Na početku XXI veka obrazovanje je postalo jedna od najslabijih oblasti našeg društva. Krajem prethodnog veka ono se, kao i celo društvo, našlo u procesu tranzicije. Kao deo takozvane društvene nadgradnje neminovno je gurnuto u zapećak. Zemlja je bila ophrvana privrednim i ekonomskim problemima, a tu su bili i politički problemi sa kojima smo se suočavali tokom cele poslednje decenije XX veka. Sve je to obrazovanje faktički gurnulo na marginu.
Promene s početka novog veka, suprotno očekivanjima, nisu donele rešenje, čak ni kada smo se uključili u evropske obrazovne tokove. Bez imalo sarkazma, u jedan od postignutih „uspeha“ može se ubrojati i to što je domaća reč „obrazovanje“ sve češće zamenjena rečju „education“.
Takav voluntaristički pristup pokazao se kao promašaj. Nije izostala ni naša neutoljiva želja da promenama damo sopstveni pečat, što se ovde desilo sa srpskim tumačenjem „Bolonjskog procesa“. Nije teško zaključiti šta nas je čekalo na početku milenijuma i šta se zaista desilo sa visokim obrazovanjem u Srbiji tokom protekle dve decenije.
Ne treba zaboraviti ni dva procesa koja su se u visokom školstvu odvijala mimo napora za približavanjem Evropi. Prvi je potpuno odsustvo veze između studijskih programa i potreba srpske privrede. Drugi je nekritičko uvođenje samofinansiranja studija. Ta dva procesa stvorila su uslove za osnivanje mnogobrojnih privatnih fakulteta za školovanje studenata u takozvanim profitabilnim oblastima. Ali ni državni univerziteti nisu odoleli tim blagodetima. Samo su se uglavnom krili iza izreke „Držite lopova!“, upirući prstom u privatne visokoškolske ustanove kao krivce za pad kvaliteta visokog obrazovanja.
Obrazovanje kao izazov
Od 2007. godine u Srbiji se sprovodi akreditacija visokoškolskih ustanova, po dva osnova: obrazovnom i naučnoistraživačkom. U toku je treći krug. Bilo bi zanimljivo znati koliko je studijskih programa, a pogotovo fakulteta, u tom periodu izgubilo dozvolu za rad. Ili je akreditacija nešto poput onog narodnog „da se Vlasi ne sete“: da se kao nešto radi, a da sve ostane po starom.
Ali dosta je kritičkih tonova, jer onaj ko ne želi ništa da menja to sigurno neće uraditi zbog nečije kritike. Ne pišem da bih kritikovao, već da bih izneo sopstvene stavove i viđenje obrazovanja, pre svega u oblasti računarske tehnike, odnosno onoga što se danas popularno zove informacione tehnologije.
Intenzivan i brz razvoj tehnologije ne dozvoljava spor, evolutivan razvoj obrazovanja. Primena novih tehnologija, pre svega veštačke inteligencije, traži brzo delovanje. Na potrebu za hitnim promenama u obrazovanju ukazala je i pandemija kovida 19. Savremeni čovek je okružen sofisticiranim alatima, uređajima i sistemima, i da bi mogao da ih koristi, mora za to da bude osposobljen kroz obrazovanje. Proizvodnja se danas zasniva na visokoautomatizovanim mašinama, a i njihovi rukovaoci moraju biti odgovarajuće obrazovani. Imajući sve to na umu, jesmo li se zapitali kakvo nam obrazovanje zaista treba? Odgovori moraju doći što pre, jer sadašnje obrazovanje uskoro više nikome neće trebati.
Kraće i praktičnije
Brz tehnološki razvoj na razmeđu milenijuma nagovestio je da obrazovanje mora da se menja. Pokazalo se da je dužina studija postala ograničavajući faktor: dok student završi studije, tehnologija i njene posledice po tehniku i celo društvo već su promenile svet, pa je znanje stečeno tokom školovanja, u praktičnom smislu, pomalo zastarelo. Početkom veka na sajtu jednog fakulteta u Torinu našao sam kratko obrazloženje zašto skraćuju studije sa četiri na tri godine. Glasilo je otprilike ovako: „Dinamičnost italijanske privrede zahteva stručnjake koji će se brže uključivati u savremene proizvodne procese, zato treba skratiti studije…“ Nije teško zaključiti da je taj stav i te kako ispravan.
Kod nas, nažalost, i dalje preovlađuju konzervativni stavovi, iza kojih pre svega stoje odbrambeni nazori univerzitetskih nastavnika. Mogu se sažeti u jednu rečenicu: „Za tri godine ne može da se stekne odgovarajuće znanje.“ Ako se tome doda insistiranje na što većem broju predmeta, dolazimo do toga da današnji studenti teško mogu da tokom studija efikasno dođu do potrebnih znanja. Nastavnici se, uz to, plaše da će im pozicije biti ugrožene ako studije na kojima predaju budu kraće. A s druge strane, i sami govore o nepotrebnim znanjima koja su morali da savladaju tokom svojih studija.
Umesto insistiranja na dužim studijama i većem broju predmeta, treba se okrenuti kompaktnijim i kraćim studijama, ali sa intenzivnijom praktičnom obukom na fakultetima, uz stalno učešće samih nastavnika. Dodatna specijalistička znanja, posebno ako se student opredeli za istraživački rad, mogu se steći na master studijama.
U međuvremenu nam se desila veštačka inteligencija, čije korišćenje u obrazovanju preti kataklizmičnim potresom. Čini se da toga nisu svesni ni ljudi na univerzitetima ni prosvetne vlasti. Štaviše, deluje kao da ljudi iz akademske sredine pokušavaju da vakuum u koji obrazovanje sve više ulazi iskoriste za sopstvenu korist, pre nego što se dođe do tačke u kojoj će morati da se donose sudbonosne odluke. Očigledno je da celo obrazovanje čeka ne samo prilagođavanje novoj situaciji, već i izgradnja potpuno novog pristupa obrazovnom procesu. O tome sam više pisao u tekstu „Glava u pesku“.
I drugi razmišljaju
U Čačku postoji neformalna grupa TIM, koja okuplja iskusne inženjere različitih struka, uglavnom one koji su u penziji ili na njenom pragu. Formirana je sa idejom da njeni članovi još uvek imaju znanja potrebna društvenoj zajednici. Na portalu grupe TIM mogu se pratiti njene aktivnosti, ali i razmišljanja članova o različitim aspektima njihovih struka, između ostalog i o savremenom obrazovanju.
Opšte o obrazovanju
Ceo radni vek proveo sam u istraživanju, a dve trećine tog vremena i u obrazovanju. Zato mislim da sam relativno kompetentan da govorim o različitim aspektima obrazovanja, pogotovo što se ono danas proteže kroz ceo život, a ne samo na tradicionalno osnovno, srednje i visoko. Civilizacija se tokom poslednjeg veka drastično promenila, a razvoj tehnologije okrenuo je svet naglavačke. Sve je to otvorilo pitanje koliko je obrazovanje primereno savremenom svetu.
Pošto i dalje vlada liberalni kapitalizam, preovlađuje stav da i obrazovanju treba dati njegova obeležja. Ali ne u smislu učenja mladih da slobodno misle, nego u smislu šta i kako treba učiti. Tako je jedna društvena delatnost prepuštena na milost i nemilost diletantima. A oni su, kako je govorio Radivoj Kašanin, najopasniji.
Liberalni kapitalizam je obrazovanju nametnuo i takmičenja u kojima se rangiraju obrazovne ustanove. To na kraju postaje sušta suprotnost onome što se želi postići. Škole se okreću skupljanju poena za rang-liste, a trpi im osnovna delatnost. Jer ničim nije zagarantovano da bolje mesto na takvoj listi đacima i studentima donosi i bolje obrazovanje.
Društvo i obrazovanje
Ekonomski liberalizam je uticao i na to da se obrazovanje okrene profitu, što je suprotno njegovim osnovnim postulatima. To je posebno izraženo u takozvanim tranzicionim ekonomijama, koje su prelazile ili još prelaze sa socijalističke na kapitalističku privredu. Uverenje da će tržište rešiti sve ekonomske, pa i društvene probleme, dovelo je do prilične neorganizovanosti, čije rešavanje traži bolne rezove. Za njih krhke demokratije, opterećene populizmom vlasti, izgleda još nisu spremne. To se pre svega odnosi na visoko obrazovanje, ali svesni smo da se novi trendovi neminovno preslikavaju i na srednje, pa i na osnovno obrazovanje.
Uz inflaciju visokoškolskih ustanova ide i inflacija takozvanih modernih zanimanja. Za njihovo školovanje odlučuju se čak i fakulteti sa tradicijom i visokim mestom u hijerarhiji, i to državni fakulteti. Nažalost, godinama izostaje delovanje resornog ministarstva, koje bi trebalo da prati za koje struke se đaci opredeljuju i koliko ih se zaista zaposli upravo u tim „modernim“ strukama.
Poseban problem visokog obrazovanja su nivoi stručnosti koji se stiču. Naš tradicionalni sistem, osnovne studije, magistratura i doktorat, ustupio je mesto svetskom: osnovne, master i doktorske studije. Akademska sredina kao da ne želi da vidi da je ta promena degradirala više nivoe studija. Master studije nisu donele kvalitativnu promenu. Na fakultetima na kojima su studije trajale pet godina, master je de facto stara peta godina, pa nije došlo do usmeravanja studenata ka užoj struci u kojoj bi mogli da postanu „majstori“. Doktorske studije su praktično zamenile nekadašnje magistarske, i to je degradiralo način sticanja doktorata. Inflacija doktora nauka posle 2005. godine negativno se odrazila na kvalitet istraživanja i nauke, o čemu sam pisao u seriji „Istraživanje u Srbiji“.
Nastavak: Obrazovanje (2): Univerzitet iznutra