Rođen sam u kući koja je bila prva u Ulici Kneza Miloša, na tadašnjoj čačanskoj periferiji. Zapravo, rođen sam u bolnici, koja se, kao i danas, nalazila u prigradskom naselju Kulinovci. Ovaj deo grada već punih šest decenija zvanično nije periferija. Ali i dalje se može naći poneko dvorište u kome se šeta živina. Krupna stoka je retkost, a ima je sve ređe i u selima koja se naslanjaju na Čačak. Moja baka Ljubica, prinudno iseljena seljanka iz Jezdine, držala je kravu sve dok je to bilo moguće.
Moje detinjstvo u kući sa brojem 69 završilo se 1960. godine, polaskom u školu. Te godine preselili smo se u novu kuću, napravljenu na susednom placu, a staru smo prodali porodici Dragojlović. Ovo je priča o prvih sedam godina mog života.
Nešto kao sećanje
Skoro će biti punih sedam decenija kako sam žitelj Čačka i njegovog Ivanjičkog sokaka. To je stari naziv za Ulicu Kneza Miloša, koja vodi ka Dragačevu i dalje ka Ivanjici. Kod naše kuće ulica je razdvajala Lozničko i Jezdinsko polje. Naše imanje, na levoj strani ulice, pripadalo je ataru sela Loznica.
Moja majka i njeni roditelji doselili su se ovde 1949. godine iz sela Jezdina. Na to su bili prinuđeni zbog izgradnje fabrike „Sloboda“. U Jezdini im je kuća bila na sastavu Pridvoričkog i Jezdinskog potoka, odakle nastaje reka Lupnjača. Ovde, u Kneza Miloša, dobili su parcelu od 50 ari, a ostatak zemlje bila je njiva od jednog hektara u selu Baluga, Trnavskoj ili Zablaćkoj, kako ju je ko nazivao.
Napravljena im je kuća sa tri odeljenja i štala sa podrumom, a dobili su i zidanu sobicu uz brvnaru, prenetu sa starog imanja. Mog dedu Milisava preseljenje je teško pogodilo, što će na neki način i ubrzati njegovu smrt 1956. godine, u 67. godini života.
Moja majka Radojla udala se 1952. godine za mog oca Slobodana. Posle venčanja živeli su u domaćinstvu Ranđića, u ulici koja je vodila ka „Slobodi“ i koja se tada zvala Jezdinski put. U proleće 1953. godine, na očevu inicijativu, preselili su se kod maminih roditelja. Tu su se skućili i proživeli punu 41 godinu zajedničkog života.
Postajem centar sveta
Rođen sam 10. septembra 1953. godine. Mama je u bolnicu otišla fijakerom. Pomalo sam zaboravio priče vezane za taj događaj, ali se sećam da su mami tih dana pažnju ukazivali deda, baba i porodična prijateljica, tetka Jela Bančak. Tata je tada bio na vojnoj vežbi u Užicu. Znao sam i ko je uzeo muštuluk za moje rođenje, ali je to sećanje sada izbledelo. I ja sam kući stigao fijakerom.
Prohodao sam sa jedanaest meseci. Na prvom rođendanu zaradio sam masnicu na obrazu, udarivši u strugač za blato. Kada sam imao godinu i po dana, upao sam u nabujali kanal. Deda je uspeo da me uhvati pre nego što sam podleteo pod ćupriju koja je povezivala dvorište sa ulicom.
Po priči ukućana, nisam bio nestašan, pre bi se moglo reći živahan. Pošto smo živeli na periferiji, u velikom dvorištu, mnogo vremena sam provodio napolju. Moji, a pogotovo baka Ljubica, nisu mi to branili. Nisam dobijao grdnju ako bih se isprljao. Ako bih se ukaljao, pogotovo tokom toplih letnjih dana, baka bi me gurnula pod pumpu, oprala i presvukla.
Sećanja kroz maglu
Moja prva sećanja, ako su to zaista moja sećanja, potiču iz vremena kada je deda sve više bio vezan za postelju, a ja se često nalazio pored njegovog kreveta. Pošto je slabo jeo, baka se trudila da mu spremi nešto što će ipak pojesti. On je, po pravilu, odbijao hranu rečima: „Ne mogu.“ Ako bih se tada našao u blizini, po priči sam govorio: „Mogu ja, deda.“ Naravno da se toga ne sećam, ali kao kroz maglu vidim sebe pored njegove postelje.
Nešto jasnija sećanja vezana su za dedinu smrt i pripreme za sahranu. Sećam se šamlice pored vrata sobe u kojoj je ležao deda, na kojoj sam sedeo dok sam obuvao cipele. Tata se spremao da me odvede kod svoje majke, da bih izbegao gužvu oko sahrane. Sve vreme sam protestovao, a to sam nastavio i kod babe Krstine, koja je imala grdne muke sa mnom. Pošto nije dolazilo u obzir da idem na groblje, ostavili su me komšinici Vidi da me čuva. Uspeo sam da joj pobegnem, pokušavajući da stignem pogrebnu povorku.
Moje detinjstvo vezano je za veliko travnato dvorište. Sa prednje strane omeđivala ga je Ulica Kneza Miloša, a sa desne kanal koji je površinsku vodu odvodio u Lozničku reku. Sve dok to nije zabranjeno gradskim propisima, baka je imala kravu, a redovno smo hranili svinje i kokoške. U jednom trenutku imali smo čak i ovcu. Sećam se svojih bezuspešnih pokušaja da je uzjašem. Sreća da je trava bila meka, pa padovi nisu bili bolni.
Život na periferiji
Od naše kuće prema jugoistoku pružalo se takozvano Lozničko polje. Polovinom pedesetih godina tu je bila tek poneka kuća, sve do Ulice Miloša Obilića, koja je vodila ka groblju. Na obalama pomenutog kanala tada se završavao grad. Rođen sam, dakle, i detinjstvo proveo na čačanskoj periferiji. Kraj grada praktično je označavao mostić, ćuprijica preko kanala koji je tekao desnom stranom ulice.
Sve do 1958. godine ulica od mostića prema Jelici bila je pokrivena makadamom. Onda smo dobili asfalt. Prema gradu ulica je bila popločana granitnim kockama, koje će asfalt prekriti tek u godinama kada sam živeo u Beogradu.
Ćuprijica je za nas decu iz ovog dela grada imala posebno značenje. Bila je neka međa, ali i večiti izazov: šta se nalazi ispod nje? Pogotovo kada smo puštali čamce dok je posle kiše kanalima tekla voda. O tome sam pisao na Portalu, u rubrici „Čačak koga nema“, u priči „Ćuprijica“. Ovo periferijsko stanje moje kuće trajaće sve do kraja šezdesetih godina prošlog veka. Kanal će biti ukroćen betonskim cevima, nad kojima će nići do tada nepostojeći trotoar, a kanal između Kneza Miloša i tadašnje Ulice Ive Lole Ribara postaće Ulica Dragomira Minića.
S druge strane ulice, pedesetak metara od naše kuće, nalazio se betonski bunker zaostao iz Drugog svetskog rata. Takvi bunkeri građeni su na kontrolnim punktovima na ulazu u grad i izlazu iz njega, što znači da se i za vreme okupacije ovo smatralo krajem grada. Dečurlija iz kraja ispredala je svakojake priče o bunkeru. Ulaz u njega sprečavao je kanal, na čijoj se obali nalazio. Srušen je sedamdesetih godina, kada je proširena garaža „Autoprevoza“.
Periferija će se, istina, pomeriti gore, iza železničke pruge, negde 1963. godine. Tada smo prestali da imamo svoju kravu i nastupilo je vreme prilagođavanja, koje je meni posebno teško palo. Više nije bilo mleka kad sam ga poželeo, a pogotovo ne koliko sam želeo. Nije više bilo ni bakinog mladog kajmaka. Našu kravu i njeno mleko zamenila je mlekarica Dobrinka, koja je živela ispod čačanskog groblja. Kada je ona slomila nogu, odlazio sam po mleko kod Vasovića, kod Zorke, babe čuvene operske pevačice Radmile Bakočević.
Nastavak: Korak u život (2): Od „Kolonijala“ do obdaništa