Detinjstvo i mladost proveo sam pomalo osećajući da sam „Slobodino” dete. Bilo je to zahvaljujući činjenici da je moj otac bio zaposlen u tada najvećem čačanskom preduzeću. Ali i zato što je fabrika podignuta na imanju majčine porodice. Njihova kuća se nalazila možda na najlepšem delu fabričkog kruga, tamo gde su se spajale Jezdinska i Pridvorička reka praveći rečicu Lupnjaču. Taj prostor će biti pretvoren u park, u kome će godinama rađati voćke koje je posadio moj deda Milisav.
Prvi susret
Moj prvi neposredni susret sa „Slobodom” desio se uoči nove 1958. ili 1959. godine, kada me je otac odveo na dodelu novogodišnjih paketića. Tom prilikom me je odveo i na svoje radno mesto magacionera, u magacin gotove robe. Do njega je dolazio industrijski kolosek, kojim su vozovi koji su svakog dana u 16 časova stizali u fabriku odvozili „Slobodine” proizvode, širom Jugoslavije, a kasnije bogami i sveta.
Red vožnje ću upoznati desetak godina kasnije, kada budemo kupili plac u Beljini, baš iznad pomenutog magacina, gde ćemo posaditi vinograd. Odatle ću videti i učinak bombe koja će za vreme bombardovanja 1999. godine pogoditi tačno sredinu magacina. Tamo gde se nekada nalazila očeva kancelarija.
„Sloboda” je bila puno toga
Zbog osnovnog proizvodnog programa, o „Slobodi” se tih pedesetih godina nije mnogo pričalo. A ja sam bio suviše mali da bi me takvi detalji zanimali. Ali kada su iz proizvodnih hala počeli da izlaze i proizvodi namenjeni širokoj potrošnji, „Sloboda” je postala prepoznatljiva. Bila je mesto gde se proizvode emajlirani sudovi, frižideri po licenci čuvenog italijanskog „Ignisa”, usisivači i električni šporeti. Bilo je tu i pokušaja da se proizvode mašine za pranje veša i sudova.
Neki od tih proizvodnih programa biće preneti u druge firme i gradove: posuđe je otišlo u „Metalac” iz Gornjeg Milanovca, a frižideri u „Obod” na Cetinju. Da li su takve odluke donošene na višim forumima, ili je tako širok proizvodni program bio preveliki zalogaj za „Slobodu”, znaju samo oni koji su tada bili na rukovodećim položajima. A njih je sve manje, ako ih uopšte i ima među živima.
Tokom šezdesetih i sedamdesetih „Sloboda” će u Jugoslaviji postati sinonim za električne šporete i usisivače. U doba kada se išlo na ukrupnjavanje privrednih subjekata došlo je do takozvane integracije, pa je u sistem „Slobode” uključen niz malih fabrika iz drugih gradova. Jednog trenutka došlo je i do integracije sa drugom značajnom čačanskom fabrikom, „Cerom”, koja je pored procesne opreme bila vodeći jugoslovenski proizvođač termoakumulacionih peći, čuvenih „cerovki”.
Sedamdesetih godina, kada je počeo proces digitalizacije Jugoslavije, tačnije, kada se počelo sa uvođenjem računara za obradu podataka u velikim privrednim i državnim sistemima, „Sloboda” je bila vodeći proizvođač klima-jedinica za hlađenje računarskih postrojenja. Proizvodile su se i jedinice za klimatizaciju radnog i stambenog prostora.
U Jugoslaviji i svetu
O značaju i kvalitetu „Slobodinog” proizvodnog programa govori činjenica da fabrika nije bila samo puki korisnik licenci, imala je i sopstveni razvoj. Zahvaljujući tome, proizvodila je elektromotore koji nisu svi ugrađivani u usisivače, već su išli i u izvoz. „Sloboda” je prodavala i svoju tehnologiju; tako je u marokanskom gradu Fesu izgrađena fabrika plinskih rešoa.
Nije bila samo fabrika
Značaj „Slobode” za Čačak je nemerljiv. Ne sme se zaboraviti da je gradski vodovod počeo da se razvija zahvaljujući njoj: iz reni-bunara u Beljinskom polju voda se pumpala u „kacu” na Beljinskom brdu, odakle je slobodnim padom stizala do čačanskih domova. Zahvaljujući „Slobodi” grad je dobio i prvo stambeno naselje, Veliku koloniju, a uz nju i Malu. Pored njih će 1953. godine nići i samački hotel, koji će ubrzo postati pravi ugostiteljski simbol Čačka, hotel „Morava”.
Ne treba zaboraviti ni društveni doprinos. U Velikoj koloniji i danas postoji fudbalsko igralište, napravljeno kao prateći sadržaj stambenom naselju. Šta je taj stadion značio za žitelje ovog kraja Čačka, najbolje znaju oni koji su poterali loptu njegovim zelenim tepihom. U okviru preduzeća postojalo je i sportsko društvo „Sloboda”; neke sekcije imale su uspehe na nacionalnom nivou, pre svega atletičari. Društvo je 1971. godine organizovalo i bokserski meč između kragujevačkog Radničkog i rumunske ekipe, u kome su kao gosti u ekipi Radničkog nastupili već tada veliki šampioni Mate Parlov i Marijan Beneš. Polovinom osamdesetih osnovan je i teniski klub, sa terenima pored fudbalskog igrališta, koji je bio organizator zapaženih juniorskih turnira.
Na kraju treba se osvrnuti i na zaposlene, čiji će broj tokom sedamdesetih dostići preko sedam hiljada. To je „Slobodu” činilo najvećim čačanskim kolektivom, i značilo da fabrika obezbeđuje egzistenciju najvećem broju Čačana. Treba zamisliti šta je za čačanske trgovine, i uopšte za život u gradu, značilo kada se svakog desetog u mesecu na ulici našla milionska suma koju su „Slobodini” radnici dobili kao platu.
Jubilej koji je prošao tiho
Pre nekoliko dana „Sloboda” je proslavila sedamdeset pet godina postojanja. Te 1948. godine u Jugoslaviji se desilo puno toga; mi stariji je uglavnom pamtimo po Rezoluciji Informbiroa i „raskidu” sa Sovjetskim Savezom. Osnivanje „Slobode” verovatno je vezano za tu rezoluciju.
Obeležavanje ovog jubileja prošlo je nekako tiho. Što ni sama fabrika, ili kompanija, kako je danas nazivaju, ni grad nisu zaslužili. Jer je Čačak rastao sa „Slobodom”.
Mnogo je onih širom ove zemlje, ali i sveta, koje je odškolovao „Slobodin” dinar. Mnogi su odlazeći na studije bili viđeni kao budući radnici fabrike. Mnogi mladi ljudi koji ovde nisu rođeni zahvaljujući „Slobodi” su svili svoje porodično gnezdo u Čačku, jer su bili njeni stipendisti ili ih je privukao proizvodni program.
Bio sam i sam jedan od onih „viđenih”. Upisujući studije elektrotehnike, na neki način sam bio predviđen da se vratim u Čačak i zaposlim u „Slobodi”. Ali putevi su me odveli na drugu stranu. Kada sam ponovo postao žitelj Čačka, „Sloboda” je, kao i druge čačanske fabrike, počinjala da posustaje. Ali to je već tema za neku drugu priču.
Amblem, štit sa slovom S, nije podsećao samo na fabriku, već i na grad u kome je bilo njeno sedište. Zato je neopravdano što je sedamdeset pet godina postojanja prošlo gotovo nezapaženo. Grad je trebalo da učini više. „Sloboda” zaslužuje da je se sećamo češće i trajno, a ne samo povodom loših vesti.