Akreditacija
Akreditacija obrazovne delatnosti trebalo je da bude korak ka podizanju kvaliteta obrazovanja. Nažalost, akreditacije sprovedene u proteklih skoro dve decenije uglavnom su poslužile za verifikovanje zatečenog stanja. Najdalje se išlo do takozvanih akata upozorenja. Programi koji nisu akreditovani po pravilu nisu ni trebalo da budu razmatrani, a uglavnom je reč bila o programima privatnih ustanova. U državne ustanove se nije diralo. A s obzirom na njihov broj i značaj, upravo one presudno utiču na stanje u obrazovanju.
Realno govoreći, malo bi obrazovnih ustanova pri pažljivoj analizi i proveri bilo akreditovano. Dovoljno je zapitati se šta bi bilo sa tolikim brojem potencijalnih studenata, i gde bi otišla armija nastavnika zaposlenih na fakultetima i visokim školama. Eto dovoljnog razloga da ceo koncept akreditacije padne u vodu i postane paravan iza koga se ta armija krije. Jer pokazalo bi se da je mnogo njih nestručno, a time i nekompetentno za posao koji obavlja.
Naučnoistraživački rad i visoko obrazovanje idu ruku pod ruku, pa bi se stroža akreditacija odrazila i na status fakulteta kao istraživačkih ustanova. Ali dosadašnji krugovi akreditacije nisu vidljivo popravili stanje. Nastavni planovi se u najvećoj meri prave prema ljudima, a ne prema zahtevima struke. Šarolikost studijskih programa na istom fakultetu dovedena je do apsurda. I dalje imamo nekompetentne nastavnike, mnoge sa doktoratima iz oblasti koje nemaju mnogo dodira sa predmetima koje predaju. Nastavu, pri tome, izvodi nedovoljan broj nastavnika. To su samo neki od problema koji stalno prolaze ispod radara recenzenata. Takvo stanje može se oceniti kao jedan od najvećih društvenih problema, jer loše obrazovanje ne može dati dobre stručnjake.
Samoupravljanje
Organizaciona struktura visokog obrazovanja kod nas se nikada nije menjala. Univerziteti su uvek bili udruženja prilično samostalnih fakulteta. Da nije zakonskih okvira, mnogi fakulteti bi verovatno odlučili da deluju izvan univerziteta. Posledice su višestruke. Ako se malo začeprka, videće se da postoje univerziteti sa po nekoliko istih fakulteta, o istim studijskim programima da i ne govorimo, pogotovo u oblasti menadžmenta i informacionih tehnologija. A Srbija, ma koliko se trudili da dokažemo suprotno, nema dovoljno kvalitetnih nastavnika.
Rezultat je nizak nivo znanja svršenih studenata. Ako se ostane samo na državnim univerzitetima, cela ta rabota je i krajnje neracionalna. Kakav je interes vlasti da toleriše takvo stanje, i pored svih instrumenata kojima raspolaže, posebno je pitanje. A ako se setimo da dobar deo studenata studira kao samofinansirajući, vidi se sav galimatijas našeg visokog školstva.
Čak i kada neko pokuša da ukaže na te slabosti, svi uglas graknu: ugrožava se autonomija univerziteta! Pri tome se državi, šta god se pod tim podrazumevalo, oduzima pravo da kontroliše kako se troši novac iz budžeta. Svi dobro znaju šta je autonomija univerziteta, zato se i prave ludi. Mnogo je lepše da na univerzitetima caruje samoupravljanje, i to onakvo kakvog nije bilo ni u vreme kada je ono bilo vladajuća dogma.
Izgleda da je samoupravljanje preživelo jedino na univerzitetima. Valjda se zato univerzitetski nastavnici najmanje i čuju: što bi sekli granu na kojoj sede. Jedna koleginica je, upitana kako joj je na fakultetu, odgovorila: „Joj, dobro, velika plata, ništa se ne radi.“ Bila je to, naravno, nesmotrena izjava, data u trenutku iskrenosti, kakva se danas teško sreće. A tu su i oni koji ih brzo podsete da im država daje za plate.
Ko nije za sebe…
Jedna od prvih mantri koja je zaživela sa početkom tranzicije bila je: „Ko nije za sebe, nije ni za drugoga.“ Složiću se da ni ranije apsolutizovanje društvenih interesa nije bilo dobro, ali samo onda kada je za posledicu imalo poništavanje individualnosti. Nažalost, iz jedne krajnosti prešli smo u drugu, možda i pogubniju. Novi princip poništio je ono što se obično zove snaga kolektiva. Kolektiv je postao samo forma, bez suštine koja znači: zajedno smo jači.
O tome bi se moglo naširoko filozofirati, ali pogledajmo kako se to odrazilo na jednu od najvažnijih delatnosti u zajednici, obrazovanje. Jedan univerzitetski profesor rekao je jednom da se najviše najeo pečenja početkom osamdesetih. Bilo je to vreme kada je donet zakon po kome niko ne može postati univerzitetski profesor bez zvanja doktora nauka.
Sa tim načelom moramo se saglasiti bez mnogo razmišljanja. Bilo je to vreme kada se smatralo da smo dostigli takav nivo naučnog razvoja da je doktorat dohvatljiva kategorija. Ali kad nešto ne bismo „iskundačili“, to ne bismo bili mi. Trebalo je samo naći okidač koji će omogućiti da zvanje postane važnije od znanja.
Kod nas je to bilo potpisivanje „Bolonjske deklaracije“. Naša primena te deklaracije pokazala se kao glogov kolac srpskog visokog obrazovanja, jer je sve što se kasnije dešavalo pravdano rečima: „Tako je po Bolonji.“ Usudiću se da kažem da su primenom „Bolonje“ najviše degradirane doktorske studije. Bojim se da je njihov kvalitet ispod nivoa nekadašnjih magistarskih studija. O tome sam pisao u nastavcima „Istraživanje u Srbiji (2): Stranputice obrazovanja istraživača“ i „(3): Kako doktorske studije učiniti dobrim“. Sve će se to najviše odraziti na kvalitet samog visokog obrazovanja.
Napredovanje
Još jedna slaba tačka savremenog visokog obrazovanja su kadrovi. Više puta sam pominjao problem kompetentnosti nastavnika. Kod tradicionalnih disciplina on nije toliko izražen, mada i tamo ima lutanja, pogotovo danas, kada se o primeni veštačke inteligencije govori u svemu i svačemu, i po pravilu bez kriterijuma. Najveći problemi su verovatno u informacionim tehnologijama. Danas se primena računara podrazumeva u praktično svakoj delatnosti. Ali to ne znači da je svaki korisnik računara kompetentan za sve poslove u računarstvu, posebno istraživačke i razvojne. Pažljiva analiza pokazala bi da mnogi nastavnici računarstva nemaju odgovarajuća istraživačka znanja. Mnogo je onih koji predaju fundamentalne oblasti računarstva, a imaju doktorate iz puke primene računara. Ni kasnije ne pokazuju sklonost da se približe struci koju predaju, nego ostaju u domenu koji im je bliži.
To bi moglo da se ublaži kroz napredovanje u nastavnim i istraživačkim zvanjima. Ali napredovanje je donelo još jedan problem, vezan za vrednovanje istraživačkih rezultata. Pošto su kriterijumi definisani kvantitativno, pojedinci vreme u jednom zvanju praktično troše na njihovo ispunjavanje. Interes pojedinca stavljen je ispred interesa institucije. Negativan efekat je još veći kada ne postoji očekivana veza između istraživanja nastavnika i predmeta koje predaje. Pri akreditaciji, uz to, nastavnici guraju predmete koji se naslanjaju na njihovo istraživanje, iako ta znanja često nisu bitna za obrazovanje u datoj struci.
Kvantitativni kriterijumi stvaraju uslove da nastavnici sami sebe predlažu za više zvanje. Kad popune tabelu prema postavljenim kriterijumima, smatraju da je to dovoljan uslov za napredovanje. Na mnogim fakultetima ta praksa je potpuno zaživela, čime je samo potvrđen primat interesa pojedinca nad interesom institucije.
Vrednovanje
Kada se govori o konkurenciji, mišljenja i osećanja su pomešana. Jedni smatraju da je konkurencija pokretač boljih rezultata, drugi da može imati i negativne efekte, pogotovo kada je reč o konkurenciji među ljudima. Ovaj aspekt je posebno važan danas, kada se kvantifikovanje rezultata pokušava nametnuti kao jedina mera kvaliteta, pre svega u nauci i visokom obrazovanju.
U savremenoj praksi vrednovanja gotovo se niko ne poziva na „zakon prelaska kvantiteta u kvalitet“, jer to prvenstveno podseća na Marksa, a on je danas prokaženi mislilac. Samo se zaboravlja da je taj zakon definisao idealistički filozof Hegel, kao jedan od tri zakona dijalektike u svojoj filozofiji apsolutnog idealizma. Izgleda da filozofska znanja nisu baš svojstvena našim poslenicima u akademskoj i istraživačkoj sredini.
Kvantifikovanje rezultata je trebalo da olakša uvid u kvalitet istraživanja, a pretvorilo se u svoju suprotnost: istraživači su postali „lovci na bodove“. O tome sam pisao u nastavku „Istraživanje u Srbiji (1): Okviri“.