Vrlo brzo po povratku sa Kavkaza vratio sam se za stalno u Čačak. Bio je to nastavak bajke započete na Kavkazu.
U Čačku, 12. novembra 2018.
Petak, 27. april 1990. Beograd
Nije prošlo ni mesec dana mog ponovnog života u Čačku, a Vladimir i ja smo odlučili da prvomajske praznike provedemo u Italiji. Realno je bilo očekivati da stignemo do Venecije i Padove, eventualno do Firence, mada sam se ja zanosio i Rimom. Na zapadu Jugoslavije duvali su novi vetrovi, koji su se zvali „demokratija“. Pripremali su se, ili su već bili održani, višestranački izbori za republičke organe vlasti.
Moja kola su posle svih onih hiljada pređenih kilometara bila kao na izdisaju, pa nije dolazilo u obzir da njima idemo. Nadali smo se da neće biti loše ni sa Vladimirovim „jugom“. Po običaju, nismo krenuli u petak, kako smo planirali, jer je trebalo završiti još neke poslove oko deviza i kola. Međutim, odlaganje će celom poduhvatu dati novu dimenziju, pa će on biti možda i uspešniji.
Da bismo prekratili vreme, izašli smo u grad i sreli Dudlberija. Reč po reč, on predloži da nam se na putu pridruže on i Ljupka. Ponudio je svoju novu „ladu samaru“, a odluku je prepustio Ljupki, kada izađe sa posla. Pošto je ona pristala, uz piće na Trgu Marksa i Engelsa dogovorili smo se da krenemo sutradan oko podne.
Subota, 28. april 1990. Beograd – Kozina
Krenuli smo skoro po planu, sa ciljem da do kraja dana stignemo do granice. Osećam nelagodnost pri pomisli na prolazak kroz Hrvatsku i Sloveniju. U Sloveniji su višestranački izbori već završeni, a u Hrvatskoj je održan prvi krug. Odmaramo se kod motela „Plitvice“. Sve vreme tražim nagoveštaje promena u ponašanju milicije, prodavaca, običnih ljudi. Još ništa nije vidljivo, ali neka zebnja ostaje.
Stajemo i u Brežicama, po navici još iz vremena kada smo išli na Elektrijade. Usput razmišljamo gde da prenoćimo; želimo da to bude što bliže granici, po mogućstvu u Lipici. Zaboravili smo da je praznik i da na ovu stranu hrli još mnogo turista poput nas, ali ipak nalazimo mesto u motelu na graničnom prelazu Kozina.
Nedelja, 29. april 1990. Venecija
Trst smo svi već dobro upoznali, pa se upućujemo pravo ka Veneciji. Želimo da idemo putem pored mora, da vidimo nešto novo, jer nam je dosta auto-puta. Ali i pored sve pažnje ne uspevamo da uhvatimo „plavi“ put i opet smo na „zelenoj“ trasi. Zahvaljujući tome brže stižemo u Veneciju.
Odmah krećemo u razgledanje, jer je nedelja, pa nema mogućnosti za drugu dimenziju ovog puta, kupovinu. Veneciju dobro poznajem, bio sam ovde već nekoliko puta, ali uvek postoji mogućnost da se otkrije neki novi detalj ili da se vratiš nečemu što je ostavilo utisak ranije. Prvi put posećujem crkvu Svetog Marka i divim se konjima iz Konstantinopolja.
Dan je prelep, nije previše toplo, idealno vreme za razgledanje. Ostajemo do sumraka.
Bio je ovo moj prvi susret sa prazničnom Italijom. Na ulazu u Veneciju dočekali su nas brojni „lovci“ na turiste, čiji je zadatak da popune parkinge, a usput nude i prevoz čamcima, gondolama i razne druge usluge.
Odlučili smo se za parking na Tronketu, ali je već bio pun. Nije nam preostalo ništa drugo nego da smeštaj za našu ladu potražimo u ogromnoj garaži. To je značilo i poduže čekanje u redu za izlazak iz garaže kada smo, u smiraj tople aprilske večeri, hteli da naš „brod“ usmerimo ka Padovi. Dok smo čekali, sunčeva svetlost uzmicala je pred mnogobrojnim svetiljkama.
Volim ove mediteranske prostore. Možda se na njima može doživeti i poneka neprijatnost, prevara ili krađa, ali u vazduhu neprekidno treperi radost življenja. Smeh odzvanja i tamo gde lebdi duh siromaštva.
Bezbrojni venecijanski kanali pružaju namerniku priliku da uvek nađe poneki nov detalj, čak i kada je gotovo siguran da je tuda već prošao. Venecija je prepuna turista. Valjda zbog praznika, preovlađuju Italijani, koji i sami dolaze da upoznaju čari ovog po mnogo čemu jedinstvenog grada.
Padova i Abano Terme
Uvek sam bio pristalica putovanja sa primesama avanture. Precizno planiranje ubija lepotu doživljaja koje svako putovanje nosi sa sobom. Dok smo prelazili tih četrdesetak kilometara do Padove, još nismo bili svesni da smo na pragu male avanture oko prenoćišta. U Padovi sam prvi put bio pre pet godina i doživeo je kao jedan od gradova u kojima se nije pisala samo istorija Apeninskog poluostrva, već i sveta.
Venecija i Padova polako se stapaju u jedan grad, pa usput prolazimo pored mnogobrojnih kafanica sa baštama namenjenih pre svega domaćim gostima; upravo takva mesta tražio sam na svojim putovanjima. Nalazimo se u slivu reke Po, jednom od najbolje regulisanih u Evropi, pa prolazimo kroz splet kanala za navodnjavanje i predele bujne vegetacije.
Još na prilazima Padovi tražimo prenoćište, ali svuda nailazimo na odmahivanje glavom. Logično pitanje je gde se onda može naći prenoćište. Upućuju nas u Abano Terme. Očigledno je reč o banji; oko Padove ima dosta banjskih lečilišta. Pre pet godina kampovao sam u jednoj takvoj, Montegroto Terme. Smatrajući to sigurnim utočištem, ipak usput stajemo kod svakog hotela i tražimo smeštaj. U jednom nas upućuju na novi hotel u blizini, kažu nešto skuplji, jer ima četiri zvezdice. Po meni, dovoljno za avanturu.
Hotel „Executive“ nalazi se u novom delu Padove, koji je još u izgradnji; okolo je ogromno gradilište. Cena je baš „prigodna“, što bi rekao Vladimir: sto maraka za dvokrevetnu sobu. Ali smeštaj je odličan, možda najbolji koji sam ikada imao u nekom hotelu. Soba sa televizorom sa dvadesetak programa, ogromno kupatilo, u kome bi mogao fudbal da se igra, i naravno, sve svetlo i besprekorno čisto. Dok se Vladimir tušira, ja se igram sa televizorom, ali umor je ipak jači.
Ponedeljak, 30. april 1990. Padova
Iako je ovaj put zamišljen pre svega kao turistički, mora se naći malo vremena i za kupovinu. Srećom, Padova nije preterano veliki grad, što taj posao donekle olakšava, ali za mene postoji čitav niz drugih problema: kako naći dovoljno veliku majicu, jaknu i slično.
Uporedo sa kupovinom obilazimo znamenitosti Padove, koja je, kao većina gradova severne Italije, prepuna istorijskih spomenika, posebno iz doba renesanse. Usput tražimo prenoćište za sledeću noć, ali mesta nema ni za lek. U jednom pansionu nam rezervišu smeštaj u hotelu „Vena d'Oro“ u Abano Termama, kuda smo se bili uputili još prethodne večeri.
Jurnjava po trgovinama ne ostavlja mnogo prostora za sećanja, ali susret sa Abano Termama svakako zaslužuje koju reč. Čini mi se da do tada nisam bio u mondenskijem mestu, čak ni u poređenju sa gradovima na Azurnoj obali. Stekao sam utisak da celo mesto čine samo mnogobrojni hoteli utonuli u more zelenila. Prosto je neverovatno da za ovaj turistički raj, koji upoznajem ovako neočekivano i gotovo pod prinudom, ranije nisam čuo. Očigledno je reč o banjskom lečilištu koje posećuje određena kategorija ljudi, tražeći leka svojim jadima. Kao što ćemo sutradan videti, bili smo ubedljivo najmlađi gosti hotela. Hotel, koji svakako nije bio najluksuzniji, imao je dva bazena, zatvoreni i otvoreni, a i sobe su bile sasvim pristojne. Čak je i grejanje radilo, jer je poslednja aprilska noć bila prohladna.
Posle smeštaja odlazimo da potražimo gde bismo mogli nešto da pojedemo. Šetamo širokim ulicama omeđenim drvoredima, punim zelenila i cveća. Na sve strane putokazi ka ovdašnjim hotelima, često zvučnih imena. Ponegde nailazimo i na butike; njihovoj robi, ali i cenama, pozavideli bi i u najelitnijim trgovinama svetskih metropola. Odlučujemo se za picu i pivo. Prvi put jedem kalcone. Usput pravimo planove za sutra, a sutra nas čeka Firenca.
Utorak, 1. maj 1990. Firenca
Švedski sto za doručak, prilika za Dudlberija da stvori zalihe za put. Izgleda da smo najmlađi gosti u hotelu. Ostali su uglavnom postariji stranci, Austrijanci i Nemci, koji su ovde došli ne bi li nekoj svojoj boljci našli leka.
Iako nas do Firence čeka oko 300 kilometara, biramo regionalni put, planirajući da usput svratimo u Bolonju. Međutim, ne napredujemo onako brzo kako smo očekivali, pa odustajemo od Bolonje i iza Ferare izlazimo na auto-put. Žurimo u Firencu, grad muzeja i grad-muzej. Biće to moja treća poseta gradu koji je u prohujalim vekovima toliko darivao umetnosti celom čovečanstvu. Za jedno popodne ne može se bogzna šta videti od lepote sakupljene u ovom gradu, ali dovoljno je pogledati grad i Arno sa brežuljka na levoj obali reke, pa da se zauvek ostane zaljubljen i uvek ponovo poželi doći.
Relativno lako nalazimo mesto za parkiranje, i to prilično blizu onoga što želimo da posetimo: katedrale Svete Marije od Cveća, galerije Ufici, mostova na Arnu, crkve Svetog Krsta. Ali dočekalo nas je neprijatno iznenađenje: zbog Praznika rada ne radi nijedna državna ustanova, pa ni Ufici. Tako ostajemo uskraćeni za susret sa Botičelijevom Venerom. Zato ne gubimo vreme i obilazimo druge dostupne znamenitosti. Boravak završavamo u restoranu na drugoj strani Arna, na predivnom brežuljku odakle puca pogled na grad koji se kupa u poslednjim sunčevim zracima. Sve izgleda nekako na dohvat ruke.
U povratku odmah biramo auto-put. Dule vozi pomalo rizično, a nas troje protestujemo. Istina, treba prevaliti trista kilometara, ali se pri tome ne mora izgubiti glava. Saobraćaj je prilično gust, jer se Italijani posle praznika vraćaju svakodnevici. Konačno stižemo u naše Abano Terme i završavamo u istoj piceriji kao prethodne večeri. Posle svega prepuštamo se okrepljujućem snu, jer nas je čekao put u susret događajima kojih ne bih voleo da se sećam. Čekala nas je Jugoslavija, nad kojom su se nadvijali vetrovi rata, najavljujući svoj tutanj.
Sreda – četvrtak, 2–3. maj 1990. Mestre – Kozina – Beograd
Za doručkom Dule ponovo pravi zalihe sa švedskog stola. Sticajem okolnosti, ovo putovanje bilo je zaista turističko. Osim jednog popodneva u Padovi, vreme smo uglavnom posvećivali obilasku znamenitosti gradova u kojima smo boravili.
Preostalu kupovinu odlučujemo da obavimo u Mestru. Bio sam tamo već dva puta, 1979. i 1985, pa ću se valjda ponečeg i setiti. Da bismo bili efikasniji, razdvajamo se; Vladimir i ja, naravno, ostajemo tandem i u kupovini. Ljupka nije bila u inostranstvu još od Elektrijade, valjda 1978, pa je Dule odrešio kesu za garderobu. Sa kupovinom ne žurimo, jer opet nameravamo da prespavamo na granici i put za Beograd nastavimo tek sutradan.
Opet nas je čekao motel na graničnom prelazu Kozina. Posle doručka polako krećemo kući. Već smo se izveštili u vožnji lade, pa normalno koristimo petu brzinu, za koju Dule do ovog puta skoro nije znao da postoji. Duž puta kroz Sloveniju još vise zastave posle praznika, samo slovenačke, nigde nijedne jugoslovenske. Pitam se u sebi: „Zašto te neko sprečava da neke krajeve osećaš kao deo sopstvenog životnog prostora? Nikada nisam tražio da se ovde osećam isto kao u Čačku.“
Događaji koji su dolazili učiniće da ovo bude moje poslednje putovanje na zapad nekadašnje Jugoslavije.