se oseća svežina. Dobro upućeni kažu da je ovo vreme najpogodnije za posetu Durmitoru. Ali mi nećemo biti te sreće, jer će tih dana ovde gotovo sve vreme padati kiša.
Smeštamo se u drveni bungalov pored glavne zgrade hotela, koja postoji još od pre Drugog svetskog rata. Vreme koristimo za obilazak Crnog jezera, Zminjeg jezera i za pokušaje da se popnemo na neki od vrhova Durmitora. Pošto nismo opremljeni za planinarenje, naši pokušaji se uglavnom završavaju u podnožju Velikog medveda i Savinog kuka.
Crno jezero na Durmitoru
Greškom u raj
Sledeće odredište bilo nam je Cetinje i Lovćen. Usput Vladimir i ja želimo da svratimo u Nikšić kod kolege i prijatelja Mila Tomaševića, koji se tamo nalazi kod majke i sestara. Sa Popovićima smo se dogovorili da se nađemo na Cetinju oko četiri sata.
Lutamo na izlasku iz Žabljaka i nalazimo se na putu koji obilazi Durmitor. Iako je makadamski, odlučujemo da se njime spustimo do Plužina i Pivskog jezera, pa tim putem stignemo u Nikšić.
Predivni pejzaži Durmitora, pogled na Prutaš, Sedlo i druge delove masiva, kao da govore da je dobro što smo zalutali. Završni ugođaj pruža pogled na svetlozelenu vodu Pive, zarobljene u jezero hidroelektrane, branom visine preko dvesta metara kod sela Mratinje.
Put prema Nikšiću deo je magistrale Sarajevo–Titograd. Deonica od Foče do Nikšića je skoro završena, tako da se vozimo novim putem izgrađenim po svim standardima. Usput svraćamo do Pivskog manastira, koji je izmešten zbog formiranja akumulacionog jezera.
Brzo nalazimo kuću porodice Tomašević. Ostajemo na ručku i nastavljamo put ka Cetinju. Pošto smo se našli sa Popovićima, penjemo se na Lovćen, uživamo u pogledu na Crnu Goru sa Jezerskog vrha, i preostaje nam da se spustimo u Budvu.
Uživanje, a ništa nije slutilo
Spuštalo se veče kada smo stigli u Budvu. Brzo nađosmo smeštaj, istina, malo podalje od same Budve, u Lastvi Grbaljskoj. Ali u blizini je jedna od najlepših plaža u Crnoj Gori, Jaz. Tu ćemo uživati narednih sedam dana. Svaki dan ćemo odlaziti u Budvu, provodeći tamo jutra i večeri, a napravićemo i par izleta prema jugu Crne Gore i Boki Kotorskoj.
Plaža Jaz pored Budve
Popovići odlučiše da ostanu još par dana, a Vladimir i ja se uputismo kući preko Dubrovnika, Mostara i Sarajeva. Posetu Vrelu Bune pored Blagaja iskoristismo da u obližnjem restoranu ručamo pastrmku. A kratak predah u Sarajevu pruži nam šansu za posetu Baščaršiji i ćevape kod čuvenog „Želje”.
Iz Sarajeva krenusmo u sumrak. Na skretanju za Sokolac zaustavi nas milicioner, ali samo da bi zamolio da povezemo njegovog kolegu do Čačka.
Ne sećam se zašto 1984. godine nisam išao na letovanje. Početak naredne, 1985. godine doneo je neke promene u mom životu, pa tako i u izboru mesta gde ću provesti letnji odmor. Sa tadašnjom devojkom Jasnom, njenom drugaricom Majom i njenim momkom Milanom odlučismo da kampujemo u Savudriji.
Kamp u Savudriji
Tokom boravka u Savudriji pravili smo izlete u okolna mesta, kao što su Portorož i Piran. U Portorožu ćemo jesti pastu sa tartufima.
Maja i Milan su išli na letnju školu fizike na jezero Komo, pa im pravimo društvo tokom kratkog putovanja po severu Italije. Prvog dana odlazimo preko Lipica do Trsta. Vraćamo se u Jugoslaviju i kampujemo u šumarku između Sežane i Lipica. Potom odlazimo u Veneciju. Po obilasku grada odlazimo da kampujemo u banji Montegroto Terme, a naredni dan je predviđen za obilazak obližnje Padove.
Panorama Padove
Bio je ovo moj prvi boravak u Padovi. Obilazimo baziliku Svetog Antonija, ispred koje stoji skulptura mletačkog generala Gatamelate na konju, delo čuvenog vajara Donatela iz 1453. godine. Tu je i Cappella degli Scrovegni, oslikana Đotovim freskama. Obilazimo i trg Prato della Valle, na kome se nalazi bazilika Svete Justine.
U Padovi se nalazi i jedan od najstarijih univerziteta u Evropi, osnovan 1222. godine. Na njemu je diplomirala Elena Lukrecija Kornaro Piskopija, prva žena u Evropi koja je stekla doktorat.
Ovde nam se putevi razdvajaju, Maja i Milan produžavaju na Komo, a Jasna i ja se vraćamo za Jugoslaviju. Cilj nam je Mali Lošinj. Dok ručamo u jednoj piceriji, pomalo u šali predlažem da i mi produžimo za Komo.
Povratak sa setom
Od Venecije ka Trstu idemo putem pored obale. Zadržavamo se u Trstu, tako da granicu prelazimo posle ponoći. Na graničnom prelazu traže da izađem iz kola i otvorim gepek. Tek tada vidim da sa obe strane puta stoje naoružani vojnici. Izgleda da smo naleteli na neku raciju.
Vozim kroz Istru. Pošto je već prilično kasno, stajem pored puta u blizini gradića Grožnjan. Ubrzo počinje pravi potop, takav da je voda ušla čak i u unutrašnjost kola.
Posle oblačnog jutra vreme se popravlja, tako da prvo svraćamo u Grožnjan, a zatim i u Motovun. Reč je o gradićima sagrađenim na vrhu brežuljka; pogled iz njih je pravi užitak. Pre nego što smo stigli na trajekt u Brestovi, zadržavamo se kratko u Pazinu.
Motovun
Iz Brestove trajekt vozi do Porozine na Cresu, a na Lošinj se prelazi preko pokretnog mosta izgrađenog kod mesta Osor. Naše odredište je Mali Lošinj, tačnije kamp u uvali Čikat. Ovde provodimo par dana i krećemo nazad.
Panorama Malog Lošinja
Od Rijeke, preko Delnica, Kočevja i Novog Mesta stižemo u Otočec na Krki. Ovde provodimo noć u kampu pored reke, a ujutru obilazimo obližnje šume u potrazi za pečurkama. Ovde smo se kratko zadržali i na odlasku, tada sam u šumi iznad auto-puta našao jednu od najukusnijih pečuraka, blagvu ili jajčaru (Amanita caesarea). Sledio je povratak u Beograd.
U to vreme je u Dubrovniku bilo aktuelno novosagrađeno turističko naselje „Babin kuk”. Pored hotela, u naselju se nalazio veliki broj restorana i trgovina, u kojima su se prodavali čak i brendirani uvozni proizvodi. Što je još uvek bila prava retkost u tadašnjoj Jugoslaviji.
Naselje “Babin kuk” u Dubrovniku
Tokom našeg boravka u Cavtatu, na brdima iznad Plata i Mlina izbio je požar. U jednom trenutku izgledalo je da će se spustiti do samih mesta na obali. Ljudi su se uzdali da će Jadranska magistrala sprečiti širenje vatre. Ali Vladimir i ja smo se uverili da put nije nikakva prepreka, dok smo prolazili magistralom, preko nje su preletale užarene šišarke, šireći požar i na rastinje ispod puta.
Tada sam prvi put uživo video specijalne avione „kanadere”, namenjene gašenju požara. Na ozbiljnost situacije ukazivali su i pozivi lokalnih vlasti turistima da se kao dobrovoljci uključe u gašenje. Ipak, posle dva-tri dana borbe sa stihijom, požar je bio lokalizovan.
Panorama Kupara
Nastavljamo sami
Pošto su se Milena i njena drugarica Beka vratile za Beograd, Vladimir i ja smo proveli par dana uglavnom u kupanju. I u druženju sa bračnim parom kolega koji su u međuvremenu pristigli u Cavtat. Milenina drugarica Jelica je takođe ostala, ali sa nekim svojim društvom.
Jutra smo počinjali kafom u kafiću „Amor” u centru Cavtata. Jednog jutra se za susednim stolom vodio otprilike ovakav razgovor između Beograđana, jednih koji su tu već letovali, i drugih koji su tek pristigli nekim od jutarnjih autobusa iz Ćilipa ili Ploča. Na pitanje pridošlica kako je u Cavtatu, „domorodac” je odgovorio:
„Tu smo mi, tu je Zoran Radmilović, Vuk Vučo iz Pariza, Dimitrijevići iz Lozane.”
I zaista, u to vreme su se u Cavtatu mogle videti poznate ličnosti, pa i pomenute. Za goste Cavtata porodica Dimitrijević bila je prava atrakcija. Vladimir Dimitrijević, poznati izdavač iz Lozane, doplovio je sa porodicom na Jadran jahtom „Doldi”, što je bila skraćenica od imena njegove supruge Dolores i prezimena. Zapravo, gospođa Dolores je bila atrakcija, jer je znala da izađe na palubu u providnom velu i da se tu malo proteže pred znatiželjnim pogledima.
Vreme je za povratak
Za povratak izabrasmo pravac preko Mostara, Sarajeva, Romanije, Zvornika i Šapca. Na putu nam se pridruži i Jelica. Nismo žurili, tako da nas noć uhvati već oko Šapca.
Bilo je to vreme kada se benzin kupovao na bonove. Negde pre Šapca počela je da gori lampica, upozoravajući me da vozim na rezervi. Kada smo izašli na auto-put, svraćam da kupim gorivo na pumpi u Pećincima. Tek tada shvatam da mi je ostao samo jedan bon od deset litara, što je bilo nedovoljno da stignem kući u Čačak.
Ali posluži me sreća. Pošto sam benzin plaćao čekom, točilac me uputi u kućicu da predam i ček i bon. Radnik kome sam predao ček upita me da li sam bon dao kolegi koji toči. Bez razmišljanja odgovorih, da. Požurih u kola, da se ova moja mala prevara ne bi otkrila.
Sada se već drugačije disalo. Pošto ostavih Vladimira, produžih za Železnik, gde svratih kod Jelice na kafu i kraći predah. Na pumpi u Lipovici potroših poslednji bon i bez problema stigoh kući nešto posle ponoći.
Sve smo bili bliže odredištu, Prčnju. Usput svratismo u Dubrovnik i konačno stigosmo u Boku. Ovde sam poslednji put bio tokom maturske ekskurzije 1971. godine.
U Prčanj stigosmo u vreme popodnevnog odmora. Pošto je Raco znao gde je odsela Dušica, relativno brzo je nađosmo. Njihov susret je bio napet, pa sedoh na obalu malo dalje, da im ne bih smetao.
Panorama Prčnja
Put nastavismo relativno brzo. Cilj nam je bio da nađemo Veljoviće, koji su letovali u Rafailovićima. Nađosmo ih na ručku. Obezbediše nam smeštaj za naredna dva dana, jer se pojavila slobodna soba. Čak smo imali i bonove za hranu.
Vreme provedosmo obilazeći Budvansku rivijeru, Pržno i Sveti Stefan. Večeri smo provodili u Budvi, koja je polako postajala jedan od novih centara turizma na Jadranu.
Panorama Budve
Osmog dana od polaska krenusmo nazad. Standardni put kroz Moraču i preko Zlatibora. Vozim poslednju deonicu, i to noćnu. Još uvek nisam navikao na noćnu vožnju, jer me zaslepljuju farovi dolazećih vozila. Usput natočismo gorivo, tako da se u Čačak vratismo gotovo punog rezervoara.
Time se završi jedno pomalo neočekivano i prilično neobično letovanje. A možda je to ipak bilo samo putovanje.
Jadran, ali ne i Gradac
Posle tri sedmice, krajem jula 1983. godine, ponovo sam vozio pored modrozelene Drine. Treći put u samo godinu dana.
Ovoga puta smo Vladimir i ja putem Čačak–Višegrad–Tjentište krenuli put mora. Tačnije, put Cavtata, gde nas je čekala moja sestra od ujaka Milena sa dve drugarice. Pošto su otišle par dana ranije, dogovor je bio da nam nađu smeštaj.
Istim ovim putem prošao sam dvadesetak dana ranije, vozeći kolege iz Instituta problema upravljanja da upoznaju južni Jadran. Tada nam je odredište bilo Srebreno, gde smo u hotelu „Orlando” imali bazu; novo odredište bilo je samo par kilometara južnije.
U to vreme se još uvek prelazilo kolima preko čuvene ćuprije u Višegradu. A dalje prema Ustiprači išlo se putem koji je prelazio s jedne strane Drine na drugu. Koja još uvek nije bila zaustavljena branom za potrebe hidroelektrane „Višegrad”.
Spomenik u Dolini heroja na Tjentištu
Tako obično biva
Ne zadržavamo se u Višegradu i prvi odmor pravimo na Tjentištu. Sedimo na obali, čak i u ovo doba godine hladne, Sutjeske i jedemo sendviče koje nam je spremila moja majka.
Put dalje vijuga dolinom Sutjeske. A posle uspona na čuveni prevoj Čemerno spuštamo se ka Gacku i dalje Bileći. U kafanici između Bileće i Trebinja pravimo pauzu radi osveženja. Odatle nam do Cavtata preostaje još nekih sedamdesetak kilometara.
Na odredište stižemo oko pet sati. Nalazimo se sa Milenom i njenim drugaricama i saznajemo da nam nisu našle smeštaj. Naoružani optimizmom u pogledu njegovog nalaženja, odlučujemo da veče provedemo u hotelu „Kroacija”.
Panorama Cavtata
Optimizam se pokazao opravdanim i nalazimo smeštaj, doduše, samo za tu noć. U to ime mogli smo da naručimo tatarski biftek. Sutradan nalazimo stalni smeštaj, tako da možemo da se prepustimo uživanju, kupanju i sunčanju.
Cavtat je, pored Rovinja, omiljeno letovalište Beograđana. Svako jutro stižu autobusi sa aerodroma Ćilipi ili iz Ploča. Postoji velika verovatnoća da se u nekom od kafića u centru mesta spazi poznato lice. Uglavnom se kupamo na plaži Ključice, sa koje pogled puca na Plat, Mline i Kupare. Uveče obično skoknemo do Dubrovnika, što iskoristimo i za večeru. Jedno veče odlazimo i na jagnjetinu u „Konavoske dvore” u Konavlima, a jedno popodne na kafu u Herceg Novi. Vladimir i ja koristimo priliku da posetimo i moje prijatelje Ujdure u Gradcu, koji je odavde udaljen nekih sto dvadeset kilometara.
Put smo nastavili preko Donjeg Vakufa, Bugojna i Kupresa, i oko ponoći stigli na planinu Cincar iznad Livna. Stali smo pored puta i odspavali do jutra.
Put smo nastavili pored Buškog blata i preko Ciste Provo se spustili na Jadransku magistralu kod Brele. Na benzinskoj stanici na izlasku iz Splita prema Šibeniku smo se umili i doručkovali. Pre nego što smo se uputili ka Zadru, svratili smo na slapove Krke kod Skradina i prepodne proveli u kupanju.
U Zadar smo stigli nešto posle vremena za ručak, jer smo računali da će Dragan tada moći da izađe u grad. U kasarnu smo stigli taman na kraj ručka, sačekali Dragana da uzme dozvolu i presvuče se, pa krenuli u grad. Pošto smo ipak bili na nekakvom letovanju, otišli smo prvo na plažu Kolovare da se okupamo. A onda u neki restoran sa samoposluživanjem, na ručak. Ručak je platio vojnik Dragan, što je bilo sasvim u duhu devize našeg letovanja.
Panorama Zadra
Noć na plaži
Već je bilo veče kada smo se oprostili od Dragana. Trebalo je naći mesto za počinak. Zato krećemo ka jugu i tražimo pogodnu lokaciju. Zaustavljamo se kod Pirovca. Lokalnim putem se spuštamo do plaže i tu, u kolima, provodimo noć.
Posle buđenja nastavljamo put. Svraćamo u Šibenik, da kupimo nešto za doručak i konačno se javimo kući. Kada operaterki u telefonskoj centrali kažem da tražim broj u Čačku, ona mi otpeva refren onog hita Lepe Brene koji se tog leta vrteo po celoj Jugoslaviji, onaj o Čačku i šumadijskom rokenrolu.
Panorama Šibenika
Usput svraćamo do Splita i konačno, u vreme ručka, stižemo u Bašku Vodu, gde letuje naš drugar Zoran Gavrilović sa devojkom. Popodne provedosmo sa njima na plaži. Bilo je jasno da od prenoćišta nema ništa. Družismo se sa njima do kasno uveče i nastavismo put. Parkirasmo se pored magistrale, malo zaklonjeni rastinjem, i tu provedosmo noć, ponovo u kolima.
Povratak u detinjstvo
Naše sledeće odredište bio je Gradac, koji je od Baške Vode udaljen pedesetak kilometara. U Gradcu sam ponovo posle pet godina.
Moj drug Zdenko se u međuvremenu oženio i dobio sina Ivana. Odlazimo u Brist, odakle je nevesta Smiljana, na kupanje. Uveče odlazimo sa mlađim Ujdurima na večeru. U Gradcu ostadosmo dve noći i krenusmo dalje.
