Jelisejska polja – RASIN PERSONAL PORTAL

10. Oktobra 2026.10. Oktobra 2026.

Pariz (7): Pariz koji kupuje

Subota, 19. septembar 2015. Pariz

Današnji dan rezervisali smo za radnje, jer nedeljom ne rade, a u ponedeljak, zbog Luvra, verovatno nećemo imati vremena. Biramo velike robne kuće na Bulevaru Osman, Galeriju Lafajet i Prentan. Naša linija 9 ide duž bulevara, a sa jedne stanice izlazi se pravo na ulaz u Galeriju Lafajet. Stižemo na sam početak radnog dana, ali već zatičemo veliku gužvu, koju prvenstveno čine Kinezi, poređani u redove ispred butika poznatih modnih brendova u prizemlju.

Kinezi su potpuno nadmašili svoje azijske prethodnike u turističkom osvajanju sveta, Japance. Japanci su bili pravi turisti, koji su neprekidno škljocali foto-aparatima, a Kinezi su uz to i neverovatni „kupoholičari“. Pojedinim buticima prosto je nemoguće prići. Naš pohod na čuvene robne kuće završio se neuspešno: nismo kupili ništa. Istina je da Aleksandra ima specifičan ukus, ali zaista nije bilo stvari zbog kojih je vredelo zastati, a da su koštale koliko-toliko normalno. O stvarima čija je cena prelazila hiljadu evra ne vredi ni govoriti.

Slučajno otkriveni Pariz

Pošto prethodne večeri nismo stigli do Centra Žorž Pompidu, posle „trgovine“ krećemo ka njemu. Od Opere, Italijanskim bulevarom, stižemo do Bulevara Monmartr, pa nastavljamo Ulicom Monmartr i Reomirovom ulicom. Sasvim slučajno šetnju nastavljamo Ulicom Montorgej, prepunom restorana, kafea, pekara, prodavnica ribe, sireva, vina, voća, povrća i cveća. Ovo je ulica u kojoj se Parižani druže tokom svakodnevne kupovine.

Pomalo iznenađeni i oduševljeni što smo upoznali jedan svakodnevni, običan Pariz, stižemo do Hala. Do 1971. ovde je bila centralna pariska pijaca, na čijem je mestu izgrađen tržni centar, uglavnom pod zemljom i direktno povezan sa metroom, a sada je bio u rekonstrukciji. Preko Bulevara Sevastopolj malim uličicama stižemo do Trga Žorž Pompidu i istoimenog kulturnog centra, poznatijeg kao Bobur, po četvrti u kojoj se nalazi.

Centar je građen u hi-tek stilu, a sve instalacije su spolja i obojene prema nameni: zelene cevi su vodovod, plave klimatizacija, žute struja, a crveno su obeleženi prolazi za posetioce i uređaji za bezbednost. Otvoren je 1977. i nosi ime predsednika Pompidua. U njemu su javna biblioteka, Muzej moderne umetnosti i IRCAM, centar za muzička i akustička istraživanja. Sa druge strane trga je Kulturni centar Srbije u Parizu.

Zadovoljavamo se pogledom spolja i idemo dalje, ponovo pored Gradske kuće, koja nas je prethodne večeri dočekala pljuskom. Prelazimo Ulicu Rivoli, koja se paralelno sa Senom pruža od Konkorda gotovo do Bastilje, i prelazimo na Site. Razgledamo Palatu pravde i evo nas ponovo ispred Notr Dama. Red za ulazak je predugačak, pa obilazak nastavljamo na levoj obali, u Latinskoj četvrti. Usput, u jednoj bočnoj ulici, uočavamo stubiće za punjenje električnih automobila.

Bulevar Sen Žermen najznačajnija je ulica leve obale. Od tridesetih godina prošlog veka povezuje se sa noćnim životom, kafeima i studentima, a četvrt Sen Žermen bila je središte egzistencijalizma, vezanog za Sartra i Simon de Bovoar. Danas je to jedna od najskupljih trgovačkih ulica, a u kafeima i dalje buja politički i intelektualni život.

Kod Napoleona

Pošto su nam cilj Invalidi, Vavilonskom ulicom stižemo do Bulevara Invalida i ubrzo smo pred veličanstvenim kompleksom, kojim dominira pozlaćena kupola Kraljevske kapele. Pažljiv posmatrač može sa bulevara, kroz bujno šiblje oko Rodenovog muzeja, da uoči čuvenog Mislioca.

Palatu Invalida, barokno-klasicističko zdanje Žila Ardena-Mansara iz perioda 1679–1708, podigao je Luj XIV za zbrinjavanje ranjenih i osakaćenih vojnika, zamišljajući je i kao spomenik svim junacima ratova. Ispod jedne od najimpresivnijih kupola u svetskoj arhitekturi nalazi se Napoleonov sarkofag.

Francuska je 1840, posle teških pregovora, dobila pravo da Napoleonove posmrtne ostatke prenese sa Svete Jelene. Sahranjeni su ovde 15. decembra 1840, devetnaest godina posle smrti, jer je u testamentu poželeo da počiva na obalama Sene. Sarkofag čini pet kovčega smeštenih jedan u drugi. Ovde su sahranjeni i njegova braća Žozef i Žerom, kao i sin, čije je posmrtne ostatke 1940. iz Beča preneo Hitler, kao „gest dobre volje“ prema Francuzima. Tu su i maršal Foš i mnogi drugi generali.

Da bismo videli Napoleonov grob, morali smo da prođemo rigoroznu kontrolu francuske vojske. Pokazaće se da je to bila najdetaljnija kontrola tokom svih pet dana u Parizu.

Od Trga Invalida Avenijom Mot-Pike stižemo do Trga Žofr, odakle preko Marsovih polja puca pogled na Ajfelov toranj i Palatu Šajo. Iza nas ostaju spomenik maršalu Žofru i Vojna škola. Na početku Marsovih polja je Spomenik miru, od čelika i stakla, na kome je reč „mir“ ispisana na desetinama jezika i pisama, a posetioci u posebne otvore mogu da ostave svoje poruke mira.

Vreme je lepo, pa su mnogi Parižani i turisti izašli na Marsova polja. Srećnici ili oni dovoljno uporni da izdrže red na Ajfelovom tornju mogli su da uživaju u divnom pogledu na grad. I nas dvoje smo želeli da se popnemo na najvišu tačku Pariza, ali nas je već letimičan pogled na redove, i uteha da smo Pariz sa visine videli prethodnog dana, naterao da samo čeznutljivo pogledamo uvis i polako krenemo preko Sene.

Vikend je, pa su staze i stepeništa ka Trokaderu zaposeli i ulični prodavci, mahom emigranti iz frankofonske Afrike. Nude kopije satova i naočara za sunce svetskih brendova i suvenire, naravno Ajfelove tornjeve u svim veličinama i magnete. Ovaj način prodaje, koji se danas odomaćio širom Evrope, prvi put sam video upravo ovde, pre gotovo četrdeset godina. I tada i danas između njih i policije vodi se tihi rat: razbeže se kad policija naiđe, ali čim opasnost prođe, ponovo su tu.

Na platou ispred Palate Šajo zatičemo naše vodiče Maju i Kristijana na kafe-pauzi između dve ture. Kratko razgovaramo, bacamo još poneki pogled na Pariz okupan suncem i vraćamo se u hotel na podnevni odmor.

Ulica Basano, ponovo

Pošto smo prepodne prepešačili veliki deo Pariza, za veče ne pravimo ambiciozan plan. Metroom idemo do Trijumfalne kapije i krećemo desnom stranom Jelisejskih polja, jer smo prethodne večeri prošli suprotnom. Zaustavljamo se ispred Kuće Luj Viton, jednog od simbola savremene mode.

Kraj je radnog vremena, ali ponovo smo svedoci kineskog pohoda na svet. Omalene Kineskinje svih godina izlaze gotovo u čoporima, sa po nekoliko kesa u rukama, i odmah počinju da prepakuju pazar, pokušavajući da ga smeste u jednu kesu ili torbu.

Odmah ispod Kuće Luj Viton je Ulica Basano, u kojoj je bio hotel „Belmon“, gde sam odseo prilikom prvog boravka u Parizu, u septembru 1978. Ovo je 16. arondisman, kažu najotmeniji pariski kvart, a deo između Jelisejskih polja, Avenije Kleber i Sene zovu i Zlatnim trouglom Pariza. Na početku ulice još uvek je čuveni restoran „Raspućin“. Opet se setih one septembarske noći 1978, kada su svirači u rubaškama balalajkama ispraćali jutarnje goste, a zatim trčali za njima do Jelisejskih polja da ih još jednom pozdrave, dok su njihove skupe limuzine lagano klizile u parisko jutro.

Tada mi se činilo da je ulica kratka i da je hotel na par koraka od Jelisejskih polja. Verovatno zato ni ovoga puta ne stižemo do njega i pomislih da je od njega u međuvremenu nastao poslovni prostor. Ali kada sam ga kasnije potražio na internetu, video sam da je i dalje tu, samo nismo bili dovoljno uporni. A ni ulica nije tako kratka kako sam mislio: pruža se od Jelisejskih polja do Avenije Jena, presecajući usput i Aveniju Marso.

Preko puta Ulice Basano je kabare „Lido“, a blok niže, na uglu Jelisejskih polja i Avenije Džordža V, restoran „Fukets“, simbol bogatstva i luksuza, ali i kulture i umetnosti. U njemu se može sresti svako ko iole nešto znači u Parizu, a ovde je Nikola Sarkozi 2007. proslavio pobedu na predsedničkim izborima.

Spuštamo se do Ruzveltovog trga, gde se završava deo Jelisejskih polja sa trgovinama, restoranima i hotelima. Kasno je, savladao nas je umor, pa koristimo to što je stanica Franklin D. Ruzvelt na našoj liniji i bez presedanja se vraćamo u hotel.

Nedelja, 20. septembar 2015. Defans

Pošto je nedelja, pretpostavljam da rade bar neki veliki tržni centri, i to verovatno na Defansu, glavnoj poslovnoj četvrti Pariza, najvećem namenski građenom poslovnom centru u Evropi, punom modernih solitera.

Defans je oko pet kilometara od Trijumfalne kapije, na produžetku Jelisejskih polja, duž Avenije Šarla de Gola, koja dobrim delom ide ispod zemlje, da bi između solitera ostao širok plato. Ime je dobio po spomeniku braniocima Pariza iz francusko-pruskog rata, podignutom 1883. Gradnja je počela 1958, a Velika kapija, završena 1989, stoji na istoj osi sa Trijumfalnom kapijom i obeliskom na Konkordu.

Od Trijumfalne kapije idemo linijom RER, regionalne brze mreže koja povezuje centar sa predgrađima. Na Defansu nas čeka problem: karte sa kojima smo došli ne otvaraju izlazne kapije. Pokušavamo na više izlaza, bez uspeha. Spas dolazi od službenice metroa, koja nam otključava vrata, i konačno se nalazimo na prostranom trgu obasjanom jutarnjim Suncem.

Brzo utvrđujemo da ponuda u tržnim centrima i nije nešto naročita, pa se vraćamo u Pariz. Izlazimo kod Luvra i koristimo priliku da se fotografišemo između Trga Karusel i Piramide.

Šetnju nastavljamo Ulicom Rivoli. Kratko se zadržavamo kod Kraljevske palate, u čijoj je blizini zgrada Komedi Fransez. Nedelja je, pa robu u radnjama možemo da razgledamo samo kroz izloge. Uočavamo neke zanimljive stvari i planiramo da se sutra, posle Luvra, vratimo. Šetnju završavamo na Trgu Šatle, kod Fontane pobede, podignute u čast Napoleonovih pobeda, najveće fontane iz njegovog vremena koja još radi.

Giros u Latinskoj četvrti

Preko Sitea, pored Palate pravde i mostom Sen Mišel, ulazimo u Latinsku četvrt. Između Sene, bulevara Sen Mišel i Sen Žermen i Ulice Sen Žak nalazi se pregršt malih kafanica koje prosto mame. Postala je tradicija da svaki put kada se nađem u Parizu ovde ručam ili večeram. Pre nego što smo seli u jedan grčki restoran, obilazimo crkvu Sen Severin. Bila je to, zapravo, greška: pomešao sam je sa crkvom Sen Sulpis, koja se pominje u romanu Dena Brauna „Da Vinčijev kod“. U grčkom restoranu jedemo, šta bi drugo, giros, a zatim ulazimo u najbližu stanicu metroa i vraćamo se u Bulonj-Bilankur na podnevni odmor.

Nastavak: Pariz (8): Ne samo grad svetlosti

10. Oktobra 2026.10. Oktobra 2026.

Pariz (5): Nagrada za upis

Raduje me svako putovanje, a posebno odlazak u grad koji je teško do kraja upoznati. Pariz je sigurno jedan od takvih gradova. Ovo je, uz to, bilo obećano putovanje, kojim smo želeli da nagradimo Aleksandru za dosadašnji uspeh u školovanju i uspešno upisane studije medicine. Imao sam težak zadatak: da joj pokažem što više od Pariza, uz opravdan strah da li će moja kičma izdržati predstojeće napore. Posle svega imam utisak da sam zadatak uspešno ispunio.

Četvrtak, 17. septembar 2015. Beograd – Pariz

Nismo se posebno pripremali za ovaj put. Najviše smo razmišljali o tome kako da stignemo do Beograda, jer je na aerodromu trebalo biti oko pola pet ujutru. Kao najracionalnija varijanta nametao se taksi do samog aerodroma. Ali kada sam se malo raspitao i „pronjuškao“ po internetu, zaključio sam da je najbolje da idemo našim kolima i da ih tokom puta ostavimo u javnoj garaži na aerodromu. Zato smo u Beograd otišli još u sredu uveče, prespavali u stanu i među prvima se javili na šalter agencije „Viva Travel“, organizatora putovanja. Prtljag smo brzo predali, pa nam je ostalo samo da čekamo poletanje aviona na liniji JU330 za Pariz. Bio je to moj prvi let sa „novom“ kompanijom Air Serbia.

Pošto je avion istog jutra doleteo iz Bejruta, poleteli smo sa zakašnjenjem, pa smo na aerodrom „Šarl de Gol“ sleteli oko deset sati. Aleksandra i ja smo imali „čast“ da nam carinici pregledaju prtljag, ali sve se brzo završilo i ubrzo se grupa okupila oko vodiča, koji nam je poželeo dobrodošlicu u grad svetlosti. Boravak je ipak počeo problemom: nedostajalo je dvoje putnika. Posle konsultacija vodiča sa agencijom u Beogradu ukrcali smo se u autobus i krenuli u panoramsko razgledanje.

Aerodrom je severoistočno od grada, pa se auto-putem brzo nalazimo u predgrađu Sen Deni, gde se uključujemo na Periferijski bulevar, koji u širokom krugu okružuje Pariz. Tu je i nacionalni stadion, Stade de France, za koji kažu da bi bio gotovo neiskorišćen da se na njemu ne održavaju koncerti i drugi spektakli.

Naše krstarenje Parizom odvijaće se uglavnom u zapadnoj polovini grada, jer je na toj strani predgrađe Bulonj-Bilankur, gde je hotel koji će biti naša baza. Prvo odredište je Trokadero, kojim dominira Palata Šajo. Ispod nje se prema Seni spušta park, a preko reke su Ajfelov toranj i Marsova polja, sve do Vojne škole. Izlazimo iz autobusa da uživamo u pogledu sa platoa ispred palate.

Pogled na Pariz sa platoa Palate Šajo

Avenijom Kleber stižemo do Trga Šarla de Gola, čuvenog Etoala, sa Trijumfalnom kapijom, koju je Napoleon posle Austerlica zamislio kao spomenik svojoj vojsci. Gradnja je počela 1806, a završena je tek tridesetih godina XIX veka. Ispod slavoluka je od 1920. Grob neznanog junaka iz Prvog svetskog rata, a sa trga se zrakasto razilazi dvanaest avenija, kako ga je preuredio baron Osman. Kroz kapiju su prolazili pobednički marševi: nemački 1871. i 1940, francuski 1918. i savezničko-francuski 1944.

Od Trijumfalne kapije spuštamo se Jelisejskim poljima, glavnom pariskom avenijom, dugom dva kilometra, koja je ime dobila po mestu blaženih iz grčke mitologije. U gornjem delu su radnje najpoznatijih svetskih brendova i ekskluzivni restorani. U blizini je i ulica Basano, u kojoj sam pre skoro četiri decenije, prilikom prvog boravka u Parizu, odseo u hotelu „Belmon“. O tome ću još pisati.

Od Avenije Montenj počinje parkovski deo Jelisejskih polja, sa palatama i pozorištima. Iza parka je Jelisejska palata, rezidencija francuskih predsednika, a sa druge strane avenije Velika i Mala palata. Pažljiv posmatrač između njih uočiće pozlaćene krilate konje na mostu Aleksandra III, a dalje i pozlaćenu kupolu Invalida. Ubrzo stižemo na Konkord, najveći pariski trg. Iza njega je park Tiljeri, a malo dalje Luvr.

Kada sa druge strane obeliska na Konkordu pogledate uz Jelisejska polja, videćete istorijsku osu, koja preseca ceo Pariz: od Konkorda, preko Trijumfalne kapije i avenije Šarla de Gola, sve do moderne Velike kapije na Defansu.

Sa Konkorda kratkom Kraljevskom ulicom, pored čuvenog restorana „Maksim“, stižemo na Trg Madlena. Crkva Svete Marije Magdalene zamišljena je kao hram slave Napoleonove Velike armije, u obliku antičkog hrama. Posle Napoleonovog pada Luj XVIII odlučio je da nedovršeno zdanje postane crkva. Bilo je čak i ideja da posluži kao prva pariska železnička stanica, ali je 1842. konačno osveštana kao crkva.

Obilazak nastavljamo Kapucinskim bulevarom, jednim od četiri velika pariska bulevara. Prolazimo pored dvorane „Olimpija“, u kojoj je Olivera Katarina 1968, uz orkestar Janike Balaža, održala niz koncerata, kojima su prisustvovale najveće francuske zvezde tog vremena. Priča se da je pred njom posle jednog koncerta kleknuo i sam Salvador Dali, očaran njenom lepotom i glasom. Na kraju bulevara je Opera, Palata Garnije, otvorena 1875.

Avenijom Opere spuštamo se do Kraljevske palate, nekadašnje rezidencije kardinala Rišeljea, pa pored Luvra i Piramide prelazimo Senu preko mosta Karusel. Obalama Anatola Fransa i Orsej stižemo do Burbonske palate, sedišta Narodne skupštine. Nedaleko su Invalidi, kompleks koji je Luj XIV podigao za zbrinjavanje ranjenih i osakaćenih vojnika, a danas čuva muzeje i spomenike vojne istorije Francuske i Napoleonov grob.

Ispred Invalida se zaustavljamo radi predaha i slikanja. Nad Parizom su se nadvili teški kišni oblaci, a po vlažnom kolovozu vidi se da je već padala kiša. Time se završava panoramsko razgledanje. Preko Marsovih polja krećemo ka Seni i Bulonjskoj šumi, iza koje je, u Aveniji generala Leklerka u Bulonj-Bilankuru, naš hotel „Select“ iz lanca Best Western.

Smeštamo se u sobu 43 i odmaramo pre prvog samostalnog izlaska. Hotel je blizu Defansa i Rolan Garosa. Nedaleko je stanica Bilankur, na zelenoj liniji metroa broj 9. Karte se kupuju na automatima na ulazu u stanicu. Pojedinačna karta je, naravno, najskuplja varijanta, pa se, posle razmišljanja o petodnevnoj karti od oko 35 evra, odlučujemo za karnet od deset karata. Pariski metro je lak za korišćenje i po tome veoma sličan moskovskom. Nisam to mislio pre skoro četiri decenije.

Monmartr i prvo veče

Za prvu šetnju biramo baziliku Svetog Srca, Sakr-Ker, na brdu Monmartr, odakle se pruža izvanredan pogled na grad. Linijom 9 idemo do stanice Strasbur–Sen Deni, presedamo na ljubičastu liniju 4 i izlazimo na stanici Šato Ruž. Nalazimo se u spletu malih uličica sa arapskim prodavnicama i restoranima. Od zgrada ne vidimo crkvu, ali pošto je na vrhu brda, odlučujemo se da idemo samo uzbrdo, nadajući se da ćemo tako stići do cilja. Pokazaće se da smo bili u pravu. Poslednju deonicu savlađujemo strmim stepenicama, što baš ne prija mojoj kičmi i manjku kondicije. Ali do izražaja dolazi moja upornost kada su u pitanju skitački poduhvati. Konačno stižemo na plato ispred bazilike, načičkan turistima željnim pogleda na Pariz.

Bazilika je posvećena Srcu Isusovom, građena je od 1875. do 1914, u rimsko-vizantijskom stilu, po uzoru na Svetu Sofiju i Svetog Marka u Veneciji. U umetničkom smislu nije posebno značajna, ali je, kao mesto odakle Pariz izgleda predivno, postala jedan od njegovih simbola. U njoj je jedan od najvećih mozaika na svetu, sa Hristom raširenih ruku.

Posle tmurnog dana, prohladno predvečerje na Monmartru dočekuje nas ponekim zrakom Sunca koji se probija kroz oblake. Dok silazimo niz padinu, iza nas ostaje kupola obasjana predvečernjim Suncem. Bulevarom Kliši, preko Pigala, stižemo do čuvenog kabarea „Mulen Ruž“, u kraju poznatom po seks-radnjama i noćnom životu.

Odavde prema velikim bulevarima nalazi se čitav niz pozorišta. Pored Pariskog teatra, u Ulici Blanš, prolazimo baš kada se gledaoci tiskaju da zauzmu mesta. Od crkve Svetog Trojstva spuštamo se do Bulevara Osman, na koji izlazimo baš kod Galerije Lafajet, najznačajnije pariske robne kuće.

Šetnju nastavljamo pored Opere ka Madleni. U crkvi se uveče održavaju koncerti ozbiljne muzike, a te večeri je na programu bila violinska muzika. Za trenutak smo bili u iskušenju da se pridružimo ljubiteljima violine koji su već pristizali, ali bi to za prvi dan bilo preambiciozno. Spuštamo se do Konkorda i šetamo Jelisejskim poljima. Noć već osvaja Pariz, a stiže nas i umor, pa usput predahnemo na klupama u donjem, parkovskom delu avenije, sve do Ruzveltovog trga.

Iznad trga počinje deo sa trgovinama svetskih brendova. Kuriozitet su izložbeni saloni Mercedesa, Renoa i Pežoa, a tu je i kabare „Lido“. Konačno stižemo do Trijumfalne kapije. Noć se spustila na Pariz, pa se vraćamo u hotel na zaslužen odmor, jer nas sutra čeka naporan dan.

Nastavak: Pariz (6): Kralj Sunce pod oblacima