Prepreka je bio ogroman red, ali po starom dobrom običaju koristimo „prednost” što smo stranci i ulazimo preko reda. A onda pravac hotel, jer nas sutra očekuje naporan dan. Čim smo stigli, javio sam se Rubenu, starom prijatelju iz Instituta problema upravljanja. Bilo je smeha, jer sam mu tek na kraju razgovora rekao da ga zovem iz Moskve.
Sutradan Vladimir i ja skitamo po Kalinjinskom prospektu, koji se danas zove Novi Arbat. Posle ručka upućujemo se ka aerodromu Vnukovo, da bismo odleteli za Mineralne Vode u podnožju Kavkaza. Bila je to prilika da bacim pogled na svoj omiljeni Centralni dom turista na Lenjinskom prospektu.
Ko to puši
Putovanje na Kavkaz bilo je prilika da prvi put letim džambo-džetom Il-86. Još uvek je važilo nekadašnje pravilo da u avion prvo ulaze stranci, pa nam se učinilo da će biti poluprazan. Međutim, kad smo se smestili, nagrnuli su sovjetski građani. Kakvog tu sve prtljaga nije bilo, unetog u sam avion. Kako to iz današnje perspektive izgleda bezazleno, moglo se uneti bilo šta. A nije da nije bilo opasnosti od terorizma. Vrlo brzo Kavkaz će goreti.
Dok smo u avionu bili samo mi, neki su pokušali da puše. Međutim, pojavila se postarija stjuardesa sa bambusovim štapom u rukama i zapitala: „Ko to puši?” Nastala je strka, podvlačenje pod sedišta, gašenje cigareta, mahanje rukama da se rastera dim.
Po povratku u Moskvu prenoćismo u onom istom hotelu „Beograd 1″ i sutradan se vratismo u Beograd. Čini mi se da sam prepodne uspeo da skoknem u Institut i vidim se sa kolegama sa projekta PMO.
Studentska praksa
U Moskvu se vratih brže nego što sam pretpostavljao, već u julu 1990. godine. Više se i ne sećam kako je došlo do toga da vodim grupu studenata Tehničkog fakulteta na stručnu praksu u Institut MASI. Na Fakultetu sam zvanično počeo da radim tek prvog aprila te godine. Grupa se sastojala od devet studenata sa Odseka za elektroenergetiku; većinu sam poznavao, pošto sam honorarno bio angažovan od januara 1989.
Pri odlasku ponovo je došlo do problema, ovoga puta sa vizom. Ispostavilo se da to moram da uradim u Beogradu, jer mi je pasoš izdat u tamošnjem organu unutrašnjih poslova. Uputio sam se dan pre puta, ali sam zakasnio da zahtev predam do deset sati. Tako da sam ponovo morao kod načelnika službe, i opet se sve dobro završilo.
Putovali smo vozom poznatim kao „Puškin”. Od Beograda do Moskve treba četrdeset četiri sata. Bio je to jedan od poslednjih polazaka sa Glavne železničke stanice, izgrađene davne 1884. godine; danas je prestala da služi svojoj nameni.
Prvi put odgovoran za druge
S obzirom na to da prvi put u životu odgovaram za druge, narednih skoro dva dana provodim u razmišljanju kako da se odnosim prema saputnicima. Jer dobro mi je bilo poznato kakva nas iskušenja očekuju u Moskvi. Pogotovu što je posle rušenja Berlinskog zida došlo do značajnih promena, a ta nova situacija u Sovjetskom Savezu nije bila poznata ni meni.
Jednostavno sam zaključio da treba sačekati i videti kako će se stvari same od sebe razvijati.
Na Kijevskoj stanici sačekao nas je kolega Aleksandar, profesor na MASI, Moskovskom automobilsko-drumskom institutu, obrazovno-razvojnom centru u okviru velike fabrike ZiL. Institut ima svoj studentski dom, u kome ćemo boraviti narednih dvadeset pet dana, između stanica metroa Južnaja i Praška. Dobijamo dva stana sa po tri dvokrevetne sobe, zajedničkom kuhinjom i kupatilom.
Plan boravka obuhvata posetu fabrici ZiL, Institutu MASI, Fabrici kugličnih ležajeva i još nekim institucijama. Pored toga, predviđen je i kulturno-zabavni program, obilazak znamenitosti Moskve, odlazak u Zagorsk i poseta Lenjingradu.
Šverc u suprotnom smeru
Za tri i po godine puno se toga promenilo. Na prvi pogled oseća se određena doza liberalizma. U prodaji ima stvari koje su nekada bile nedostupne, ili su se mogle nabaviti preko sindikata i ispod ruke. Ograničena prodaja alkohola se nekako održala, ali onoga čega nema legalno, dostupno je na crnom tržištu.
U međuvremenu je došlo do otvaranja Sovjetskog Saveza prema svetu, pa je šverc počeo da cveta. Samo je promenjen smer kretanja robe. Nekada smo ovamo donosili moher i farmerke; sada odavde stižu svila i parfemi. A oni preduzimljiviji počeli su da trguju i na veliko, drvnom građom, metalnim proizvodima.
Što se samog grada tiče, nema uočljivih promena. Metro i dalje dobro funkcioniše, kao i drugi oblici prevoza. Reklo bi se da život teče normalno. Ali sve vreme se u vazduhu osećalo da nešto nije kao ranije.
Do doručka nekako i rade
Tokom boravka hranili smo se u restoranu fabrike ZiL. Tačnije, tamo smo imali samo ručak, dok smo umesto doručka i večere dobijali novčanu naknadu, čini mi se desetak rubalja dnevno.
U okviru prakse posetili smo Fabriku kamiona ZiL. Uočili smo da na proizvodnoj traci radi dosta Vijetnamaca; učinilo nam se da su prilično neodgovorni radnici. To će nam kasnije potvrditi i kolega Aleksandar: „Do doručka nekako i rade. A onda se razbeže, pa ih je teško naći.”
Posetili smo i fabriku automobila „Moskvič”. Aktuelni model je bio „Aleko”, za čiju su izradu korišćeni roboti nabavljeni od „Renoa”. Automobil se počeo praviti 1986. i bio je kopija francuske Simke 1307.
U Fabrici kugličnih ležajeva videli smo proizvodnju ležajeva prečnika i do metar, kakvi se koriste kod turbina električnih centrala.