Nedelja, 20. septembar 2015. Popodne
Pariz se, naravno, ne može obići za nekoliko dana, koliko običnim turistima poput Aleksandre i mene stoji na raspolaganju. Ali to nas nije sprečilo da pokušamo da vidimo što više. Posle podnevnog odmora ponovo krećemo. Stanica Franklin D. Ruzvelt pokazala se kao dobro polazište za kraj oko Jelisejskih polja, pa smo i ovog sunčanog nedeljnog popodneva od nje krenuli niz aveniju.
Najpre prolazimo Avenijom Vinstona Čerčila, između Velike i Male palate. Velika palata, izložbeni prostor i muzejski kompleks, građena je od 1897. za Svetsku izložbu 1900, zajedno sa Malom palatom i mostom Aleksandra III. Zlatno doba doživela je u prvoj polovini XX veka, kada su se u njoj održavala takmičenja u jahanju i predstavljale novosti iz sveta automobila, avijacije i kućnih aparata.
Na skretanju sa Jelisejskih polja u Aveniju Vinstona Čerčila je spomenik generalu Šarlu de Golu, a na kraju Male palate, kod Sene, spomenik njegovom savremeniku sa druge strane Lamanša, Vinstonu Čerčilu. Odavde smo na korak od mosta Aleksandra III.
Most važi za najraskošniji u Parizu i zaštićen je kao istorijski spomenik. Izgrađen je od 1896. do 1900, sa lampama u stilu art nuvoa, heruvimima, nimfama i krilatim konjima na oba kraja. Nazvan je po ruskom caru Aleksandru III, koji je sa Francuskom sklopio savez.
Preko mosta stižemo na Orsej obalu, gde su dve važne državne institucije: Ministarstvo inostranih poslova, poznato u celom svetu po imenu ulice u kojoj se nalazi, i Burbonska palata, sedište Narodne skupštine. Ovde su nekada dolazili mnogi slikari da slikaju obale Sene. Burbonska palata, tačno naspram Konkorda, podignuta je od 1722. do 1728. za vojvotkinju od Burbona, a za vreme Napoleona dobila je neoklasicističko pročelje sa korintskim stubovima, koje podseća na Madlenu. Od 1879. u njoj zaseda Narodna skupština, a u njenoj biblioteci čuvaju se i dokumenti sa suđenja Jovanki Orleanki i Rusoovi rukopisi.
Mostom Konkord vraćamo se na desnu obalu i izlazimo na Trg Konkord.
Razmišljamo o šetnji parkom Tiljeri, ali je već gotovo osam sati, kada se park zatvara. Umesto toga produžavamo ka Madleni.
Želimo da se Bulevarom Osman prošetamo do Etoala, ali stižemo samo do Trga Svetog Avgustina. Tu predahnemo uz piće, a pošto je u blizini stanica linije koja ide do našeg predgrađa, vraćamo se u hotel da se spakujemo za povratak kući.
Ponedeljak, 21. septembar 2015. Pariz – Beograd – Čačak
Došao je i poslednji dan. Preostaju nam Luvr, još malo „špartanja“ po Parizu, povratak u hotel i odlazak na aerodrom. Posle doručka stvari ostavljamo na recepciji i metroom odlazimo u centar.
Luvr je jedan od onih muzeja koji se ne mogu upoznati za nekoliko sati koliko ćemo imati. Jedan je od najvećih i najposećenijih muzeja na svetu, u proseku ga dnevno obiđe oko petnaest hiljada ljudi, većinom stranaca. Smešten je u Palati Luvr, nastaloj od tvrđave Filipa II s kraja XII veka, čiji su ostaci i danas vidljivi u podrumu. Kada je Luj XIV 1682. preselio dvor u Versaj, u Luvru je ostala kraljevska zbirka umetnina, a za vreme Revolucije odlučeno je da palata postane muzej. Otvoren je 10. avgusta 1793, sa 537 slika, uglavnom iz konfiskovane kraljevske i crkvene imovine. Pod Napoleonom zbirke su se znatno uvećale, a muzej je neko vreme nosio i njegovo ime. Novi ulaz, Piramida, delo američkog arhitekte kineskog porekla I. M. Peja, koju je naručio predsednik Miteran, postao je gotovo jednako popularan kao i sam muzej.
Umetničko i istorijsko blago Luvra predstavlja istoriju sveta na jednom mestu, pa je teško izdvojiti ono najvrednije. Ipak, biseri su svakako Miloska Venera, Nika sa Samotrake i Hamurabijev zakonik.
Miloska Venera, helenistička mermerna statua iz perioda oko 130–100. godine pre nove ere, visoka 203 centimetra, predstavlja Afroditu, boginju ljubavi i lepote. Ruke i prvobitno postolje su izgubljeni. Pronašao ju je 1820. jedan meštanin na ostrvu Milos, u Egejskom moru.
Nika sa Samotrake, krilata boginja pobede, visoka 2,4 metra, podignuta je oko 190. godine pre nove ere u slavu pomorske pobede. Prvobitno je stajala na ostrvu Samotraki, na postolju u obliku brodskog pramca. Prikazana je raširenih krila, kao da u njih duva vetar, a draperija je tako tanka da otkriva telo ispod nje. Danas stoji na počasnom mestu, na vrhu glavnog stepeništa muzeja.
Hamurabijev zakonik najpoznatiji je i najbolje sačuvani zakonik drevne Mesopotamije, ispisan na steli od crnog diorita, visokoj 2,25 metara. Pronađen je 1902. u iranskoj Suzi, kuda ga je u XII veku pre nove ere kao ratni plen odneo elamski kralj.
Ulazak u muzej kakav je Luvr neminovno ostavlja gorak ukus u ustima. Svaki posetilac je svestan gde se nalazi i šta bi mogao da vidi. Ali svestan je i da jednodnevni, ili još gore jednosatni boravak u njegovim salama više liči na „nemoguću misiju“ nego na susret sa biserima svetske umetnosti i tragovima civilizacije. Ulazak u salu sa Mona Lizom, remek-delom Leonarda da Vinčija, i pokušaji da je koliko-toliko vidimo izbliza, prerastaju gotovo u borbu za goli život. Posle svega ostaje seta, što nismo uspeli ni za trenutak na miru da uživamo u tom zagonetnom osmehu. Ali i zbog svih drugih remek-dela, koja se ko zna kakvim čudom i čijom voljom sabraše na ovom mestu, a koja nismo stigli da vidimo.
Oproštaj sa Parizom
Po izlasku iz Luvra odlazimo u radnje u Ulici Rivoli, za koje smo prethodnog dana procenili da bi mogle ponuditi nešto zanimljivo. Nažalost, uzalud smo se nadali uspešnoj kupovini. Boravak završavamo ručkom u restoranu koji nam je preporučila vodič Maja, „Brasserie le Wilson“, na mestu gde Avenija predsednika Vilsona izlazi na Trokadero. Ispostavlja se da je isto mesto za oproštajni ručak izabrala i jedna porodica iz Leskovca. Biramo jela sa dnevnog menija i uživamo u popodnevnom Suncu i pogledu na Ajfelov toranj.
Posle ručka još jednom sa platoa ispred Palate Šajo gledamo Ajfelov toranj, Senu i Marsova polja. Bio je to oproštaj sa Parizom i prilika da se na brzinu podsetimo šta smo sve videli za pet dana, ali i šta smo propustili, nadajući se nekom novom boravku u gradu koji nije samo grad svetlosti.
Po povratku u hotel ustanovljavamo da smo avionske karte ujutru zaboravili u sobi. Tražimo ih, ali su, po svoj prilici, završile u smeću. Kada smo se požalili vodiču Kristijanu, stiglo je olakšanje: karte nam i nisu potrebne. Dovoljno je da na čekiranju pokažemo pasoše i dobićemo kartu za ukrcavanje.
Ka aerodromu idemo obalom Sene. Sa desne strane ostaje nam hipodrom Lonšan, a sa leve Defans sa svojim neboderima. Iako sam želeo da upijem svaki preostali delić Pariza, umor me savladava i ostatak puta dremam. Zatim sledi uobičajena procedura: čekiranje, pasoška i carinska kontrola, ukrcavanje i ugodan let do Beograda. Pošto su nas kola čekala u garaži na aerodromu, odmah krećemo kući, u Čačak.
Tri puta u Parizu, 1978, 2003. i 2015, i svaki put potraga za istom ulicom Basano.
Kraj serije „Pariz“.
