Treći dan: Sinaja – Bran – Sinaja
Zamak Bran iz XIV veka poznat je po predanju da je u njemu kraće vreme bio zatočen Vlad Cepeš Drakula. Iako mu je bio prijatelj, ugarski kralj Matija Korvin zatočio je Vlada Cepeša radi dogovora sa Turcima da ne napadaju Ugarsku. Turci su po svaku cenu želeli da ga uklone, jer im je bio veliki protivnik.
Od Sinaje do zamka put vijuga obroncima Karpata, kroz gustu šumu, a na jednoj krivini nailazimo na mečku sa mečetom.
Početkom XX veka zamak je bio rezidencija rumunskog kraljevskog para, Ferdinanda i Marije, a enterijer je preuređen u srednjovekovnom stilu. U „muzičkoj sobi“ svojevremeno je mini-koncert održao i Goran Bregović. Zakonom o restituciji Rumunija je zamak kasnije vratila nasledniku, njujorškom arhitekti Dominiku fon Habzburgu, koji je najavio da će ga prodati i za njega tražio 135 miliona dolara. U podnožju zamka su etno-selo i pijaca suvenira, naravno sa motivima grofa Drakule. Nedaleko od zamka, u steni, nalazi se udubljenje u koje je smešten kovčežić sa srcem kraljice Marije.
Na povratku odlazimo u manastir Sinaja, koji je krajem XVII veka, po povratku sa hodočašća na Sinajsku goru, podigao Mihail Kantakuzino, vrhovni vojni zapovednik Vlaške. Manastiru je, dodavši na kraju slovo „a“, dao ime Sinaja, a isto ime dobilo je i mesto koje je vek kasnije nastalo oko manastira.
Kantakuzina je oduševio manastir Svete Katarine na Sinaju, podignut još u VI veku. Crkva je sagrađena u stilu epohe Konstantina Brankovjanua, tadašnjeg gospodara Vlaške, kada je rumunska umetnost doživljavala procvat. Manastir zovu i Crkvom Karpata.
Posle manastira posećujemo dvorac Peleš, letnju rezidenciju Karola i Elizabete, prvog rumunskog kraljevskog para, jedan od najlepših dvoraca Evrope. Pored njega je manja varijanta, Pelišor.
Dvorac je građen od 1873. do 1914. godine, kada je preminuo i kralj Karol I, koji nije dočekao da vidi završen dvorac u celosti. Istorija rumunske kraljevske kuće zanimljiva je i po tome što je i ona „uvezena“. Posle ujedinjenja Vlaške i Moldavije 1859. za kneza je izabran domaći bojar Aleksandru Joan Kuza. Zemlja je 1862. dobila ime Kneževina Rumunija, a 1866. Kuza je abdicirao i na presto je iz Nemačke doveden princ iz dinastije Hoencolern, Karol I, koji je 1881. krunisan za prvog rumunskog kralja. Njegova supruga Elizabeta bavila se književnošću pod pseudonimom Karmen Silva.
Kraljevski par nije imao dece, pa je Karola na prestolu 1914. nasledio sinovac Ferdinand. Ferdinand (umro 1927) i njegova supruga Marija (umrla 1938), unuka britanske kraljice Viktorije po ocu i ruskog cara Aleksandra II po majci, imali su šestoro dece. Njihovo treće dete, Marija, bila je jugoslovenska kraljica, supruga kralja Aleksandra I Karađorđevića. Ferdinanda je nasledio unuk Mihaj, ali mu je presto preuzeo otac, koji je Rumunijom vladao kao Karol II od 1930. do 1940. Kralj Mihaj napustio je zemlju 1947.
Kad je o Sinaji reč, treba pomenuti i kuriozitet: negde u brdima pored nje jedan naš čovek drži restoran sa našim specijalitetima. Kažu da je pravi hit među ovdašnjim gurmanima; mesto se mora rezervisati, a gosti dolaze čak iz Brašova, pa i Bukurešta. Mi smo u aranžmanu imali uključenu i večeru, a u Sinaji smo gledali i kulturno-umetnički program, pa smo imali dve zanimljivo provedene večeri.
Četvrti dan: Sinaja – Snagov – Bukurešt
Sinaju napuštamo posle doručka i krećemo ka Bukureštu. Usput svraćamo do jezera Snagov, na čijem je ostrvu crkva u kojoj je sahranjen Vlad Cepeš, kome je ovo putovanje uostalom i posvećeno. Put je sasvim solidan, a pratimo i dvokolosečnu prugu Brašov – Bukurešt. Bio sam pomalo tužan kada sam video da svakih desetak minuta, u oba smera, prolaze kompozicije od po desetak vagona. Kakva razlika u odnosu na naše pruge, kojima, ako ih uopšte ima, idu uglavnom lokomotiva i jedan vagon. Kad bi vagon mogao da ide sam, verovatno bismo i to imali.
Jezero Snagov je tridesetak kilometara severno od Bukurešta. Iako je okolina puna mesta za odmor, većina posetilaca dolazi zbog manastira Snagov na ostrvu, u kome je, po legendi, sahranjeno obezglavljeno telo Vlada Cepeša. Posle obilaska ostrva i manastira vraćamo se na obalu i, posle dužeg čekanja, konačno dobijamo posluženje u lepom restoranu u obliku broda.
Kasno popodne stižemo u Bukurešt, grad širokih bulevara, grandioznih zdanja i pun zelenila, mada je ovogodišnja suša ostavila traga na vegetaciji. Smeštamo se u hotel. Pošto sam prvi put u Bukureštu, ne mogu da procenim gde je hotel u odnosu na ono što se zove centar grada.
U Bukureštu ima šta da se vidi. Iako je pola veka bio iza „gvozdene zavese“, i dalje ga zovu Parizom istoka. Odlazimo u panoramski obilazak grada. Rumunija je kandidat za prijem u Evropsku uniju i to se vidi na skoro svakom koraku: na sve strane su plave zastave sa zvezdama.
Ovo putovanje je dodatno prijatno zato što nema noćnih vožnji, pa svaku noć provodimo u hotelskoj sobi i ne moramo da brinemo o umoru.
Peti dan: Bukurešt
Dan provodimo u obilasku znamenitosti. Između ostalog, obilazimo i Muzej sela, jedan od najvećih muzeja na otvorenom u Evropi. Popodne koristimo za „šoping“, više kao istraživanje šta bi se moglo kupiti nego za pravu kupovinu. Obilazak završavamo ispred grandioznog zdanja Parlamenta.
Ova zgrada, koja još nije u potpunosti završena, posle Pentagona je najveća administrativna zgrada na svetu. U Bukureštu ima još nedovršenih zgrada, koje su u doba Nikolaea Čaušeskua bile zamišljene kao monumentalna zdanja.
Uveče odlazimo na večeru u restoran „Caru’ cu Bere“, čiji bi se naziv na srpski mogao prevesti kao „Kola puna piva“.
Šesti dan: Bukurešt – Krajova – Čačak
Prepodne provodimo u Bukureštu. Obilazimo gradsku crkvu i krećemo kući. Put nas vodi ka Piteštiju, jednom od najvažnijih industrijskih centara Rumunije, gde je fabrika automobila „Dačija“. Između Bukurešta i Piteštija vodi jedan od retkih rumunskih auto-puteva.
Sledeći veći grad je Slatina, sa velikim hemijskim kompleksom, a zatim stižemo u Krajovu. Ovde je veliki elektroindustrijski kompleks, poznat po proizvodnji električnih lokomotiva; tokom sankcija ovde su remontovane lokomotive jugoslovenskih železnica.
U Srbiju se vraćamo preko brane hidroelektrane „Đerdap“. Usput zastajemo kod Donjeg Milanovca, a onda preko Požarevca i Beograda stižemo u Čačak.
Tako se završilo ovo putovanje, koje nam je pružilo priliku da upoznamo „neku drugu Rumuniju“, drugačiju od one o kojoj smo stekli utiske posećujući Temišvar i prelazeći onih pedesetak kilometara od granice do ovog banatskog grada.