Prolog
Čudna je bila ta 1990. godina. Činilo mi se da sam dosegao one životne ideale: živeti opušteno, slobodno, putovati. U Čačku sam boravio između dva putovanja, makar to bilo i samo do Beograda. Kao na traci smenjivali su se Moskva, Dombaj, Venecija, Padova, Firenca, Kornati, opet Moskva, Lenjingrad, Krf, Atina… Sve je pomalo ličilo na bajku, bilo je toliko nestvarno da sam se vrlo brzo morao suočiti sa stvarnošću. Jer došle su 1991, 1992. i 1993, godine preispitivanja i traganja za onim što je odavno prohujalo. Da li danas osećam nostalgiju ili tugu što pripadam jednoj od mnogih „izgubljenih“ generacija, nije predmet ovog pisanija. Beležim samo ono što mi se u jednom trenutku činilo kao ostvaren san.
Neka nova Rusija
Posle punih jedanaest godina nalazim u prašnjavom podrumu sveščicu sa zabeleškama o zimovanju u Dombaju, ili, kako to obično kažem, o zimovanju na Kavkazu. Istovremeno u novinama pročitah belešku da su u toj oblasti uhvaćeni ljudi koji su pokušavali da podignu ustanak. Kako je malo vremena potrebno da se iz jednog, uslovno rečeno, uređenog sistema dođe na ivicu haosa. Utoliko ove zabeleške dobijaju na aktuelnosti. Zaturena sveščica svedok je jednog vremena koje je izgledalo kao početak ostvarenja sna, a bilo je samo labudova pesma jedne mladosti.
U Čačku, 14. avgusta 2001.
Uvek sam voleo da zapisujem, iako nisam imao visoko mišljenje o svojim spisateljskim veštinama. Činilo mi se da sam negde napravio i zabeleške o tom zimovanju na Kavkazu. Dok ih nisam našao, morao sam da se zadovoljim pokušajem da povratim nešto od sećanja na te januarsko-februarske dane 1990. godine. I eto, danas nađoh to pisanije i mogu da dopunim ono što sam već napisao. Za sada ostaju neispisane stranice posvećene jedrenju na Jadranu i boravku u Sovjetskom Savezu sa studentima tokom jula.
U Čačku, 12. novembra 2018.
Ponedeljak, 12. februar 1990. Beograd
Otvaram još jednu knjigu putopisa, istina, da pokušam da se setim onoga što se desilo proteklih desetak dana; živelo se suviše brzo da bih mogao sve neposredno da beležim. Po običaju, na kraju je ostala seta što je sve tako kratko trajalo, ali i nada da su stvorena neka nova prijateljstva, koja oplemenjuju naše življenje.
Kada mi je Vladimir pomenuo mogućnost da idemo na skijanje na Kavkaz, nisam se dvoumio. Pri tome sam zaboravio da nemam pasoš, koji mi je ukraden u jesen 1989, kada su mi obijena kola na Cvetnom trgu. Pretpostavljao sam da će biti problema sa vađenjem novog, pa sam pokušao da stvar ubrzam preko prijatelja. Naravno, ispostavilo se da to i ne ide tako lako, mislim na prijatelje. Rešio sam da izdavanje novog pasoša zatražim redovnim putem. Neću u tančine prepričavati događaje i razgovor sa načelnikom pasoškog odeljenja u Ljermontovljevoj ulici; tek, pasoš sam dobio neočekivano brzo i na vreme, pa smo mogli da krenemo put Dombaja.
Dok sam se pripremao za put, tabanje po Beogradu nanese me na Cvetni trg, gde konačno upoznah čuvenog beogradskog advokata Velimira Cvetića, mog nekadašnjeg teču. Kad sam mu se predstavio, upitao me je da li su Rada i Slobodan živi.
Kako je lepo i teško kad se vraćaš na mesto ljubavi. Toliko bih stvari želeo odjednom da učinim, toliko ljudi da vidim, toliko znanih mesta da obiđem. Znao sam, duboko u sebi, da će na kraju dana ostati samo tuga što ništa od toga nisam uradio. Upravo tako je i bilo.
Po običaju, poneo sam mnogo više stvari nego što mi je zaista trebalo, dakle mnogo prtljaga, upravo ono čega se ježim. Ali čekalo nas je prijatno iznenađenje: o prtljagu je maksimalno brinula agencija.
Sreda, 31. januar 1990. Beograd – Moskva
Na put smo krenuli u sredu, 31. januara, podnevnim avionom za Moskvu. Nastavak puta bio je predviđen za sutradan, pa nas je čekalo noćenje u Moskvi, u hotelu „Beograd 1“ na Smolenskom trgu. Pošto je Rusiju posle devedesetih zahvatio talas promena i udaljavanja od socrealizma, ovim hotelima su promenjena imena, pa se danas zovu „Azimut“ (nekadašnji „Beograd 1“) i „Zlatni krug“ (nekadašnji „Beograd 2“).
U Moskvi sam se ponovo našao posle punih osam godina. Kad se saberu svi moji boravci u Moskvi, ispadne gotovo dve godine, pa sam se osećao nekako sentimentalno. Prosto nisam znao na koju stranu da krenem, jer sam želeo da se podsetim mnogo čega. Ovim putovanjem boraviću u Moskvi u svakom mesecu u godini; nedostajali su mi upravo januar i februar. Putem od aerodroma uporno tražim promene, kao da se one mogu uočiti jednostavno kroz prozor autobusa.
Smeštaju nas, kao što rekoh, u hotel „Beograd 1“, još jedno novo mesto za mene u Moskvi. Večera nije bila iznenađenje, mogli smo je preskočiti a da ništa ne izgubimo. Od Arbata sam očekivao više; ovako: blato, izvaljeni delovi pločnika, razbijene svetiljke. Govorim to jer bih voleo da je lepše. Ipak volim Moskvu.
Kalinjinski prospekt, Aleksandrovski park, zidine Kremlja i, naravno, Crveni trg, sa onom svetlošću utisnutom u večernju izmaglicu. Gledamo neizbežnu smenu straže pred Lenjinovim mauzolejom i pitamo se da li crvena zastava vijori uz pomoć ventilatora ili…
Idući Ulicom Gorkog, kojoj će kasnije biti vraćen stari naziv Tverska, jer je vodila ka gradu Tveru, srećemo ljude sa zastavicama Mekdonaldsa. Pa naravno, danas je svečano otvaranje prvog takvog restorana u Sovjetskom Savezu. Setih se da sam u našim novinama pročitao da se 31. januara na Puškinovom trgu otvara prvi Mekdonalds. Radi šale odlučujemo da uđemo. Prepreka je bio ogroman red, ali po starom dobrom običaju koristimo „prednost“ stranaca i ulazimo preko reda. Ja ipak ostajem napolju sa Mirom i Vesnom i pomalo se smrzavamo dok čekamo Jecu, Jovanku, Radovana i Vladimira. Pojavljuju se baš kada smo, izgubivši strpljenje, krenuli. A onda pravac hotel, jer nas i sutra čeka naporan dan. Čim smo stigli u hotel, javio sam se Rubenu. Bilo je smeha, jer sam mu tek na kraju razgovora rekao da ga zovem iz Moskve.
Četvrtak, 1. februar 1990. Moskva – Mineralne Vode
Posle doručka Vladimir i ja krenusmo da vidimo šta ima da se kupi u Moskvi. Zbog kratkoće vremena stigli smo samo do Kalinjinskog prospekta, i to sve u trku. Mora se reći da su radnje znatno praznije nego pre tri godine, ili se to odnosi samo na robu koja je nama zanimljiva. Ipak, dva sata nisu dovoljna za dijagnozu.
Vreme je suviše kratko da bih se javio nekom od prijatelja ili otišao do Instituta problema upravljanja. Da bismo se domogli Kavkaza, treba da avionom stignemo do Mineralnih Voda, jedne od kavkaskih banja.
Toliko puta sam bio u Moskvi, čini mi se da znam svaku stopu Kalinjinskog prospekta od Arbata do hotela „Prag“, a tek sada sam prvi put ušao u onu, spolja gledano ogromnu, prodavnicu „Hleb“. Kupili smo kolače slične princes-krofnama. Neprijatno me je iznenadilo to što je Moskva preplavljena automatima za kockanje; ima ih čak i u onom velikom Gastronomu na Kalinjinskom prospektu.
Malo smo zakasnili na ručak u hotelu, ali ne mari. Kupismo dve flaše konjaka i dve flaše votke, jer nam je ruski vodič Jugo rekao da je čuo da u Dombaju teško ide sa alkoholom. Zaboravio sam da kažem: vodič „Jugotursa“ bio je Sloba Bulatović, a ruski vodič Jugo, pola Rus, pola Srbin.
Posle ručka uputismo se na aerodrom „Vnukovo“, na jugozapadu Moskve, nekadašnji službeni sovjetski aerodrom, sa koga su poletale sovjetske delegacije i na kome su dočekivani strani državnici. Do aerodroma vodi Lenjinski prospekt, pa imam priliku da još jednom bacim pogled na „Centralni dom turista“, hotel u kome sam proveo najviše vremena tokom boravaka u Moskvi. Danas se zove „Astrus“. Naravno, nije išlo bez čekanja u aerodromskom restoranu. Naiđe i prethodna grupa iz Dombaja, pa odmah: „Kako je?“, „Ima li snega?“ i slično. Sretoh i onu trojicu Čačana, nesuđenih Erićevih saputnika; opet ista pitanja.
Putovanje na Kavkaz bilo je prilika da prvi put letim džambo-džetom IL-86. Još je važilo staro pravilo da u avion prvo ulaze stranci, pa nam se učinilo da će avion biti poluprazan. Međutim, kada smo se smestili, nagrnuli su sovjetski građani. Kakvog sve prtljaga tu nije bilo, i sve se unosilo u kabinu. Iz današnje perspektive to izgleda bezazleno: moglo se uneti bilo šta. A nije da nije bilo opasnosti od terorizma. Vrlo brzo Kavkaz će goreti.
Dok smo u avionu bili samo mi, neki su pokušali da zapale. Tada se pojavila postarija stjuardesa sa bambusovim štapom u ruci i upitala: „Kto eto kurit?“ Nastala je strka: gašenje cigareta, podvlačenje pod sedišta, mahanje rukama da se rastera dim.
Let do Mineralnih Voda trajao je oko dva sata. Po dolasku odlazimo na večeru u aerodromski restoran. Posle večere Vladimir i ja služimo kolače koje smo prepodne kupili u Moskvi. Ti kolači pokazaće se kao kobna greška, jer ćemo vrlo brzo ožedneti i spoznati šta znači nedostatak vode. Do Dombaja nas je čekalo oko 200 kilometara autobusom. Nismo očekivali da ćemo brzo stići, jer put verovatno nije dobar, a zima je, pa na putu sigurno ima snega.
Kao što rekoh, vrlo brzo smo osetili žeđ, a vode nismo imali. Konačno smo stali pored nekih kuća gde je bila pumpa. Ali da bi se do nje došlo, trebalo je preći preko zaleđene bare, čiji led nije bio baš tvrd, pa su se oni najnestrpljiviji i izblatili. Pošto smo nekako utolili žeđ, nastavili smo. Zatim smo stali na kraću pauzu zbog pušenja; naši saputnici pušači bili su toliko agresivni, bez osnovne obzirnosti, kao da su sami na svetu. Ovu pauzu ne pominjem zato što želim da zabeležim svaki detalj puta, već zbog zanimljivog susreta.
Taman smo se spremali da krenemo kada se pored našeg autobusa zaustavila „lada samara“, iz koje je izašla petorica momaka, očigledno pod gasom. Jedan od njih je navodno dobio sinovca, pa su hteli da nas časte. Čast se ne odbija, pa smo probali „stražiment“, nešto poput votke sa travama. Zaista nije bilo loše. Posle toga nas je ta lada, sa sva četiri upaljena migavca, pratila sve do Dombaja, a to ipak nije bilo tako blizu.
U Dombaj smo stigli sat posle ponoći, mrtvi umorni, i smestili se u hotel „Dombaj“. Dobili smo sobu 525, a i ostali su bili na petom spratu.
Petak, 2. februar 1990. Dombaj
Tog jutra trebalo je krenuti na skijanje, a bili smo neispavani. Kad smo se probudili, pogled kroz prozor nas je oduševio: vrhovi planina, kao da izrastaju iz naših prozora, bili su okupani veličanstvenim Suncem.
Posle doručka krenuli smo na žičaru. Gužva, a ja nenaviknut na svu tu opremu na sebi. Moram priznati da sam se malo uplašio visine ovdašnjih žičara. Ipak smo se nekako domogli tih 2.500 metara, gde su glavne staze. Više sam se sunčao nego što sam skijao. Vreme nije brzo prolazilo, pa sam jedva čekao povratak u dolinu. Posle ručka malo spavanja, a onda smo se nas četvoro, Jeca, Jovanka, Smiljac i ja, prošetali po Dombaju. Pokušali smo da uđemo u jedan privatni restoran, ali nije bilo mesta. Uveče smo dugo sedeli u hotelskom restoranu, uz čistu zezanciju.
Subota, 3. februar 1990. Dombaj
Ne mogu da se setim da li sam drugog ili trećeg dana boravka u Dombaju išao sa Mačkom u Teberdu; biće ipak da je to bilo trećeg dana. Tek sada vidim koliko je teško setiti se detalja od pre samo par meseci. Najbolje bi bilo kada bih sve zapisivao „u realnom vremenu“, ali problem su uslovi za pisanje. Nažalost, ne umem da pišem na kolenima, uza zid ili na sličnim mestima neprikladnim za pisanje. Ti zahtevi mogu izgledati preterano, ali čovek najbolje sam oseća šta mu odgovara i šta mu treba da bi bio uspešan.
Za ozbiljno bavljenje sportom, pa tako i skijanjem, treba kondicija, a nju ja tada, kao ni sada, nisam imao. Zato su moji izlasci na stazu bili uglavnom rekreativni.
Moram odmah reći da je društvo uglavnom bilo dobro, mada izuzetaka uvek ima. Sprijateljili smo se sa nekoliko zaista odličnih momaka: Lakijem, Ivanom, Stoletom, Dragoljubom i Radovanom, za koga se ispostavilo da je Čačanin na privremenom radu u Beogradu, i to vrlo uspešan „gastarbajter“, budući doktor ekonomskih nauka (u međuvremenu je i doktorirao).
Nedelja – sreda, 4–7. februar 1990. Dombaj
Kao što već rekoh, ne mogu više uspešno da se setim svih detalja sa tih kavkaskih prostora. Od neprijatnih, samo Ivanova povreda i manji nesporazumi sa pojedinim članovima grupe, mislim na onu lekarsku ekipu, što je dovelo gotovo do fizičkog obračuna između pukovnika i Caneta, ili razlaz Selene i Darka, sa previše patetike u njihovom ponašanju. Jednoga dana sva ta imena skoro nikome neće ništa značiti. Biće samo spomen na malu grupu ljudi koje su čovek i njegov uticaj na sudbinu spojili u jednom trenutku između Šumadije, umalo zaboravih one koji stigoše sa Alpa, Mačka, ali i Lalu i njegovog ortaka, i belih vrhova Kavkaza.
Posle svih tih dana osećam suzu u oku. Znam da povratka nema i ne treba mu se nadati; ostaće samo bol. Treba tražiti i očekivati nove ljude, nove prostore, prepustiti se talasu želja da te nosi i doživeti novu suzu, koja će značiti: bilo je lepo, ali avaj, možda sledeći put.
Povratak
Sada, posle skoro dvanaest godina, prisetiću se ponekog detalja sa tog putešestvija. Na povratku smo svratili u gradić Pjatigorsk, gde je u dvoboju poginuo Ljermontov. Lep gradić, okupan Suncem, na obroncima Kavkaza, nedaleko od Mineralnih Voda. Ako me sećanje ne vara, na aerodromu smo čekali da stigne trudnica koju je trebalo prevesti u Moskvu. Usledio je povratak u Moskvu i još jedna noć u njoj. Ne mogu da se setim da li sam sutradan skoknuo do Instituta problema upravljanja. A onda povratak u Jugoslaviju, nad kojom su se nadvijali crni oblaci.
A meni je ta 1990. godina ličila na početak ostvarenja sna: putovati, putovati…
U Čačku, 19. avgusta 2001.
