Posle Petre put nas je vodio u Šarm el Šeik, na obalu Crvenog mora, poslednju stanicu pre povratka kući, i jedinu na celom putovanju predviđenu za odmor.
Borba za omlet
Prvi dan započinjemo doručkom. Iako je april, sezona je u punom jeku i hotel je pun. Nisam se iznenadio što i ovde ima najviše Rusa. Nažalost, ne iznenađuje me ni njihova bahatost, do posuda sa hranom gotovo je nemoguće doći, a kod pulta gde se prave omleti jedan uzima za petoro-šestoro, ili se prosto uskače preko reda.
Posle doručka idemo na plažu. Hotel nije uz more, pa se do plaže ide autobusom, malim, a gostiju mnogo, tako da je ući u njega pravo umeće. Nova borba čeka nas oko ležaljki i suncobrana. Voda je topla, čista i puna riba čije šare daju posebnu draž kupanju, ali se do nje dolazi preko dugačkog plastičnog pontona koji se ljulja na talasima, pa se teško odlučujemo za ulazak.
Svetski centar u nastajanju
Uveče odlazimo do zaliva Namma Bay, centra Šarm el Šeika, tri kilometra šetališta sa hotelima, kafićima i prodavnicama. Na sve strane vidimo nazive čuvenih svetskih brendova, kao da smo u nekoj evropskoj metropoli.
Ali čim sednemo u kafić, vidi se da je do pravog svetskog centra još daleko: dočekuju nas stolovi vlažni od prosutog pića i mokre fotelje, a cene ni po čemu ne zaostaju za Azurnom obalom. Do hotela se, kao i tamo, vraćamo uz cenkanje sa taksistom oko vožnje od pet minuta. Ovde noću svi voze bez upaljenih svetala, ali čovek brzo ogugla, na kraju krajeva, na meridijanima smo gde vlada druga kultura.
Imunitet stečen usput
Naredna dva dana provodimo u istom ritmu — doručak, kupanje, večera, izlazak. Zbog gužve u Namma Bay-u veče radije provodimo u obližnjem tržnom centru Merkato, gde je atmosfera opuštenija. Na plaži smo otkrili izvrstan sladoled, pa ta dva dana nismo bili baš besposleni. I ovde su se Egipćani po pitanju higijene pokazali u pravom svetlu — ali smo tokom prethodnih deset dana svi stekli imunitet na takve izazove.
Vulkan koji nas je zamalo zadržao
A onda je erupcija vulkana na Islandu prizemljila avione širom Evrope. Kako se bližio dan povratka, sve više nas je hvatao strah hoćemo li uopšte moći da poletimo. U tim trenucima ljudima se rađaju svakojake ideje o tome kako bi drugačije mogli kući. U takvom raspoloženju ušli smo u poslednji dan putovanja.
Prepodne smo proveli na bazenu, a oko osam uveče ukrcali se u autobus koji nas je odvezao na aerodrom, prekrasno zdanje u obliku beduinskog šatora. Neizvesnost je potrajala do trenutka kad je počelo prijavljivanje karata; tada su svi živnuli, pa nastade tiskanje ko će pre do šaltera, u strahu da ne ostane bez mesta.
Konačno smo se našli u avionu i mogli da se uputimo ka domovini.
Sledio je standardni scenario, sletanje u Beograd, pasoška kontrola, prtljag, carina, pa autobus za Čačak. Kad smo stigli kući, već je uveliko bio utorak. Preostalo je da saberemo utiske i sećamo se onoga što smo videli na ovom uzbudljivom putovanju.