Category: Uncategorized

Procesor multiprocesne obrade, poznat po skraćenici PMO, bio je vrhunac, ali i labudova pesma onoga što je Digitalna laboratorija bila u računarskoj tehnici tadašnje Jugoslavije. Dovoljno je reći da je ta laboratorija nastala na temeljima razvoja prvog domaćeg računara, CER-10, pa se može smatrati mestom nastanka jugoslovenskog računarstva.

Osetim pomalo tugu kada povremeno pročitam da je prvi domaći računar bila „Galaksija”. Ne sporim značaj i trud tvoraca tog mikroračunara, koji su najširem krugu ljudi ponudili mogućnost da sami sagrade sopstveni računar na tada popularnom procesoru Z80. Prosto živimo u vremenu u kome sve nekako počinje od nas. Ali te 1983. godine nad pravim računarstvom, kao i nad Jugoslavijom, polako se spuštala zavesa.

Prave dimenzije PMO projekta nikada u Laboratoriji nisu sagledane na pravi način. Mogući razlog je to što se realizovao po principu kreni-stani. A moguće je i da su dolaskom Draška na mesto direktora komercijalni efekti počeli da dobijaju prevagu nad stručnim dostignućima.

Selfi za pasoš

O projektu PMO se pričalo mnogo pre nego što je novembra 1980. zvanično krenula njegova realizacija.

Bližio se kraj mog služenja vojnog roka u Sarajevu. Pozvah kući i majka mi reče da ju je neko zvao iz „Pupina” i tražio moj pasoš. Pošto je bilo popodne, pozvah Dabu, jer sam samo njegov broj znao napamet, ne bih li saznao o čemu se radi. Nažalost, dobih neke nemušte odgovore, pa reših da se iz vojske vratim preko Beograda i na licu mesta saznam šta je posredi.

Bio je 6. novembar 1980. godine. Važnost pasoša mi je bila istekla, a 19. novembra je trebalo da putujemo u Moskvu na projektni sastanak. Nasta trka sa vremenom. Ispostavi se da niko ne može brzo da mi napravi slike za pasoš, pa se prihvatih da to uradim sam. Slikah se iz ruke, što bi se danas reklo, napravih selfi. Pošto sam pred odlazak u vojsku kupio aparat za izradu fotografija, dadoh se na posao. Nisam bio baš zadovoljan rezultatom, pa sam se plašio da li će slike proći u SUP-u.

Već u ponedeljak sam ponovo bio u Beogradu i javio se čuvenom Škrbi, zaduženom za bezbednost u Institutu. On je završio posao, dobio sam nov pasoš i poslovnu vizu za boravak u Sovjetskom Savezu. I avantura zvana PMO, koja će trajati narednih pet i po godina, mogla je da počne.

Moskva posle Olimpijade

Tog 19. novembra 1980. u Moskvu smo se uputili Veselin Potić, Dušan Velašević, Borivoj Lazić i ja. Kolege sa Elektrotehničkog fakulteta trebalo je da budu konsultanti, jer je projektni zadatak podrazumevao projektovanje i realizaciju specijalizovanog procesora za podršku multiprocesnosti na familiji računara ES, koji su bili kopije IBM/370, sa operativnim sistemom sličnim IBM-ovom OS/370.

Bila je to godina u kojoj su u Moskvi održane Olimpijske igre, pa je glavni grad poprimio novo ruho. Izgrađeno je dosta novih hotela, stara zdanja su renovirana; bio je to drugačiji grad od onog koji sam upoznao osam godina ranije. Sleteli smo na novoizgrađeni aerodrom Šeremetjevo 2. Smestili su nas u hotel Centralni dom turista, na kraju Lenjinskog prospekta, u blizini trećeg saobraćajnog prstena.

Sutradan nas je sačekala ogromna zgrada Instituta u Profsojuznoj, Sindikalnoj ulici broj 65. Počeli su projektni sastanci na kojima su nas sovjetske kolege upoznavale sa zadacima.

Beleške koje sam ukoričio

Ukratko, zadatak je bio da se isprojektuje i realizuje specijalizovani procesor koji bi, u saradnji sa računarom domaćinom, podržao funkcionisanje multiprocesnosti na tom računaru. Mogao bih naširoko pričati o konceptualnim osnovama na kojima se cela priča zasnivala, ali to nije tema ovog teksta.

Za mene, koji sam još uvek bio mlad inženjer, ti projektni sastanci bili su posebno značajni, jer se na njima raspravljalo o svim aspektima jednog hardverskog projekta. Prvo se sagledavala šira slika, okvir u kome će se procesor koristiti, a to je bila hardverska podrška radu operativnog sistema. Na osnovu elemenata projektnog zadatka diskutovalo se o mogućnostima i načinima zadovoljenja postavljenih zahteva. U kontekstu mogućih rešenja razmatrana je i fizička osnova, koje bi se komponente koristile za realizaciju.

Tokom tog prvog boravka moj glavni zadatak bio je da hvatam beleške na sastancima, i da na osnovu njih kasnije, u hotelu, nas četvorica diskutujemo o onome što je tog dana bilo tema. Beleške sa tih sastanaka iz novembra i decembra 1980. godine ukoričiću i do danas sačuvati kao jednu od relikvija svog inženjerskog posla.

Tim se popunjava

Početkom 1981. godine, posle doktorskih studija u Mančesteru i jednogodišnjeg boravka na Univerzitetu Karnegi Melon u Pitsburgu, u Institut se vratio Jovan Đorđević, koji je odmah postao deo PMO tima. Timu su se priključila i dvojica mladih inženjera, Milo Tomašević i Miroslav Bojović, i pravi posao je mogao da krene.

U martu 1981. ista ekipa, pojačana Jocom, ponovo je otputovala u Moskvu na mesec dana. Tokom tih sastanaka definisani su okviri projektovanja, arhitektura procesora i način povezivanja sa računarom domaćinom. Po povratku su započete ozbiljne aktivnosti na realizaciji. Svakog petka smo imali radne sastanke, na kojima su učestvovali i Bora i Dule, i na kojima su razrađivani detalji.

Krajem oktobra su, prema planu, u Beograd stigle kolege iz Instituta problema upravljanja. Posao se odvijao onako kako treba.

Ali sa njihovim odlaskom kao da je krenuo režim kreni-stani.