Do sada sam pisao o obilascima Srbije koji su imali cilj da se vide znamenitosti i prirodne lepote. Međutim, tokom proteklih sedamdeset godina bilo je i upoznavanja sa Srbijom koja su se dešavala uzgred, obavljajući svakodnevne radne obaveze.
Kao student Elektrotehničkog fakulteta 1976. godine, obilazeći telekomunikacione objekte, upoznao sam neka zanimljiva mesta. Neka od njih nikada više neću biti u prilici da posetim, na primer Satelitsku stanicu u Prilikama. Takođe, kao student, učestvujući u čuvenom „Električar reliju”, obići ću izletišta u okolini Beograda, kao što su Trešnja i Bojčinska šuma.
Butik mesa
Kada sam počeo da radim, moja putovanja po Srbiji odvijala su se na relaciji Beograd–Zrenjanin, a nešto kasnije Beograd–Smederevo i Beograd–Požarevac. Zahvaljujući tome upoznaću te gradove. Putujući do Zrenjanina i nazad upoznaću i okolna mesta, Ečku, Stajićevo i Čentu, gde smo povremeno svraćali na riblju čorbu.
Krajem sedamdesetih je u centralnoj Srbiji vladala nestašica teletine. U Zrenjaninu se mogla normalno kupiti. Firma „Bek” je u samom centru imala prodavnicu mesa koja se zvala „Butik mesa”. Ako bih se zatekao petkom u Zrenjaninu, obavezno sam pazario teletinu i nosio je pravo u Čačak.
Finale svetskog prvenstva u košarci 1978. godine u Manili odgledaću u bašti restorana u Požarevcu, uz roštilj i špricer.
Zahvaljujući službenim putovanjima upoznaću i Niš, prvo 1978. godine, kada smo posetili Ei Fabriku računskih mašina, a onda 1981, kada sam bio u fabrici Ei Čegar. Prvom prilikom ručaćemo u čuvenom restoranu „Kod Amerikanca”.
Putovanje kao avantura
Živo se sećam boravka u manastiru Prohor Pčinjski. Bilo je to 1993. godine; u hotelu pored manastira održavala se konferencija „Jupiter”. Bila je to godina najžešće inflacije i krize nastale posle uvođenja sankcija.
Bilo je to i jedno od mojih poslednjih putovanja vozom. Tada se još moglo putovati od Čačka do Stalaća. U Stalaću smo prilično dugo čekali voz koji iz Beograda ide prema Grčkoj. Kada je stigao, bila je prava umetnost ući u njega, hodnici su bili zakrčeni robom koju su naši građani nosili u Makedoniju. Najviše je bilo drvenih stolica i kosišta. U Nišu smo nekako uspeli da se, preskačući preko tih predmeta, dokopamo kupea.
Kada smo pomislili da je mukama došao kraj, one su tek počinjale.
Zahvaljujući kolegi koji je pomešao stanice Vranjska Banja i Vranje, nastavili smo putovanje prema Makedoniji. Preostalo nam je da izađemo u poslednjoj stanici pre granice, u Ristovcu, i tražimo način da se domognemo Vranja. Od svih opcija najbolja nam se učinila da u Davidovcu uhvatimo autobus koji iz Bujanovca ide za Vranje. Od Ristovca do Davidovca trčimo, jer ne znamo kada autobus stiže. Srećom, došli smo prilično rano, pa nam ne preostaje ništa drugo do da dremamo.
Kada sam se probudio, konstatujem da smo u nekom selu. Autobus u koji smo ušli namenjen je prevozu radnika iz druge smene, a to podrazumeva i njihovo razvoženje po okolnim selima. Konačno stižemo u Vranje, ali u hotelu „Vranje” nema mesta, pa nas upućuju u istoimeni motel, nekih četiri kilometra van grada.
Avantura je tek počinjala
Recepcioner nam kaže da će uskoro stići kombi koji prevozi učesnike na relaciji hotel–motel. Međutim, kolega ne veruje u tu opciju i predlaže da idemo peške. Usput počinju sevanje i grmljavina, a kiša nas hvata na pola puta, kod fabrike „Koštana”. U motel stižemo mokri do gole kože, istovremeno kad i onaj pomenuti kombi.
Avantura se nastavila i sutradan. Zahvaljujući organizovanom prevozu, uspešno smo stigli do manastira. Neverni kolega, koji je sumnjao i u taj prevoz, u manastir odlazi sa kolegama iz Užica njihovim „Jugom”. Zatičemo ga skroz zelenog u licu, jer je vozač gasio motor na nizbrdicama da bi uštedeo gorivo. Tako da je tih četrdesetak kilometara bilo prava avantura.
Pošto smo završili učešće na konferenciji, postavilo se pitanje povratka. Saznajemo da za Vranje ide nekakav kombi. Hladno sedamo i pravimo se ludi dok kombi nije krenuo. Putovanje traje malo duže, jer svraćamo u Bujanovac da stvari uzmu oni koji su spavali u tamošnjem hotelu. U Vranju sedamo u autobus koji iz Skoplja ide za Sarajevo i kući stižemo u ponoćnim satima.